Srbija od 1. januara uvodi Interno tržište rada

1. Poseta i boravak u mome rodnome gradu, Karlovcu, u periodu posle poslednjega rata, uvek je veliko razočarenje, pa je tako bilo i ovaj put, mada je predpraznična atmosfera u punom jeku. Ali sva ta atmosfera kao da se skupila na onaj uski prostor oko gradske tržnice gde se prodaje svega i svašta vezano za Božić i Novu godinu i u čemu su Hrvati – čini mi se – domišljatiji od Srba. Ali, generalno (omiljena reč učesnika i učesnica naših rijaliti-šoua – ovo je primetila moja najstarija sestra, Dada), Karlovac mi liči na grad koji sve više odumire u svakom smislu i gotovo da je malena varošica Slunj u kojoj sam takođe boravio ovom prilikom postala živahnija od Karlovca mada je Slunj nekoliko puta manji. Uzgred – i ovo mi je rekla sestra Dada koja je to negde čula i pročitala; ona je daleko zainteresovanija za taj naš stari kraj nego ja što je čudno s obzirom da prema Hrvatskoj oseća veću odbojnost nego ja – Slunj je proglašen za najgostoljubiviji grad u Evropi ili čak možda u svetu. Da li je tako ili nije ja, koji sve ređe odlazim u stari kraj (rodni kraj, ja nikada nisam mogao, niti sam sad, niti mogu biti Sremac pa ni Beograđanin, mada nisam ni apatrid – upravo obratno, imam dva državljanstva) ne mogu reći, mada, istinu govoreći, možda i ima istine u tome; ja lično nikada nisam doživeo nikakvu nepriliku zbog srpskih registarskih oznaka i sl. i to ne samo u Slunju nego bilo gdje u Hrvatskoj a bivao sam u poslednjih 18 godina u više delova Hrvatske, a već o daleko većem stepenu ljubaznosti hrvatskih službenika u odnosu na naše nemam nikakve dileme. Ali, i pored svega toga, ne bih nikada pristao da se vratim i živim u Hrvatskoj, pa tako ni u rodni grad koji sam kao dijete ipak pomalo zapamtio u neka bolja vremena (mada pamtim samo par godina pred rat, ali i to mi je dosta da vidim razliku između onog i današnjeg Karlovca). Nekada meni najlepša Radićeva ulica danas je samo bleda kopija one tako žive ulice pre rata, pune prolaznika i raznih lokala. Jedino što odoleva svih ovih godina je kafić “Gradska straža” (u ono vreme pred rat neki naši, srpski mladići su, u šali, ovaj kafić nazivali “Gorska straža”) sa onim vojnikom karlovačke gradske straže iz doba Napoleonove vlasti kao “zaštitnim znakom”. Nekada tako prometan karlovački autobuski kolodvor, pored oronulosti, po živahnosti prometa danas kao da se nalazi u nekom zabačenom provincijskom gradiću Bogu iza nogu, a ne u gradu na ovakovom položaju, raskrsnici puteva. Železnički pak kolodvor nisam ni išao da vidim a kažu da je u još gorem stanju (železnički kolodvor slabo pamtim i od pre rata jer sam tamo bio svega par puta). I tako dakle gradska tržnica je još najprometnije mesto u gradu na četiri reke, pa i “Kaufland” nešto dalje (nekako se u “Kauflandu” najčešće može sresti ono nešto srpske staradije što je preostalo po Kordunu ili živi u Karlovcu, te nas Srba koji smo izbjegli u Srbiju i koji s vremena na vreme, po potrebi, dođemo u stari kraj; Bog sami zna zašto hrlimo u taj “Kaufland”). “Karlovčanku” bolje da i ne spominjem (a ovde je negde pred rat bio prvi “djuti fri šop”, u to vreme čudo neviđeno). U “Karlovčanki” je u to vreme bilo to čudo, a karlovački pothodnik je danas čudovište, nalik na one podzemne tunele kud su se Prle, Tihi i ostali provlačili u “Otpisanima”, te bi bio dobar za eventualno