Novi Pazar – “Ove godine, 23.oktobra 2012. navrišiće se sto godina od oslobođenja Raške oblasti od turske okupacije”, saopćilo je danas Udruženja „Ras“ koje traži da se ovaj datum svečano obilježi u svim gradovima “Raške oblasti” kao i na republičkom nivou.
Udruženje „Ras“ traži da se na dan proslave stogodišnjice oslobođenja od turske okupacije 23.oktobra 2012. godine otkrije spomenik Stefanu Nemanji u Novom Pazaru.
Ovo udruženje traži od Skupštine Novog Pazara da se gradski trg nazove imenom Stefana Nemanje i da se 23.oktobar proglasi danom Novog Pazara.
Udruženje „Ras“ je ove zahteve uputilo predsjedniku Srbije Borisu Tadiću, Vladi Srbije, Sinodu SPC, opštinama, Udruženju književnika Srbije, Udruženju novinara Srbije i Srpskoj akademiji nauka i umjetnosti.
Izvor: SANAPRESS
Najbolje da ga odnesete u Hag
Citajuci ova svedocenja Dimitrija Tucovica zaista sam zgrazen. Vi ste srbi genocidan narod. Vi ste bolesni kao nacija, nadam se da cete dobiti zasluzenu Bozju kaznu.
Pećanac, generalizacija je opasna stvar! Šta bismo sve mi srbi mogli da kažemo o bošnjacima u tom slučaju … Ne poistovećuj jedan ceo narod nikada. To nas je i dovelo do nesretnih sukoba. Pozdrav
Zasto je generalizacija ,opasna stvar druze!srpski narod kroz svoju historiju nikad nije imao istinske svoje predstavnike vec su oni uvijek bili beogradska elita ZASJENJENA PROSLOSCU u sprezi sa vojnim establismentom i crkvom da brani ili istocno hriscanstvo od katolicizma na zapadu ili su cuvari kapije od prodora Islama prema evropi na istoku-ocito je da se srbi nisu snalazili dobro ni u jednoj od ove dvije uloge koje su sami izabrali-za sto je srpski narod-vodjen ovim hostaplerima iz beograda-platio strasnu cijenu -ALI NE SAMO ON!uzmimo podatke o gubicima iz prvog svjetskog rata-izazvan hicima u Sarajevu-a narucenim od ovog gornje imenovanog -TROJCA:15 miliona mrtvih,20 miliona ranjenih od toga vise od 10 miliona vojnika !samo srbija je imala vise od 960,000 ubijenih -sto direktno sto indirektno u ratu(ukljucujuci i vojne gubitke)nisu ovo nikakvi herojski gubitci srba -kako propagira GORNJI TROJAC -nego li logika rata!sama turska -poredjenja radi -imala je vise od 3 miliona mrtvih!vrijeme je da se srpski narod otrijezni i upita kuda ga vodi njeno zaslijepljeno rukovodstvo-KROZ 21 Vijek!NIJESU SRBI DOBITNICI U RATU A GUBITNICI U MIRU -kako veli Cosic-direktor zadruge STO SE SRBIJOM ZOVE-VEC SU SRBI SA OVAKVOM HAZARDERSKOM POLITIKOM -UVIJEK IZNOVA GUBITNICI!OVI MODERNI TEMPLARI STO BIVAJU STRASNO PORAZENI U BITCI KOD ISUSOVOG GROBA -1059 OTESE IM KNIN I KRAJINU-NAJISTURENIJU TACKU ISTOCNOG PRAVOSLAVLJA-A KOSOVO GDJE SRBI BRANISE EVROPSKU KAPIJU OD ISLAMA POKLONISE LJUTIM ARNAUTIMA !KAPIS…OPSERVACIJE D>TUCOVICA NISU BEZAZLENE ,nad kojima je moj prijatelj BOOM JAKO ZGRAZEN!ONE SU CIJELOM SVIJETU >>>OPOMENA A NAJVISE SRBIMA!
OVAKO SU PONASALI I NA KOSOVU I TERALI INAT PA ZNAMO KAKO SE TO ZAVRSILO
MI U SANDZAKU NEMAMO BOLJIH PRIJATELJA OD OVIH VLASKIH NACIONALISTA KOJI NAM SVAKI DAN STAVLJAJU DO ZNANJA DA JE SUZIVOT NEMOGUC
Nemam nista protiv……
da se postavi ovaj spomenik ALI neka bude gde ce ga ljudi uvazavat tj. u Rasku.!
