Sadrija Sako Dacić nagrađen za humanitarni rad

Rožaje – Nijesam zaboravio ko sam i odakle sam. Imam njemačko državljastvo, ali s ponosom nosim rožajsku ličnu kartu i crnogorski pasoš, naglašava Dacić

Ugled­ni bi­zni­smen ro­dom iz Ro­ža­ja Sa­dri­ja Sa­ko Da­cić, ko­ji de­ce­ni­ja­ma ži­vi u Frank­fur­tu, do­bit­nik je ovo­go­di­šnje na­gra­de „Iskra” ko­ja mu pri­je par da­na uru­če­na u Zet­skom do­mu na Ce­ti­nju. Da­ci­ću je na­gra­du za hu­ma­nost i so­li­dar­nost ko­je ne­se­bič­no is­ka­zu­je pre­ma si­ro­ma­šni­ma, stu­den­ti­ma, dr­žav­nim in­sti­tu­ci­ja­ma i ob­na­vlja­nju vjer­skih obje­ka­ta, do­di­je­lio Fond za ak­tiv­no gra­đan­stvo. Da­cić ka­že da go­di­šnje u hu­ma­ni­tar­ne svr­he po­di­je­li oko 100 hi­lja­da eura. Pri­je de­se­tak go­di­na osno­vao je Fon­da­ci­ju iz ko­je, u pro­sje­ku, go­di­šnje sti­pen­di­ra 15 stu­de­na­ta sa naj­ma­nje 150 do naj­vi­še 400 eura. Za­hva­lju­ju­ći tom fon­du, do fa­kul­tet­skih di­plo­ma do­sad je do­šlo oko 60 mla­dih lju­di.

– Čast mi je što sam do­bio pri­zna­nje za hu­ma­ni­tar­ni rad. Za­hva­lan sam lju­di­ma ko­ji su me pred­lo­ži­li i ko­ji su o to­me od­lu­či­va­li. Ni­je­sam za­bo­ra­vio ko sam i oda­kle sam. Imam nje­mač­ko dr­ža­vlja­stvo, ali s po­no­som no­sim ro­žaj­sku lič­nu kar­tu i cr­no­gor­ski pa­soš. Hu­ma­ni­tar­nim ra­dom ba­vim se pu­ne tri de­ce­ni­je. Ka­da bih imao mi­li­on eura, 999.000 eura bih dao u hu­ma­ni­tar­ne svr­he – ka­že Da­cić, i do­da­je da su nje­go­vi sti­pen­di­sti iz ci­je­le eks Ju­go­sla­vi­je, Tur­ske a ima i onih ko­ji ži­ve na za­pa­du.

-Bio sam do­bar uče­nik u osmo­go­di­šnjoj ško­li, ali zbog te­škog ma­te­ri­jal­nog sta­nja ni­sam mo­gao da se ško­lu­jem. Že­lio sam ipak da ne­što po­stig­nem u ži­vo­tu, pa sam do­bro­volj­no od­slu­žio voj­ni rok i bio naj­mla­đi voj­nik u Ti­to­voj gar­di na De­di­nju. Sa­da mi je dra­go što mo­gu da po­ma­žem ta­len­to­va­nim uče­ni­ci­ma da za­vr­še fa­kul­te­te – na­gla­ša­va Da­cić is­ti­ču­ći da sa ve­ći­nom svo­jih sti­pen­di­sta ni­je u kon­tak­tu i da mno­ge od njih ni­ka­da ni­je ni upo­znao.