snimanje kakvog akcionog filma – mada je do pre par godina još nekako odolevao; inače, upravo u decembru, ali 1989. godine, dakle pre ravno 30 godina, u tom pothodniku – koji tada nije ni blizu bio ovaj današnji horor – sam prvi put čuo hrvatske nacionalne pjesme poput “Još Hrvatska ni propala” i “Ustani, bane”, jer su se tada još uvek jedino ovdje mogle javno prodavati. U to vreme bi prodavanje takvih kaseta u prodavnicama još uvek bio javni skandal i milicija bi možda imala posla. Bio je to period ponovnog nacionalnog buđenja i Srba i Hrvata, s tim da smo mi možda – ali samo možda – malko kasnili za Hrvatima. No, ne želim ovdje o politici mada je politika i dovela do svega ovoga te danas, i pored odlaska Srba, i pored “Oluje” i “velikih pobjeda” Karlovac (a tako je i sa drugim hrvatskim gradovima, o selima da se i ne priča; skoro mi je pričao jedan poznanik Srbin, izbjeglica iz Bjelovara, koji se nedavno vratio iz obilaska njegovog rodnog grada, o tamošnjoj pustoši) skoro da nestaje. Meni nije drago što je tako, ali kad pomislim da su za njih Srbi bili najveći problem, i sad, kad su se riješili tog “problema”, opet ne uživaju u “blagodeti” svoje borbe… skoro pa da i jeste (ali ipak nije). Moja najstarija sestra, već pomenuta Dada, je po tom pitanju daleko “radikalnija” nego ja, kao što sam već i naveo. Ona mi nedavno reče u vezi serije lakših potresa koja drma Hrvatsku poslednjih mjesec ili nešto više dana (a epicentar jednog od njih je bio i blizu Karlovca) da se “na njih i Bog razljutio” te im šalje razne prirodne nepogode. Pa opet, znam da ih, kao narod, ne mrzi – kao ni ja, uostalom – i ona je skoro jedina iz moje najbliže rodbine koja se slaže sa mojom tvrdnjom da su oni “generalno” ljubazniji i kulturniji kao osobe nego mi (moj tata se skandalizuje na ovakve moje izjave pa mi veli: “Što onda ne živiš tamo”). To su te protivurečnosti u nama. Uostalom, upravo ista ta moja sestra je u godinama neposredno pred rat , kao klinka, sa jednom svojom dobrom prijateljicom, Hrvaticom, na njen poziv, jednom išla na katoličko Badnje veče u katoličku crkvu u Karlovcu na polnoćku, naravno, samo kao “posmatrač” sa strane (ona i danas voli da se sjeti toga i u šali – u šali je i pola istine – dodaje kako u našu, srpsku crkvu tada nije išla, a išla je u katoličku). Išla je za ljubav svoje dobre prijateljice, a malo je reći dobre, jer su moju sestru u toj hrvatskoj kući u Karlovcu dočekivali kao rod rođeni, kao da je njihova kćerka, i par puta je i noćivala kod njih, npr. kad bi subotom uveče izašla u grad sa tom prijateljicom (moja druga sestra je u to predratno vreme bila još suviše dete da bi uveče izlazila u grad, za mene da se i ne govori). I tako je ostalo sve do 1991. godine, do poslednjih mesec-dva našeg života u Karlovcu, kada smo se, zbog opšteg osećaja nesigurnosti, skoro doslovce povukli u granice svoje kuće i dvorišta, mada lično nas (moju porodicu i mene) nikad niko nije ni napao ni uvredio zato što smo Srbi. Učestali incidenti, međutim, koji su se dešavali oko nas nisu obećavali ništa dobro i… dalje je sve teklo tako kako je teklo i o tome neću sad da pišem. Mi smo svakako gore prošli u ono ratno vreme, ali danas, posle svega, najbolje je da ostane ovako, što rekao onaj čovjek iz Bjelovara, D.M. “neka njih tamo, a nas ovde, pa kako kome bude”.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.