A na kraj krajeva, po nekim
“istoriskim srpskim knjigama” ako ce biti u Pazaru onda brate u Rasu tamo gde je stari grad nekad bio, neka ga pobodu negde medju onim rusevinama od zidina.
Pa komu se uzeli da ga vidi, nije mu daleko da ode tamo, posto je to “kolevka stare ili prve srpske drzave”
A ne na Isa-Begovom Trgu. Jer je to je kolevka moderne i evropske Republike Sandzak.
Te mu tu nemoze biti nikako mesto.
RASKA JE PRVO POSTOJALA TO JE BILA PRVA SRPSKA DRZAVA, PA TEK ONDA KAD SU TURCI OKUPIRALI RASKU NAZVALI SU JE NOVOPAZARSKI SANDZAK, 1912. JE BILO OSLOBODJENJE JA NE ZNAM STA JE TU SPORNO SRPSKA VOJSKA NIJE MUSLIMANE OTERALA U TURSKU ILI IH ISTREBILA KAKO VI TO ZELITE DA PRIKAZETE,PA VI I DAN DANAS ZIVITE TU,TO ZNACI DA JE TADASNJA SR.VOJSKA BILA TOLERANTNA. SRBA IMA 7.500.000 PLUS REPUBLIKA SRPSKA 1.200.000 PLUS CRNA GORA, A VAS 250.000 U SRBIJI, I U FEDERACIJI BIH 1.800.000, VI CE TE NEKOM NESTO DA ZABRANITE,SMESNI STE, DA NE DOBIJETE PO TAMBURI.
Srpska vojska je pokrstavala i ubijala sve redom i ocistili bi oni Sandzak da im nasi preci nisu pruzili zestok otpor stoko cetnicka. To je jedini razlog sto smo jos tu. Nema snage u vasoj vojsci kada se sukobi sa mudzahidima! Vasa vojska silu ima samo kada ubija nenaoruzane civile.
Upravo tako dobri moj Bosnjo! Nije Sandzak opstao jer su to srbi zeljeli nego sto su ga Bosnjaci branili i odbranili! Ovom “svecu” srpskom nije mjesto medju nasljednicima Bogumila i Dobrih Bosnjana koje je on nemilosrdno proganjao i sakatio! Srpska iscasena ikonografija-opet marsira u RIKVERC! O toleranciji srpske vojske dovoljno govori Vukovar, Srebrenica, Bijeljina, Foca, Sarajevo da ne nabrajam vise! Srbi nece doci TOBE – samoinicijativno – NEGO IH TREBA NAUCITI NA TO MAKAR I SILOM! Nosanje mostiju-kostiju po Bosni pred pocetak rata bilo je uvertira krvavog pira koji ce doci -1992, zato TREBA JASNO I GLASNO RECI DA ovom “svecu” srpskom nije mjesto u Novom Pazaru! Srbi ne postavljaju biste svojim ljudima iz kulturne potrebe – VEC IZ INATA i IZAZIVANJA MRZNJE I PROVOKACIJE! Mislili smo da su TENDENCIJE VASKRSAVANJA save STVAR PROSLOSTI – BILO NEPOVRATILO SE – no gle cuda ovog srpskog starcica oni jope OPRASUJU – tj skidaju prasinu sa njega da NAM “VJECNO SJAJI” – iako nas se nikako NE TICE NJEGOV “PROSVJETITELJSKI RAD”
Boom, MB…..
Pročitajte šta o toj toleranciji piše vaš oficir Dimitrije Tucović. taj tekst nijesu pisali Bošnjaci. Ma zabranićete vi sami sebi mnogo toga…
Glavna ulica u Novom Pazaru nosi ime Nemanjića,dvije osnovne škole pa opet po imenima Nemanjića.A sad bi i trg po njemu nazvali,okanite se komšije to je nemoguća misija!!
Naravno da treba podržati ovakve manifestacije. A kome se ne sviđa, slobodno može da emigrira u Crnu Goru, Kosovo, Bosnu, Hrvatsku, Albaniju, Nemačku, Austriju ili druge zemlje gde svi ostali imaju veća prava nego u Srbiji (ovo je sarkazam, da ne zapene odmah oni nepismeni i needukovani!!!). Pa neće valjda jedna nacionalna manjina, ma koja bila da ucenjuje većinski narod šta sme a šta ne sme slaviti, i da nam predstavlja dan oslobođenja kao dan okupacije. Pa to ni Hitler nije radio. Uostalom u tri islamske opštine Raške oblasti neka zovu to kako hoće, ali u one druge tri nemuslimanske slaviće se dan oslobođenja.
