Priboj – Zvezda ovogodišnjeg „Lim Festa”, muzičkog festivala koji se peti put zaredom održava u Priboju bio je Rambo Amadeus.
Njegova društveno angažovana umetnost koja ne trpi kalupe vrste i žanra i ovoga puta je bila obeležena kvalitetnim muziciranjem i verbalnim perkusionizmom. Već uveliko popularan u ovim krajevima zbog pesme “FAP mašina”, “Svetski Kilo-Car” koji ne prestaje da iznenađuje otišao je korak dalje.
Napravio je gaf na granici društveno-političkog incidenta i sa bine pozvao Pribojce da nikako ne dozvole privatizaciju FAP-a koja je u toku. U intervjuu, između ostalog, objašnjava i zašto je protiv prodaje.
- Da li ste zadovoljni nastupom u Priboju? Jeste li se zabavili, često ste pitali publiku : „Valja li ovo šta“?
– Zabavio sam se odlično. Pitanje publici: “Valja li ovo šta” je retoričko, postavljam ga samo kad sam siguran da valja, da se malo ogrebem za komplimente i odobravanje.
- Tokom muziciranja poigravali ste se rasklapajući pesme, kombinujući ih u nove celine. Kako ostatak benda uspeva da vas prati? Postoji li neki precizno dogovoreni koncept ili su to improvizacije na licu mesta?
– Pa, improvizacija je igra, ali ograničena samo na ono čime već vladate. Mnogi muzičari nisu u stanju na taj način da se poigravaju, iako su jako dobri svirači. Neki muzičari se čak i ljute kada se ne odvija sve kako je dogovoreno na probi. Prekidanje pjesama na pola ili skakanje iz sredine jedne pjesme na drugu, promjene tonaliteta, tempa.. Ali, meni je ta igra neophodna, tako da muzičari koji nisu u stanju da prihvate taj način muziciranja ne mogu ni da opstanu u ovom kolektivu. U džezu je pak, to improvizovanje sasvim uobičajeno, mada se ni tamo, osim u fri džezu ne improvizuje sa formom, nego samo u okviru forme. Ali u u pop muzici improvizacije nema i ne može da bude, jer je pop publika vrlo rigidna i ograničena. Srećom, takvi su i sami izvođači, pa se oni onda divno slažu u međusobnom zavaravanju da je muzika, a i sam život, savršeno uređen poligon kroz koji plovimo po unaprijed zacrtanoj putanji.
- Na binu ste, kroz publiku, ušli kamionom marke FAP 13-14 , na vašem sajtu je logo FAP-a sa vašim inicijalima, tu je i čuvena pesma „FAP mašina“. Je li to samo fascinacija brendom FAP-a ili neka složena metafora?
– FAP mašina je zapravo metafora za socijalističko društveno uređenje, koje je pokazalo sve prednosti u odnosu na kapitalističko. Mislim da se samo krupni kapitalisti protive socijalizmu iz očiglednih razloga. FAP je kamion koji traje redovno duže od 30 godina, ima modela koji se u najtežim uslovima koriste i po 50 godina. To treba cijeniti. Činjenica da smo ja i FAP 12-13 vršnjaci dodatno me inspiriše.
- Rambo protiv privatizacije. Na kraju koncerta poručili ste Pribojcima da ne dozvole privatizaciju FAP-a. Je li to stav u skladu sa ekološkim komunizmom koji zastupate ili samo paljenje raje?
– I jedno i drugo. Jasno je kako su prošle uglavnom sve privatizacije. Procedura se ponavlja. Prvo se napravi tzv luping – društvenom preduzeću se sistematski obara vrijednost, tada ga neki rođak kupi u bescijenje, otpusti radnike, i parče po parče rasproda mašine, opremu, na kraju i zemljište. Zarada je velika, ali puno ljudi ostane bez posla. Privatizacija nije ništa drugo nego rasparčavanje narodne imovine, ali vješto sprovedena kroz zakonske lavirinte i rupe. FAP treba razlistati na akcije i razdjeliti radnicima, bez da imaju pravo te akcije da prodaju. Ali da sa tim akcijama mogu da učestvuju u odlučivanju i da na kraju dijele profit. Oni su sudbinski vezani za fabriku, kao galioti na galiji, koji veslaju iz sve snage, jer u suprotnom tonu zajedno s galijom. Naravno da su oni najzainteresovaniji da FAP mašina, koju oni rade, bude kvalitetna i postojana, da se dobro prodaje i da je cijenjena na tržištu. Spekulanti, ako vide da će zaraditi više zatvaranjem neke fabrike, oni to bez milosti i sprovedu. Primera je mnogo. Za to vrijeme, mnogi stručnjaci iz FAP-a, sada su priznati inžinjeri i inovatori po svijetu, treba učiniti sve da se oni bave razvojem u ovu fabriku.
- Kako vi kao najveći estradni filozof, “Nekrunisani kralj estradne misli” gledate na sudbinu ovih ljudi u gradićima propalih industrija?
– U malim gradovima živi se mnogo bolje nego u velikim metropolama, po svim parametrima. Sa inteligentnim stručnim i poštenim vođenjem, svaki gradić bi mogao da bude poželjan za život i starima i mladima. Ipak, šta god izgovorio, dok god me smatrate estradnim filozofom, niko to neće shvatiti ozbiljno.
- Osim dijagnoze, ima li leka, kako bi se pomoću mozga moglo bolje živeti u ovim krajevima?
– Svakako. Za početak, ljudi su demoralisani, i potrebno je da im se vrati vjera u njihovu sposobnost. Treba dati ljudima mogućnost da sami donose ideje i sprovode ih. Arljski kraj je primer, tu se država nije mnogo mješala , ljudi puno rade imaju posla i čini mi se da žive mnogo bolje nego u sredinama gdje se država puno bavila.
(Danas)
