Međunarodno privatno pravo

Prilagođena    D  i  g  e  s  t   verzija… 😀

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

skripta

By Uroš Topić

 

 

**Uvodna razmatranja**

 

 

 

1. Pojam, predmet i naziv MPP

 

Predmet

 

Postoji više shvatanja o tome šta je predmet međunarodnog privatnog prava. Predmet mogu biti sami pravni odnosi ili pravne norme. Kako? Ako posmatramo mpp kao granu prava onda je njegov predmet pravni odnosi. Ako posmatramo mpp kao disciplinu koja izučava tu granu prava onda je predmet mpp-a same pravne norme.

 

Koji su to pravni odnosi koji predstavljaju predmet ove grane prava? Reč je o privatnopravnim odnosima. Ali samo onda kada ti odnosi sadrže eleme nt inostranosti.

 

Veće dileme postoje kada govorimo o pravnim normama kao predmetu discipline mpp. Te norme regulišu pomenute privatnopravne odnose sa elementom inostranosti.

 

Oblast koja nesporno spada u mpp je oblast sukoba zakona i obuhvata kolizione norme. Predmetom se smatraju i norme o sukobu jurisdikcija, tj pravila koja regulišu građanskoprocesne odnose sa elementom inostranosti. Predmet čine i pravila o privatnim pravima stranaca.

 

Pojam međunarodnog privatnog prava

 

Mpp je grana unutrašnjeg prava kojom se regulišu pravna pi tanja iz oblasti privatnopravnih odnosa sa elementom inostranosti.

Njegova pravila dakle nisu međunarodna, već samo odnosi koje reguliše imaju međunarodno obeležje jer su vezani za više suvereniteta.

 

Naziv mpp

 

Međunarodno privatno pravo, kao što smo već rekli, nije „međunarodno“ jer je ono grana unutrašnjeg prava. Naziv nije do kraja logički konstruisan, ali je najšire prihvaćen i za najširi krug ljudi označava uglavnom istu stvar. Pokušaji da se naziv zameni nisu uspeli čak ni u nekoj postojbini gde su novi nazivi nastali.

 

2. Element inostranosti u privatnopravnim odnosima i relevantnost elementa inostranosti

 

Element inostranosti

 

Za pojavu međunarodno-privatnopravne problematike nije dovoljno da postoji samo privatnopravni odnos, već je potrebno da se u tom odnosu pojavi i jedno ključno obeležje da bi taj odnos postao predmet mpp. Reč je o elementu inostranosti („strani element“, „međunarodni element“). On pretvara privatnopravne odnose u odnose međunarodnog privatnog prava.

 

Pošto je mpp unutrašnje pravo i organi zato uvek polaze od međunarodnog privatnog prava svoje države, kada posmatramo jedan privatnopravni odnos vezan za više država, iz gledišta organa jedne države se prime ćuje da u tom odnosu pored domaće izraženih elemenata pojavljuju i strani element(i).

 

Postoje tri pojavna oblika elementa inostranosti: u subjektu , objektu i u pravima i obavezama.

 

• U subjektu se javlja na bazi činjenice državljanstva , domicila i boravišta lica koja stupaju

 

u određeni privatnopravni odnos.

 

–     U objektu se strani element javlja na bazi mesta nalaženja s tvari i na bazi pripadnosti stvari (pripadnost osnovnih sredstava prevoza) koja su predmet transakcije.

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		2

 

• Strani element u pravima i obavezama nastaje ako su nastanak ili ispunjenje prava i obaveza inostrano obeleženi. Npr: ako je pravni pos tao nastao u inostranstvu ili je delikt učinjen u inostranstvu, ili je mesto ispunjenja obaveze u inostranstvu..

 

Postavlja se pitanje da li je svaki strani element relevantan tj bitan razlog da se razmotri i sa stanovišta mpp. Relevantan je onaj strani element koji je u kolizionoj normi od strane zakonodavca određen kao tačka vezivanja, i koji vodi do primene stranog prava.

 

3. Način (metod) regulisanja MPP

 

Postoje dva osnovna načina regulisanja mpp: direktan (neposredan) i indirektan (posredan, kolizioni) način.

 

a)– Direktan (neposredan) način regulisanja iz činjeničnog odnosa automatski stvara konačni pravni odnos. Primenom pravnog pravila na činjenični odnos on ga pretvara u pravni odnos jer određeno ponašanje učesnika čini obaveznim.

 

Može biti direktno regulisanje međunarodnim propisima, sporazumima kojima se regulišu značajna pitanja iz oblasti građanskog, privrednog, porodičnog i radnog prava koji su prihvaćeni od velikog broja zemalja. Značajna je i Bečka konvencija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe iz 1980. Značajno je i osnivanje UNCITRAL-a (Komisije UN za međunarodno trgovačko pravo) čija je uloga u stvaranju univerzalnih pravila međun.trg (poslovnog) prava. Na regionalnom nivou značajne su norme donete u okviru EU.

 

Direktno regulisanje unutrašnjim propisima , normama domaćeg prava je pre svega u oblasti prava stranaca i međunarodnog postupka. Ove norme ne zadovoljavaju se ukazivanjem na merodavno pravo već same postavljaju određena pravila ponašanja.

 

Npr: po zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa: „Strana fizička lica mogu sticati pravo svojine na pokretnim stvarima kao i domaća lica.“

 

b)- Indirektan (posredan) način regulisanja po nekima je jedini način koji spada pod mpp. Ova shvatanja su napuštena, ali je nesumnjivo da je indirektan način regulisanja tipičan za mpp. Suština je u odabiranju merodavnih pravila za razrešenje spornog odnosa putem kolizionih normi. Putem kolizionih normi se upućuje na merodavno pravo po kojem će se pitanja raspraviti.

 

4. Izvori MPP i njihova hijerarhija

 

Opšti pogled

 

a)-Unutrašnji izvori mpp u pojedinim državama

 

U nekim državama postoje posebni zakoni(ci) u kojima se u potpunosti ili u najvećem delu nalaze pravila iz oblasti mpp. (Srbija)

 

U drugoj grupi zemalja se propisi iz ove oblasti nalaze u raznim zakonima, uglavnom uz odgovarajuće materijalnopravne (supstancijalne) propise. Npr: Kolizione norme za menicu nalaze se u meničnim zakonima itd. Postoji i podgrupa zemalja gde su propisi mpp najvećim delom koncentrisani u jednom zakonu, građanskom zakoniku gde postoji blok odredbi mpp.

 

U zemljama common law sistema dugo je izvor prava bila sudska praksa, koja i dalje ima značajnu ulogu ali se trend menja počev od sredine 20. veka. Od tada se mpp stalno menja putem zakona kroz implementaciju međunarodne konvencije. Poslednjih nekoliko decenija je obeleženo zakonskim intervencijama u ovoj oblasti koje su označene kao „šunjajuća kodifikacija“. U SAD je oblast regulisanja mpp u zakonodavnoj nadležnosti p ojedinih država članica.