treba ih zbilja podrzati.kome se ne svidja, slobodno moze da emigrira za srbiju(ili ostale srBske zemlje), ‘dje ce imati veca prava nego u nasem drevnom sandzaku.
sandzak je stariji od srbije, ona je postala drzava zahvaljujuci crnogorcima,bosnjacima i albancima 2006 godine.
nasi preci bi uvijek govorili da idu U SRBIJU ,ukoliko bi napustali nase sandzacke gradove!
pametnom je i isaret dovoljan!
p.s. prijepolje ima nadpolovicnu bosnjacku vecinu u lokalnom parlamentu, genocidaneru 😉
Boom,
pošto ovi napisaše:
“Ovo udruženje traži od Skupštine Novog Pazara da se gradski trg nazove imenom Stefana Nemanje…”
Pa …
Da od tebe zavisi, kako bi ti predložio da se trg zove?
Nazvao bih jedan deo Stefana Nemanje, a drugi deo bi nazvao Kralja Tvrtka Kotromanića, ili nekog drugog zajedničkog Bosansko-Srpskog heroja u duhu pomirenja naša dva naroda.
http://bosniavolimte.blogspot.com/
Citaj malo cetniku i ukapiraj jednom da pripadas zlocinackom narodu i da tvoja prica ne prolazi
Tačno je da je tog datuma okupiran Sandžak.Evo šta je napisao o tom događaju Srpski oficr Dimitrije Tucović.Možda će bar neko iz udruženja “Ras” shvatiti ovu poruku svog oficira.Samo u Sjeničkom okrugu je pobijeno 950 najuticajnih Bošnjaka.Izveštaj Američkog crvnog krsta-Njujor Tajms.
Pismo Dimitrija Tucovića Radničkim novinama iz 1913 u kome daje svoj komentar na dešavanja i javno poziva vladu na ogradu ili saučesništvo u zločinima
Pismo Dimitrija Tucovića
Krvna osveta soldateske
Iz arbanskih pisama
Druže uredniče,
Baš ovih dana navršila se godina otkako žalosna arbanaska plemena nose svoj krst na Golgotu. To je godina dana sistematskoga istrebljivanja arnautskoga stanovništva u svima oblastima koje je srpska vojska zauzela.
Za tu godinu dana proliveno je mnogo ljudske krvi po klancima i poljima prostranoga balkanskoga razbojišta. Ali ono što balkanskim ratovima udara pečat najvarvarskijih i najkrvožednijih ratova mračnoga srednjega veka, to nisu potoci krvi s jedne i druge strane popadalih lesa naoružanih ljudi, koji su u rat krenuli, ne, već su to reke krvi poubijanoga neboračkoga stanovništva, nevine dece, žena i mirnih ljudi, radnoga sveta Stare Srbije, Arbanije, Makedonije i Trakije, čija je jedina krivica što se drukčije bogu moli, što drugim jezikom govori, drugo ime nosi i što je na svom vekovnom ognjištu naivno sačekao četiri divlje najezde.
Ta zločinstva nisu dela pojedinaca ni ličnoga raspoloženja, već sastavni deo »nacionalne« politike balkanskih država. Srpska vojska je istrebljivala Arnaute po Staroj Srbiji i Arbaniji, a bugarska Turke po Trakiji i grčka Turke i Arnaute na Devolu, sa zločinačkim uverenjem da time vrše jedno »nacionalno delo«, da, skidajući taj nevini svet s lica zemlje, skidaju s vrata neprijatelja sa kojim će u budućnosti biti teško izići na kraj.
Kao što vidite, druže uredniče, sudbina arbanaskih plemena nije bila usamljena, izuzetna. Ipak je ona u jednom pogledu bila izuzetna, teška, teža od sudbina ostalih balkanskih stradalnika, naime: arbanaska plemena su padala ne samo bez branioca već tako reći bez i jednoga glasa zaštite i protesta u njihovu korist. Glas srpskoga proletarijata, glas naše Partije, to je bio jedini znak čovečanskoga saučešća u tragičnoj sudbini ovih nesrećnih gorštaka, pa ni taj glas nije, na žalost, mogao do njih dopreti. Zauzimanje austrijske i italijanske štampe i diplomatije ne samo da im nije pomoglo već, štaviše, učinilo je da se jedan pravedan protest kompromituje u očima napredna sveta i da jedna pravedna stvar propadne u prljavim rukama.
