Džudžević na proslavi Dana državnosti Srbije

9
36

Esko na prijemu kod Nikolica 3Srbija – Esad Džudžević prisustvovao je jučer, na poziv predsjednika Srbije Tomislava Nikolića, prijemu u Beogradu, povodom 15. februara – Dana državnosti.

Esko na prijemu kod Nikolica 2

 


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

9 KOMENTARI

  1. Zločin srbijanske policije na Kosovu: U Koriši, pred svima, ubijali Albance sa metkom iz pištolja u čelo
    Siguran sam da nikad Srbija neće nigde mrdnuti dok je tih kriminalaca u policiji, vojsci i ne znam više gdje. Htio sam da i ja bolje živim, da moja djeca žive normalno, da nije Ratko Mladić narodni heroj, da znaju da on nije patriota i da nisu patriote ove ubice što se predstavljaju kao “heroji otadžbine”, čak su to odštampali i na majicama. Moj sin sada ima 15 godina, tada sam razmišljao da li će njemu da budu uzor Mladić i Radovan Karadžić. Ćebe, Stojković, ovaj ološ?! Zbog toga sam mislio da sistem može to da rješi, da je počeo da funkcioniše. Da je Tužilaštvo za ratne zločine tužilaštvo, da nisu zaštitnici, advokati i jataci zločinaca. Mislio sam da gone ubice i privode ih pravdi. Mislio sam i da je Jedinica za zaštitu svjedoka jedinica kako i sam naziv kaže, da nije jedinica za zaštitu zločinaca.

    Redakciji e-novina javio se policajac Petar Đorđević* koji je optužio pripadnike srbijanskog MUP da su počinili monstruozne zločine na Kosovu i nakon toga, kako iznosi u svom svjedočenju, bio žrtva Jedinice za zaštitu svjedoka i Tužilaštva za ratne zločine Srbije. Sagovornik E-novina sa ženom i dvoje djece živi u Lihtenštajnu.

    Motivisan je, ističe, svjedočenjem Slobodana Stojanovića, ponovnom pažnjom javnosti koja je pokazala interesovanje za njihov slučaj i lažima koje su tim povodom izneli tužilac Vladimir Vukčević i zamjenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić.

    “U 37. odredu PJP sam od 1998, u ljeto se i dešavaju prvi ratni zločini. Bio sam u svim akcijama na Kosovu. Pamtim sukobe u Orahovcu i okolini, tu je bilo mnogo ubijanja, pljački paljenja. Dejan Mihajlović Ćebe i Srđan Nikolić Lučica bili su najbliži saradnici komandira Nenada Stojkovića, za sve prljave poslove. Ubijali su starce, djecu, sa naređenjem Stojkovića, neke i bez naređenja.

    Kada sam se jednom sreo sa tužiocem Vukčevićem, u prisustvu Dragoljuba Stankovića i još nekih, govorio sam mu o ubistvima desetine civila koja je naređivao, ili znao za njih komandant Odreda Radoslav Mitrović, kao i o nekim masovnim grobnicama. On se češkao po bradici i rekao mi: “Nemamo dovoljno mesa za Mitrovića da bi bio osuđen”. Bio sam šokiran time kako je on tretirao ubijene albanske civile i druge žrtve, za njega je to bilo samo ‘meso’, kaže sagovornik e-novina.

    SPALJIVANJE LEŠEVA U MAČKATICI: Miroslav Vidoslavljević Mikica bio je neko vreme komandir u Policijskoj stanici Leskovac. Sa njim sam bio blizak neko vreme, dok se nisam deklarisao kao “izdajnik”, poslije smo prekinuli kontakt, još mi je i pravio probleme kada je bio komandir. Dok smo bili bliži pričao mi je da je vozio kamione sa leševima. Viđali smo se 1999. oko Prizrena, psihički je bio popustio, valjda od toga. Bio je mlad, tek je bio završio Policijsku akademiju i počeo da radi. Pričao je da je naređenja dobijao od starešine sa nadimkom Đeneral.

    I u stanici se pričalo, on se time ponosio, ali je, izgleda, to teško sam sa sobom mogao da podnese. On je u februaru 2009, kada su pohapšena četvorica protiv kojih smo svjedočili, pobjegao u Beograd, u Žandarmeriju, gdje ga je primio komandant Božidar Dikić.

