Prijepolje – Poslije najnovijeg socijalnog programa Vlade Srbije u prijepoljskoj „Livnici“ ostalo je da radi još stotinka radnika. Jedan od onih koji je odlučio da ode i to poslije 35 godina rada je Edib Bajramović, diplomirani inženjer mašinstva. Kako iz njegove vizure izgleda priča u kojoj je od samog početka, a koja je počela kao veliko očekivanje? Diplomirao je mašinstvo u Beogradu sa čistom desetkom kao stipendista FAP, jugoslovenskog mašinskog giganta.– U četvrtom razredu gimnazije u naše jedino matematičko odeljenje došli su predstavnici pribojskog FAP-a da ponude stipendije onima koji bi studirali mašinstvo, što je podrazumevalo i potpisivanje ugovora o radu, stan i napredovanje u karijeri. Tako smo nas petorica upisali Mašinski fakultet u Beogradu. Niko nije nudio takve uslove. Pored godišnje stipendije, imali smo i „trinaestu ratu“, namenjenu za kupovinu knjiga i pribora. Odabrao sam smer proizvodnje i konstrukcije motornih vozila i motora. Studije su trajale pet godina i diplomirao sam sa desetkom. Bio sam ushićen. Društvo je nudilo mnogo mogućnosti u industrijskom razvoju. Sredinom sedamdesetih u Jugoslaviji je bilo pet fabrika putničkih automobila i autobusa i tri fabrike teretnih (FAP, TAM i Zastava), uz to su bile i fabrike motora. Sve su bile bazirane na evropskim fabrikama (Fiat, Mercedes, Opel, Folksvagen), sve su bile izvozno orijentisane. Postojala je mogućnost usmijeravanja ka vojnog industriji jer smo proizvodili najmodernije tenkove, vrlo moderne avione, a ne treba zaboraviti ni fabrike vagona, prisjeća se Edib Bajramović.
Počeo je da radi u FAP-u samo nekoliko dana poslije diplomskog, 1978. godine i osećao se privilegovano. „Bili smo svi u poletu, sve je išlo napred, ulazilo se u veliku fabriku, u saradnju sa „Mercedesom“. Poslije godinu dana došli su iz „Livnice“ sa pozivom da cijela grupa inženjera iz Prijepolja pređe da radi u pogonu kome su predviđali sjajnu budućnost. „Naše je bilo sve: od ideje do realizacije proizvoda koji su bili veoma skupi. Stvorena je stručna biblioteka, uveli smo jugoslovenske i međunarodne standarde, sledili su nastupi na brojnim domaćim i međunarodnim sajmovima“. Ređali su se domaći i strani sajmovi: Međunarodni velesajam, prolećni i jesenji u Zagrebu, sajmovi u Beogradu, Novom Sadu, Frankfurtu, Hanoveru, Minhenu, Parizu, Veroni…
– Bio je to izuzetno ozbiljan rad i to je dovelo i do godišnje proizvodnje od 150 nadgradnji. Stalno se investiralo, pogon je bio nov, nova upravna zgrada, sportski tereni, u menzi su bila najmanje četiri kuhana jela, išlo se na sindikalne izlete, učestvovali smo uspješno na radničkim sportskim igrama, imali smo svoj hotel u Čanju za godišnje odmore. Doživeli smo ekspanziju sredinom osamdesetih kad je bilo 750 zaposlenih i zadovoljnih radnika! Od tog broja čak sedam odsto su bili inženjeri, plate su bile „mašala“! Bio sam dio društvene elite, delegat u Skupštini opštine u Veću udruženog rada koje je o mnogo čemu odlučivalo i usmijeravalo razvoj grada i naravno da sam bio ponosan, nastavlja naš sagovornik.
Sve je to trajalo do 30. juna 1991. godine. Toga dana je raskinuta saradnja „Mercedesa“ i „FAP-a i počinje tužna priča. „Livnica“ ipak nije ušla u krizu u isto vrijeme kad i FAP jer je imala svoj proizvodni program i bili su nezavisni na tržištu. Prema Bajramoviću, „Livnicu“ je to i održalo, pa je to jedna od posljednjih državnih fabrika iz metalskog kompleksa koja još radi!
– Imali smo stalni uspon od sedamdesetih godina i niko nije mogao ni naslutiti da će doći do takvog loma i preokreta. Sve se strmoglavilo. Smanjuje se tržište i potrošnja, stiže nelojalna konkurencija jer više nema kontrole kvaliteta, niti državnih standarda koji regulišu tu materiju. U svakom segmentu proizvodnje dolazi do pada, a sankcije sve dramatizuju jer smo uvozili repromaterijal za livnicu, a više ne isporučujemo ništa Nemačkoj. Zalihe rastu, nema više ko da kupi naše proizvode, preduzeća oko nas i sama postaju gubitaši, ne obnavljaju više vozni park, nema kupovine rezervnih delova. Jedan od najtežih trenutaka bio mi je je pogled na pun krug robe spremne za isporuku, a nema kupaca, dodaje.
Pogoršanje uslova poslovanja dovodi do skraćivanja radnog vremena na šest sati, isključivanja grejanja, zatvaranja menze, počinju plaćena odsustva, državne mjere, socijalni programi. Proizvodi počinju da zastarevaju jer nema mogućnosti za investiranje u razvoj novih proizvoda i nove tehnologije, odlaze stručnjaci.
– Najviše mi je smetala totalna dezorijentisanost društva, izostanak regulisanja svega što je vezano za proizvodnju. Sva pažnja društva usmjerena je prema politici, a skrenuta sa proizvodnje i privrede što je fundament svakog društva i napretka. Tada prvi put osjećam nemoć da utičem na društvene okolnosti iz ugla nekog ko stvara društveni dohodak. Za stručnjake najveći problem postaje puki opstanak jer u maloj sredini kao što je ova nema alternative osim politike i „snalaženja“. To je bilo ponižavajuće za svakog ko je mislio i želeo da daje lični doprinos društvu svojim stručnim radom i sposobnostima, zaključuje Edib Bajramović.
Volio bih da se desi čudo i „Livnica“ opstane
– Radio sam 35 godina. Otišao sam prošlog mjeseca kao dio socijalnog programa Vlade Srbije. Osjećam se prazno, nedorečeno, nedovoljno iskorištenih mogućnosti. Otišao sam jer više nisam mogao da gledam, a da ne mogu ništa da učinim. U pogonima mašine koje se stalno kvare, improvizacija je postala pravilo, pola godine se zaostajalo s platama. Najteža je ta potpuna nemoć. Poslednji dan na poslu?! Ništa. Primopredaja. Bez posebnog osećanja. I to je možda najtužnije. Iscrpeo sam svako svoje osećanje. Pa radio sam 20 godina sjedeći na poslu zimi u jakni jer nije bilo grejanja. Ali zaista želim da se „Livnica“ uspješno privatizuje, da se dogodi čudo i da fabrika opstane i krene naprijed. To bi me iskreno obradovalo i ta radost bi obasjala cio moj radni vijek, jer bi mu to dalo smisao, naglašava Edib Bajramović.
(priboj033)
