Evropski parlament izglasao: Ukida se pomjeranje sata od 2021. godine

1. Dakle, moj bratić sa početka priče bio je na toj svadbi u Karlovcu (u stvari ne upravo u Karlovcu nego u Belajskim Poljicama pored Karlovca, gde je bio veliki dom za svadbe, ispraćaje u vojsku i sl.). Vraćajući se u selo na Kordunu odakle je bio, sa njim su još u društvu bili njegov stariji brat, zatim mladoženjin stric D.S. i neki M.Š., u to vreme čovek od svojih 30 pa i više godina, ali još uvek “momak”, znači neoženjen, a ja mislim da se nije ni ženio, ali nisam siguran; čoveka sam poznavao površno a posle “Oluje” ga nisam nikad vidio nego samo čuo protivurečne priče za njega. Dakle, vraćali su se sa svadbe kasno u noć, odnosno u ranim jutarnjim časovima, negde posle ponoći i kasnije. M.Š. je bio popio malo više pa je bio “natrunjen”. Čekajući na autobuskom kolodvoru u Karlovcu autobus – pričao je bratić – nigde žive duše, pust kolodvor u to doba noći, samo jedna starija žena sjedi na klupi. Baba je držala u ruci torbu koju je čvrsto stezala. M.Š., onako pokisao i razgovoran, stalno govori onoj dvojici: “Bajaca puna deviza, gle kako stišće torbu” i napadno pokazuje na torbu. Njih su trojica stajali malo dalje od nje, na drugom peronu, ali je baba valjda primetila gde M. pokazuje na njenu torbu, pa ne znajući da se radi o kasnom svatu, bezopasnom čovjeku mada pripitom, kao da se poče pribojavati (ovo je sve moj bratić pričao daleko življim rečima i gestikulirajući prilikom pričanja). Mladoženjin stric – nejasno zašto se on vraćao busom – beše takođe prilično “veseo” ali je kunjao, kao i stariji brat naratorov. Jedini je bio trezan naš pripovedač – te 1989. godine u dobi od kojih 15 godina – i on stalno hvataše M.Š. za ruku govoreći mu: “Daj se smiri, još će žena zvati miliciju na nas!” A ovaj non stop: “Puna torba deviza, puna!” pa dodade: “U ovo doba noći se samo ku.ve i lopovi muvaju po kolodvoru i niko drugi!” Sve je to naš bratić živo ispričao, imitirajući pokrete i stil pričanja M.Š., čemu se mi nasmejasmo, ali kad reče kako je M.Š. rekao da se u to doba noći po kolodvoru muvaju “samo ku.ve i lopovi”, dočeka ga S.D. automatski: “Pa dobro, a u kojoj ste onda kategor'ji bili vas čet'ri, jer ste se i vi u to doba noći muvali po kolodvoru?” Ovome se tek dobro nasmejasmo, a S.D. bi posle svake dosjetke koju bi on lično izgovorio ostajao mrtav ozbiljan pa tako i ovoga puta. Naš se bratić nasmeja pa reče: “Pušti ga k vragu, da nije autobus skoro naiša’, još bi nam miliciju navuka’ na vrat! Srećom zamalo dođe autobus pa se nekako utrpasmo unutra – ona druga dva drveni – pa odešmo!” Oni su sva četiri putovali u istom pravcu, ali nisu bili iz istih sela, nego je M.Š. bio iz drugog, susjednog sela.