 

 

b)- Multilateralne konvencije kao izvori i kao način unifikacije međunarodnog privatnog prava

 

Problem kod mpp je što različita rešenja različitih pravnih poredaka o tome koje je pravo merodavno mogu dovesti do različitog meritornog rešenja. Da bi se to što više sprečilo ulažu se napori na međunarodnom planu u cilju izrade višestranih konvencija kojima bi se kolizione norme ujednačile.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		3

 

Značajna je aktivnost Haške konferencije za mpp na unifikaciji međunarodnog privatnog prava. Delatnost konferencije se sastoji u pripremi tekstova mult.konvencija koje su namenjene potpisivanju i ratifikaciji od strane država.

 

Značajne su i regionalne multilateralne konvencije.

 

MPP Evropske unije– Na osnovu izmenjenog Ugovora o osnivanju EU za unifikaciju mpp EU nadležan je Savet EU. Time je unifikacija izmeštena sa konferencijskog nivoa koji je bio ranije na nivo tzv. sekundarnog zakonodavstva. Sada se unifikacija vrši regulativama. MPP EU se sve više unifikuje i stvara se tzv. „evropski sudski prostor“ na kome će promet odluka i procesna saradanja biti lakši, a uporedo se unifikuje sve veći krug kolizionih normi.

 

Izvori međunarodnog privatnog prava u Srbiji

 

Su: Ustav, ZMPP, drugi zakoni  i podzakonski akti, međunarodni ugovori, bilateralne konvencije.

 

Donošenjem ZMPP naša zemlja je ušla u uži krug zemalja u kojima je mpp relativno potpuno kodifikovano. ZMPP sadrži pre svega kolizione norme i oblast sukoba jurisdikcija. Ne sadrži norme o pravima stranaca koje su regulisane drugim propisima.

 

Ustav– osnovni izvor svake grane prava. Međunarodno privatno pravo Ustav reguliše na neposredan i posredan način.

 

Neposredna pravila su razumljivo malobrojna (npr: stranci mogu steći pravo na nepokretnostima, stranim licima se garantuje jednak tretman na tržiš tu kao i domaćim..) jer ustav postavlja samo osnovna načela i norme uređenja.

Posredno – ustavna načela i norme posredno određuju i ograničavaju stavove u pozitivnim propisima i daju smernice. Npr time što Ustav zabranjuje određenu diskriminaciju ni kolizione norme ne mogu biti diskriminatorske prema rasi, narodima, veroispovesti itd.

 

Drugi zakoni (osim ZMPP)– I nakon donošenja ZMPP veći broj zakona je i dalje ostao izvor MPP. ZMPP nije dirao u postojeće pozitivne norme domaćeg mpp, već ih je dopunio. Te norme dopunjuju supstancijalne norme iz odgovarajućih oblasti. Tako ih imamo kao izvore kolizionih normi, kao izvore normi o pravima stranaca, kao izvore normi o građanskoprocesnim odnosima sa elementom inostranosti.

 

Međunarodni ugovori– Srbija je zaključila brojne multilateralne i bilateralne konvencije. Potvrđeni međunarodni ugovori su sastavni deo pravnog poretka Srbije i neposredno se primenjuju. Moraju biti u skladu sa Ustavom.

 

Hijerarhija izvora mpp

 

Prema ustavu Srbije , u hijerarhiji izvora (u sukobu između međunarodnih ugovora i unutrašnjih izvora) nakon Ustava za primenu dolaze potvrđeni međunarodni ugovori ( bilateralni imaju primat nad multilateralnim), a zatim domaći zakoni.

U sukobu unutrašnjih izvora odredbe ostalih zakona imaju primat nad ZMPP, na osnovu pravila lex specialis derogat lex generalis.

Dakle, lestvica izvora: –   Ustav

• međunarodni ugovori (bilateralni imaju primat nad multilateralnim)

 

• lex specialis
• ZMPP (lex generalis)

 

Ako nijedan izvor po lestvici ne propisuje rešenje za problem nastaje pravna praznina. ZMPP sadrži odredbu po kojoj se pravna praznina prevazilazi tako što organ koji primenjuje pravo ima zadatak da pronađe rešenje primenom:

odredaba i načela ZMPP, načela pravnog poretka Srbije, načela međunarodnog privatnog prava.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		4

 

 

 

**Opšti deo – opšte ustanove međunarodnog privatnog prava**

 

 

 

5. Kolizione norme

 

Suština kolizionih normi

 

Zadatak kolizionih normi je da odrede, u odnosu sa elementom inostranosti, odlučujuću tačku vezivanja i upute organ na merodavno pravo. Među svim kontaktima nekog odnosa sa stranom državom zakonodavac će se opredeliti za jedan koji smatra najjačom vezom, što je stvar zakonodavne politike svake zemlje, tj njenih interesa. Zakonodavac prilikom uređivanja polazi od jedne kategorije pravnih odnosa i pravnih pitanja (npr. ugovori).

 

Struktura kolizionih normi

 

Kolizione norme imaju dva osnovna elementa:

 

1. U kolizionoj normi se imenuje prvo pravna kategorija pod koju se podvodi konkretno pravno pitanje;
2. A zatim se određuje tačka vezivanja , tj izdvaja se jedna odlučujuća veza koja će dovesti do

 

merodavnog prava.

(npr. „Za pravnu i posl. sposobnost fizičkog lica merodavno je pravo države  čiji je ono državljanin. “

Tu je pravna kategorija- pravna i poslovna sposobnost fiz.lica , a tačka vezivanja je državljanstvo.) a)- Pravna kategorija

Pravna kategorija kao element kolizione norme može da bude jedan društveni odnos,jedan pravni institut, jedan tip pravnog odnosa ili jedno pravno pitanje. U savremenom međunarodnom privatnom pravu postoji tendencija sužavanja pravnih kategori ja, čime one postaju brojnije ali nijansiranije tj bliže stvarnim problemima.

 

b)-Tačka vezivanja

 

Je onaj element u kome zakonodavac vidi odlučujuću vezu koja nas vodi do jednog prava. Ona neposredno određuje pravo koje države treba da se primeni kao merod avno. Postoje tipične tačke vezivanja u uporednom pravu za pojedine pravne oblasti.

 

Podela prema širini ovlaš  ćenja foruma:

 

-Neposredno vezujuće tj čvrste i brze, forumu ne ostavljaju nikakvu mogućnost za procenu toga da li je pravo na koje ukazuju zaista u najbližoj vezi sa odnosom koji je u pitanju. Takve su gotovo sve tačke vezivanja.

 

-Okvirne su one tačke vezivanja kod kojih je procena toga da li je pravo na koje ukazuju zaista u najbližoj vezi prepuštena sudiji . Zakonodavac tu samo postavlja okvire i smernice, ali ne utvrđuje najbližu vezu. Takva ta čka vezivanja je princip najtešnje povezanosti , koja daje samo uputstvo sudiji da kao merodavno izabere ono pravo koje je najtešnje povezano sa datim odnosom.

 

Podela na proste i kompleksne:

 

-Proste – koje nas vode do jednog merodavnog prava. (npr. mesto zaključenja ugovora, lex loci contractus, vodi samo do prava zemlje gde je ugovor zaključen)

 

-Kompleksne – su one koje nas vode do više merodavnih prava. (npr. Za materijalne uslove zaključenja braka merodavno je pravo državljanstva partner a i zakon mesta zaključenja, što može dovesti čak do primene tri prava) Mogu biti kumulativno, alternativno i supsidijarno postavljene.

