Nakon izbora: Beograd je ostao najveća srpska palanka

1. Kad smo, u toku hrvatske akcije “Oluja”, napuštali svoje kuće, većina nas u početku nije imala jasnu predstavu o tome kuda se beži, jednostavno bežalo se što dalje od hrvatskih granata. Takav je slučaj bio i sa mojom porodicom kad smo, odvojeno, 5. avgusta napustili Slunj. Na Srbiju niko nije ni pomišljao, čak ni na RS. U početku smo čak mislili da nećemo ići dalje od lokaliteta zvanog Sikirička dolina. Računalo se da će međunarodna zajednica ipak zaustaviti Hrvatsku, ne zbog toga što je napala RSK (koju niko nije zvanično ni priznavao osim R.Srpske), već zbog činjenice da je Hrvatska napala na teritoriju pod zaštitom UN. Dok smo 6. avgusta još u Vilinu Križu oklevali da li da nastavimo u pravcu Topuskog ili da još sačekamo, u “najsmionijim” pretpostavkama računali smo na Banja Luku kao krajnju “destinaciju”, odakle ćemo se ubrzo vratiti nazad, a naročito nakon (lažne) vesti koju je toga dana plasirao Srpski Radio Petrova Gora o tome kako je SRJ objavila rat Hrvatskoj i o tobožnjem padu Osijeka i Vinkovaca u naše ruke. Pa i kad je tog dana u Vilinu Križu naš oficir naredio pokret dalje, nije nam padala Srbija ni na kraj pameti kao odredište. Ali ulazeći predveče toga dana u Topusko, poslednje mesto na Kordunu gde već počinje Banija (koju su hrvatske vlasti posle “Oluje” preimenovale u Banovinu, mada se i pre rata zvala Banija), nekakva zla slutnja počela je da me muči i da mi govori da će naš put biti daleko duži. To mi je, kad smo se ponovo sastali posle “Oluje” u Rumi, pričala i moja najstarija sestra (a oni su bili u izbegličkoj koloni nekih par kilometara iza mene). Kaže, sve do Topuskog je verovala da ćemo se ipak vratiti, ali kad su stigli u Topusko – oni su stigli kad se već spustila noć – postalo joj je jasno da nema povratka i nije mogla i da nije mogla a da ne zaplače. Svakako, strašna je bila ta noć 6. avgusta 1995. godine, puna zle slutnje, nesreće i poraza. Strašan je bio put kroz šumovit teren od Topuskog do Gline, dok se topovska pucnjava čula sve jasnije što smo bliže prilazili Glini. I pored sve buke traktora, auta i kamiona, jasno se čula snažna topovska kanonada, a saznanje da je Petrinja već pala u ruke HV koja je napredovala dalje prema Glini, jedinom slobodnom prolazu dalje na Baniju, takođe je bilo užasno. Pa prolaz kroz Glinu pod hrvatskim granatama, noću, noćni obrisi porušenih kuća u hrvatskom selu Maja na izlazu iz Gline (koje su naši popalili četiri godine ranije), tutnjava hrvatskih topova i duga, duga izbeglička kolona u koju su se među civilna vozila pomešali i vojni kamioni, topovi, tenkovi i dr., sve je stvaralo jedan neizrecivi osećaj, mešavinu straha, žalosti i očajničke želje da se dokopamo RS, kamo su do te noći već prešle hiljade i hiljade Srba iz Krajine, ali povlačenje Kordunaša bilo je najstrašnije jer Kordun se jedini nigde nije naslanjao na teritoriju RS; trebalo je preći celu Baniju do rijeke Une. Naravno, bilo je jasno da nema povratka. Donekle je ovo povlačenje te noći 6/7. avgusta olakšavala jedino činjenica da su desno od nas, u Velikoj Kladuši i okolo, još bile prisutne snage Fikreta Abdića pa se Peti korpus Dudakovića nije mogao svom snagom baciti na nas kao što se to dogodilo 7. i 8. avgusta. U stvari, ja tad nisam ni znao da je paralelno sa “Olujom” i Dudakovićev korpus krenuo u napad na Fikretove snage ali i na teritoriju RSK jer naši o tome ništa nisu ni izveštavali. I te strašne noći, u Roviškoj, deo izbegličke kolone, po izlasku iz Gline, dospeo je pod udar hrvatske