Dejan Knežević iz Sjenice može da se ponosi sa svojih 70 ovaca, a nema ni kuću na selu, ni zemlju, ni štalu. Svoje ovce skućio je u hangaru vojnog aerodroma i o njima brine potpuno sam, samo sa jednim ciljem – da deci obezbediti budućnost.
I to u surovim uslovima pešterske zime nije nimalo naivan podvig. Dva kilometara hodao sam po neugaženom snegu na ovom zaboravljenom velikom vojnom aerodromu, pored minskog polja i razrušenih betonskih objekata. Dejan još i može da dođe ovde, ali kada treba da donese hranu svojim ovcama u grdnom je problemu.
– Ima mnogo boljih mesta za čuvanje ovaca, ali ja sam gradsko dete, nemam zemlje, nemam 5 ari placa… – pričao je dok mu je u rancu blejala jedna prinova, jagnje koje će poneti kući da bi ga prehranio.
Hangar je prilagođen ovcama, Foto: Mateja Beljan
S ponosom je gledao svoje stado koje je zbijeno na -8 stepeni zagrejalo ledeni ovalni hangar, jedan od retkih koji tokom bombardovanja nije srušen, već samo oštećen i zakrpljen. A kada govori, ne podiže glas. Smiren, kao da štedi svaki atom snage, jer čeka ga još hladnih i teških dana.
– Jedan hangar je readioaktivan, unutra je bio neki kontaminiran deo aviona. Njemu se ne približavam. A sa kasetnim bomabama sam potpisao “konvenciju o nediranju”, ne diraju one mene, ne diram ni ja njih. Šalim se, nisu one opasne dok su u zemlji, ali kada se vade i čačkaju od njih mogu da stradaju i profesionalci – priča Dejan.
Aerodrom je devastiran 1999, godine, Foto: Mateja Beljan
Ovaj aerodrom nije nimalo bio pošteđen napada 1999. godine. Vojska je letos čistila kasetne bombe, pa je Dejan privremeno morao da napusti hangar. Ne bi ni sada smelo da se gazi tuda, opština čak ne sme ni sneg da čisti na stazama, ali Dejan nema mnogo izbora.
Prilaz hangarima nije baš prijatan, Foto: Mateja Beljan
– Deca mi se školuju. Ovo radim zbog njih. Sin mi je u Požegi, 4. godina veterinarske škole, planira da upiše fakultet. Ćerka mi je na drugoj godini – priča Dejan u nadi da će se stado uvećati, a umesto hangara na aerodromu one blejati na nekom imanju.
Kaže, rasnom sjeničkom ovcom Srbija može da se ponosi.
Ponosan na svoje stado: Dejan Knežević, Foto: Mateja Beljan
– Ova ovca je čuvena, izuzetno otporna na ove klimatske uslove. Dosta je skromna. Dosta daje, ali treba i njoj da se da – priča Dejan.
Oko pet sati dnevno provodi na aerodromu, a planira da dopremi i jednu kamp prikolicu, kako bi mogao i da prenoći. Leti na ispašama provodi i po 10 sati. Ako mora, i sa kišobranom. Potpuno sma u poslu.
– Jednom sam mesec dana proveo pod kišobranom. Pod kišobranom sam ručavao, čitao i spavao. Za ovaj posao potrebno je znanje, pa razmenjujem iskustva sa stočarima i mnogo čitam – priča Dejan.
Jagnje u rancu, Foto: Mateja Beljan
Kaže, ništa nije teško, jer najteže je sedeti kući i ne raditi ništa. Kad stegne pešterski mraz obuje tri para čarapa, stavi najlonske kese i navuče gumene čizme.
Foto: Mateja Beljan
Dejan može da se pohvali i da je stočar sa diplomom. Studirao je Poljoprivredni fakultet, a pre ovog posla držao je veterinarsku apoteku. Kad je posao počeo da se klima, pravio je humus za cveće, a onda je počeo da drži ovce. Pošto je bilo nemoguće nastaviti posao u gradu, preselio se na aerodrom, gde je već četiri godine.
(izvor:telegraf.rs)
A da je neki Bošnjo to uradio,odmah bi ga istjerali…
Neka dodju svi koji nemaju ni kuću ni štalu na državnom se mogu koristiti,ali samo Pravoslavci…
Svaka ti čast čovječe. Ni jednom riječju nisi kukao ni optuživao bilo koga. Pošteno radiš, Bog će ti sigurno pomoći.