 

Podela na stalne i promenljive:

 

-Stalne – su one koje su vremenski i prostorno fiksirane, čija je činjenična podloga jedan događaj. (npr. izvršenje delikta, mesto nalaženja nepokretno sti)

 

-Promenljive – Koje nisu trajno fiksirane u jednom konkretnom slučaju jer se zasnivaju na činjenici koja se može menjati i pri tome mogu da ukazuju na razna prava kao merodavna. (npr. mesto nalaženja nepokretnosti, državljanstvo, domicil, bo ravište. Poželjno bi bilo da postoji što manje promenljivih tačaka vezivanja tako što bi se one uz odgovarajuća preciziranja pretvorila u stalne.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		5

 

 

Vrste kolizionih normi

 

-Jednostrane i višestrane

 

Višestrane su apstraktne i ukazuju na pravo bilo koje države sveta u zavisn osti od okolnosti. Jednostrane u svakom slučaju vode primeni domaćeg prava. (npr.za stvarna prava na nepokretnosti koje se nalaze u Srbiji primeniće se srpsko pravo.) One treba da budu u razumnim i opravdanim granicama, kao što je to u ovom primeru jer se radi o nepokretnosti koja se nalazi u Srbiji.

-Samostalne i nesamostalne

 

Samostalne su norme koje ukazuju na merodavno pravo. Koje primenom na konkretne okolnosti slučaja dovode do konkretnog merodavnog prava.

 

Nesamostalne su one kolizione norme koje nisu dovoljne da se pomoću njih odredi merodavno pravo. One dopunjuju samostalne kolizione norme tako što sadrže objašnjenja, uputstva koja uti ču na utvrđivanje konkretnog merodavnog prava. (npr. „Odredbu stranog prava ne treba primenjivati ukoliko bi ona dovela do rezultata nespojivog sa vrednostima javnog poretka“).

 

Pravna priroda kolizionih normi

 

Dilema je jesu li kolizione norme imperativne ili dispozitivne? Da li je sud obavezan da primenjuje ova pravila ex officio čim se u pravnom odnosu javi relevantan strani element?

 

Ako su kolizione norme imperativne njih treba uvek primeniti, i onda kada stranka to ne traži.

 

Ako su dispozitivne prirode onda ponašanje stranaka, predlozi, mogu da utiču na to da li će sud primeniti svoje kolizione norme u sporu sa elementom inostranosti.

 

U nekim zemljama kolizione norme nisu imperativne, pa će ih sud primeniti samo ako stranka to traži.

 

U najvećem broju prava , kontinentalnih, kolizione norme su imperativne prirode. Sudije ne treba da brinu imaju li stranke interes za primenu stranog prava.

Norme domaćeg ZMPP su imperativne, sudovi su dužni da primene kolizione norme po slu žbenog dužnosti, i dužni su da primene strano pravo ako na to ukazuje tačka vezivanja. Međutim praksa u tome nije dosledna, jer sudovi najradije izbegavaju primenu osim ako ih stranka zahtevom ne dovede u situaciju.

 

 

6. Saznanje i primena stranog prava

 

Uvod

 

Kada je reč o primeni stranog prava misli se pre svega na primenu stranog materijalnog (supstancijalnog) prava.

 

Strano procesno pravo se u načelu ne primenjuje, izuzev pružanja pravne pomo ći stranom sudu po stranoj proceduri i izuzev u postupku pred domaćom arbitražom, ako stranke žele primenu stranih procesnih normi.

Postoje i slučajevi kada domaći organ uzima u obzir strano pravo, ali to nije primena , već je reč o spoznavanju stranog prava kao preuslova za primenu određenih domaćin normi (npr kod reciprociteta, gde je potrebno utvrditi sadržinu st ranog prava da bi se videlo ima li reciprociteta).

 

Značaj i svrha primene stranog prava

 

Primena stranog prava je jedno od najvećih dostignuća međunarodne pravne saradnje.

Zašto se primenjuje strano pravo?

Zato što primena stranog prava dolazi iz uzajamnog interesa i korisnosti. Prati je svest o nepogodnostima koje bi nastale iz suprotne doktrine. Ako neka zemlja želi da se njeno pravo primenjuje, mora učiniti gest značajan za međunarodnu ravnotežu interesa i primenjivati strano pravo.

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		6

 

Svrha međunarodnog privatnog prava je upravo da omogući da se na teritoriji jedne države primeni pravo stranih država.

 

Koncepcije o pravnoj prirodi stranog prava

 

Postoje dva stava o pravnoj prirodi stranog prava:

 

1. Da je strano pravo- pravo, tj da je upodobljeno domaćem pravu

 

2. Da je strano pravo činjenica, tj da je upodobljeno činjenicama

 

Podela je bitna jer izaziva posledice na terenu inicijative i na terenu dokazivanja stranog prava.

 

a)- U anglosaksonskom pravu strano pravo je upodobljeno činjenicama. Strano pravo je činjenica koju treba dokazivati kao i druge činjenice na kojima se zasniva neko pravo. Najpoznatija je teorija lokalnog prava (predstavnik Kuk), koja kaže da doma ći organi zapravo ne vrše priznanje prava stečenog u inostranstvu na bazi stranog prava, već je ta subjektivna prava kreiralo domaće pravo, pa prema tome forum uvek primenjuje domaće pravo.

 

b)- Najnovija pozitivna rešenja pokazuju sasvim jasno približavanje stavu da je strano pravo- pravo.

 

Stvaran položaj stranog prava pred doma ćim organima

 

Domaći organi primenjuju strano pravo mnogo ređe nego što to koliziona pravila nalažu. Razlozi za to su:

 

1. Nespremnost sudova da kolizione norme foruma koje ukazuju na strano pravo tretiraju kao imperativne i da ih primenjuju ex officio.

 

2. Drugi razlog je taj što sudovi retko preuzimaju punu inicijativu pri utvrđivanju sadržine stranih normi i često idu linijom manjeg otpora, tj pribegavaju rešenjima koja su predviđena za slučaj da se strano pravo ne može saznati. Naime, u ve ćini zemaljma utvrđivanje stranog prava nije apsolutna obaveza, jer u slučaju da se jave prekomerne teškoće sud može odustati od utvrđivanja sadržine „nesaznatljivog“ stranog prava, pa ima ovlaš ćenje da pribegne alternativnom rešenju- primeni doma ćeg materijalnog prava (lex fori). Nekada je nesaznatljivost opravdana, pa stoga i postoji ovo alternativno rešenje, dok nekada nije i predstavlja alibi za nedovoljno zalaganje suda.

 

Način saznavanja stranog prava

 

-Strano pravo kao činjenica– ako ga tako koncipiramo saznavanje stranog prava se prevaljuje na stranke. Ako stranka ne uspe da dokaže sadržinu norme stran og prava na koju se poziva, važi će pretpostavka da je strano pravo jednako domaćem.

 

-Strano pravo kao pravo– Kao što smo rekli, u većini zemalja važi stav da sudovi ex officio saznaju strano pravo. Prilikom saznavanja stranog prava ex officio sud se može obratiti strankama za pomoć, može se obratiti i državnim organima (organu upra ve nadležnom za poslove pravosu đa), ministarstvu inostranih poslova, pravno-naučnoj instituciji.