   Odgovoriti

2. U leto 1996. godine, ispred kafića “Azuro” u Rumi, gradiću – u to vreme bez statusa grada, danas ne znam – u Sremu u kojem smo se ja i moja porodica i sijaset drugih izbjeglica nastanili posle krajiškog egzodusa u “Oluji”, sedeli smo ja, moje dve sestre, jedan naš bratić, takođe izbjeglica nastanjen u Rumi a dečko nešto preko dvadeset godina te znači koju godinu stariji od mojih sestara, a u našem društvu beše i neki S.D., izbjeglica sa Korduna takođe ali nastanjen u to vreme privremeno u Putincima, desetak kilometara od Rume, a došao bio toga dana u Rumu nekim poslom, sreli se pa hajde na piće i to je to. On je bio mlad čovek koji mislim da u to vreme nije imao još 30 godina, oženjen i imao je jedno ili dvoje djece. Beše više smeđ nego plav, prilično stamene građe mada ne mnogo visok, malo je zamuckivao kad bi se upinjao da nešto dokaže ali je bio spreman uvek na šalu i kadar da brzo, bez zamuckivanja, izbaci dosjetku. On je mene (a i drugi su to govorili) u licu neodoljivo podsjećao na Baju Malog Knindžu iz onih vremena, ista frizura a i slične crte lica, kao što su mene mnogi uspoređivali sa jednim likom što beše u to vreme još uvek popularan – ukoliko me ne bi zamenili za “devojku” – iako ja sam pogledavši sebe u špiglo (moj ujak bi, dok sam bio manji, govorio u šali: “Gle! Pogledaj u špiglo pa ćeš videti magarca!”) nisam uviđao sličnost sa dotičnim osim tamne i dosta duge kose koju sam nosio do vojske. Ali te 1996. godine ja još uvek nisam bio vojnik, u stvari nisam imao ni ovdašnje državljanstvo i bio sam izbjeglica i pravno i stvarno kao i to društvo što je sjedilo oko mene u “Azuru” tog leta, toplog i lepog, a u tom kafiću je opet radila takođe neka B., izbjeglica sa Banije, a čest gost bio je i Milan T., izbjeglica sa Korduna i tako… bila nas je puna Ruma. Pogodila nas je sve ista nesreća, samo je shodno svom materijalnom stanju nismo svi jednako osjetili. Moja porodica i ja još uvek smo u to vreme bili “beskućnici” u smislu da nismo imali svoj, nego tuđi krov nad glavom (u stvari imali smo mi svoj krov, samo je ostao stotinama kilometara odavde, u Karlovcu, i nije bio nad našom glavom već pet godina, a da li su neke tuđe glave bile pod njim mi te 1996. godine nismo znali). Pa ipak, i pored svega, privikavši se već na Rumu i okruženje – mada ona uglavnom beše u ravnici, osim udubine kad se ide na Breg sa centra ili preko Sodola, blizina lepe Fruške gore umanjivala je čamotinju i melanholiju koju bi beskrajna ravnica izazivala kod ljudi naviklih na brda; pa i Karlovac je bio u ravnici osim Švarče, Mostanja, Mrzlog Polja itd., samo su u neposrednoj blizini, prema jugu, počinjala brda – počeli smo je doživljavati već kao svoj grad u neku ruku, mada nikada i ni u snu nismo sebe nazivali Rumljanima jer to nismo bili. Ako smo se još prvih mesec dana po izbeglištvu 1995. godine, u onom čudnom duševnom raspoloženju, i nadali nekakvom hokus-pokus preparandus rešenju koje će nas vratiti u Krajinu pa možda i u Karlovac, ta je iluzija u leto 1996. sasvim nestala tako da smo tada otišli u drugu krajnost misleći da više nikad nećemo ni videti Karlovac i Kordun osim na slici a o povratku da se i ne govori. U skladu s tim, prihvatili smo Rumu, Srem i Srbiju kao nešto svoje što nismo birali, ali šta je tu je. Uostalom, bili smo veoma mladi (govorim o društvu koje je sedelo taj dan pred kafićem, u hladu drveća pored Glavne ulice) a mladi ljudi brže prihvataju sve novine. Pa kako smo 1991. prihvatili Kordun da živimo na njemu, tako smo sada prihvatili i Srem, mada je razlika ipak bila velika a usporedba one “selidbe” i ove jedva moguća. No ipak smo živeli puni energije, nadahnuća i vedrine kojom mladost pobeđuje svaku nesreću u životu. Sa našim starijima je to išlo teže i oni