Donald Trump je smislio zanimljivu formulu rješenja palestinsko – izraelskog pitanja. Arapi će dati Palestincima 50 milijardi dolara, a oni bi za tu cijenu trebali pristati da Izraelu predaju Jerusalem i većinu ostale okupirane teritorije. Ovaj sramni plan su prihvatile skoro sve arapske zemlje.
Arapska liga obećala je da će plaćati Palestinskoj upravi 100 miliona dolara mjesečno, dan nakon što je Bijela kuća obijelodanila bliskoistočni mirovni plan.
Arapski ministri vanjskih poslova su na sastanku u Kairu ponovili obećanje dato prvobitno u aprilu da ojačaju „ budžet Palestinske uprave transferom od 100 miliona dolara mjesečno, jer je suočen sa finansijskim preprekama“, navedeno je u saopštenju.
U subotu su Sjedinjene Američke Države saopštile da bliskoistočni mirovni plan, koji će narednih dana biti predstavljen u Bahreinu ima za cilj da se obezbijedi više od 50 miljardi dolara za Palestince i otvori milion radnih mjesta za njih tokom jedne decenije.
Plan „Mir za prosperitet“ predvodi jevrejski zet i visoki savjetnik predsjednika SAD Donalda Trumpa Jared Kushner.
Donald Trump je smislio zanimljivu formulu rješenja palestinsko – izraelskog pitanja. Arapi će dati Palestincima 50 milijardi dolara, a oni bi za tu cijenu trebali pristati da Izraelu predaju Jerusalem i većinu ostale okupirane teritorije. Ovaj sramni plan su prihvatile skoro sve arapske zemlje.
Palestingi se za sada odupiru ovom suludom planu. Oni tvrde da Trump teži da kupi Palestince i liši ih nezavisne države.
Saff.ba
Pogledajte vijest na izvornom sajtu:
U vezi SAD mogu reći da tu državu ne volim. Ne kažem da mrzim Amerikance – jer prosečan Amerikanac ne zna šta se dešava ni u samom SAD-u a kamoli u svetu i kamo sreće da tako mogu da žive i mali balkanski narodi ali, nažalost, ne mogu jer su večito nemiri i ratovi na Balkanu koje izazivaju velike sile, među njima i SAD – ali američku politiku mrzim jer je generator skoro svega zla u svetu od 1945. godine naovamo. I nije sraman samo ovaj plan sa Palestincima, svi američki planovi su sramni i tamo gde oni “gase” požar samo će se vatra još više rasplamsati.
Sahrana je nesreća sama po sebi, a ovakva naročito. To je ta jedna od slika koja prati rat. Da ne pominjem žalost najužih a brojnih članova porodice – koje jedva da sam i video u onoj gužvi – ali kuknjava žena, zapomaganje i ona nema i ukočena bol na licima njegovih saboraca, možda još teža od kuknjave, prizor je koji se pamti i opominje protiv rata. Ja, dečačić u to vreme ali ne toliko mali da ne shvatim svu tu nesreću oko mene – mi “ratna djeca” smo brzo sazrevali u ta vremena – nekako mi je najteže padalo kad sam video i moju majku uplakanu, mada ona nije zapomagala kao onaj najbliži rod i susjedi i prijatelji. A bilo ih je koji su, izjavljujući saučešće (dobar deo naših starijih ljudi sa sela nije ni znao šta to znači; pokojni stari Kojo je izgovarao “sa i učešće”), izjavljivali ga i meni onako maleckom, misleći valjda da sam i ja pokojniku neki bliži rod (moja mama zna taj stepen srodstva, to je ta njena rodbina iz vojnićke opštine, tu su i Vergaši, Kneževići i još neke porodice), a ja nisam znao šta da na to odgovaram, jedno prirodno stidljivo dijete, a drugo potišten onom opštom nesrećom nadvijenom nad tim tužnim skupom. Tako je taj rat (jer ratovi u Krajini i u Bosni su deo jednog istog rata, barem se u to vreme tako osjećalo) odneo prvu žrtvu i među mojim rodom, upravo u ratovanju u Bosni. U stvari, kako se dolaskom snaga UN rat između Krajine i Hrvatske primirio, tog žarkog početka leta 1992. godine mnogi naši Kordunaši su se borili u bosanskoj Posavini, tamo se tog časa odlučivalo život ili smrt. Nama su te borbe toga časa donele život, po cenu smrti mnogih. Da li se bez rata moglo, u to ne ulazim. Ja sam samo reporter onoga što sam video, osetio i doživeo.