 

Postoje i međunarodni sporazumi čiji je cilj lakše saznavanje stranog prava. Značajna je Evropska konvencija o informisanju o stranom pravu.

 

Primena stranog prava prema MPP Srbije

 

U našoj teoriji strano pravo se dosledno tretira kao pravo. Po ZMPP važi pravilo iura novit curia ( sud poznaje pravo) što znači da je sud ili drugi organ primene prava obavezan da sazna i primeni strano pravo, i nema alternativnog rešenja (kakvo bi npr bilo primena lex fori). Može zatražiti pomo ć od Ministarstva pravde, stranke takođe sudu mogu podneti javnu ispravu o sadržini strano g prava.

 

Dakle, posledice su sledeće: na sudu je teret dokazivanja stranog prava, sud ne može zaklju čiti da prava nema ukoliko ga stranke nisu uverile u to. Pravna sredstva protiv odluke suda, u kojoj je došlo do pogrešne primene stranog prava po mišljenju stranke, su: žalba, direktna revizija, revizija, zahtev za zaštitu zakonitosti.

 

7. Kvalifikacija

 

Postavljanje problema

 

Mpp  by Uroš Topi ć		7

 

Kao što znamo, suština kolizionog rešavanja privatnopravnih odnosa sa elementom inostranosti je u tome da se postavi merilo koje će odrediti koje je pravo merodavno za taj odnos.

 

Pitanje (problem) kvalifikacije se javlja kada se neko pravno pitanje javlja još u toku primene kolizionih normi, tj u momentu kada još nije poznat o materijalno pravo koje je pozvano da daje odgovore. Problem je u tome što se još ne zna koje je pravo merodavno, pa se ne zna iz aspekta čijeg prava treba dati odgovor na to prerano javljeno pitanje, a od čijeg rešenja zavisi koje će pravo konačno biti merodavno.

 

-Slikovit primer radi razumevanja: Imamo preduzeće iz Engleske i preduzeće iz Srbije. Englesko preduzeće šalje ponudu srpskom preduze ću za kupovinu neke opreme. Srpsko spoljnotrgovinsko preduzeće odgovara pozitivno na ponudu i pribavlja opremu i prodaje je Englezima. Međutim, Englezi počinju da sumnjaju u ugovoreni kvalitet kupljene opreme, i sumnja prerasta u spor koji se vodi pred alžirskim sudom (jer su stranke to unapre d ugovorile). Koje je pravo merodavno?

Alžirski sud će konsultovati svoje kolizione norme, alžirske. One kažu: Merodavno je pravo one države gde ugovor zaklju čen. Upravo tu nastaje problem, prerano javljeno pitanje o kome govorimo, sukob kvalifikacija, jer je pitanje gde je ugovor zaključen a pošto je zaklju čen na daljinu (inter absentes, u odsustvu, npr telefonom i mailom), postavlja se pitanje koje je to mesto. Po engleskom pravu (teorija izjave) to je Srbija jer je izjava o prihvatu ponude data u Srbiji. Po našem pravu (teo rija prijema), mesto je Engleska jer naše pravo smatra d a je ugovor zaključen kada ponudilac primi pozitivan odgovor ponuđenog.

Po kom pravu treba rešiti tu dilemu gde je ugovor zaključen, da bi se na osnovu toga moglo odrediti merodavno pravo za nastali spor preduzeća? Kako će alžirski sud da postupi?

 

Pojava i definisanje problema u teoriji

 

U teoriji postoji veliki broj studija o ovom pitanju. Iako bi se za praksu moglo reći da sudovima ovo pitanje nije ni padalo često na pamet. Javljala su se i mišljenja u teoriji da je pitanje kvalifikacije preuveličano i da stvarne teškoće u praksi ne zaslužuju toliko prostora u teoriji.

 

Kvalifikacija u svakodnevnom značenju reči znači nalaženje mesta ne čemu u određenom sistemu vrednosti. U pravnom smislu kvalifikacija označava postupak traženja mesta činjenica u svetu pravnih pravila ili – primenu prava. Po čemu se kvalifikacija u međunarodnom privatnom pravu razlikuje od uobičajene primene prava? Po tome što problem u međunarodnom privatnom pravu predstavlja sukob kvalifikacija , dilema o izboru pravnog pojma. Još prostije, kako se opredeliti za jednu sadržinu pojma koriš ćenog u kolizionoj normi (mesto zaključenja ugovora po alžirskom pravu, iz primera ) između više sadržaja koje tom pojmu daju razna prava (en glesko i srpsko, iz primera) za koja se dati odnos vezuje.

 

Dilema je, po pravilima kojeg prava ćemo vršiti supsumiranje u trenutku kada tek tražimo merodavno pravo? Iz toga sledi da treba krenuti sa terena nekog određenog prava.

 

Kvalifikacija pravne kategorije i kvalifikacija tačke vezivanja

 

Sukob kvalifikacija se javlja u dva osnovna vida:

1. Kao kvalifikacija pravne kategorije – određivanje pravnog smisla kategorija, jer neke su kategorije opšte i nesumnjive (npr testament svuda spada u kategoriju naslednopravnh problema), ali postoji veliki broj kategorija koje različita prava drugačije svrstavaju ili ih uopšte ne poznaju. Dilema je koje od dve ili više kolizionih normi ćemo primeniti zavisno od toga kako ćemo shvatiti njihove kategorije.

 

2. Kao kvalifikacija tačke vezivanja – dilema je koju tačku vezivanja treba primeniti na utvrđenu kategoriju, dakle nema više dileme koju kolizionu normu primeniti jer je pravna kategorija kvalifikovana. Tačke koje često daju povoda kvalifikaciji su mesto zaključenje ugovora, mesto delikta i domicil.

 

 

 

Rešenja problema kvalifikacije

 

a)- Kvalifikacija po lex fori- Kvalifikaciju treba vršiti lege fori, po pravu države gde se sudi i od čijih kolizionih normi se polazi prilikom rešavanja spora (po alžirskom, u našem primeru).

 

Mpp  by Uroš Topi ć		8

 

Ovo rešenje ima široku podršku, a osnovni je argument da je logično da se kolizione norme shvataju u sistemu i prema pojmovima onog prava kome pripadaju. Shvatiti određene pojmove po domaćem pravu je najlakše za sud i smanjuje mogućnost grešaka.

 

Kontraargumeti su da neopravdano proširuje domen primene domaćeg prava, da vodi zloupotrebama i stvara pravnu nesigurnost. Nastaje problem i kada domaće pravo ne poznaje određenu pravnu ustanovu.

 

b)- Kvalifikacija po lex causae i stepenasta kvalifikacija- prema pravu koje je merodavno za odnos koji se raspravlja. Argument je da ako kvalifikujemo po lex fori možemo do ći u situaciju da domaće pravo ne poznaje određenu pravnu ustanovu (npr trust). Zamerka je da ono vodi do logičkog začaranog kruga, jer upravo merodavno pravo (lex causae) još nije poznato. Upravo zato nema podršku prakse.