svakako nisu bili toliko puni pozitivne energije koliko i mi, ali opet su se i oni privikavali na nov život. Koliko se sjećam, a sjećam se dobro, ovo je bilo par dana pre nego je očeva tetka iliti “Tetec” kako smo je mi deca konspirativno zvali, ne iz zlobe jer bi ona i očinji vid dala za mog oca i nas nemajući svoje dece, krenula na put u Budimpeštu, u tamošnje veleposlanstvo Hrvatske, u vezi pitanja svoga stana u Karlovcu koji je napustila 1991. kada i mi našu kuću. Ona je čak u vezi tog stana, onako prodorna i energična kakva je bila iako je osma decenija bila na pragu, odlazila i kod katoličkog župnika u Rumi, koji je nešto, kako se pričalo, posredovao oko razmene stanova u Hrvatskoj i SRJ i sl. Ja sam bio prisutan u njenom stanu u Rumi kad je telefonom razgovarala sa njim pa mi je bilo smešno kako ga oslovljava sa “gospo'n župnikp”. Ona je do smrti zadržala izraz “gospo'n” i upotrebljavala ga i usred Beograda, kao i niz drugih izraza među kojima i gadni izraz “oberk.rva”. Inače su ovde skraćeno govorili “gos'n” za reč gospodin. Dakle, ona se tih dana pripremala za put u Budimpeštu kontaktirajući sve moguće i nemoguće prevoznike i taksiste, a na taj put ne htede povesti mene nego Seju, srednje od nas troje dece. Naravno, ona mene nije povela smatrajući me još “balavcem” ali više od toga iz nekakvog iracionalnog straha (u smislu: ko zna šta može biti; žene niko neće dirati a ja sam iako “balavac” ipak bio budući vojni obveznik itd.). Jedino ne znam zašto nije povela našu Dadu kao najstarije i verovatno najozbiljnije od nas troje djece – možda stoga što su oko nje kao punoletne i potpuno zrele devojke već uvelike “obletali” raznorazni udvarači pa ju je, po “Tetecovom” mišljenju, trebalo držati pod “nadzorom” a ona to na putu ne bi mogla. Mislim, takvo je bilo njeno rezonovanje. Između “balavca” i “curetine” naša Seja beše valjda najbolje rešenje za “Tetecovu” pratnju na uopšte ne dalek put, ali ustanova u koju se zaputila i ljudi koje će tamo sresti bili su itekako daleki za nas Srbe iz Krajine. Sedeći nas petoro pred kafićem (bilo je tu na terasi i drugih gostiju, naravno) u prijatnom hladu na vrelom letnjem danu, razgovarasmo se o svemu i svačemu. (Da, zaboravih, ja mislim da su naš bratić i S.D. bili nešto svoje, neka rodbina, što naravno ne znači da je S.D. bio i nama rod, kao što i nije bio, ali nam je bio poznanik, ne od pre rata, nego iz krajiških dana. Razgovaralo se o svemu i svačemu – o tim krajiškim danima, o sadašnjem životu, o “Oluji”, o starim i novim poznanicima i prijateljima, gde ko živi sad kad nas je “Oluja” raspršila na sve četiri strane sveta, o ljubavima, o predratnim danima, Karlovcu, bivšim prijateljima i td. Nema valjda teme koja nije načeta kad se ovako skupimo mi, i pored svega, unesrećeni. Sve petoro nas bili smo iz neke “srednje klase” izbjeglica, znači ne iz porodica “šentiljaša” i ratnih profitera koji su stvarali ružnu predstavu o svima nama, ali nismo bili ni iz klase pukih siromaha koji su postali jeftina radna snaga u Srbiji. Nekako se dalo živjeti, s tim da je nama svakako “Tetec” pružila dragocenu pomoć, a opet, i Crveni krst je još uvek delio redovnu i priličnu pomoć, koju ipak ne treba potceniti (ali ni preceniti). U svakom slučaju, bolje se živelo dok smo bili u Karlovcu i posle u Krajini, ali nismo ni ovde bili lišeni mogućnosti da se normalno školujemo, živimo pa i da se provodimo jer mladost traži svoje. Razgovarajući tako o svemu, dođe red i na razne zgode i nezgode iz naših života u krajiškim i predratnim danima. Naravno, i ja sam zapamtio poslednje godine provedene u Karlovcu. Tu sad naš bratić ispriča jednu epizodu sa jedne svadbe u Karlovcu, u stvari nakon svadbe. Radilo se o ženidbi nekog M.S., Srbina po nacionalnosti, koji je oženio