artiljerije gde je bilo dosta izginulih a među njima i rođena tetka moje majke. (Njen sin je još od pre rata živeo sa porodicom u Beogradu, a muž joj je umro krajem 1989. godine i ja ga se sećam prilično: omalen podebeo čovek, retkih brkova kao u Pere Ždere kod Popaja, i kako mu je u ustima nedostajalo zuba mi deca smo ga zvali Krezubac, u stvari tako ga je zvao naš ujak a mi smo pokupili taj špicnamet od njega, dabogme, nismo ga javno tako zvali, nego konspirativno, među sobom; oni su živeli na selu ali je taj majčin tetak bio prilično lenj čovek i ja ga se sećam kako u jesen sedi kraj peći i peče kestenje, dok je majčina tetka radila veći deo poslova.) Kad smo, nakon niza peripatetija, konačno ipak stigli u Srbiju (kamo, kao što rekoh, nismo ni sanjali u početku “Oluje” da ćemo stići) i našli se, nakon 5 dana, ponovo zajedno, dugo nismo znali ništa o sudbini majčine tetke. Uostalom, mesecima nakon “Oluje” hiljade i hiljade krajiških izbjeglica raspitivalo se, putem medija, o sudbini svojih najbližih, ili nekog od svoje rodbine, kumova, prijatelja, poznanika… Strašan udarac bio je, prvenstveno za moju majku, kad je, od očevidaca, negde u septembru te 1995. godine saznala za tetkinu pogibiju, jer je bila dosta vezana za tu nesrećnu i radom izmučenu ženu – što je i inače bila sudbina seoskih žena na Kordunu, da rade sve poslove, i ženske i muške, i podižu decu, a da im se to uglavnom malo ili nikako ne prizna ni od strane njihovih muževa ni dece. O njenoj pogibiji pričali su oni koji su se sa njom nalazili na istoj traktorskoj prikolici. U Roviškoj su po njima one noći počele da padaju hrvatske granate (iako u tom delu kolone nije bilo Vojske RSK, jer su se topovi i tenkovi već bili izvukli iz Gline i otišli napred; upravo zato što su čekali da naša vojska izvuče i poslednje topove iz Gline ovaj deo izbegličke kolone je i kasnio sa svojim povlačenjem i stigao u Rovišku kad su Hrvati svoju artiljerijsku vatru preusmerili sa Gline – u koju je HV već bila ušla – na izlaz iz Gline; ja se sećam da sam, u to vreme već nekih 10 i više km izmakao napred iz Gline, čuo ovu topovsku pucnjavu kao da negde u daljini grmi, čula se muklo ali jasno da bi se razlikovala od buke auta, traktora i ostalih vozila u koloni; naravno, nisam znao o čemu se radi, jer ovaj deo kolone gde sam bio ja nije bio tučen, a u to vreme moji su bili negde između Roviške i dela kolone gde sam ja bio, i nisu tukli ni njih, svu su vatru usmerili na poslednje izbeglice koje su uspele da prođu Glinu; inače, HV je, ušavši u Glinu te strašne noći, razbila izbegličku kolonu, koja se do tada povlačila u pravilnom redu, na dva dela: prvi i najbrojniji bili smo mi koji smo uspjeli da prođemo kroz Glinu dok je još bila slobodna i koji smo nastavili dalje putem prema Dvoru na Uni, drugi su bili oni koji su, čuvši da je Glina pala, krenuli zaobilazno kroz šumu Vranušu kuda je postojao prosečen put i preko Obljaja pa su se sledeći dan pridružili glavnini kolone tj. onom delu kolone gde sam i ja bio; van obe grupe bio je neki Miloš S. koji je, napustivši kasno položaj, samo sa traktorom došao do Topuskog pa kad je čuo da je Glina pala krenuo kroz šumu ali je nekako zalutao pa se ujutru 7. avgusta našao na području Bosne umesto na Baniji i dalje se vozio jedno vreme preko Bosne na traktoru i zamalo pao u ruke muslimanskih snaga ali se ipak pešice dokopao Žirovca a traktor mu ostao u Bosni). Jedna granata je pala u blizinu traktorske prikolice gde je sedela majčina tetka i još par ljudi, i krhotina granate ju je pogodila u glavu; pala