Švicarska – Odbor BNF-a za Švicarsku je u nedjelju 26. januara 2014 godine održao prvu radnu sjednicu.
Ovom prilikom su razmatrana sva važnija pitanja u pogledu početka djelovanja BNF-a u Švicarskoj.
U narednih mjesec dana članovi ovog Odbora će sačiniti plan registracije, prezentiranja i detaljan godišnji plan djelovanja ove nacionalne institucije. Sjednici je, pored članova i predsjednika ovog Odbora, prisustvovao i predsjednik BNF a Hako Duljević.
(BNF)
E, moji zemljaci. Nisam protiv toga da osnivate organizaciju s nacionalnim obelezjem, ali me cudi, da vi polazite od toga, da ja nisam pripadnik vase nacije – a u Bosni su mi preci od Kulina Bana. Mi smo jedno i svi smo Srbi. Ne ljutite se – evo vam prilog o tome, gde se kaze da bogumila u Bosni nikad nije bilo. To je podvala Zapada, kolonijalista. A vi ste, sto bi kazao stari Bosanac, videli sveta i morali ste to uociti.
Чудно је, да се Ватрослав Јагић усудио оставити поруку, да му није била јасна суштина онога што је писао Константин Филозоф о богумилима – а писао је Константин Филозоф, да су они католици. Ако је истина, да је Јагићу језик у књизи Константина Филозофа био тешко разумљив, могао се послужити другим средњевековним изворима, у којима је, без икакве нејасноће, написано да су богумили – припадници католичке вероисповести. То, дословно, пише у Душановом законику, а неоспорно је, да га је Јагић прочитао. И могао је упутити читаоце на ову одредницу у Душановом законику, што би појаснило и наводну неразумљиву реченицу о богумилима као католицима у делима Константина Филозофа. Но, види се, В. Јагић је био само једна од карика у ланцу кривотворења српске повјести – с циљем да се разбије српско народно ткиво и распарчају српске етничке и повјесне земље.
У трагању за кривотворењем српске повјести, др М. М. Петровић се позива на делове Душановог законика. У њима се истиче опасност за православну веру – она долази од Римокатоличке цркве, чији се свештеници и верници у Душановом законику означавају под називима: Латини, бабуни и богомили. Др М. М. Петровић то објашњава:
„Да би постало јасно од којих јеретика је требало бранити правоверно хришћанство у Србији, неопходно је кренути управо од Душановог законика. Он је својеврсни показатељ – одређено и непосредно указује на јеретике као постојећу опасност, а истовремено и посредно упућује на то, да је иста опасност одраније постојала. Она, као таква, није ишчезла ни у потоњим столећима… У Члану 6. се изричито прописује: ‘О јереси латинској. И за јерес латинску: Хришћани које су обратили у азимство, да се врате опет у Хришћанство. Ако ли се ко нађе да није послушао и није се вратио у хришћанство, да се казни – како пише у Законику светих отаца’. У истом духу је и Члан 7: ‘О јереси латинској. И да постави Црква велика протопопе по свим трговима, да врате хришћане из јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даду заповест, те да се сваки врати у Хришћанство’. А Члан 8 гласи: ‘О латинском попу. И поп латински ако се нађе, да је обратио хришћанина у веру латинску, да се казни по Закону светих отаца’. Уочљиво је, да ‘Душанов законик’ латинску веру не сматра хришћанском, већ јеретичком, а то је у складу са схватањима правоверног хришћанског света, нарочито учених људи Средњег века, који су се одлучно бранили од најезде Латина – мисионара са Запада“.
Не пружа само Душанов законик податке о Римокатоличкој цркви као хришћанској секти – која се зове и боумилском, него су то бележели и писци житија светих и високодостојници Хришћанске цркве. Др М. М. Петровић пише у својим делима, да су католички мисионари са Запада, учестало, долазили у државе с православном вером и ширили свој јеретизам. Томе су се супротстављали и државници (што је јасно написано и у Душановом законику) и православно свештенство. Др М. М. Петровић ову појаву представља и на основу списа против Римокатоличке цркве грчког православног свештеника, Симеона Солунског, у којем пише, да нема у XV столећу друге јереси осим римокатоличке – богомилске. Погледајмо:
„Уочљиво је да Душанов законик не сматра латинску веру хришћанском, већ јеретичком, а то је у складу са схватањима правоверног хришћанског света, нарочито учених људи Средњега века, који су се одлучно бранили од најезде Латина – мисионара са Запада. Тако, на пример, Симеон Солунски (1410-1429), у свом спису Дијалог у Христу против свих јереси, много простора посвећује дуалистичком богомилству Латина римокатолика, говорећи – како дословце истиче – ‘о новотаријама Латина у догматима и у најсветијем Символу вере’. Зашто? Зато што су у догматско учење о Светој Тројици унели дуалистичко учење, те, попут дуалиста богомила из раних векова Хришћанства, постали нови дуалисти богомили, односно бабуни, јер су преправили Никејскоцариградски Символ вере, додавши Filioque у 8. члану. А то значи, уче да Дух Свети не исходи од једног само начела – Оца, него и од Сина, док, по правилном учењу, то је новотарија и јерес, јер ‘није могуће – да једно исто има почетак из двоје’. На римокатолике мисли Симеон Солунски и кад каже: ‘Они, претварајући све у новотарију, како је речено, и свете иконе често, мимо установљеног, на други начин, приказују’. Због тога, он изводи закључак: ‘Данас, дакле, међу званим хришћанима јеретицима, не постоје иконоборци, изузев гнусне завере безбожних Богомила, које уопште не треба звати хришћанима’. Потпуно је јасан Симеон Солунски. Речју ‘данас’, указује на то да су старе јеретике богомиле – сада заменили римокатолици Латини, као нови богомили, због чега их не треба ни звати хришћанима“.