Duže od dve decenije ova 73-godišnjakinja samuje na obroncima Peštera u oronuloj baraci bez kupatila, verujući da će i za nju doći lepši dani.
Na periferiji pešterskog sela Krnja Jela, poznatog po polarnim zimama i enormnim minusima, u staroj i slabo utopljenoj baraci bez vode, a često i bez struje, živi sama starica Hamida Bihorac(72). Prehranjuje se i leči od socijalne pomoći u iznosu od 70 evra.
Uprkos siromaštvu, mnogim bolestima koje je muče i samoći koja je prati od 1995. godine kadaje ostala bez muža, baka Hamida je još vedrog duha, još želi da se bori za bolje sutra i još se nada da će, iako joj je 73, i za nju doći bolji dani. Prve komšije su udaljene od nje više od kilometra.
– Šta ću, sinko? Moram da živim, da se nadam i da verujem da će biti bolje… Obilazili su me neki dobri ljudi koji rade u Nemačkoj i obećali da će mi ušuškati moju brvnaru, kupiti mi šporet, dovesti vodu i sagraditi kupatilo. Ko zna, možda se pojave, možda sve ja to i dočekam – priča starica i naglašava da joj “nije do jela i pića”, već samo do toplog doma.
– Ne trošim mnogo na hranu i ne patim što nemam mnogo toga što bi moja duša želela. Više me mučim i brine hladnoća. Bude zima kada je toliko hladno da, uprkos šporetu koji neprestano gori, hoću da se smrznem u ovoj mojoj vlažnoj baraci, pa usred dana moram da se pokrivam ćebadima i jorganima. Pešter je ovo. Gore nego u Sibiru. Dugo nisam mogla da platim struju, pa su mi isključili i svetlo. Srećom, prošao je ovuda krajem prošle godine humanitarac Hido Muratović, rekli su mu ljudi da sam u mraku, odmah je platio dug za struju od oko 150 evra, i od tada stalno imam sijalicu – kaže baka Hamida.
Naglašava da bi, osim redovnog svetla i dobro utopljene brvnare, najviše volela vodu u kući i kupatilo.
– Dešava se da napolju bude minus 30 stepeni, sneg zaveja celu visoravan, česma se ledi, a ja moram da izađem i da na rukama perem… Bila bih najsrećnija kada bi imala toplu vodu u kući i kada bi, umesto u metalnom koritu, mogla da se okupam u svom kupatilu i da bar jedan dan uživam u kadi. I da umrem posle toga, ne bi mi bilo žao – ističe baka Hamida.
Kao i drugi usamljeni starci na Pešteru, Rogozni i Goliju, koji čoveka ne sretnu i po nekoliko meseci i koji po dve-tri decenije nisu sišli u grad, niti su bili lekaru
.Dimnjak kao znak života
Baka Hamida najviše strahuje da ne padne na postelju ili da ne umre, a da za njenu smrt niko ne sazna.
– Bilo je dosta slučajeva da stari preminu tokom noći, a da komšije ili dalja rodbina za smrt saznaju tek posle pet ili deset dana… E, toga se baš plašim. Zbog toga sam zamolila najbliže komšije da svako jutro pogleduju u moj dimnjak.. Ako dimi, znači da sam živa, ako duže vremena nema dima, da dođu i da me potraže. Delom da bi ispekla hleb, a delom i zbog ovoga, obavezno šporet ložim i tokom leta – naglašava baka Hamida.
