IT industrija i poziv kojeg prati mladi

3
6

IT industrija jedna je od tri najveće izvozne grane u Srbiji, pored automobiliske industrije i poljoprivrede, a izvoz IT industrije Srbije je prošle godine bio više od 900 miliona evra. U emisiji Magazin govorili o važnosti informacionih tehnologija.

  • Možemo reći da je IT pokretačka industrija koja će zaista promijeniti ovaj svijet. Za one koji se žele baviti ovim poslom savjetujem da završe fakultet, jer se na fakultetu podrobnije uči, od prve godine do četvrte vi pređete više od 20 kurseva. To je nešto što se mora proći – kazao je Enver Biševac, programer, i profesor na IUNP.
  • Taj spektar znanja koji su neophodni, imamo npr. algoritme i druge programe oni moraju sada sve naknadno učiti. Uopšte nisu svjesni da se nalaze u teškim vodama, ne mogu napredovati u firmi i na taj način dolaze do problema – kazao je Elvir Musić, student na Departmanu za računarstvo IUNP

A mnogi žele ostati u svom gradu i biti aktivni korisnici društva.

  • Fakultet ima kurseve istina je, ali ti kursevi također moraju da se radi, kući se mora istraživati, iskreno ja bih se potrudio prvo da apliciram u Novom Pazaru, želim ostati ovdje, želim biti koristan društvu, a prije svega i svojoj porodici – kazao je Džemil Dupljak, student na Departmanu za računarstvo IUNP.

Cijelu emisiju gledajte u subotu u 20h.

 

SANA


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

3 KOMENTARI

  1. Sedeli smo uveče za stolom, a na TV su opet govorili političari i valjda sveštenici o već navedenoj temi, kako da nas bude više (tačnije:njih, moram tako kazati, jer su se pominjali samo Hrvati, a mi ipak nismo spadali među Hrvate nego Srbe u Hrvatskoj što nije isto, mada je taj problem mučio i njih i nas a muči i danas, i većinu naroda Evrope muči), i sad ne znam šta je dotični na HTV tačno rekao ali pomenuo je reč abortus, dok neki stari L., koji se pridesio tu veče za đedovim stolom, njegov suseljan i prijatelj, ne opsova (onoga na HTV; inače su naši ljudi grdili te umne glave među hrvatskom elitom jer je nacionalna netrpeljivost rasla, zahvaljujući ipak najviše Tuđmanovom odnosu prema Srbima u Hrvatskoj, mada ni naši nisu bili imuni na nacionalizam, jer jedan rađa onaj drugi): “A j..a’ ti svoga ćaću! Ja da sam umro juče ne bi zna’ da ovakije’ bena ima! Ako se rodi – rodi, ako ne rodi, nikom ništa, p…a ti materina!” Eto upravo tako, i to žestokim glasom. Nije mene čudilo to što on grdi, pa ni što psuje – grditi HDZ je bilo nešto normalno, ni moj otac ih nije štedio, jedino nije psovao, bar ne tako glasno i sočno – ali kakve veze ima “to” sa rađanjem? I odlučim se na krajnje lošu soluciju, da upitam očevu tetku, “Teteca”, koja je stanovala gore na Švarči, da mi ona definitivno razjasni tajnu ove reči. (Nije mi palo na pamet da se ona nikad nije ni udavala, iz meni i danas nepoznatih razloga, ali i ne interesujem se, naročito što je – Bog joj dušu prostio – preminula još pre 5 godina.) Znao sam da ona moga oca voli mimo svu ostalu rodbinu, sledstveno tome, i njegovu decu, tj. moje sestre i mene, a naročito mene kao jedinog naslednika loze u ovoj liniji (mada nas je – decu – više grdila nego hvalila, ali taj imidž nadžak-babe beše samo fasada, danas mi je to jasnije nego ikad). Dakle, ni pet ni šest, bivši ja sam kod nje jednom u stanu – meni ništa nije bilo otići pešice Riječkom cestom gore na Švarču, ali moji su me terali da idem busom jer pešice ima dosta prelaza preko raznih ulica a i Riječka cesta je jedna od najprometnijih – upitam je šta je abortus. A ona mene poče da kori i pita “ko te na to uputio? Sigurno ujak?” Kažem da nije niko, nego da sam tu reč našao u školskoj knjizi. “E lijepo vas” veli “uče u školi, zato i jeste takvi!” i slično. Mislim u sebi šta sam skrivio, i kažem da mi to nismo učili u školi, ali ne da mi “tetka” (iako nam je bila baba – doduše ne rođena – ona nije dala da je mi deca tako zovemo, nego “tetka”) da dođem do riječi. “Kako si” veli “to upamtio, a matimatiku” (tj. matematiku) “ne možeš!” Iako ja nisam bio neki matematičar, ali nisam bio ni slab, a ona je “matimatiku” uzdizala nad sve ostale predmete. Ali nekako se ipak smiri, kad vidi da ja stvarno to iskreno pitam i nemam namjeru da pravim nekakvu šalu gde je ona stara i neudavana (pa ja u to vreme jedva da sam znao značenje udaje, mada sam išao na svadbe i voleo posmatrati sa strane svatovske kolone). I valjda bojeći se da ja ne bih opet njenog omiljenog netjaka (moga oca) ponovo gnjavio sa ovom reči, nekako mi rastumači šta to znači. Mada nisam baš bio posve siguran da sam sve razumio, ali znao sam otprilike da to nema veze sa ekonomijom ili pravnim naukama kako sam ja mislio nego da je to nešto drugo. Kasnije, odrastajući, shvatio sam u punom smislu značenje reči, mada se ni kasnije u osnovnoj školi ta reč nije pominjala u gradivu. Doduše, u Krajini i ne beše udžbenika one prve ratne godine, a i posle se kojekako snalazilo. Ali oca nisam nastavljao dalje da ispitujem ni za ostale nejasne mi pojmove iz onog rječnika ….kog jezika: došla je 1991. godina i s njom sve ostalo, što se uvuklo u živote i odraslih i nas dece i potpuno ih izmenilo. Godinu dana nakon one prve zgode (ili nezgode) sa ocem više nismo bili u svojoj kući u Karlovcu…