 

Međutim veoma široku podršku dobilo je tumačenje lex causae kod tzv. dvostepene kvalifikacije prema kojoj se pri izboru i tumačenju kolizione norme polazi od shvatanja lex fori (prva stepenica) dok se na drugoj stepenici strano pravo tumači po pojmovima i smislu koje sadrži ( lex causae).

c)- Kvalifikacija pomoću autonomnih pojmova – kvalifikaciju ne bi trebalo vršiti po jednom nacionalnom pravu, bilo lex fori ili lex causae, već treba koristiti autonomne pojmove, nezavisne od nacionalnih prava. Ti pojmovi bi se stvarali međunarodnim sporazumima. Ovaj tip kvalifikacije trpi dosta kritika zbog njene praktične ostvarivosti. Problem je ima li takvih autonomnih pojmova. Međutim brojni autori je smatraju delimično primenljivom.

 

Rešenje kvalifikacije u pravu Srbije

 

U teoriji i praksi vlada stanovište da problem kvalifikacije treba rešavati lege fori, ali elastično, jer se preporučuje autonomna kvalifikacija u onim slučajevima u kojima autonomni pojmovi nedovosmileno postoje, pre svega ako su utvrđeni međunarodnim sporazumima.

 

ZMPP– jedino predviđa da se drugostepena kvalifikacija vrši lex causae. Dakle u pitanju je stepenasta kvalifikacija.

 

8. Prethodno pitanje

 

Postavljanje problema

 

Prethodno pitanje se javlja ukoliko je za rešavanje po tužbenom zahtevu u jednoj pravnoj stvari potrebno prethodno rešiti da li postoji neko drugo pravo ili pravni odnos (tzv prethodno pitanje) od čijeg rešenja zavisi odgovor na glavno pitanje postavljeno sudu, a pri tome prethodno pitanje je samostalna pravna celina.

 

Na terenu međunarodnog privatnog prava, u odnosima sa elementom inostranosti, zadatak je suda da odredi merodavno pravo za oba pitanja (i glavno i prethodno), nakon što konstatuje postojanje stranog elementa. Dilema je da li će sud odrediti merodavno pravo i za prethodno pitanje polazeći od sopstvenih normi lex fori kao što je učinio za glavno pitanje ili će ga odrediti polazeći od kolizionih normi lex causae za glavno pitanje?

 

Uslovi postavljanja prethodnog pitanja

 

1. Za glavno pitanje mora biti po domaćim kolizionim normama merodavno strano materijalno pravo. Inače bi lex causae, logično, bilo = lex fori. Pa bi jedino moguće povezivanje bilo samo lex fori.
2. Prethodno pitanje mora u sebi da sadrži a)- strani element, mora biti b)-samostalna pravna celina i c)-za to pitanje mora postojati posebna koliziona norma.

 

3. Materijalnopravni rezultat do koga vodi povezivanje putem lex fori mora biti drugačiji od rezultata do kojeg bi se došlo ako se ide putem lex causae. U suprotnom bi stvorili „lažnu dilemu“ lažni sukob zakona.

 

Rešavanje prethodnog pitanja u teoriji i praksi

 

a)- Zavisno povezivanje- merodavno pravo za prethodno pitanje određuje se primenom kolizione norme prava koje se ima primeniti i na glavno pitanje- dakle zavisno povezivanje lex causae.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		9

 

Osnovni argument je međunarodna harmonizacija rešenja. „Sudiću o prethodnom pitanju onako kako bi o njemu , kao o glavnom pitanju, sudio sud zemlje čije je pravo merodavno za glavno pitanje.“

b)- nezavisno povezivanje– po drugima formula povezivanja, koje se naziva nezavisno, je: „sudiću o prethodnom pitanju na isti način kao da mi je ono glavno“. To znači primenu kolizionih normi lex fori , jer se ovde pak smatra da treba pretpostaviti internu harmonizaciju međunarodnoj, da ne bi došlo do toga da bi jedno isto pitanje u jednoj zemlji moglo biti ništavo kao glavno pitanje a punovažno kao prethodno, ili obrnuto.

 

c)– po trećima ne treba se unapred odlučiti za jedno rešenje kao načelno, već treba u svakom konkretnom slučaju vagati interese, pa se onda opredeliti za međunarodnu ili unutrašnju harmonizaciju.

 

Posebno mišljenje autora udžbenika MPP je da ako prethodno pitanje ulazi u dispozitiv sudske odluke, tj obuhvaćeno je pravnom snagom, treba ga rešavati po lex cau sae-zavisno;

 

a ako ne ulazi u dispozitiv, tj prethodno pitanje nije obuhvaćeno pravnom snagom, već ga sud razmatra po sopstvenoj inicijativi onda ga treba rešavati po lex fori.

 

 

9. Renvoi (Ranvoa)

 

Uvod

 

Slučaj Forgo – Forgo je bio Bavarski državljanin koji j e imao od detinjstva domicil u Francuskoj. Tu je proživeo ceo život i tu je i umro.Nije stekao dr žavljanstvo Francuske niti zakonski domicil. Forgo je imao naslednike samo po majčinoj liniji koji su imali pravo na nasleđe po bavarskom naslednom pravu ali ne i po francuskom, po kome bi naslednik bila francuska država. Francuska koliziona norma ukazivala je na bavarsko pravo, jer je bio bavarski državljanin, a kao što rekosmo nije imao francuski zakonski domicil. Trebalo je da se primeni bavarsko pravo. Međutim francuski sud je zastao i postavio pitanje da li koliziona norma upućuje na bavarsko nasledno (supstancijalno) pravo ili na bavarsko pravo u celini!?

Slučaj je rešen po koncepciji da francusko prvo upu ćuje na celokupno bavarsko pravo (koliziono upućivanje), a bavarska koliziona norma kaže da je mero davno francusko pravo (dakle došlo je do tzv. uzvraćanja, videti posle.)

 

Zadatak kolizionih normi je da upute organ jedne države na pravo koje se treba primeniti. Me đutim postavlja se pitanje da li koliziona norma upućuje na materijalno (supstancijalno- npr nasledno, porodično itd.) pravo neke zemlje (supstancijalno upućivanje) ili pak na pravo u celini (celokupno pravo neke zemlje), dakle i na kolizione norme te druge zemlje (koliziono upućivanje) .

 

Ako stanemo na stanovište kolizionog upućivanja, moguće su tri situacije:

1. Da kolizione norme zemlje suda upute na celokupno pravo druge zemlje, a da kolizione norme te druge zemlje određuju da je merodavno njeno supstancijalno pravo. Tako da lanac upućivanja izgleda a-b-B. Rezultat je jednak kao pri supstancijalnom upuć

 

2. Druga situacija je da kolizione norme te druge zemlje smatraju da je merodavno polazno pravo, pravo zemlje suda. Tako dolazi do uzvraćanja, pa je lanac upućivanja a-b-A.
3. U trećem slučaju moglo bi se dogoditi da koliziono pravo te druge zemlje preuputi na pravo neke treće zemlje kao merodavno. Tada bi lanac izgledao kao a-b-C.

 

Postoji jedan skupni termin za uzvraćanje i preupućivanje, francuskog porekla, koji je prihvaćen u čitavom svetu, a to je renvoi.

 

Uzvraćanje i preupućivanje su misaone operacije, koje se odvijaju u glavi sudije polazne države (države koja primenjuje koliziono upu ćivanje), koji traži odgovor na pitanje koje je pravo merodavno.

