Znaš kako je to nekad bilo? Veliki predio sa baščama šljiva, takiša, jabuka i malo selo, tek nekoliko kuća.
Jedna od njih, moja, mala i trošna. Na kamene temelje natovarene drvene grede, a praznine između njih ispunjene ćerpićem, blatom presvučene, pa okrečene.
Piše: Maida Halilović za Divithana.com
Uz kuću stepenice, drvene, visoke, taman do verande. Na fasadama pokoji prozor, sa dva krila, drvenom stolarijom i željeznom kvakom. Podovi goli, tek poneko ćebe da dijete zamotaš u njega. A na prozoru lampa, petrolejka. Kada ramazan dođe, zatekao bi oribano šiše (daščani plafon) i oribanu stolariju. Svi poslovi koji su mogli, odgođeni su. Recimo, žnjati se mora, sijati se mora. Usne budu ispucale, krvave, ali vode se ne smiješ napiti.
Radilo se za dnevnicu, pa sve ono što nisi mogao imati iz svoje njive, kupovao bi u dućanu i na pijaci. Poneseš desetak jaja, da kupiš dva prsta zejtina i petroleja za lampu, da sehure ne dočekuješ u mraku. Nekoliko dana prije ramazana, momci i djevojke iz sela očiste džamiju, pa mahfile, mihrab i sofe, ramazan dočekaju u novom ruhu.
Dočekivanje iftara bilo je najdraže djeci, koja bi se poredala po brežuljcima i čekala da vide svjetlost sa fenjera na munari drvene džamije.
Čim bi ga ugledala, poljem bi se širilo: “Iftar! Iftaaaar!” A u kući, za drvenom sinijom, čulo bi se:” Eh, vakat je, bismillah.” Za iftar se poštovao red – najstariji bi prvi počinjao sa jelom, a za njim svi ostali. Jelo se što se imalo: čorbe, prohe, pirjana, rastaruše, začinuše, pričinuše (čorbe od brašna i krompira), hošafa,…
Džamija je od moje male, okrečene kuće, bila daleko, pa, ukoliko smo htjeli da stignemo na teraviju, morali smo krenuti malo prije akšama. Negdje usput, nepozvani bi svratili kod komšije na iftar. Čim bismo kročili u avliju, čulo bi se: “Oooo, bujrum, bujrum, nek’ ste nam došli.” Ukoliko nije bilo dovoljno hrane, nabrzinu bi se ispeklo još nešto, da niko ne bi ostao gladan. A u džamiji, cijelo selo došlo na teraviju.
Prije je ramazan drugačije mirisao. Kada bismo tražili odgovor na prvo postavljeno pitanje:”Znaš kako je to nekad bilo?”, najljepši odgovor bi bio: “Berićet u vremenu pomiješan sa berićetnom nafakom.”
Ramazan je zaista poseban.