Hrvaticu. Te se svadbe i ja sećam – to je bilo proleće 1989. godine, i na toj su svadbi bili i moji tata i mama i Dada, najstarija od nas troje dece, koja tada beše i sama još devojčica u pubertetu. I to, mada možda neobično, oni su bili svatovi sa mladine strane – a mlada je, kao što rekoh, bila Hrvatica! No to nije ništa čudno jer ženidbenom i udadbenom vezom, odnosno mešovitim brakovima mojih bližih ili daljih srodnika, ja sam stekao prilično rodbine među nesrbima, uglavnom Hrvatima i Hrvaticama, a tu su bili i jedan bosanski musliman, jedan Crnogorac (no on se smatrao Srbinom), te nešto dalja rodbina jedna Slovenka i još dalja Makedonac što daje Jugoslaviju u malom, ali to nije bila specifičnost samo moje porodice nego nešto uobičajeno na Kordunu i u Hrvatskoj pre rata. Naravno, tu su i deca iz tih mešovitih brakova. Inače, da kažem još nešto o stavu naših ljudi, Srba, u onom kraju, o tim mešovitim brakovima. Iako skoro niko nije imao bar po jednog rođaka ili rođakinju koji su stupili u brak sa osobom nesrpske nacionalnosti, naši ljudi, stari pogotovo, su nerado gledali kad neko uzima “Kranjca” ili “Kranjicu” što je, Bog zna otkud, prezriv naziv za Hrvate kod naših starih. Naravno, to su kritikovali kad se radi o drugim srpskim porodicama, dok se ne bi i sami orodili sa “Kranjcima”. Svakako, većina naših momaka i devojaka je ipak odlazila za sunarodnike i mešoviti brakovi, ma koliko bili česta pojava, nikad nisu prevladali. Senka 1941. godine je i u doba najvećeg “bratstva i jedinstva” lebdela iznad odnosa Srba i Hrvata u Hrvatskoj. Pa opet, začudo, lakše se gutalo orođavanje i sa “Kranjcima” nego sa “Turcima” (bosanskim muslimanima) koje je bilo daleko manjeg obima, ali ga je bilo. Govorim o tome jer je naša mama pričala o tome u slučaju svoje sestre od ujaka – mama je pričala činjenice ne dajući svoj komentar, kao što ga ni ja ne dajem nego samo iznosim šta je bilo. Dakle, njena sestra od ujaka udala se za bosanskog muslimana u jednom gradu u Bosni gde su tokom poslednjih ratova vođene intenzivne srpsko-muslimanske borbe. Naravno, kad se ta moja tetka udavala za muslimana (mama, kao mlađa žena, nikad nije rekla “Turčin” što bi rekli stariji ljudi), rat je još bio daleka budućnost a mene, pa možda ni mojih sestara, još ne beše na svetu. Nije tu bilo svadbe, ona je otišla za njega, kako je mama govorila, protiv volje roditelja, maltene prokleta i od maminog ujaka i ujne što ide za “Turčina”. U svemu tome je apsurdno to da je mamina ujna bila Hrvatica! Dakle, mamin ujak je oženio takođe inovjerku, “Kranjicu”, a kćer je skoro pa prokleo što ide za “Turčina”. Ta je mamina sestra od ujaka umrla mlada, pre rata, a sa mužem je imala jednog sina koji je u vreme rata već bio stasao za vojsku. Ja ne znam da li je, i nije me ni briga, taj moj bratić za vreme rata bio u muslimanskoj vojsci (radi se, kako rekoh, o gradu u čijoj su se blizini vodile srpsko-muslimanske borbe). Sve ukazuje da jeste. Takođe, sve ukazuje da je za vreme rata u Hrvatskoj i Krajini bilo mojih što bližih što daljih rođaka i u HV, na isti takav način, mešovitim brakovima pre rata. Ali to meni nije bitno: moj najbliži muški srodnik, moj roditelj koji mi je dao život, tata, bio je srpski vojnik, moja porodica je 1991. prešla u Srpsku Krajinu i prirodno je da je srpska strana u ratu bila moja. Svakom je njegova porodica bliža od rodbine. Na stranu to što je i veći deo moje rodbine bio na srpskoj strani, a dvojica su i poginula boreći se kao srpski vojnici: jedan dalji ujak 1992. u bosanskoj Posavini na proboju Koridora, a jedan isto dalji stric 1993. godine u Perjasici sa još dvojicom drugova od hrvatske granate. Udaljio sam se daleko od onog o čemu sam počeo pisati.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.