Prijepolje – Tačno u šest izjutra svakog radnog dana učiteljica Emina Čokić iz Prijepolja, majka bebe Lejle, pokreće svoj četvrt stoljeća star “golf dvojku”, tek nešto mlađi od vlasnice, pa kreće dugim i neizvjesnim putem – na radno mjesto.
Najprije tridesetak kilometara magistralom uz rijeku Lim sve do Brodareva, a odatle preko Lima strmom makadamskom džadom desetak kilometara uz planinu Jadovnik. Pravo u selo Gornje Stranjane, u planinsku školu koja ima samo jednog đaka – Gorana Avramovića.
Taj dječak sada uči četvrti razred i jedini dolazi u seosku trospratnu školsku zgradu koja je nekad, kažu ovdje, imala i 800 đaka iz cijele okoline. Zvali su je “škola đaka pješaka”, jer su u nju, tada osmorazrednu, kilometrima pješačeći kroz šume i proplanke stizala djeca rumenih obraza iz jadovničkih sela Mrčkovine, Donjih Stranjana, Gvozda i drugih.
Sada su u tim selima preostala domaćinstva uglavnom staračka, djeca se rijetko rađaju, pa sav sastav škole u Gornjim Stranjanima čine samo đak Goran i učiteljica Emina, te Goranov otac Blagoje koji radi kao školski kurir.
I nema kod njih skraćenih časova ni priča o malim platama (a Blagoje prima samo 9.000 dinara), dječak se raduje uvijek kad mu nasmijana Emina dođe. Ali već na ljeto ova škola se zatvara: jedini učenik učiće peti i ostale razrede u Brodarevu, a njegova učiteljica, toliko svom poslu posvećena, ostaje bez posla.
Emina Čokić, koja je Učiteljski fakultet završila u Užicu, Gorana uči od minulog septembra i rad u Gornjim Stranjanima joj je prvo zaposlenje. Ne smeta joj dug put: samo nek se radi, kaže. Planine se ne plaši, izazov je privlači.
I tako već pola godine, svaki dan je isti: Emina u rano jutro kod kuće u Prijepolju poljubi svoju jednoipogodišnju djevojčicu i krene ka đaku Goranu, na dug put dotrajalim “golfom” dug 80 kilometara u oba pravca.
Za lijepog vremena ona bez teškoća stigne u Stranjane, ali kad su zimus snijegovi zavijali Jadovnik – počeše nevolje. Autom se učiteljica nekako probije prohodnijim dijelom makadama, a onda, kad smetovi snagu mašine nadjačaju, nastavi pješke. Ova planina je lijepa, ali surova.
“Nekad sa mnom iz Prijepolja, brinući da li mogu sama, pođu moj suprug ili majka. Jutros sam, evo, stala na pola tog planinskog puta, „golf” nije mogao kroz neraščišćen snijeg. Lanac na jednom točku je pukao. Šta ću, tu sam ostavila auto pa peške nastavila uzbrdo. Ni mobilni telefon mi ponekad ne pomaže, jer kad padnu veći snjegovi u Gornjim Stranjanima nestaje struje, a onda nema ni signala za mobilni telefon. Zato me u snježnom danu, da ne bih mnogo pješačila, u “hladi nivi” kod Mrčkovačkog brda čeka školski kurir Blagoje sa sinom Goranom. Sjednem odatle s njima i dođemo do škole”, priča nam Emina.
Ali u praznoj školi je uvijek hladno, pa Blagoje odmah loži peć, spremne su cepanice i luč. Emina i Goran najprije rade fizičko, da se zagreju, jer su im ruke u putu promrzle pa ne mogu odmah da pišu. I tako čas po čas, a onda se učiteljici valja vratiti kući.
Hvali Blagoje učiteljicu Eminu:
“Zadovoljan sam radom s njom, to je vaspitana mlada žena, šteta što nije ranije ovdje došla nego sada kad se škola uskoro gasi”, kaže otac jedinog đaka. Hvali je i selo, vele stariji ljudi da im mnogo znači što ih ona poveze usput ili im iz Prijepolja donese potrebne lijekove, katkad i namirnice koje naruče.
A svima je na umu kraj školske godine i dan rastanka Emine, Gorana i Gornjih Stranjana. Žale seljani, žali i učiteljica.
“Nije mi lako, znam, ovako putovati cijele godine, pogotovo sad dok je moja Lejla mala. Ali volim ovaj posao, a i đak Goran je dobro djete, pa mi ovo ne pada teško. Imam u sebi dovoljno elana. Zato će mi biti teže kad se ta škola zatvori i ostanem bez posla nego sada dok radim, makar i ovdje. Radna neizvjesnost teža je od žrtvovanja na poslu”, setno za Politiku kazuje učiteljica Emina Čokić.
(Autor: Politika)
Zalostno sto je dijete tako usamljeno
bez drugova i drugarica … Sta ce od tog djeteta biti kad poraste? Kakvi su to zatucani roditelji da im se dijete pati ,prave djecu u tu vukojebinu samo da nebi ostali sami
Ova uciteljica potrosi cijelu platu za gorivo. Srbi u Sandzaku su zasticeni kao bijeli medvedi na skevernom polu. Da je Bosnjacko dijete u pitanju vlada se nebi sigurno brinula toliko. Poznajem taj put tuda divlja koza jedva prodje a kamoli ova jadnica sa starim golfom.
Е видиш како тражиш врата тамо где га нема. Ова прича је потпуно изнад сваког национализма.
Добро детету јер би се ко зна како мучило да се превози далеко до најближе друге школе.
А на страну муке, тошкови и хуман подвиг, али опет и учитељица има не тако тежак државни посао у својој струци, што је данас премија…
С надом да је ускоро преместе у Бродарево
Ovo nema nigdje osim u zemlji Srbiji! Svaka druga mogucnost bi im bila jeftinija nego davati uciteljici platu za jednog ucenika!
Једина корист је што ова жена прима плату и ето, то дете…. Иначе, ово нема ни у једној држави на свету. Боље би било да су га ставили у хотел… Е, зато је просвета у стању у коме јесте….
Ma kakav hotel, djeca treba da su sa roditeljima posle skole!
Nejefikasnije bi bilo uposliti jednog ili dva vozaca koji bi djecu (ako treba i NIVAma) odvezili i dovozili do skola. Daleko jeftinije neko uposliti ucitelja da uci jedno dijete. To se da suskladiti i sa drugim drustveno-korisnim funkcijama sto jos vise povecava efektivitet. Recimo odvozenje namirnica starima po selima ili istovremeno kad se dak poveze u skolu poveze se i neki starac kod lekara itd.
Sve se moze daleko jeftinije uz vecu iskoristenost kapaciteta – samo malo manje krutosti u administraciji i planiranju djelatnosti. Treba se uraditi jedna generala, jedno totalno preispitivanje svih servisa koje drustvo obavlja te to reorganizovati na jedan adekvatan nacin. Srbija je jos uvjek u onom krutom, komunistickom sistemu sto se tice organizacije drustva…
Zalost da su sela napustena, da djece tamo vise nema.