Još i sada, posle tolikih krvavih prizora koji nerve žderu, stoji mi u živoj uspomeni prvi izveštaj o sukobu srpske vojske s Arnautima. Taj je sukob izbio pre objave rata. Arnauti su namamljeni na domak artiljerijske vatre. »Odmah potom«, opisuje jedan očevidac, »naši karteči počinili su najstrašniju pustoš među njima. Albanci su padali gomilama. Krici besa i bola skoro su se izjednačavali sa grmljavinom topova. Kroz vazduh su letele ruke, noge, glave i komadi mesa Albanaca. A kada je artiljerijska vatra obustavljena, bojište beše pokriveno ne leševima već rastrgnutim udovima koji su izgledali kao neka masa prelivena kao karmin crvenom bojom«. I na svaki znak gnušanja i protesta, dobijao sam od oficira kojima skoro izreda zavlada razbojnička psihologija komitskih bandi jedan isti odgovor: da tako i treba izdajnicima! Mi ne znamo kakav su dogovor s Arnautima imali naši i preko koga su ga imali. Ali, ma kakav taj dogovor bio, on nije mogao sadržavati zamenu staroga ropstva ropstvom novim gospodarima, koji su od samoga početka ratnih operacija pokazali da ne štede nijednu slamku krova nad glavom i nijedan plamičak života kod nevinašceta od nekoliko meseci. I ako je neko izdajnik dogovora, taj nesumnjivo nisu Arnauti već srpska vlada i vojska kao njen organ.
Još i sada, posle velike šetnje po zgarištima od Ristovca do Lerina i od Drača do Careva Sela, ja ne mogu da zaboravim utisak koje je na mene činilo crvenilo neba od prvoga paljenja sela. Prvih nedelja rata sa Turcima mi noći nismo imali, jer smo se kretali, logorovali i tukli prema svetlosti arnautskih sela koja su gorela. Vatre zapaljenih sela bile su jedini signal kojim su pojedine kolone srpske vojske javljale jedna drugoj dokle su stigle. A arnautsko stanovništvo – ukoliko nije poubijano i koje je moglo bežati – gurali smo pred sobom i nagnali ga da nam, kao očajnik koji gleda kako mu kuća gori, dade upornog otpora na Bujanovcu, a potom da se uz tursku vojsku na Kumanovu lavovski bori. Ovu varvarsku politiku srpske vlade i Vrhovne komande platio je srpski narod životima mnogih svojih vojnika. Sa padom Kumanova slegao se u Skoplje ceo onaj svet arnautskoga stanovništva koje je srpska vojska, nadirući sa severa, gurala pred sobom i koje je tu, tražeći utočišta, velikim delom našlo – smrt. Kao da je ustao iz groba srednji vek, kada je onaj despota na Demir-kapiji uveseljavao sebe u pijančenju bacanjem ljudi strmoglavce u talase Vardara.
Pošto su ratne operacije prestale, moglo je izgledati da će se stati i sa tamanjenjem arnautskoga stanovništva. Onaj arnautski pojas što je opasivao staru srpsku granicu od Mitrovice do prema Vranju već je bio slišćen, pri čemu se naročito istakao jedan čovek koji sedi kao poslanik u Narodnoj skupštini! Na Kosovu je zavladala grobna tišina, samo ovde-onde pukne po koja osvetnička puška koje su, po priznanju koje mi je jednom prilikom učinio jedan od najviđenijih okružnih načelnika u novim krajevima, izazvane »netaktičnim« držanjem naših organa vlasti.
Ali, da je sistem tamanjenja prestao raditi, samo je moglo izgledati. On nije prestajao raditi, kao što ne prestaje ni danas. I ono, druže uredniče, što je taj sistem počinio pred ovaj arnautski upad i pri odbijanju Arnauta prevazilazi sve grozote koje su prema tome narodu za ovu godinu dana počinjene. Čim se osetilo nemirnije kretanje među Arnautima prema srpskoj granici, pogranični komandanti pristupili su klanju. Nad arnautskim žiteljstvom Peći, Đakovice i Prizrena lebdela je avet smrti dan i noć. Ko bi živ zamrkao, nije bio siguran da će živ osvanuti. Jer su ih baš po noći, vreme koje je uvek birano za izvršenje najgorih ljudskih zločina, kupili iz postelja i apsana i odvodili na gubilište. Ne čuje se ni šuma, a još manje puščanoga pucnja, »mir« i »red« vladaju svuda, a Arnauta svake noći nekuda nestaje, kao da se šakali i hijene iz ovih krševa izvlače, prikradaju njihovim kućama i ove jadne ljude kupe, odvode i dave. Ta i hijene bi ih na čovečiji način podavile!
