Prvi je radni dan za škole u mom gradu posle produženog zimskog raspusta. Svi znamo i zašto je taj raspust i produžen.
Stižem po običaju malo ranije ispred predškolske ustanove na Hađžetu da uzmem svoje dijete. Hladno je. Mrak je. Snijeg tiho pada.
Sjetih se svojeg školovanja. Sjetih se zbog toga što dva roditelja glasno razgovaraju o tome kako im je dijete kazalo da mu je jutros bilo hladno u školi. Nema grijanja. Da su ozebli. Ja slušajući to, u redu gde zajedno čekamo naše najmilije, okrećem se ka njima i kažem im, glasno, “Vi ne volite svoju djecu”. I to ponovim nekoliko puta. Svi se okreću ka meni. Svi su to čuli, a ja ponavljam “Vi ne volite svoju djecu”. Čovjek poblijede. Kaže “da, upravu je, mi ne volimo svoju djecu”. Njegov sagovornik dodaje “pa šta da radimo, nemaju za grijanje”. Ja odgovaram ” Novac za škole stiže gradovima i opštinama iz državnog buđžeta. Imaju novca za pjevače, a nemaju za osnovne uslove, za normalo školovanje naše djece. Kako šta da radite, borite se za svoje dijete i ne čekajte da se neko drugi bori za vas”.
Vidim da sam se i ja, a i ostali roditelji uzbudili. Odlučujem da se ušutim. Dosta sam kazao. Ali u sebi nešto razmišljam, zašto taj roditelj nije ušao u školu sa svojim djetetom, škola je javna ustanova, pa da se i sam uvjeri, pa da i sam vidi gdje šalje svoje dijete, kome i gde ga ostavlja. Valjda smo tako “dresirani” da ne smemo ništa da znamo, pitamo, učinimo…
I tako dok se smirujem sjetih se restrikcije struje, mraka u školi, sjetih se da je i meni bilo hladno kad sam išao u školu. Sjetih se i ovih ratova. Svašta nešto se sjetih. To u trenutku prekide glas neke druge učiteljice, jer je “naša” u bolnici. “Mehmed” ja se trgoh i javih. Preuzeh dijete. Vratih se u realnost.
Stigosmo kući, i kao po običaju, pregledah razne infomacione internet portale. Zapazih, za naš grad udarnu vijest, sliku, nekih vojnih oklopnih vozila koja su prošla gradom. I svatih da ni ja ne volim svoje dijete. Svatih da i njega čeka neka sudbina slična mojoj. Neki novi ratovi. Svatih da sam trebao i ja, kao što su moji drugovi koji su odavno otišli, da odem… Ali gdje?
Autor: prof. Senadin Halitović
zao mi je sto ovakvi monstrumi setaju nasim gradom bez ludacke kosulje kao sto je ovaj koji se krije iza zenskog imena olijana…znam te dobro…znam i kada si svoju zenu gazio doj joj nisi creva pokidao….znam i kako si svoju decu izludjivao….i sada bi nasu da unistavas…ti bi od skole napravio zatvor…mada moram priznati i uspeo si u nekim…al nece vise pacove jedan…
da mi volimo svoju decu i da znas ubicemo za njih ….dzubre od coveka
ni banke vise pjevacima-pocnite od ovog
Profesore, izgleda da ste džaba prestravljivali roditelje svojim glupim pitanjem. Koji normalan roditelj ne voli svoje dete? To što škole nemaju grejanje ste trebali da pitate predsednika Odbora za obrazovanje npr. On ne utiče, bar može da pribavi informaciju iz nadležnog ministarstva.
Ali profesor je izgleda hteo da osokoli roditelje da oni besno upadnu u školu sa pitanjm zašto nema grejanja? Zašto vi niste ušli i pitali, već druge huškate?
Kada ljudi shvate da nijesu svi isti i budu glasali za ove sto su dokazali da nijesu isti kao oni sto su 20 godina na sve nacine trovali narod da su svi isti, tada ce valjda shvatiti da treba da znaju ono sto danas ne smiju da znaju i da treba da rade ono sto danas ne smiju da rade. Tada ce valjda biti bolje. Ali necemo ni to saznati ako sebi ne dokazemo da moze bolje i da niko nije isti. Jer, ako moze bolje, onda ima i neko ko moze da dovede do toga bolje.