Sjenica – 
Ne dao Bog nikom da se ovih dana razboli u Sjenici! A, nažalost razboleli su se mnogi. Broj obolelih od gripa poprimio je razmjere epidemije, a zdravstvo kao u Africi.
Kad bi se ko ozbiljno pozabavio i uradio preciznu statistiku bilo bi to ravno pravoj humanitarnoj katastrofi. Mislite da pretjerujem? Nažalost, varate se. Ne pretjerujem, ispričaću vam istinitu muku i golgotu moje bolesne prijateljice.
„Temperatura tijela 39, u plusu. Napolju debeli minus. Ogrijeva zbog duge, hladne zime ponestaje i ložim smederevac samo ujutru i uveče kad je napolju najhladnije. Platu, teškim radom zarađenu, dvedeset tri hiljade dinara, potrošila sam još na početku mjeseca. Kašljem već danima, bole me kosti i mišići, al na posao idem, jer ako koji dan izostanem, gubim gotovo trećinu naredne plate.
Sve se nadam, bolest će sama od sebe proći, trpim, plačem, vučem se zorom..Nemam više kud, moram u bolnicu. Nemam novca ni za taksi. Onako bez snage, zastajkujući na svakom koraku, krenem po pomoć ljekara. Ulice zatrpane snijegom, trotoari ne očišćeni, led ispod snijega, pazim da ne padnem. Hladno mi i pored visoke tjelesne temperature. Dođoh nekako do bolnice, u groznici, drhtim pridržavajući se za zidove.
Na šalteru predejem zdravstvenu knižicu. Sestrica mi odmah traži pedeset dinara. Nemam, kažem, loše mi je ne mogu da stojim. Participacija mora da se plati, kaže mi ona. Šutim, crvenim, jer nemam (hljeb već danima uzimam na veresiju u prodavnici u komšiluku). Evo ja ću platiti, samo da se ne zadržavamo, kaže godpođa iza mene, koja nestrpljivo čeka.
I žena zaista plati. Međutim, moja izabrana doktroka je na trudničkom bolivanju i moram izabrati drugog doktora, kaže mi sestra. Predlaže da sačekam tu negdje dok ona popuni papire za to. Pita me kod kog bih sada doktora, nabraja prezimena nekoliko njih. Kažem svejedno mi je, samo kod nekog ko radi i gdje je najmanja gužva. Svi rade, kaže ona, i gužva je svuda. Onda kažem jedino prezime koje sam zapamtila od onih nabrojanih. Ona mi daje da potpišem neki papir. I dalje stojim, drhtim, imamm vrtoglavicu i očekujem da se svakog časa sručim na pod.
Nema mjesta na stolicama u tijesnom hodniku, naslonih se na zid ispred ordinacije, do koje me uputi sestra. Čekam, dva sata. Gužva je tolika da mi se čini da se cijeli grad preselio u bolničke hodnike. Jedna od žena koja tokađe čeka red šapatom mi kaže – neke sestrice prodaju šminku i odjeću ovdje u bolnici, na radnim mjestima, predlaže mi da ako imam novca, kupim nešto od njih, pa ću, kaže imati bolji tretman. Nemam, naravno, šutim.
Ljudi oko mene razglabaju ko je kriv za nestašicu lijekova, kritikuju ministre, Valadu..slušam ih samo polovično.
Kad konačno dođoh do doktora, dijagnoza bi upala pluća, jer sam danima čekala da prođe samo od sebe. Neophodno je da primim antibiotike. Međutim, nema ih u bolnici, nema ni igala, to moram da kupim, kaže mi. I još kaže da bih morala da uradim analize krvi i urina, ali u bolničkoj laboratoriji nema rastvora za analize. Predlaže da, ako imam novca, to uradim u nekoj privatnoj laboratoriji. Šutim. Uzmem recepte za infuziju, antibiotike, parecetamole i sirup za iskašljavanje. Sestra u sobi za injekcije kaže da oni „ništa nemaju“ i da sve mora da se kupi. Nevoljno, sa mobilnog telefona, pošaljem prijateljici poruku da dođe po mene i donese mi hiljadu dinara na zajam do plate.
