FOND HUMANOSTI URUČIO POMOĆ HRABROJ PORODILjI: Uz dobre ljude sve će nam biti lakše

SAČEKALA nas je na kapiji Atifa Ljajić. Uz grudi je privijala svoje maleno čedo, curicu mrvicu Alinu. Privijala je tako da je ni slabi dašak vetra ne probudi. 

– Ne da majka, ne da majka… – šaputala joj je dok smo ulazili u njihov podstanarski kutak, u centru uske, novopazarske ulice. Činilo nam se da blede šake majke hrabrost srastaju uz bebino telo. Činilo nam se da joj se pogled prikiva uz bebino lice. Svaki trenutak je gotovo opipljiva, nemerljiva ljubav.

– I ljubav i sreća – kaže Atifa Ljajić, koja je u šezdesetoj godini na svet donela zdravu devojčicu i dosanjala dugo sanjani san da bude majka. Fond humanosti Kompanije “Novosti” uručio joj je juče skromnu pomoć: pakete pelena, pribor za higijenu, krevetac i odeću. Primila je darove sa suzama, rečima zahvalnosti, i s nadom da će prebroditi neizvesnost i nemaštinu. Ne ispuštajući bebu iz naručja, kazala je:

– Sa dobrim ljudima, sve će mi biti lakše.

Dug je i mukotrpan put ove žene bio da bi se san ostvario. Četiri bezuspešna pokušaja vantelesne oplodnje, ko zna koliko lekarskih pregleda, analiza, tabaci dokumentacije, bezbroj putovanja od Pazara do Beograda i nazad, i ko zna koliko besanih noći i prolivenih suza kada joj kažu: nismo uspeli. A ona je bila uporna, zaista hrabra, i verovala je…, i mnogo, mnogo želela da ima dete. Pozajmljivala se, uzimala kredit, jer vantelesna oplodnja, poznato je, prilično košta.

Peti put joj se posrećilo. Sad u naručju ljuljuška svoju malenu Alinu.

– Ni za čim više ne žalim, ništa više ne želim, ni za čim ne žudim, ne osećam ni trunku umora, mada ne spavam – govori nam tiho. – Ne smem da zaspim a da mi se ona probudi.

Bebi je 17 dana. Atifa kaže da primećuje da je ojačala, napredovala. Prepričava da je čudo bilo kada je javljeno da se – porodila. Čudo, zbog godina, zbog upornosti, zbog svega… Uprkos riziku na koji su je upozoravali lekari i uprkos ubeđivanju rodbine da joj je prošlo vreme da rađa.

– I sada prigovaraju, ali ja se ne obazirem.

foto M.N.

Na tom putu do sna Atifu je pratio i suprug Šerif Nokić. Do samog ostvarenja ove lepe priče – pratio ju je. A kada je Alina s mamom stigla u Novi Pazar, pokolebao se. Pokleknuo pod pritiskom dece iz njegove prve porodice. Povio se pod uticajem dela sredine koja nema razumevanja za ovakvu hrabrost. A upravo u toj sredini Atifa i Šerif prebrodili su deceniju i više braka. Venčali su se u Novom Pazaru, posle Šerifovog razvoda i života u Turskoj. Sad Atifin muž ne želi da prihvati Alinu i prizna je, kako se kaže, za svoje dete.

Mučna priča, ali Atifa ima snage da i nju potisne.

– O tome više ne razmišljam – govori smireno. – Sama ću svoje čedo da podižem. Sama… I ne ljutim se. Ne mora da je prizna, ali onda moramo da se razvedemo. A kad se razvedemo… ja ću Alinu upisati na svoje prezime. Ljajić.

Atifa i Šerif su, ovde gde razgovaramo, zapravo gotovo šapućemo, u ovom podstanarskom kutku, gde jedno maleno biće sanja neki svoj san, živeli složno. Nikada im nije zasmetalo što krov prokišnjava, što iz hodnika izbija vlaga, što kroz iznajmljeni stan duva sa svih strana. Taj stan, nekada za oboje prostran, sada je Atifinom mužu postao tesan zbog njene bebe.

– Nije dolazio čitav dan. Juče jeste. I prekjuče. Ne znam… ako dođe… neka dođe.

foto M.N.

Atifu mori kako će sada u sobici koja prokišnjava, pa i kada najmanja kiša padne – da podiže svoju bebu koju je na svet donela s velikom mukom, ali s najvećom radošću. Priča nam da je bila radnica Tekstilnog kombinata “Raška”. Pred gašenje kombinata, bila je prva na listi za stan. Zaslužila ga posle 32 godina staža, bez ijednog dana bolovanja. Zaslužila, ali stan nije dobila.

– Rekli su mi: preče je da dobije koleginica koja ima decu – seća se. – I ja sam se sa tim složila. Ja sam rekla: Preče je. Zbog dece.

ŽIRO RAČUN

SVI koji žele da pomognu Atifi Ljajić (Nokić), mogu to da učine preko računa 200-797-36988-79 koji je otvoren u filijali Banke Poštanska štedionica u Novom Pazaru.

SVE DUGOVE VRATILA

ATIfA je, priča nam, i otpremninu iz kombinata od pet hiljada evra založila za vantelesnu oplodnju. Posle je preko biroa rada uzela kredit, a morala je da ga vrati pre porođaja. Pozajmljivala se, snalazila, borila se.

– Tako ću se boriti i za svoje dete – kaže. – A dugove sam gotovo sve vratila. Ostalo je da vratim još tridesetak hiljada dinara. No, i to ću vratiti nekako.

SAD IMAM ZA ŠTA DA ŽIVIM

DO penzije, računa Atifa Ljajić, ima još da se načeka. A i tada, penzija neće biti dovoljna da podiže svoju curicu, da brine o sebi.

– E, do penzije – kaže. – Živeće se nekako, sad imam za šta da živim.

izvor: Novosti