je mrtva i ostala kraj ceste; kolona se nije zaustavljala iako je bilo još poginulih. Njeni ostaci kao i mnogih drugih do danas nisu nađeni ni sahranjeni. Ova vest je teško ožalostila moju majku u ionako sumornom raspoloženju u koje smo zapali tek u septembru, a koje je bilo posledica postepenog sagledavanja sve veličine naše tragedije (ljudske tragedije, o katastrofi Krajine se nije mnogo mislilo, bila pa propala, ali saznanje da po drugi put već nemamo svoje kuće, da nemamo ništa sem glava na ramenu, nešto para, “džete dvojke”, nešto odeće i dva pištolja, bilo je strašno). Zahvaljujući rodbini, prijateljima, poznanicima, ocu i – ne na poslednjem mestu – nama deci (a šta joj je moglo biti važnije nego što smo nas troje živi i zdravi prošli sve ono zlo), majka je, uz dosta suza, ipak prevazišla bol za tetkom koju je volela kao što je volela rođenu majku; jedan ujak joj je stradao od ustaša 1941. godine, a drugi je umro u jesen 1994. godine, i tako je majčina baba sa strane njene majke, naša prababa, nadživela troje svoje dece i samo joj je još ostalo jedno dete, majčina mati; ta naša prababa umrla je u izbeglištvu u Srbiji u dobi od nekih 93-94 godine. U jesen i zimu 1995-96. godine materijalno stanje naše beše ne baš najbolje (mada nismo bili u poziciji da, kao dobar deo izbeglica, radimo kod drugih, dok je opet, s druge strane, bilo veoma bogatih izbeglica koji su već imali svoje kuće i dr.). Bili smo negde u sredini, ali mi deca smo se školovali, nismo mogli živeti na grbači rodbine – dovoljno je što su nas primili kod sebe – pare su odlazile ali nisu pristizale, i zato bi nam budućnost bila prilično sumorna pa i neizvesna da nam najviše nije pomogla očeva tetka onih prvih meseci. Pa ipak, i kad mu je najteže – a možda tad i najviše – čovek nađe razlog za radost, smeh, šalu, makar i gorku. A prvi put nakon “Oluje” razgalili smo se u januaru 1996. godine kad je rođena sestra naše ujne slavila drugi rođendan svoga sina. Ta ujnina sestra je sa mužem i sinom izbegla ispred “Oluje” u Rumu. Na tom rođendanskom slavlju bio sam i ja sa svojim sestrama. Naravno, došao je i naš ujak sa ujnom i svojom ćerkom (koju su svi zvali Seka, pa i mi), a ujak je uz to poneo i svoju tamburicu, koju je uspio da donese iz Krajine u Srbiju, kao što je uspio da donese i svoju kninsku kapu. (Inače, ujakova porodica se nakon “Oluje” naselila u okolini Beograda, u tuđoj kući naravno.) Na tom rođendanu, gde beše prilično gostiju, mahom izbeglica, smo se dobro ismijali ujakovim šalama, koji je po običaju bio najglasniji, vodio glavnu reč, pravio šale, svirao na tamburici, malo pevao uz tamburicu i dr. Snimali su ga na kasetofon, i ja i danas imam kasetu na kojoj je presnimljeno šta je ujak sve govorio te januarske večeri 1996. godine, njegova pesma, svirka, šale i dr. Evo npr. samo malog dela njegove priče sa kasete (on je govorio mešavinom ijekavice i ekavice, kordunaškog i književnog govora, po navici): “Iako nas je rat naterao u izbeglištvo, iako je radost u svačijem srcu ustupila mesto tugi, ipak smo se evo večeras okupili u priličnom broju, da malo prosjedimo, proćaskamo i da prije svega proslavimo prvi rođendan maloga…” -ovde sledi ime deteta, još ujakove priče i, između ostalih ujakovih najboljih želja detetu, i ova – “Volele ga najlepše cure i žene, kao što su i mene volele, kao što me i sada vole, i sad za mnom trčkaraju, to sam primetio u više gradova po Srbiji, pa čak i intelektualke!” – i na kraju – “Dragi (ime deteta) neka ti je sretan prvi rođendan, to ti od srca želi tetak (ujakovo