    0

    0
  2. “Dobro, to su sad druge stvari.” To je bilo sve, i najednom se otac ustade sa fotelje i reče mi kao da ima nekog posla napolju ili tako nešto te ćemo drugi put nastaviti dalje. Ja sam svakako smatrao da je ta reč nebitna kad otac kaže “druge stvari”, znači nešto sporedno, bez važnosti, na koje “hodajuća enciklopedija” ne obraća pažnju, a i mislio sam da stvarno slučajno toga časa otac ima posla napolju – iako je, mislim, padala kiša i to mi govori da je ovo moglo biti u vreme velikih kiša i poplava u Karlovcu u oktobru 1990. godine, kad se Kupa izlila i poplavila dobar deo grada tako da dobar deo učenika ni u školu nije išao (ja nisam bio te sreće jer naša kuća beše podaleko od Kupe a naša ulica i moja škola van domašaja poplave – Kordunaši vele “povodanj”). Kad otac iziđe, ja se obratim sestri sa istim pitanjem – jer ako otac zna bitne stvari, ona sigurno zna one nebitne. Ja upitah, a kao odgovor ona malko skupi usta, savi časopis i blago me njim klepi po glavi i pokaza mi da “šetaj”. Pa dobro, nisam dalje insistirao, ali mi se reč zadržala u glavi, s namerom da ipak ponovo zapitam oca kad ne bude imao posla napolju. Mislim, njega sam smatrao glavnim “intelektualcem”u celoj našoj sedmeročlanoj kući (domaćinstvu). Moja mama mogla je da se, po potrebi, pretvori od seljanke u rokljama i rupcu do dame na štiklama, da kažem figurativno, ali nisam hteo nju da ispitujem jer je ona imala suviše posla po kući a da bih joj ja dosađivao sa nebitnim stvarima. Starija sestra je već uvelike izlazila u grad, a babu i đeda sam smatrao kao ljude koji svaki dan i sami po neki pojam zaborave a da bi meni mogli objašnjavati šta je “abolicija” npr. što baba možda u svom vijeku nikad nije ni čula. Uglavnom je “abortus” za mene ostao u domenu ekonomije ili možda neki pravni pojam. Nekako baš u to vreme vladajući HDZ je vodio velike kampanje u smislu povećanja broja Hrvata i Hrvatica (nas Srbe nisu spominjali iako smo bili građani te Hrvatske pa i još uvek zvanično konstitutivan narod u Hrvatskoj). Svaku veče su na TV hrvatski političari i iz HDZ i iz “oporbe” debatovali i o tome, sve mudre glave, sa naočalama (nekako su mi ljudi sa naočalama odmalena ulivali neku vrstu strahopoštovanja dok Tuđman nije uticao da promenim mišljenje), a tu su bili obavezno i predstavnici katoličke crkve koji su naravno podržavali tu kampanju. (Ja sam poštovao i poštujem i danas sve religije – sem opasnih raznoraznih sektaša – pa tako i katoličku, uostalom živeli smo izmešani u istom gradu, ali nisam obraćao mnogo pažnje šta pričaju na HTV razni “fra”, “don” i ostali od kojih je 70% nosilo naočale, ali tako isto ne bih slušao ni da su gostovali naši sveštenici i pričali – samo njih na HTV nešto ne beše – niti me je zanimala politika i koliko će biti “Hrvatica i Hrvata”; neka bude koliko bude, bilo ih je i među mojom bližom i užom rodbinom, pa šta?) Nego jednu veče, kad su na TV opet razgovarali verovatno o natalitetu u Hrvatskoj (dabogme da tada nisam znao šta je natalitet) zapara mi uši kad jedan od tih “fra” ili “don”, neki starac valjda, pomenu magičnu reč abortus i napomenu da je to ubistvo. Toliko sam razumio i bilo mi je dovoljno. To je znači to. Ubistvo (ja sam mislio ono klasično, pištoljem ili nožom, kao D.K. što je u Karlovcu pobio celu familiju i bio valjda poslednji osuđenik na smrt u SFRJ; o tome zločinu koji se dogodio negde 1980-ih ja sam čuo i o tome se još uvek pričalo u Karlovcu), zato je meni tata rekao “druge stvari” jer neće da govori o kriminalnim stvarima; znam da on nije voleo ni da moje (i mojih sestara) dečje uši slušaju ni o crnom D.K. i njegovom zlodelu koje su pojedini potanko opisivali kao da su lično tamo bili i gledali. Uzgred, ovo ubistvo nema nikakve veze sa politikom. Ubica je bio srpske nacionalnosti, a mislim i žrtve. Zgražavali su se i Srbi i Hrvati nad ovim zločinom. Inače ja u Karlovcu ne znam za nijedno drugo ubistvo do rata. Čak su i krađe bile retkost u ovom gradu. Vraćam se na onu reč. Sad sam mislio da znam šta to znači. Znači D.K. je izvršio abortus ubivši četveročlanu porodicu. Ali desi se nešto što me zbuni. Negde u decembru 1990. bili smo na Kordunu, na selu, kod majčinih roditelja.