    HOROR U ORAHOVCU: Sredinom jula 1998. godine kada je policija zauzela grad Orahovac, na ulicama sam video na stotine leševa koji su nekoliko dana tako stajali na suncu. Onda su jednog dana komunalci traktorima odvozili te leševe izvan grada, na obližnje brdo, iznad naselja gdje su Srbi živjeli u većini. Tu je danima gorjela vatra i mnogi policajci su ugrevali konzervirana jela, ne znajući da su u toj vatri bili spaljivani pobijeni Orahovčani koje su komunalci dovozili tu. To smo zaključili na osnovu nesnosnog smrada i neizgorelih djelova ljudskih tjela.

    TAKMIČENJE U UBIJANJU CIVILA: Kod sela Gornje Obrinje, u blizini Prizrena, bio je jedan veliki zbeg civila od nekoliko hiljada ljudi. Bili smo nadomak zbega, pojavila su se dva civila, mladići od oko dvadesetak godina, neko ih je zarobio, nisu bili naoružani. Nenad Stojković ih je predao Ćebetu, ovaj ih je skinuo do gola. Uzeo je tanki prut i šibao ih, bili su potpuno krvavi, sjećam se da su vrištali: “Kuku, nona, kuku, nona!”, još kao da čujem taj vrisak. Pokušao sam da kažem Stojkoviću da ih pusti, a on je aplaudirao Ćebetu i govorio: “To je dobro, bravo!”, koji ih je tako podstaknut, još više tukao. Na kraju ih je ubio puškom.

    U selo Koriša Ćebe je privodio ljude iz Prizrena. Lovili su ih Zoran Marković Cecko i Dragan Milenković Šišarka. Direktor komunalnog preduzeća, zvao se Jovan, tipovao je ljude, obrazovane Albance koji su se još krili po kućama, nisu željeli da odu. Odlazili su tamo, hapsili ih i dovodili u Korišu i u Koriši, pred svima, ubijani su metkom iz malokalibarskog pištolja u čelo. To je najčešće Ćebe radio, njega sam nekoliko puta video. I u štali je ubijao ljude. Hvalio se i kako su mu se neki uneredili u autu, jer su znali kuda ih vodi.

    Taj malokalibarski revolver dao mu je komandant Radoslav Mitrović, jer je po njegovom naređenju ubijao ljude koje su zvali “kapitalci”. Kad god bi ubili nekog, Nenad Stojković je javljao Mitroviću: “Kapitalac taj i taj otišao na sunčanje…”, što je značilo da je ubijen.

    Imali smo samo dva zarobljenika iz sukoba sa OVK, fotografije ste objavili, oni su bili ranjeni. Njih je ubio Zoran Nikolić Honda, ja sam to prijavio Tužilaštvu, ali ništa od toga.

    Ćebe je poznat po tome što je za svakog ubijenog Albanca pravio zarez na drvenom kundaku puške. Hvalio se da ima 80 zareza, znači da je toliko ljudi ubio. Ja sam video mnogo njegovih likvidacija, ne znam tačno koliko. Isto je radio i Lučica, utrkivali su se ko će da pobije više civila. A Lučica je bio brutalniji, Dejan Ćebe je ubijao vatrenim oružjem, a Lučica je, recimo, isekao starca motornom testerom, u Koriši, na ulazu u selo, u kući pored puta. Zbog čega?! Zbog para, zbog čega bi drugog.

    Lučica je ubio i dva dječaka od petnaestak godina, prema Bajgori, bilo je još policajaca u blizini koji su to vidjeli, sve sam to opisao Tužilaštvu, ali ništa. Ti dječaci su zalutali, neko ih je zarobio, Lučica ih je naterao da kleknu i pucao u čelo jednom, pa drugom.

    Sjećam se još jednog ubistva koje je počinio Lučica u selu Pagaruža, nedaleko od Orahovca. Poslije zauzimanja sela jedna grupa policajaca, a među njima i ja, sklonila od kiše u prodavnicu pored puta u centru sela. Odnekud se pojavio čovjek sa štapom u ruci i bjelom kapom na glavi, na sebi je imao i neki sivi sako. Bio je to Albanac, starac od preko 80 godna, mirno je išao, pognute glave. Kada je prošao pored prodavnice Lučica je podigao pušku i nišanio u njega, mi smo ga svi s nevericom gledali, ne vjerujući da će pucati u nenaoružanog starca. Međutim, on ga je hladnokrvno ubio, pucajući mu u potiljak sa vrlo male razdaljine. Sve je to komandir Stojković posmatrao potpuno nezainteresovano.