ime)!” Onda je odsvirao jedan bećarac, praćen pesmom, u koju se meša još neki starački glas, ali ja sada ne mogu da se setim ko je to bio, a i bilo je poprilično gostiju. Tu je ujak pitao nekog Milenka, dečaka od nekih 15 godina, izbeglicu, našeg druga: “Braco” – on je tako zvao svakog dečaka, bio mu poznat ili nepoznat, pa i mene – “imaš li ti curu?” Milenko, stidljivo: “Nemam!” Ujak: “A ja imam tri!” On je bio u to vreme u ranim četrdesetim, stasit i markantan, a i danas je još takav, samo mu je onda crna gusta kosa danas postala više siva nego crna. Bilo je tu još dosta šale, smeha, pesme, svirke… Ja imam još jednu kasetu, na kojoj je snimak iz maja iste, 1996. godine, na jednom sličnom slavlju u Beogradu, gde ja nisam bio jer te ljude ne znam, ali je ujak sa porodicom bio (uz neizbežnu tamburicu) i gde je, nešto u šali, nešto u zbilji, ali i uz veću dozu iskrene tuge nego na onom prvom snimku, govorio, između ostalog: “Ja se nadam da će doći i taj dan da se vratim svojoj rodnoj grudi i da se jednom zauv'jek r'ješim ove zemlje, ovi’ ljudi i ovog naroda” – poslednje reči govori kroz smeh, a čuje se i smeh okolo – “ovog naroda koji ne podnosi ni same sebe a kamoli nas!” Zatim se čuje tihi žubor tamburice a ujak između ostalog govori, ovaj put sasvim ozbiljno: “Ostale su puste kuće, ostale su puste njive, puste livade, oranice, šume, pašnjaci… Veliko bogatstvo… Narod ovde u bedi, bez ičega, pa kako neće srce da uzdiše. Ima kamen da suzu pušti za pola miliona proćeranih Srba sa njihovih vjekovnih ognjišta!” Ovo je govorio sa stvarnom tugom, a onda – on se brzo prebaci iz šale u zbilju i obratno – na jednom mestu kaže, žaleći za svim što je ostalo gore i za sudbinom izbeglica iz Krajine, osvrnuo se posebno na ove izbeglice: “Lepih mojih stotinjak žena i devojaka, gde li ste mi noćas! Rasute ste širom Savezne Republike Jugoslavije!” Ali na kraju govoranciju je završio ozbiljnim i iskreno bolnim tonom: “O Krajino, Ameriko moja!” U leto 1997. godine majčin stric (i ujakov naravno), koji je poslednjih par meseci živio u Rumi, a prije toga daleko na jugu Srbije, vraćao se sa ženom kući na Kordun, tj. u Hrvatsku, nakon što je u Vukovaru isposlovao hrvatske papire. Došao je u Rumu i ujak da ga isprati. Tada mu je ujak rekao u šali, ali ozbiljnim tonom: “Tako, ćića, sad imaš domovnicu i putovnicu, na njima šahovnicu, a od nji'” (misleći na Hrvatsku) “ćeš skoro dob'ti i smrtovnicu!” Ne znam samo da li je pri tome mislio na starčeve poodmakle godine ili na to da će starog gore brzo likvidirati. (Pre nekoliko godina, na području Vojnića, jedan stari Srbin povratnik – a možebiti nije ni bežao u “Oluji” nego ostao – pronađen je pred svojom kućom vezanih ruku i ugušen na taj način što mu je kapa titovka ugurana u usta; do danas slučaj nije rešen.) Ovako ili onako, nasmejao nas je, a stari bračni par se vratio u Hrvatsku, živeo gore bez ikakvih provokacija (ja sam u par navrata, prilikom dolaska u Hrvatsku, bio kod njih, jednom – 2006. godine – sam i prenoćio kod njih sa dragom mi osobom – mojom Bukovčankom odnosno mojim “Sektorom Jug”) – a gore su i umrli oboje prirodnom smrti, u razmaku od godinu dana. Na žalost, kuća je ostala pusta kao i hiljade drugih, jer od njihovog potomstva niko se nije vratio. Žive u Srbiji, na koju, onog kobnog 4. avgusta pre 23 godine, kao što sam rekao, većina nije ni pomišljala kao zemlju gde će živeti, pa ni ja, misleći: proći će ovo za par dana. Za par dana “to” je i prošlo, ali za tih par dana i mi smo otišli…

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.