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		10

 

Pretpostavke za renvoi

 

1. Osnovna pretpostavka je da kolizione norme upućuju na jedno pravo u celini, ne samo na materijalno pravo određene zemlje, nego i na njene kolizione norme.
2. Da kolizione norme zemlje suda i kolizione norme zemlje na koje upućuju polazne kolizione norme imaju različite tačke vezivanja. Ako bi imale iste tačke vezivanja, ne bi došlo do ranvoa, jer bi se sve završilo lancem a-B.

 

3. Odgovarajući sklop činjenica koji omogućuje da se različita merila prihvaćena u kolizionim normama vezuju za više država. (npr Forgo je imao bavarsko državljanstvo a fakti čki domicil u Francuskoj)

 

Razlozi za i protiv renvoi

 

1. Argumenti za- Pristalice ranvoa smatraju da nije potrebno samo primeniti strano materijalno pravo, već je potrebno da se domaći sudija u potpunosti stavi u položaj sudije zemlje na koju je ukazala domaća koliziona norma ( npr „smatram da sudim kao u Belgiji“). Putem uzvraćanja dolazi do primene domaćeg materijalnog prava koje ima više veze sa slučajem, koje sud bolje poznaje (to stay at home- princip), a to utiče na kvalitet suđ

 

1. Agrumenti protiv- Kolizione norme zemlje suda su te koje treba da odrede da li će se u nekom slučaju primeniti domaće ili strano pravo i koje strano pravo. Domaći zakonodavac i domaći sud nisu dužni da se obaziru na to da li je rešenje str anog kolizionog prava isto kao domaće za isti sluč Sudija bi trebalo da prihvata rešenje sopstvenog zakonodavca, koje je ujedno blisko sa slučajem.

 

Takođe, ranvoa dovodi do „začaranog kruga“ , jer bi svaki put trebalo uzeti u obzir kolizione norme zemlje na koju se upućuje, pa bi lanac preupućivanja bio beskrajan (a-b-a-b…ili a-b-c-a). Osim ako se prirodno lanac u nekim slučajevima ne prekine kad neko od prava smatra da se imaju primeniti domaće materijalne norme.

 

Ranvoa predstavlja nelogičnost jer je protivrečan autonomiji volje (kada zakonodavac dozvoli strankama da one svojom voljom odaberu (predvide) pravo za regulisanje odnosa), pošto je ranvoa manje predvidiv.

 

Na kraju, posebnu praktičnu teškoću predstavlja primena stranog kolizionog prava, koje je neretko nekodifikovano, kontroverzno, rasuto po mnogim zakonima..

 

Zaključak je da je supstancijalno upućivanje adekvatnije i bolje rešenje , naročito sa stanovišta prakti čnosti i predvidivosti.

 

 

 

 

Načini primene ustanove ranvoa

 

U slučajevima kolizionog upućivanja postavlja se pitanje gde treba stati jer lanac upućivanja može da dovede do zatvorenog kruga. Postoje dva rešenja iz uporednog prava:

 

1. Ranvoa u „jednom koraku“ – tehnika u kojoj se čini samo jedan korak upućivanja, kada država foruma smatra da je merodavno pravo (celokup no) druge države , onda druga država ima konačan izbor.

 

2. Foreing court teory (teorija stranog suda), „pingpo ng doktrina“ –Razvijena u engleskom Polazi od postavke da prilikom uzvraćanja i preupućivanja domaći sud treba da se postavi u položaj stranog, pa mesto prekida lanca z avisi od stava prava prvoupućene zemlje

 

(„sudim kao što bi sudio sud zemlje na koju upu ćuju moje kolizione norme“).

Primer: Imamo slučaj testamentalne sposobnosti britanskog državljanin a sa domicilom u Francuskoj pred engleskim sudom. Engleski sud će suditi kao da je u Francuskoj ( „sudim kao da sam Francuski sud“) i primeniti francuske kolizione norme. Francuski sud bi dakle primenio svoje kolizione norme, u čemu ga oponaša u ovom slu čaju engleski sud, pa i on primenjuje francuske kolizione norme. A one (fran.koliz norme.) kažu da je merodavno pravo- pravo državljanstva testatora, a to je englesko pravo, ko je opet kaže da je merodavno pravo domicila (francusko).

Mpp  by Uroš Topi ć		11

 

Konačan ishod je da će Engleski sud primeniti francusko supstancijalno pravo. Šema i koraci ( četiri koraka) iz primera:

-Engleski sud sudi kao da je francuski (polazna osnovna ideja)

 

-zato koristi fr koliziono pravo (a ono kaže da je merodavno pravo državljanstva, a to je englesko)

 

-englesko (drugopućeno koliziono pravo) kaže da je merodavno pravo dom icila (za test.nasleđiv.)

-pošto je domicil u francuskoj, zna či merodavno je francusko materijalno pravo, i njega će primeniti engleski sud

 

Dakle u ovoj teoriji stranog suda meri se i stav stranog prava o ranvoa.

 

Ranvoa u našem MPP

 

ZMPP je ustanovi ranvoa dao izuzetno široko polje d elovanja, i takav stav je danas naše pozitivno pravo. Zakon nalaže primenu ranvoa ako bi po odredbama OVO G zakona trebalo primeniti strano pravo. Znači dolazi u obzir samo primena kolizionih pravila stranog prava kada ukazuje na to norma ZMPP. Ranvoa dakle ne pretenduje da bude opšta ustanova n ašeg mpp, tj ne primenjuje se u oblastima koje nisu regulisane ZMPP. Ranvoa ne bi trebalo primenjivati kada je merodavno (strano) pravo utvrđeno autonomijom volje stranaka, ni kada se merodavno pravo utvrđuje principom najbliže veze.

 

Način primene ranvoa kod nas: U Srbiji je po ZMPP prihvaćena teorija stranog suda(foreign court theory) (kao u Engleskoj), sem onda kada neko pravo uzvrati na naše ,domaće pravo, te će se onda primeniti naše materijalno pravo. Dakle, moglo bi se reći pingpong doktrina sa značajnim izuzetkom.

 

1. Javni poredak

 

Kod kolizionog načina regulisanja odnosa sa elementom inostranosti podrazumeva se primena stranih pravnih normi od strane domaćih organa. Time nastaje rizik da domaći organi nekada primene i neke norme koje su duboko protivne osnovnim načelima na kojima se zasniva domaće pravo. Do koje granice u tom smislu se može i ći u primeni, prihvatanju i priznanju stranih normi koje su suprotne našem pravu?

 

Postoje vrednosti koje se ne mogu žrtvovati. Te vre dosti su načela javnog poretka.

 

Pojam javnog poretka

 

Javni poredak čine osnovne norme domaćeg prava koje se u svakom slučaju moraju zaštititi. U smislu međunarodnog privatno prava javni poredak je institucija, ustanova koja omogućava da domaći organ ne postupi po kolizionoj normi ili ne prizna stranu odluku koja ispunjava ostale uslove za priznanje, a sve da bi zaštitio domaći javni poredak.