    Po brutalnosti je bio poznat i Kalajdžić, ime sam zaboravio, zvali su ga Kalajdžija, vozač kamiona T110. U selu iznad rudnika Stari trg vezao je starca starog oko 70 godina, koji nije stigao da pobjegne, za drvo. Jednu ruku za kamion, drugu za drvo. I rastrgao ga je kamionom, čovjek je umro u mukama. Leš je ostao tu, poslije su danima vozilima prelazili preko njega.

    PLJAČKE I PALJEVINA: Pljačke na Kosovu bile su redovna i sistematične. Na desetine ukradenih najmodernijih vozila je dovoženo, u tome je prednjačio Vidosavljević. Dovozio je vozila u Leskovac, jedno od njih je kupio kolega policajac zvani Zevko. Njemu je Vidosavljević prodao auto i poslije mu smjestio da je kupio i vozio ukadeni automobil, pa je ovaj ostao bez posla. Prodavao je i ostalima, vozila doterana iz Prizrena.

    Pljačkalo se zlato, novac, poslije su se hvalili svježnjevima novca, naročito Ćebe. Onda je išla druga ruka, tehnika, televizori, video rekorderi, satelitske antene, namještaj. Iza nas išao je pozadinski dio čete, sve to tovario u kamione i vozio u Srbiju.

    I paljevine su bile uobičajene, samo stigne naredba “Šibica!” i zapali se cijelo selo. Dešavalo se da poslije toga krenemo i na pola puta do drugog odredišta uhvati nas mrak, vratimo se u ono spaljeno selo i – nemamo gdje da prenoćimo, nije ostala nijedna kuća čitava.

    Bio sam prisutan u selu udaljenom nekoliko kilometara od Prizrena, blizu Koriše, kada je Mitrović naredio Nenadu Stojkoviću da ispraznimo to selo. Stojković je naredio da se isteraju svi iz kuća i da se šalju u Albaniju. To su bile jezive scene, kada izlaze iz kuća, nose djecu u naručju, vuku stvari, vrište. Užas! To nisu bili Albanci, mislim da su bili Turci ili Bošnjaci, pitali su “Zašto nas terate u Albaniju, pa mi ne znamo albanski!”. To je bila “pogrešna procjena” komande, namjera im je bila da, zapravo, iselimo Korišu.

    Naredbe su bile “šibica”, “gumica” i “na sunčanje”. “Gumica” je značila da se selo satre tako da od njega ne ostane ništa, kao da je gumicom obrisano sa lica zemlje. “Na sunčanje” je značilo ubiti. Postojale su samo te tri naredbe. Šišarka i ostali su pokupili kola od nekih Albanaca i otišli u Srbiju, neposredno pred Uskrs 1999.

    PROTIV ZLOČINACA OKO NAS: Dok ovo pričam, kao da mi neko para trbuh, kad je čovjek u ratu, na terenu, događaji se smjenjuju jedan za drugim, kao na filmskoj traci. Mislite samo o sebi, kako da se sačuvate, a ne i šta se drugima dešava, da je i to čovjek. Vodiš računa samo o tome da preživiš. da ne pogineš. Poslije toga, počnu da iskrsavaju slike…

    Poslije rata nije me ništa interesovalo godinu dana. Oni koji su radili te zločine postali su glavni u stanici i počeli da se bahato ponašaju. Vidosavljević, Stojković, Ćebe i ostali “heroji otadžbine” su se poslije rata bavili i reketiranjem privatnih ugostitelja, proizvođača namještaja i drugih biznismena po gradu, kao i drugim krivičnim djelima… Pisane su im i krivične prijave, bili su u pritvoru, ali na kraju bi se sve završavalo oslobađajučim presudama.