    0

    0
  3. Moj otac je svojevremeno bio hodajuća enciklopedija. On je, hvala Bogu, i danas živ i zdrav, ali sad je to čovek već duboko zašao u sedmu deceniju života, sijede glave i, mada sad posjeduje više životne mudrosti nego u ono sretno vreme kada smo živjeli u Karlovcu pre rata, ne snalazi se sasvim najbolje u ovom naglom naučno-tehnološkom “bumu”, pre svega u oblasti računara, mobilnih telefona etc. Vreme kada je on bio enciklopedija koja hoda bio je period našega života u Karlovcu i kasnije, za vreme RSK na Kordunu, ali naročito u Karlovcu. Zato je bio viđen i poštovan od mnogih poznanika i prijatelja i pitan za savjete iz raznih oblasti, mada se on nije razmetao (sačuvaj Bože!) svojim znanjem nikada i bio je jedan povučen, tih i skroman čovjek sa manirima. Ne govorim ja ovo zato što je on moj otac (kao neki Rora sa Korduna koji je u vreme Krajine govorio svojim hrapavim glasom “moj je ćaća najpametniji čo’j’k na sv’jetu” ne objašnjavajući zbog čega – nego ako nije zbog toga što je napravio njega), nego zasnivam svoje mišljenje na pohvalama drugih ljudi. A u njemu je (mome ocu) u ta vremena pre nesrećne 1991. g. bila pohranjena cela enciklopedija od Abadana do Žužemberka, gotovo nije bilo pojma – geografskog, istorijskog, filološkog, filozofskog, biološkog, tehničkog itd. o kome on barem nešto nije znao. Nije on bio neka naročito “visokofakultetski obrazovana osoba” (kako moj ujak – u šali – kaže za sebe), ali bio je prirodno bistar, kao i sva moja rodbina sa njegove strane. Od nas troje dece (mene i mojih starijih sestara) kao da se najstarija sestra u tom pogledu najviše “lekla” na njega, inače smo fizički sve troje preslikana majka – barem tako vele svi, jedino što imamo nešto punija usta i malo kao prćaste noseve kao naš otac (nekako bebasti). Sad se vraćam u period u Karlovcu pred sami rat, kad se već “kuvalo”, u drugu polovinu 1990. godine. Bila je subota ili nedelja, sad ne znam tačno, a i nevažno je. U dnevnom boravku naše karlovačke kuće bili smo: moj otac, koji sjeđaše u fotelji i čitaše nekakve novine ili rješavaše križaljku – nebitno; moja mlađa sestra (srednje od nas troje dece) koja je prelistavala nekakav časopis, i ja, koji sam držao u rukama školski rječnik stranog jezika (čije je vlasništvo bio rječnik ne sećam se sada). Znam koji je strani jezik bio u pitanju, sećam se, ali to je nebitno, strani jezik je strani jezik. Ja, lično, iz poznatih razloga ne volim mnogo Francuze (iako su oni nas Srbe voleli 1914-1918. godine, barem tako kaže onaj Spomenik zahvalnosti Francuskoj), ali mi je francuski jezik, iskreno, najlepši među stranim jezicima, nekako fin i otmen, nemački jezik mi je previše grub, engleski jezik više volim sa onim suhim engleskim izgovorom, dok mi američki izgovor zvuči grublje,tvrđe i neprijatnije. Sad, nije važno rječnik kog stranog jezika je bio u mojim rukama, to su bili oni školski rečnici pre rata, debeli, opsežni, dvojni, sa gramatikom, mislim da su štampani bili u Crnoj Gori (onda je sve to bila SFRJ a jezik srpskohrvatski, odnosno kod nas u Hrvatskoj hrvatskosrpski, mada je nova HDZ vlast izbacila ono “srpski”, ali