„Ne pada snijeg da pokrije brijeg, već da svaka zvijerka ostavi trag.“
Ovi tragovi su, izgleda, pomalo razočaravajući. Čini se da najviše liče na nekog malog vuka, ali ko zna, vrijeme će pokazati da li je tako.
Izbori pokazaše svoje. A priča se i pričat će se – behu to izbori u kojima Bošnjaci imadoše priliku birati svoje. Ne tako česta prilika i scenario, ali eto desilo se. I to kakva prilika! Prilika da Bošnjaci demonstriraju, na papiru, ono što nose u svojim srcima kao ideal. A ponuda jasna, bistra, čista… Baš kao ova naša zemlja sandžačka. A izbor, čini se, nikad lakši. Izbor za svog predstavnika. Izbor za sebe.
A onda? Onda se potvrdila ona čuvena: „Ispravno je rečeno da je gladan čovjek zainteresiraniji za četiri sendviča nego za četiri slobode.“ (Henry Cabot Lodge)
I nikako da mi se iz uma izbriše moja vječita misterija: zašto je neko spreman olako sebe pogaziti i dostojanstvo svoje prodati?! Istina, gladnih ima. Ali nismo mi toliko gladni koliko su nam oči „gladne“! Izgleda da je uspio pokušaj manipulisanja „gladnim očima“. Lako se neki prodadoše. Deset eura, zejtin, makarone… i pobjediše. E moj dobri Bošnjo. Šta to s tobom bi?
I sada pitanje koje se svima nameće: kuda sada Bošnjaci?
Zar da razmišljamo o tome kako bi bilo da nestadostmo? 100 nasih za jednog „njihovog“, kako to nekad neko reče. A taj što to reče, sada je vjerovatno srećan što to nije uradio jer bi se sada pitao: ko bi me onda u Sandžaku glasao? Zvuči brutalno, ali je istinito. No, izgleda nije u prirodi politike da najbolji dođe na vlast.
Međutim, nije sve tako crno. Nađe se poneko svjetlo na kraju tunela. Svjetlo koje sija dostojanstvenim Bošnjacima, koji i pored svih pritisaka uspješe u namjeri da odaberu svoje. Da odaberu one koji ih nikada nisu iznevjerili. U parlamentu Srbije čut će se konačno glas Bošnjaka i ne samo Bošnjaka to će, prije svega, biti glas naroda. Kao i u kampanji što se mogla čuti parola „Za pomirenje“, tako će i u skupštini ako Bog da. Sa jednim ciljem – da nam svima bude bolje.
Mubarek olsun svima onima koji su tako birali. Hrabri odabrabraše hrabre. Ima nade uz lavove sandžačke. Pa neka ovoga ptua snijeg koji pade na behar na voće, bude znak berićeta na ovoj časnoj zemlji sandžačkoj. Zbog onih hrabrih, zaslužuju to oni.
A ostali neka požure da sebe promijene, imaju šansu za to. Nikad nije kasno.
Autor: Emir Peljević
Svaka cast za tekst… 🙂
Hejteri sellam. 😉
bravo emire, lepo receno.
Kako kuda,pa u Njemacku,Svedsku…
Kako kuda? U skupštinu Srbije. Sa potpredsednikom vlade, ministrom i liderom stranke koja broji 10 poslanika, sa Predsednikom BNV i mlađanim potpredsednikom SDA, te novom snagom na političkoj sceni predvođenoj eruditom Zukorlićem i predsednikom BDZ. Malo li je drage Sandžaklije?
Potpuno si u pravu.