 

Krug normi koje čine javni poredak su ona pravila od kojih se ne može odstupiti i koj a domaći organi moraju poštovati čak i kada domaće norme mpp prihvataju kompetentnost stranog prava. Granice i sadržaj javnog poretka se mogu utvrditi ili apstraktnim definicijama (opštim klauzulama kojih ima mnogo) ili enumeracijom (nabrajanjem normi ili nabrajanjem oblasti u kojima imperativne norme predstavljaju deo javnog poretka).

 

U poređenju sa imperativnim normama javni poredak je još uža kategorija jer obuhvata s amo one domaće norme koje štite osnovne vrednosti našeg poretka.

 

Strana norma se ne otklanja automatski ako je bitno različita od domaće, već samo ako njena konkretna primena dovodi do takvog maritornog rezultata koje je nespojiv sa osnovnim principima domaćeg poretka. Uvek treba imati u vidu samo konkretnu normu stranog prava, i ne treba se obazirati na neke druge norme tog istog prava koje su suprotne domaćem poretku, a koje su u datom slučaju irelevantne.

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		12

 

Prednosti i mane ustanove javnog poretka

 

Osnovni nedostatak ustanove javnog poretka je taj što se nisu oformili jasni pokazatelji niti postoje jasne pretpostavke za primenu. Organima su na raspolaganju samo uopštena uputstva, što generiše pravnu nesigurnost.

 

Razlog za je taj što ustanova javnog poretka ipak predstavlja „nužno zlo“ za mpp, bez koga mpp ne bi moglo postojati. Države bi se teško odlu čile za međunarodnu saradnju na bazi kolizionih normi kada bi morale bezuslovno da prihvatatju svaki rezultat do koga kolizione norme mogu da dovedu.

 

Primena ustanova javnog poretka

 

Posledice primene ustanove javnog poretka su takve da se –1)- neće primeniti strano pravo (već lex fori), 2) niti priznati ili izvršiti strana odluka.

 

1. Norme neposredne primene

 

Uvod

 

Norme neposredne primene su u kontekstu mpp norme čija je primena nezavisna od kolizione tehnike. To su norme koje se primenjuju u odnosima sa elementom inostranosti ali mimo osnovnog instrumenta za određivanje merodavnog prava (kolizionih normi), bez njihove konsultacije.

 

Te su norme: npr norme o uvozu i izvozu (npr Iranska norma o zabrani uvoza piva) , devizni propisi, antimonopolsko zakonodavstvo, zakoni o bojkotu i zabrani izvoza u određene zemlje..itd. One moraju biti pod drugačijim tretmanom jer se njihova merodavnost teško mož e prepustiti neutralnim kolizionim merilima. Sa druge strane ove norme ne mogu biti ni izostavljene izvan polja mpp.

 

Sličnost sa ustanovom javnog poretka je ta što u oba slučaja postoji jak razlog za odstupanje od kolizione tehnike, ali su sa druge strane u oba slučaja nesigurna merila za primenu.

 

Koje su norme norme neposredne primene?

 

Norme neposredne primene su prinudna materijalna pravila koja određuju oblast svoje sopstvene obavezne primene, odnosno nameću sopstvenu merodavnost bez posredovanja kolizionih normi.

 

Kada ih treba primeniti?

 

Potrebno je razlikovati tri situacije:

1. Kada je norma neposredne primene deo lex fori (deo pravnog sistema domaće države). Tu će sud normalno postupiti po nalogu svog zakonodavca i primeniti normu, bez obzira koje je pravo merodavno po kolizionoj normi.

 

2. Ako je norma neposredne primene deo lex causae (dakle deo pravnog sistema zemlje na koje je koliziona norma ukazala) takođe je logično da se ona primeni jer je deo pravnog sistema zemlje čija je merodavnost utvrđ

 

3. U trećoj situaciji norma neposredne primene je deo nekog trećeg prava. U teoriji ima prevagu stav da je se mogu primeniti i norme neposredne primene nekog trećeg prava. (npr. Odluka Vrhovnog suda Holandije: „ …Može biti slu čaj da za jednu stranu zemlju poštovanje odre đenih njenih pravila , čak i izvan teritorije, ima veliku važnost da holand ski sudija mora o tome da vodi rač..“).

 

Uslovi su da sama norma treće zemlje jasno pretenduje na primenu i da postoji značajna veza spornog odnosa sa pravnim poretkom kome norma neposredne primene pripada.

 

Primena, odnosno uzimanje u obzir strane norme neposredne primene

 

Kod primene strane norme neposredne primene zahteva se da se umesto jednog merodavnog prava primeni prinudna norma drugog prava.

 

Kada se strana norma neposredne primene uzima u obzir ona se tretira kao činjenica, postajući tako osnov preko koga se slučaj rešava po normama prava koje je određeno kao merodavno. Tako se zapravo utiče na odabir odgovarajuće norme merodavnog prava koja će biti primenjena.

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		13

 

2. Izigravanje zakona (Fraus legis)

 

Pojam

 

Pošto su tačke vezivanja u kolizionim normama takve činjenice na koje subjekti pravnog odnosa mogu da utiču, postoji mogućnost za fenomen fraus legis– izigravanje zakona.

 

Izigravanje zakona u mpp postoji kada subjekti stvaraju takvo činjenično stanje na veštački način koje prouzrokuje primenu druge kolizione norme od one koja bi trebala da se primeni. Nrp. subjekti mogu menjati mesto nalaženja stvari, mogu menjati d omicil, boravište, pa čak i državljanstvo, a sve da bi ishodile primenu određenog prava koje je povoljnije po subjekte.

 

Elementi fraus legis

 

1.) Osnovni element je vešta čko stvaranje tačke vezivanja. Međutim taj način promene tačke vezivanja treba da bude sama po sebi dozvoljena radnja (premeštaj stvari, promena boravišta, državljanstva..itd.). Ali su te radnje preduzete ra di postizanja posrednog cilja- nametanja primene drugog prava koje po redovnim okolnostima ne bi bilo merodavno.

 

2.) Namera izigravanja je takođe element, tzv.  fraudulozna namera.

 

3.) Izigravanje zakona se čini upravo da bi se postiglo izbegavanje primene određenih imperativnih materijalnih normi. Prema vladajućem stanovištu to su domaće imperativne materijalne norme.

 

Stanovišta o sankcionisanju fraus legis

 

Izigravanje zakona ima izvesne sličnosti sa ustanovom javnog poretka, mada ideja o sankcionisanju fraus legis nije tako široko prihvaćena kao u prvom slučaju, jer kod izigravanja zakona ne moraju biti toliko ugrožene osnovne vrednosti javnog poretka.

Protivnici sankcionisanja izigravanja zakona smatraju da ono unosi povećanu pravnu nesigurnost.

Fraus legis je često odraz nekih neadekvatnih i nazadnih materijalnih normi ,pa bi pre svega trebalo voditi računa o uzrocima, a učestalo izigravanje nekog propisa je opomena zakonodavcu da preispita konkretnu normu.

 

U nemačkom i anglo-američkom pravu argumenti protiv sankcionisanja su odneli prevagu, dok u francuskom i našem pravu je opravdano sankcionisanje fraus legis. Ali treba istaći da učestalost izigravanja zakona u našem mpp nije velika, čemu doprinosi činjenica da u oblastima od značaja za fraus legis naši materijalni propisi ne podstiču fraudulozno ponašanje.