    Ćebe je postavljen za komandira jedne policijske stanice u okolini, iako ima samo srednju školu, Nenad Stojković je, od komandira čete, postao načelnik Policijske uprave, to je 12, 13. čovjek u Ministarstvu. Polupismen čovjek. Vidosavljević mjenja kola, džipove, svaki dan. I oni su glavni, niko ništa ne sme da im kaže. Govorio sam: “Dokle, ljudi, dokle više!”, mnogo je ljudi negodovalo, ali su ćutali, lako se gubi posao u policiji, vrlo brzo mogu da ti napakuju šta god hoće.

    Počelo je da me izjeda sve ovo o čemu vam govorim, u tom momentu nisam razmišljao o svemu što se dešava, ovaj ubijen, onaj ubijen, danas ubijeno ne znam koliko ljudi…Tada sam razmišljao više o sebi. Ali, vremenom sam počeo da razmišljam o tome da bi taj ubijeni dečko, jedan od njih, sada imao 28, 30 godina, imao bi porodicu, djecu, živjela bi njegova familija. I on je živo biće.

    Tako. Valjda je to motiv. Siguran sam da nikad Srbija neće nigde mrdnuti dok je tih kriminalaca u policiji vojsci i ne znam više gdje. Htio sam da i ja bolje živim, da moja djeca žive normalno, da nije Ratko Mladić narodni heroj, da znaju da on nije patriota i da nisu patriote ove ubice, što se predstavljaju kao “heroji otadžbine”, čak su to odštampali i na majicama. Moj sin sada ima 15 godina, tada sam razmišljao da li će njemu da budu uzor Mladić i Radovan Karadžić. Ćebe, Stojković, ovaj ološ?!

    Zbog toga sam mislio da sistem može to da rješi, da je počeo da funkcioniše. Da je Tužilaštvo za ratne zločine tužilaštvo, da nisu zaštitnici, advokati i jataci zločinaca. Mislio sam da gone ubice i privode ih pravdi. Mislio sam i da je Jedinica za zaštitu svedoka jedinica kako i sam naziv kaže, da nije jedinica za zaštitu zločinaca.

    Petar Đorđević je pseudonim sagovornika E-novina. Njegov identitet poznat je redakciji i bivšem zaštićenom svjedoku Slobodanu Stojanoviću koji je takođe govorio za E-Novine. Poznat je, takođe, i još jednom pripadniku 37 Odreda Posebnih jedinica policije koji će skoro dati intervju.

    0

    0
  2. Srbi I ne ynaju kada im je dan drzavnosti,svake godine je razlicit datum,sada su I bozic premestili da ga slave sa evropljanima,kakvi ljudi takvi I praznici,takvi I musafiri…