Kada sam saznao za ove poslednje podvige srpske vojne i građanske vlasti u novim krajevima, pomislio sam: Zar je zločinačka komitska psihologija ovladala celom vlasničkom hijerarhijom; od prvoga ministra do poslednjega žandarma, a ti, Srbijo, kuda ćeš sa njima i gde ćeš se zaustaviti?
U taj čas stigle su vesti o pokolju u Ljumi, vesti u koje se ne može da veruje; iako su sušta istina, koje se teško mogu saslušati do kraja kada ih drugi priča, a još teže ispisati da ih drugi čita. Vama je poznato, druže uredniče, da nije jedna žena ili jedno dete izdahnulo od srpskoga noža ili kuršuma; nije zapaljena jedna arnautska kuća i nije se nad glavama jedne arnautske porodice uz strašan prasak skrhao progoreli krov kućni; kroz guste oblake dima nije se čuo jedan cvrkut dece na majčinoj sisi, poslednji cvrkut tih opasnih stvorova što, za ime boga, rovu protiv srpskih vlasti i dižu bunu! Ali u Ljumi uništeno je tim merama za nepuna dva sata celo jedno selo, selo bez seljana, bez ljudi, selo u kome su bile ostale samo žene sa decom na krilu, devojke, bolesni i ostareli i deca svih uzrasta. Rečeno im je da slobodno ostanu kod kuća, jer, kada Arnauti zarobljene srpske vojnike razoružaju i puste, zašto da ne savetuju svojim ženama da slobodno ostanu kod kuće? Ali su se one uzaman molile, dižući decu uvis i govoreći: »Aman, komandare, šta smo mi krive? Kazujete li vi vašim ženama kada što radite?«
Predajući ovo pismo javnosti, Vi ćete, druže uredniče, postupiti u duhu rada socijalne demokratije i vladu javno staviti u položaj: ili da za vinovnicima ovih zločina učini poteru, ili da se sa zločinima solidariše. Ako se odluči na prvo, to neće biti samo slaba satisfakcija, pa ipak satisfakcija uvređenom osećanju svakoga kulturnoga čoveka i jedan akt koji ona duguje uniženom ugledu srpskoga naroda, već i javna zaloga da će jedanput prestati da radi sistem istrebljenja jednoga celoga naroda. Ako vlada pokuša da preko ove javne optužbe pređe, onda će bar ogromne posledice ovoga sistema pred istorijom i srpskim narodom biti nepobitno ostavljeni njoj u odgovornost. A one će se pamtiti s kolena na koleno, kao što se pamte Vartolomejska noć, Sicilijansko večernje, Kišenjevo, i kao što će se pamtiti Demir-hisar i Doksat.
Radničke novine br. 223, 22. oktobar 1913. Dimitrije Tucović, Sabrana dela, Beograd 1980, knj. 7, str. 160–164.
ma kakva okupacija od cega nas je oslobodijo to mi kad dobijomo autonomiju ce mo proglasit dan novog pazara kada se oslobodimo od ovih krvo pija,
U Sandzaku nemoze biti vise Srpskih Spomenika Niti Srpske vlasti,,,Cekamo Izbore i tada ce Bosnjaci izbalansirati sva Prava Bosnjaka i svih ostalih u Sandzaku,Na jednakopravnost u potpunosti-U svim Ustanovama-Opcinama-Firmama-Organima Vlasti dase Zaposleni -Reorganizuju po broju stanovnistva na osnovu Nacionalne strukture,,,Tek tada se mogu podnositi zahtevi za imenima-Spomenika-Skola-Ulica idrugo,,,Bosnjaci vise na svom Ognjistu nece dozvoliti vise nikom da sa strane upravlja Njihovom Sudbinom….
“Gledao je(Sv.Sava) braću i oca(nemanja) kako ognjem i mačem pale i seku bogumile – a to je bila bezmalo polovina stanovnika Srbije – brat njegov je ocinkario strinu samom papi kazavši da je ona bogumilka, a to je bila žena kneza Miroslava brata Nemanjinog – ona koja je stvarala i uresila „Miroslavljevo jevanđelje“. Mladi Sava je gledao to klanje i to ideološko čišćenje prema kojem je Srebrenica generala Mladića mačji kašalj.” Mirko DJordjevic,Pametnom dosta.
23.oktobra 2012. navrišiće se sto godina od okupacije Sandzaka