Toga dana su moji đed i baba – mamini roditelji – vozili seno iz duboke doline ispod Karanovoga grma. Dani su bili jako vreli, kiše nije bilo ni za lek. Hrane je u Krajini uglavnom bilo dosta (pretežno seoska domaćinstva) ali su prodavnice bile skoro potpuno prazne, osim nešto soli. Slatkiši su bili luksuz. Bolesnicima je pretila nestašica lekova. Zbog svega ovoga se i krenulo u proboj tog životno važnog Koridora, ne samo za Banja Luku nego i za RSK. I tu gine taj moj ujak između ostalih. Išli smo, kao što rekoh, na sahranu.
Rat jeste zlo..i zato je srpski narod trebao dobro da razmisli prije nego li su rasturili Jugoslaviju i kao vuci za coporom posli za balkanskim kasapinom Slobodanom Milosevicem da prave veliku sprdiju na tudjoj zemlji i na masovnim grobnicama tudje sirotinje..u ime te velike fasisticke srbije samo za srbe srbofasisti su napali 4 drzave i izvrsili GENOCIDE dje god su naleteli na goloruk narod zene i djecu…Te iste svirepe ubice su kao PACOVI pobjegli na prvi dasak OLUJE..Tek sad kad su ukapirali da velike srbije nece biti nikad srbofasiste hvata panika..ne mrze oni Milosevica zato sto je kasapio ljude i vrsio genocid vec zatp sto nije uspio da dovrsi genocid do kraja i da napravi veliliku sprdiju samo za srbe…ta ista monstruozna ideja je osnov svih velikosrpskih planova vec vise od 170 godina pocev od Nachertanija iz 1848 pa sve do onog najnovijeg tj treceg memoranduma SANU
Ja tog svog daljeg ujaka, najmlađeg od jedanaestoro djece, mislim da nikad nisam ni video, a u pomenutom selu sam prvi i jedini put bio kad sam išao na njegovu sahranu. Ali se odlično sjećam tih nesretnih dana. Naša zbog rata produžena školska godina u Vojniću bližila se kraju. Ovaj crni glas sam upravo i čuo u Vojniću. Ja i moja najstarija sestra smo stajali na kraju staze koja kroz park vodi od zgrade opštine ka centru ovog gradića. Sećam se kako je neka lepa, crna devojka (ko je ona bila ja ne znam, samo joj lik pamtim) kroz plač zagrlila moju sestru kojoj takođe trgoše suze na oči. Tu se našao neko i od Kneževića, sad ne znam tačno ko, i samo upita: “Ma je li to istina” na što ona crna devojka kroz plač samo kimnu glavom. (Osim mog ujaka, još je jedan od naših Kordunaša poginuo zajedno s njim, ali ja sad tačno ne znam ko je taj drugi bio.)
Rat je veliko zlo. Ovih dana navršilo se ravno 27 godina kako sam i ja po prvi put izgubio jednog svog srodnika u ratu 1991-95. godine. Doduše, jednog daljeg srodnika, nekog Miloša M. iz sela Petrova Poljana, nekakvog mog daljeg ujaka, koji je poginuo u borbama za proboj Koridora u bosanskoj Posavini 1992. godine, gde je učestvovalo i dosta srpskih vojnika sa Korduna.