    0

    0
  3. ДАН ДРЖАВНОСТИ СРБИЈЕ КОЈИ ТО НИЈЕ,
    ГРЕХ ПРОФЕСОРА ЉУШИЋА

    15. фебруара 2014. на Сретење господње је обележен, а не прослављен, Дан државности Србије, стидљиво, бојажљиво, сиромашно, збуњено. Даном државности Србије чак смо одвојили Карађорђа од Милоша. Карађорђе је владао ослободалачкоратнички, а Милош политички и невољно прихватио Сретењаки демократски устав. Два догађаја, један празник. Државна брука Србије.
    15. фебруар је неприкосновено велики датум историје Србије, али није и не може бити Дан Државности Србије.
    Професор Радош Љушић, као члан Комисије, је преломио у избору Дана државности Србије. Честити Мађар, члан Комисије, је рекао Србима нешто што је наук свима који су се бавили и бавиће се овим послом, али није имао коме. Јасно је да је и овај Дан државности, као и досадашњи, политичка, режимска, полтронска одлука. Јасно је да Комисији није било јасно шта значи појам Дан државности Србије. Комисија је отаљала поверени посао. Али требало би да им је сада јасно да су направили грешку и штету држави Србији и грађанима Србије, увредили, збунили и обрукали нас.
    Дан државности је појам државног идентитета, рођендан државе, нације, синоним цивилизације и народа и те државе.
    А Србија је стоворена давно пре 19. века, скоро 700 пре 1804. година. Још у 12. веку, у време Стефана Немање.
    Срби су се доселили на Балкан у 6. , 7. веку. Организовали су бројне племенске заједнице у плодним жупама, на племенским скупштинама демолратски. Демократија је традиција српскога народа, није почела Сретењским уставом. Племанске заједнице су се често међусобно борила и са Бугарима и Византијом и временом основале више државица од Цетине до Мораве. Срби нису биле ни нација. Ове државице су биле зависне, вазалне, други су били њихов господари. Тек великом жупану Рашке Стефану Немањи је успело да све ове српске државице уједини у једну државу Рашку са престоницом у Расу. У 12. веку, после 1180. године Рашка је постала независна: имала је снажну, стабилну, државну организацију, државну религију, СПЦ, створен је национални идентите и снажна национална свест, једна српска нација, један српски језик, једна национална култура, градитељство, уметност, писмо, књижевност, национална идеологија и филозофија, стоврена је владарска династија Немањића, српска, рашанска цивилизација која је и данас темељ свега што чини Сбију. Ова држава је функционисала пуним сјајем до потпуне окупације 1459. године. Али и у доба турске окупације постојао је неки облик националне и државне организованости српког народа, што је остала клица српске ослободилачке револуције 1804. године, када је Србија повратила своју комплетну државност. Али сви предуслови за то су створени у средњем веку српске историје, а 1804. године. И Србија није стоворена у 19. веку, што професор Љушић добро зна.
    Дан државности Србије може бити само подобан датум Немањићке историје и прослава дана државности Србије мора бити њеној историјској престоници у Расу.
    Господине Љушићу, с којим правом сте скратили, избрисали српску историју за скоро 700 година, избрисали сте темеље српске националне цивилизације, рашанску цивилизацију, довели сте у заблуду будуђе генерације српскога народа и огромну масу савремених грађана Србије. Зашта су се Срби свесно жртвовали 1389. године, нису су били луди већ високо национално свесни да бране српску велику баштину и будућност својих потомака, зашто сте понизили и увредили српске краљеве, цареве, Светога Саву, Номоканон –Законоправило, Душанов законик. Нисте смели својим политичким опортунизмом да обрук своју професију историчара.
    Зна се ко су Срби: сви који су српског порекла и чији је матерњи језик српски, било да су православци, католици, или муслиманске вероисповести.
    Србима и данас владају наслеђени историјски страхови византизма, османизма, еврпеоизма, католицизма, комунизма, и других историјских батина које су нас ударале по глави. Због тога Срби нису слободни људи и слободан народ ни дан данас. Зато се улагујемо историјским последицама, националним мањинама, иако то нико не тражи од нас.

    У Београду 16. фебруара 2014. др Добросав Никодиновић

    0

    0
    • -citati TVORCA NOVE SRPSKE ISTORIJE.
      NEPRIKOSNOVENOG idejnika,projektanta SANU-1 i SANU-2,
      najvaznijeg clana SRPSKE AKADEMIJE N.i U.:

      1)DOBRICA ČOSIĆ:Laganje je najbolja vrlina srpskog naroda..Mi lažemo da bi varali samisebe,da tješimo druge,mi lažemo za oprost,mi lažemo da bi seborili protiv straha,lažemo da bi skrivali svoj jad..Laganje je oblik našeg patriotizma i potvrda naše inteligencije..Mi lažemona maštovit i kreativan način…(roman “deobe”1961. ninova nagrada…)

      2)”Uz američke i evropske laži, ravnopravno, ali sramnije i besmislenije su srpske laži urežiji Slobodana Miloševića, a koje raznose i umnožavaju generali, političari inovinari: okupacija Kosova tumači se odbranom državne celine i suvereniteta. Uporušenoj, obogaljenoj i poraženoj Srbiji sa hiljadama ubijenih i ranjenih, proglašavase nacionalna pobeda. Farsa za farsom! Nadrealizam istorije”. Dnevnik DobriceĆosića, u noći kada je NATO obustavio bombardovanje Jugoslavije

      3)”Mi lažemo da bi smo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti,lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja.Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođeneinteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno.” Dobrica Ćosić, Deobe

      4)”Laž je srpski državni interes.” Dobrica Ćosić

      5)”Laž je u samom biću Srbina”. Dobrica Ćosić

      6)”U ovoj zemlji svaka laž na kraju postaje istina.” Dobrica Ćosić

      7)”Srbe je toliko puta u istoriji spašavala laž…” Dobrica Ćosić

      0

      0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.