IRAK: UBIJENA NAJMANJE DVOJICA PRIPADNIKA ISIL-A

1. U najtežim danima po srpski narod u Krajini, danima “Oluje”, kad je bilo pitanje ne da li će čovek dočekati naredni dan nego naredni sat i manje, opet se nije moglo i bez šale i smeha, jer valjda su upravo u takvoj situaciji oni čoveku i najpotrebniji, samo što je to smeh očajnika. Od kako je rano ujutru 4. avgusta 1995. započela ova hrvatska akcija, ja mislim da sam se prvi put nasmejao 5. avgusta uveče na Vilinu Križu gde smo prenoćili na podini u jednom sjeniku (prvi i jedini put u životu do sada da sam spavao u senu i nisam ni znao da je tako ugodno: miris sena, mekano, još da nisu bile takve okolnosti – ali da nisu bile takve okolnosti ja u sjenik, “šajer” ili “šar” kako kažu na Kordunu, ne bih ni dospio – milina). Nisam se ja smejao tome što spavam na senu, nego, budući da je tu još bilo nekakvih ljudi, izbjeglica, na “konaku”, pope se uz “lotre” i nekakav Spasoja, priličan lažov moram reći uz dužno poštovanje prema njegovim godinama jer meni je možda i deda mogao da bude po istima. On je govorio polako, otegnuto, kroz nos (a beše mu povelik, baburast), i moja najstarija sestra je jednom prilikom – imali smo mi prilike i pre, za vreme boravka u Slunju, čuti njegove priče – rekla da on ima glas kao “crnci kad pjevaju duhovne pjesme”, a bila je prisutna i moja “ljubav” lepa Vesna koja se ovome rasmejala na sav glas; bilo je to jedno veče bez struje; Spasoja se po lažima opasno približavao nekome Mići koji možda i danas drži po lažima rekord na širem prostoru Korduna (živi su još obojica i Spasoja se vratio na Kordun posle izbjeglištva u Srbiji dok Mićo nije ni napuštao Kordun i Krajinu tokom “Oluje”, tačnije zarobila ga tokom bežanije HV pa ga vratila kući). Dakle Spasoja se uzverao uza ljestve gore na sijeno, našao sebi mesto (sjenik je bio prostran), pa zatuli iz onoga polumraka (jer je sjenik bio širom otvoren pa je u njega dopiralo svjetlo sa vanjskih sijalica domaćinove kuće koja beše velika; domaći su u dvorištu u jedan kamion iznosili krevete, namještaj i razne stvari spremajući se za bežaniju, i verovatno su to radili celu noć jer kad sam se ja ujutru probudio vidim gde oni još uvek iznose iz kuće štošta toga; da li je kamion bio njihov ne znam jer u dvorištu je bilo dosta ljudi a okolo automobili, traktori i taj kamion, a nije ni važno, samo odmah se vidjelo da su u pitanju bogati ljudi) kako je on čuo da su Rusi poslali nama avion u pomoć, i da mi nećemo morati dalje ni bežati jer će taj avion skoro doći iznad Hrvatske i potući hrvatsku artiljeriju i vojsku, samo mu treba vremena dok se okrene iznad Grčke. Ja nisam mogao da suzdržim smeh, a po svoj prilici nisam bio usamljen, jer začuh još potmulog šištanja kao ono moje u mirisnom senu. On to izreče kao nekakvu istinu i više dalje nije govorio, u stvari ja sam već tonuo u san pa su mi se svi ti glasovi spolja i unutra stapali u jedan i gubili… Vilin Križ nije bio na udaru hrvatske artiljerije, a dole, cestom ispod kuće naših “domaćina”, kako sam kasnije čuo od očevidaca koji nisu spavali te noći, celu noć je tekla reka izbjeglica u pravcu Topuskoga, a to se nastavilo i sledeći dan da bi se u tu ruku ulili i ja i moja porodica, doduše razdvojeni da bi se tek u SRJ opet sastavili nakon pet dana dugih kao pet godina. Te noći, kad se ja ne bih nasmejao da ne beše rečenoga Spasoje, mi još nismo znali