Berane, Amerika – Udruženje “Prijatelji Crne Gore” iz SAD dovelo u Berane strane studente sa prestižnih američkih univerziteta. U fabrici privrednog eksploziva, u Policama, obišli proizvodnju i “liniju” u radničkom restoranu
Kada je u fabrički restoran banula grupa mladih ljudi obučenih kao za šetnju, čavrljajući na engleskom, radnici u kombinezonima “zauzeti” oko doručka, samo su se pogledali. Doduše, strane delegacije ovde su česti gosti, ali, ovako mlada, pristigla prije nekoliko dana, nije stigla možda nikada.
– Naši gosti su studenti sa prestižnih američkih univerziteta Stanforda i iz Čikaga – predstavio je izvršni direktor fabrike privrednoh eksploziva “Polieks” sa Police, nedaleko od Berana, Slavko Vujisić, mladolike goste svojim radnicima, koji su se odmah izmešali sa njima.
Gosti pristigli sa primorja, nisu baš “mudrovali”, već su odmah otišli “na liniju”. Vratili se gotovo svi sa tanjirima punim leskovačke mućkalice. Norman Morfin, predstavnik udruženja “Prijatelji Crne Gore” iz Njujorka, koji je doveo studente na mesec dana u Crnu Goru, brzo je prešao na “domaćinsko” ponašanje. Pomazao je parčetom hleba prazan tanjir. Uz smijeh, i mlada Amerikanka Lin iz Los Anđelesa.
– Cilj udruženja je da upozna Amerikance sa Crnom Gorom, njenim ljepotama i potencijalima za investiranje. Studentima predstavljamo četiri oblasti – obrazovanje, ekonomiju, kulturu i bezbednost. Ovde su ovde već tri nedelje, a upoznajemo ih i sa hidropotencijalima Crne Gore i uslovima za biznis. Istovremeno, propagiramo sistem školstva u SAD i tamošnje univerzitete. Želimo što više mladih iz Crne Gore na njima – priča Norman dok “macka” po tanjiru i miješa srpski i engleski.
“Idemo” – prekida, on, zatim priču studenata i radnika koji se smenjuju u grupama.
Hemija je čista filozofija, besedi studentima koji su posijedali u školske klupe, direktor Razvojnog centra “Poliekasa” mr Živko Andrić. Ređaju se primeri takvog jedinstva, a potom kada je čuo da je među studentima i jedan sa odsjeka za matematiku ispisuje nekoliko matematičkih nizova. Pita ga zna li šta predstavljaju. Mladi Amer se nelagodno smješka, a Živko se poigrava brojkama. Posle mu preporučuje knjigu od koje “ne smije da se odvoji”. Pokazuje me i prevod na srpski. Nasmejani Amerikanac fotografiše korice i obećava da će je pročitati.
“Obavezno”, tapše ga Živko po ramenu, dok ga studenti zadivljeno gledaju posle predavanja o svojstvima jedne hemijske materije koja se proizvodi tu u fabrici, a koristi kao dio sastojka raketnog goriva.
– Njene čestice su toliko fine da se kubni santimetar prostire na površini od šest metara kvadratnih – priča Živko, dok studenti zapanjeno gledaju i fotografišu materiju upakovanu u celofan koji u rukama drži jedan od njih.:
– Može li eksplodirati, ako dodirnem rukom – pita bojažljivo odmičući od tijela kesicu.
– Ne može! To se koristi da bi raketno gorivo sporije sagorevalo – odgovara mu Živko na engleskom, praćem smijehom studenata.
Mladi Amer, crven u licu, smješka se sa olakšanjem, i veselo odlazi u jednu od odaja gdje ih dočekuje čovjek u radničkom mantilu boje trule višnje, okružen saradnicima.
– Ja sam iz Rusije. Zovem se Dmitri Tanasov. Završio sam studije tehnike u Moskvi, predstavlja se mladi čovjek.
– Dvostruki je doktor nauka. Doktorirao je u Moskvi i u Francuskoj – nadovezuje se direktor Vujisić, dok Tanasov gleda u studente.
– Znate li engleski? – pita ga neko od njih.
– Onako – odgovara Rus, i nastavlja na tečnom engleskom da ih uvodi “u stvar”. Pojašnjava da se tu radi na energetskoj efikasnosti, odnosno, da se stiglo u fazu da se elektromotorima koje koriste smanji potrošnja električne energije za 80 odsto!
– Tesla je to odavno rešio, sada mu se mi samo vraćamo, priča Tanasov, priređujući gostima i mali “spektakl”, dva Teslina eksperimenta sa munjama…
Prolazi vrijeme. Studenti pitaju sve i svašta, Tanasov kao đak odgovara. Čak i na nevešto sročena pitanja. Na ono – čija je fotografija na zidu, odgovara prevodilac.
– To je bivši predsjednik SFRJ. Tito. Mladi Amerikanci gledaju u uramljenu fotografiju koju je popala prašina, stara ko zna koliko dugo. Jedan, očigledno čuo za njega raširio osmjeh.
– Tito – kaže više za sebe. Gleda u Dmitrija i smješka se.
– Tito – odgovara mu Dmitri, smeškajući se
(wordpress.com)