u školama su se te godine još uvek koristili ovi stari rečnici jer novih i boljih nije bilo). Mene je već nekoliko dana interesovalo šta znače pojedine reči na našem jeziku, ali očigledno stranog porekla, a koje sam vidio u tom rječniku, pa reših da zamolim oca da mi ih protumači. (Imali smo mi, doduše, u našoj kućnoj biblioteci i one debele Opće enciklopedije JLZ “Miroslav Krleža” sa belim omotom, i rečnik stranih reči i izraza, ali mene je mrzilo da ih izvlačim sa police, stajale su povisoko, a ta svaka knjižurina bila je teža od mene. (Naravno da nije bila teža, ali stvarno mrzilo me je da prebiram te teške knjige, a i tu je moj otac koji u glavi ima sve to što je u njima!) I zamolim ga fino: “Tata” – posle sam ga, već kad smo bili na Kordunu, prozvao “ćaća” – “da li bi htio da mi ovo razjasniš”, i kažem da ću mu ja iz onog rječnika …kog jezika čitati redom samo one pojmove koji su meni nejasni, a da mi ih on rastumači. Tata pristade i ostavi na stranu novine. Ja počnem čitati, a on mi objašnjava shodno mom dečijem uzrastu, tj. meni razumljivim rečima, bez nekih stručnih izraza i sličnih kerefeka koje je inače upotrebljavao u razgovoru. Ali nije dugo potrajalo ovo objašnjavanje. Evo zašto. Otac mi objasni neke pojmove kao “abdikacija”, “abolicija” itd. onako kako je mislio da ću ja najlakše razumeti, pominjući i robove i kraljeve, a ja, iako mi nije baš uvek sve bilo najjasnije ni posle očevog jednostavnog tumačenja, ne bih to u svom dečjem ponosu nikad priznao i pravio bih se da sve shvatam. Dođem do nesretne reči “abortus” čije značenje takođe nisam razumevao i koje bih ja u to vreme smestio u nekakvu privrednu oblast. Pročitam ovu reč. Otac se najednom promeni (a i sestra, koja do tada nije obraćala pažnju na naš posao, kao da radoznalo pridiže glavu). Vidim da je ocu kao neka sramota od nas dvoje dece i kao da je izgubio moć govora – dok ja očekujem odgovor. Naravno, ovo je sve trajalo par sekundi, ili delić sekunde, ali valjda se ocu činila cela večnost! A i meni, koji nestrpljivo očekivah da mi otac rastumači ovu meni nepoznatu reč. (Bože, danas deca sa 7 godina znaju više o nekim stvarima nego mi onda sa 15 – nisam ja imao 15 u to vreme, imao sam nekoliko manje, ali sam i sa 15 još bio stidljiv i nesiguran. Još sam ja uz to bio “gradsko dete”. Ali dobro, mi smo bili u drugim stvarima domišljatiji od današnje dece, jer smo se više neposredno družili i igrali. Pade reč “abortus”. Moja sestra, Seja, malo starija od mene i tek se zadevojčila, ali ona je svakako znala šta znači ta nezgodna reč. Jer ženska deca i brže sazrevaju a ja lično smatram da i ženski mozak funkcioniše bolje i brže nego muški. Ja žene smatram i lepšim i pametnijim polom. Muškarci su (možda) jači ali: Um caruje, snaga klade valja. No dobro. Vraćam se meni i ocu te 1990. godine. Ipak mi je dao odgovor. Reče, doslovce: “Dobro, to su sad druge stvari” nekim odsutnim glasom a gledajući ne u mene nego negde u kut sobe i kao malo odmahnuvši glavom, kao što svi odmahnemo na neku vest ili slično koja nam je nebitna i ne tiče nas se.

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.