dokle bežimo, krajnju “destinaciju”. Na SRJ još uvek nismo ni pomišljali, čak nam je i o Dvoru izgledalo jako smjelo razmišljati; upravo kao da smo očekivali nekakvo čudo u vidu i obliku Spasojinog “ruskog aviona”. Međutim, uporna topovska vatra koja se 6. avgusta izjutra potmulo čula iz smera Karlovca uveravala nas je da naša vojska još uvek pruža otpor (kao što ga je i pružala, bila je to Kovačićeva brigada kako smo kasnije doznali), mada su se opet, kao kontrast tome, dole na cesti mogli videti i naši vojnici koji se povlače zajedno sa civilima – danas, sa ove distance, je očigledno da je vladao opšti haos; onoga momenta smo, međutim, videli da je haos, ali nismo znali da je toliki. Da smo se oslanjali samo na vesti našeg Srpskog radija Petrove Gore koji je još uvek emitovao vesti tog 6. avgusta, mi bismo istog dana još uvek bili maltene spokojni kod svojih kuća, jer po njihovim izveštajima sa ratišta sve je bilo u potpunom redu osim pada Knina, ali i tu se “moglo očekivati” da će naši ubrzo povratiti prestonicu Krajine, naročito nakon vesti da je SRJ ušla u rat protiv Hrvatske i da je VJ već zauzela Osijek i Vinkovce (ta je lažna vest zaista bila plasirana preko pomenutog radija; neka postarija žena ju je čula i doletela onde u dvorište van sebe od radosti da nam je saopšti i, mada pomalo u neverici, mi smo je ipak prihvatili kao istinitu uz komentare “pa bilo je već i vreme” – da SRJ uđe u rat – dok nismo na Hrvatskom radiju, koji je neko od onde prisutnih slušao u kolima, čuli Tuđmanovo pobedničko graktanje sa kninske tvrđave, a da je Petrova Gora lagala uveri nas i pojava jednog našeg oficira koji naiđe i naredi da se kolona krene dalje u smeru Topuskog. Radio Petrovu Goru kao da je uređivao gorepomenuti Spasoja. Tada se već počela gubiti nada u povratak (govorim o svojim osećanjima u tom času), naročito kada smo prošli kroz Topusko i stupili na područje Banije gde su nas tek očekivale prave muke prema kojima je put od Slunja do Topuskog izgledao kao izlet (uz poneku hrvatsku granatu doduše). I zaista, 7. avgusta uveče bili smo pred Dvorom na koji jedva da smo i pomišljali u početku bežanije. Situacija je bila teška za nas – u Dvoru HV, iza nas muslimanska vojska Petog korpusa, negde levo od nas po svoj prilici hrvatska artiljerija, a desno nekakav podvodan teren i lošiji put koji je zaobilazno takođe vodio do Dvora (u stvari puteljak kojim samo pješak može proći) ali niko nije mogao garantovati da se i tu neće pojaviti muslimanska vojska zbog blizine bosanske granice (tako su ljudi govorili, mada su neki ipak odlučili da pešice te noći pređu put do Dvora a vodili su ih neki dobrovoljci iz Srbije). Kao što rekoh, iza nas je bila muslimanska vojska, pa opet deo izbjegličke kolone, pa opet muslimanska vojska poput klina zabijena na cestu Glina – Dvor, pa još jedan deo izbjegličke kolone, a iza tog dijela Glina i u njoj HV. Iza Gline je bilo takođe priličan broj izbjeglica i naše vojske, no ti su bili doslovce potpuno odsečeni od nas koji smo bili u tri dela razvučeni duž ceste od Gline do Dvora. Nakon borbi koje su vođene 7. avgusta na ovoj cesti (ili bolje reći za ovu cestu), jedinu preostalu komunikaciju koja je vodila ka RS, između naših i muslimanskih snaga, došla je noć koja je donela prestanak borbi, ali noć puna neizvjesnosti i zle slutnje za sledeći dan, jer se mogao očekivati jedino nastavak borbe. Gde