-Po­ma­žem pre­ma pre­po­ru­ka­ma u če­mu mi po­ma­že brat Iko Da­cić. Obič­no po­ma­že­mo si­ro­ma­šne stu­den­te, ta­len­to­va­ne i one ko­ji ne­ma­ju jed­nog ro­di­te­lja, po­seb­no oca. Ne mo­gu da pri­hva­tim da ja imam, a da dru­gi ne­ma­ju. Bio bih naj­sreć­ni­ji čo­vjek ka­da bi svi ima­li i bi­li za­do­volj­ni – tvr­di Da­cić, na­gla­ša­va­ju­ći da po­ma­že sve, bez ob­zi­ra na vje­ru i na­ci­ju. U Fond so­li­dar­no­sti, ko­ji je otvo­ren na­kon van­red­ne si­tu­a­ci­je u Cr­noj Go­ri, uzro­ko­va­ne ne­vre­me­nom, upla­tio je 5.000 eura. Od te­me­lja do kro­va is­fi­nan­si­rao je iz­grad­nju dža­mi­je u ro­žaj­skom na­se­lju Ban­džo­vo Br­do, ko­joj su vjer­ni­ci, da bi mu se odu­ži­li, da­li nje­go­vo ime. Ipak, up­kos to­me što naj­vi­še do­na­ci­ja Da­cić upu­ću­je rod­nom gra­du, na­ža­lost, ov­dje ni­ko ni­je pre­po­znao ve­li­či­nu i kva­li­tet ono­ga što ra­di ovaj hu­ma­ni­ta­rac, ta­ko da ni­ko ni­je na­šao za shod­no da mu oda pri­zna­nje na bi­lo ko­ji na­čin.
Da­cić ka­že da će nje­gov hu­ma­ni­tar­ni rad na­sta­vi si­no­vi ko­je je vas­pi­tao da po­ma­žu dru­gi­ma.

Uspje­šan gra­đe­vi­nar

Da­cić je je­dan od na­ših naj­u­spje­šni­jih pri­vred­ni­ka u di­ja­spo­ri. Već 26 go­di­na uspje­šno se ba­vi gra­đe­vi­nar­stvom ši­rom Za­pad­ne Evro­pe, od­no­sno ugrad­njom ar­mi­ra­nog že­lje­za. Ka­že da u nje­go­voj fir­mi ra­di 70 stal­no za­po­sle­nih.
– Na go­di­šnjem ni­vou ugra­di­mo oko 60.000 to­na že­lje­za. Po­no­san sam što dr­ža­vi go­di­šnje pla­ćam po­rez od oko šest mi­li­o­na eura. Vo­lio bih da je ta­ko i u Cr­noj Go­ri jer bi od to­ga bi­lo vi­še­stru­ke ko­ri­sti za dr­ža­vu i za gra­đa­ne – na­gla­ša­va Da­cić ko­ji je u po­sled­njih 10 go­di­na je­dan od naj­ve­ćih iz­vo­zni­ka rad­ne sna­ge iz Sr­bi­je u Nje­mač­ku. Ka­že da u pro­sje­ku sva­kog mje­se­ca pre­u­zi­ma oko 200 lju­di ko­je za­po­šlja­va u Nje­mač­koj.
-Sr­bi­ja je na­kon odva­ja­nja od CG pre­u­ze­la ta­ko­zva­nu „ko­du” rad­ni­ka, ko­ji se pri­vre­me­no an­ga­žu­ju u Nje­mač­koj. Po­ku­ša­vao sam da ne­što pro­mi­je­nim ka­ko bi an­ga­žo­vao rad­nu sna­gu iz Cr­ne Go­re ali mi to ni­je po­šlo za ru­kom. Na to­me bi tre­ba­lo da po­ra­di Mi­ni­star­stvo vanj­skih po­slo­va – su­ge­ri­še Da­cić, is­ti­ču­ći da se nje­go­va po­ro­di­ca dav­ne 1983. go­di­ne iz Ro­ža­ja pre­se­li­la u Tu­tin.
– Ta­da ni­je­smo ni u snu mo­gli da sa­nja­mo da će do­ći do odva­ja­nja dvi­je ze­mlje, što me je kao pa­tri­o­tu ve­o­ma po­go­di­lo. Iako mi je ku­ća u Tu­ti­nu ja ka­fu pi­jem u Ro­ža­ja­ma – is­ti­če Da­cić.

Pla­no­va ima, ali ih ne ot­kri­va

Što se ti­če pla­no­va za bu­duć­nost, Da­cić na­mje­ra­va da ula­že u iz­grad­nju tu­ri­stič­kog objek­ta u Ul­ci­nju, a u Ro­ža­ja­ma pla­ni­ra ula­ga­nja od oko tri mi­li­o­na eura u pro­iz­vod­ni obje­kat, ali za­sad ne že­li da ot­kri­va de­ta­lje.
-Uko­li­ko bu­de ima­lo vo­lje dr­žav­nih or­ga­na, pla­ni­ra­mo da na pro­lje­će u Pod­go­ri­ci i Bu­dvi za­poč­ne­mo re­a­li­za­ci­ju pro­je­ka­ta – ot­kri­va Da­cić.

(Rozaje)