Ona zaista svojim automobilom ubrzo i dođe. Krenusmo od apoteke do apoteke, da tražimo lijekove. Međutim, gentamicina nema ni u jednoj. Jedna apotekarka predlaže da se vratim kod doktora, pa da promjeni terapiju i prepiše neki drugi antibiotik.
Sve mi je teže, gušim se, kašljem, povraćam ispred apoteke..prijateljica mi pomaže Allah je nagradio. Vraćamo se opet u bolnicu, zamolimo ljude koji stoje ispred ordinacije da nas puste „samo da nešto pitamo“. Objasnih doktoru da u cijelom gradu nema nijedne jedine injekcije gentamicina, od potpunog beznađa, isprpljenosti, bolesti, očaja, preblijedim i izgubim dah, skljokam se na krevet u ordinaciji. On onda na nalogu za lijekove napisa čarobnu riječ CITO, i prijateljici reče da me odvede u hitnu službu, jer će tamo morati da mi daju terapiju.
Tamo ironično prokomentarisaše ono CITO, vele zar je baš toliko hitno? No ipak mi dadoše taj antibiotik u nestašici.
Kad sam sutaradan otišla na kontrolu opet bez novca (jer sam onu hiljadarku već potrošila na lijekove), i opet pješice, dobila sam nove recepte i opet „ništa u bolnici nema“.
Šta da radim? Da pozajmljujem novac više ne mogu. Nemam dakle da kupim prepisani hemomicin, aminofiline,čak i da ih ima u apoteci na recept ja nemam ni za participaciju… Vratih se kući. Majka kaže kuhaće mi čajeve od jagorčevine i koprive. Dobro, mislim se ja, malo mi je svakako bolje od jučerašnje terapije. Toliki narod se u Africi liječi bez bolnica, travama i vradžbinama, pa zašto ne bih i ja. Na kraju krajeva, ja sam još i sretna jer imam kakav takav posao, pitam se kako se tek liječe nezaposleni, a tih je u Sjenici najviše“.
Tako, dok iščekujemo obećani evropski standard, galopiramo ka afričkoj bijedi. Ko je kriv ne znam, valjada oni koji šute i trpe.
Autor: Sanela Halković ( Revija Sandžak)
ovo je sve jedna velika laž
sram Vas bilo,kako samo lazete i izmisljate,
tako je to kad i ono malo sto se ima, sluzi samo ko zidina
E kakav je horor kod nas u crnu goru u zdravstvu da mu ni drakula nije ravan pa nikom nista 500 godina unazad a mozda i vise.
Zar je posle 300 godina ponovo doslo vreme da se vratimo u Albaniju !
katartrofa,al trebali bi nesto i napisat o zdrastvenom centru u Novom pazaru…
Strasno sta se desava, jos pogotovo ovaj svinjski grip sto hara Sjenicom.
Uf, nocna mora… Nije ni cudo da je zdravstveni sistem albanije rangiran daleko iznad srbijanskog. Ko bi mogao zamisliti da je takoo nesto moguce prije par decenija?
Gledaj im bijednog ambulantnog vozila. Takva auta su namjenjena za prevoz krompira i paradajza do piljare ili za halat nekog zanatlije. Jad i bijeda…
Zato sam odlucio iseliti za Albaniju kad je tamo tako dobro
nedamo mi tebe u albaniju morgen.:)
ti si pustio korenje u sandzaku i bez sandzaka nemozes.moze u albaniju ali samo sandzak sa sobom da poneses.;)
sjenica je ogledalo srpskog a i crnogorskog zdravstva gdje umiru bebe a albanija je daleko ispred nas
Sve je to nasa zalosna stvarnost . U gradskoj apoteci ja sam doziveo bezbroj puta razne lopovluke i podvale , niko nije nadlezan za taj brezobrazluk.