je koga ta noć zatekla, tu je i “bivakovao”. Ono što mi tu noć u početku nismo znali, to je da je HV ušla u Dvor (doduše manja jedinica i ne u ceo gradić), a prolazak nekoliko naših tenkova u oba smera nas je dovodio u još veću zabunu. Kao što rekoh, ništa dobro se nije moglo očekivati da će doneti 8. avgust, ali izmučeni ljudi opet nisu potpuno klonuli. Ovo što pričam dalje sam slušao posle “Oluje”, u Rumi, od nekog S. On se te noći 7/8. avgusta pridesio negde oko sela Brezovo Polje na cesti Glina – Dvor (kod ovog sela su muslimanske snage prepodne 7. avgusta prvi put napale onaj deo kolone gde sam ja bio). To poslepodne i onaj deo kolone gde je on bio bio je tu napadnut od jedne grupe muslimanske vojske, pa ih naši posle kraće borbe odbiju, no oni se kasnije prebace i izbiju ispred njih na cestu, gde opet dođe do puškaranja koje je prekinula noć. Kolona je stala. Sa pomenutim S. bio je i neki Stari, naš poznanik iz karlovačkih dana, koji posle “Oluje” nije voleo mnogo da govori o tim događajima, ali je ovu priču S. potvrdio. Kako je kolona stala, ljudi u onom sumraku (pre toga je, poslepodne, pala jedna sitna kišica, ali ne zadugo; padala je upravo dok su se naši i muslimanski vojnici po cesti i oko ceste preganjali i puškarali), sustali, umorni, jedni polijegali naokolo da se malo odmore, jedni stražare, jedni šetaju tamo-amo… jer jedinstvene komande nema. Sa njima je tu bio i neki M., koga sam ja znao iz viđenja, koji je tada bio mladić od kojih 20 godina , crn, usukan, koji tek što beše počeo da nosi pušku na ramenu toga leta, te neki A., njegov vršnjak i drug, ali taj nije bio pod oružjem (toga nisam znao ni iz viđenja nego po ovoj priči). M. sjeo na rudu od jednih kola, a A. mu prišao sa vodom, sapunom i žiletom, jer je M. tražio da ga obrije – navikao se brijati svaki dan, a sad već četvrti ili peti dan kako se ne brije. Pričaju kako mu je A. rekao u šali (a možda pomalo i u zbilji u onoj situaciji): “Obrijaću te, obrijati, ti nećeš da Turci kad te sutra u'vate reču da su u'vat'li bradatog četnika!” A Stari, koji se tu pridesio, kazao na to: “Ak’ ga oni uhvate, budu ga brijali nožem!” Da li je možda pomislio na pesmu “Tera Miloš stoku preko Save” koja je za vreme rata bila “na repertoaru” ne samo radio stanica u RS nego i u RSK, i koju je mali G. koji je tada imao nekih 7-8 godina pevao 1994. iz svega glasa (lično sam ga čuo), ne znajući možda ni značenje pojedinih izraza u toj pjesmi koja pominje “brijanje nožem” i koja se meni, koji sam i sam 1994. bio još uvek dete, ipak nije dopadala i pored činjenice da sam u onim prilikama i ja bio “mali četnik”. Ipak su svi pomenuti, i Stari, i A., i M., uspeli da narednog dana pređu čitavi u RS, bez “brijanja nožem”, mada je bilo povuci-potegni, tj. borbe i sa muslimanskom i sa hrvatskom vojskom, još gore nego 7. avgusta. Ja se tada još nisam bio počeo brijati, ali ako nisam bio neobrijan, svakako sam bio u jadnom stanju stigavši u Banja Luku 8. avgusta uveče sa Perom, Milićem, dve devojke i jednim dečkom nešto starijim od mene, u Perinom “mercedesu”, majice koju mi je na leđima pocijepala kupina 7. avgusta dok sam sagnut bježao ispod muslimanskih metaka nekakvim puteljkom kroz trnje, a kad sam se u Perinoj kući u Banja Luci tu veče kad smo stigli istuširao prvi put nakon 5 dana, voda je bila doslovce crna.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.