 

 

Oblici izigravanja zakona u mpp

 

• Izigravanjem zakona pred domaćim organom nameće se primena stranog prava umesto domaćeg, time što se skreće normalan pravac dejstva domaće kolizione norme, tako što se stvara veštačka tačka vezivanja. Sankcionisanje – se sastoji u tome što se ne uzima u obzir veštački stvorena tačka vezivanja, već se primenjuje ono pravo koje bi bilo merodavno.

 

• Izbegavanje domaćih imperativnih propisa pred stranim organom. Fraudulozno stvorenom tačkom vezivanja se utiče na donošenje određene strane odluke. Sankcionisanje – se sastoji u nepriznavanju dejstva jedne strane odluke. Ipak, to sankcionisanje drugog tipa fraus legis povećava pravnu nesigurnost jer je reč o stranoj odluci koja je već stvorena i koja ima dejstvo i uživa poverenje. Tu treba biti posebno oprezan prilikom sankcionisanja. Tu se ne radi o izbegavanju domaćih kolizionih propisa jer strani sud primenjuje samo svoje kolizione norme, već se radi o izbegavanju domaćih materijalnopravnih propisa.

Fraus legis u našem MPP

 

ZMPP: „ ne primenjuje se pravo strane države koje bi bi lo merodavno po odredbama ovog ili drugog zakona ako bi njegovo primanjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja prava SRJ (Srbije)“

Uslovi su: da je izbegnuta primena domaćeg materijalnog prava, da je to cilj.

 

ZMPP ima u vidu samo prvi oblik fraus legis, pa se ne može fraus legis kao pitanje postaviti u postupku priznanja i izvršenja strane sudske ili arbitražne odluke.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		14

 

Po ZMPP posledica izigravanja zakona je naknadna primena onog prava koje bi bilo merodavno.

 

3. Vremenski faktor u MPP

 

Domašaj pravnih normi ima svoje granice .One su prostorne, vremenske a nekad i personalne.

 

Prostorni sukob zakona proizilazi iz koegzistencije zakona više suverenita u prostoru i njihove konkurencije. Vremenski sukob zakona (intertemporalni) nastaje iz sukcesije zakona na jednoj teritoriji, između starog i novog zakona. Personalno važenje je vezano za pripadnike manjina, nacionalih i plemenskih zajednica, pripadnike određenih veroispovesti.

 

U stvarnosti prostorno i vremensko važenje pravnih normi često nisu odvojena pitanja, kako se to didaktički tj udžbeni čki prikazuje, već su u međusobnom odnosu (videti posle).

 

Vremensko važenje u MPP

 

MPP se u suštini bavi problemom određivanja teritorijalnog važenja pravnih normi. Ali se u mpp javlja i sukob zakona u vremenu. Vremenskim promenama su podložni razni elementi na koje se mpp oslanja, pa se na više načina javlja pitanje vremenskog važenja, bilo odvojen o ili u kombinovano sa prostornim važenjem.

 

A)- Vidovi odvojenog javljanja pitanja vremenskog važenja (intertemporalnog)

 

1.) kada se menjaju kolizione norme rešenje treba tražiti u opštim pravilima o vremenskom važenju pravnih normi. Zakonodavci se uglavnom odlu čuju za to da se domaće norme ne primenjuju na odnose nastale pre njihovog stupanja na snagu. Najmoderija rešenja su nešto nijansiranija pa predviđaju važenje starih normi na „završene situacije“ (stečena svojina, zaključen brak..), a ako je situacija „trajna“ i njeni učinci traju i nakon promene kolizionih normi ( npr imov. dejstva ranije zaključenog braka) stari zakon će odrediti merodavno pravo za ranije učinke takve situacije a nove kolizino norme će odrediti merodavno pravo za učinke nakon stupanja na snagu novih kolizionih normi.

 

2.) promena normi na koje je koliziono pravilu ukazalo – strano pravo treba primeniti onako kako se primenjuje u datoj stranoj državi. Logi čno, treba prepustiti pravilma te zemlje da razreši vremenski sukob zakona svojih normi (nove i stare norme).

 

3.) promena javnog poretka – je promena domaćih materijalnih normi. Norme javnog poretka predstavljaju granice dejstvu pravila o sukobima zakona. Neće se primeniti pravila stranog prava na koje je ukazala domaća koliz. norma ako bi se time povredio domaći javni poredak. Logično bi bilo da se primenjuju pravila novog javnog poretka (a ne promenjenog).

 

4.) promena suvereniteta (slučaj Jugoslavija)- U SFRJ je došlo do nastanka novih suvereniteta, tako što su se republike osamostaljivale. Zbog toga je došlo do promene zakona na jednoj definisanoj teritoriji na taj način što su stari zakoni za nove suverenitete (npr Sloveniju) postali strani. U ostalim vidovima vremenskog sukoba zakona, i stare i nove zakone su donosile iste vlasti te su svi oni domaći, a ovde je slučaj obrnut, zakoni su ostali isti ali su promenili karakter zahvaljujući promeni tj nastanku novih vlasti (suvereniteta).

 

Da li ova specifičnost stvara potrebu za drugačijim regulisanjem od ostalih slučajeva? Većinski odgovor teorije i prakse je da i ovaj vid treba rešavati- opštim normama o vremenskom sukobu zemlje suda.

 

Da li je rešenje jednostavno i kada koliziona norma uputi na pravo neke od novonastalih država (npr Hrvatske) kao merodavno? Da li se primenjuje njeno novo pravo, ili se primenjuje staro ex-jugoslovensko pravo, za nove države sada strano? Ne ki autori smatraju da je potrebno primeniti uvek pravo države prethodnice. Dok ve ćina autora smatra da je potrebno primeniti materijalno pravo zemlje koje sa datim slučajem ima najviše veze.

 

B)-  kombinovano  javljanje  prostornog  i  vremenskog  važenja-  14.   Mobilni  sukob

zakona u MPP

primer:

 

Mobilni sukob zakona se najčeš će javlja kod bračno-imovinskih odnosa. U većini zemalja tačka vezivanja je najčeš će zajednički lex personalis (nationalis ili domicilii). Ovo rešenje se susre će sa teško ćama jer bračni drugovi menjaju svoje državljanstvo tj domicil. Po kojim normama bi trebalo

 

Mpp  by Uroš Topi ć		15

 

proceniti njihove imovinske odnose, u slučaju da npr 10 godina lex nationalis bilo pravo drža ve gde važi princip odvojenih dobara, a zatim žive u držav i u kojoj je prihvaćen sistem zajedničke imovine? Hoće li se na njihovu imovinu primenjivati stari imovinski režim, ili novi, ili na razli čite delove imovine različiti režimi?

Pojam conflit mobile

 

Je kombinacija vremenskih i prostornih sukoba zakona do koje dolazi kada se protekom vremena menjaju činjenice na kojima se zasniva tačka vezivanja, i to tako što se vezuju za više pravnih poredaka, potencijalno merodavnih prava. Problem je dakle u promenljivim tačkama vezivanja.

 

Razlika od fraus legis

 

Osnovna sličnost je što postoji problem više tačaka vezivanja i koja je od njih relevantna. Međutim kod mobilnog sukoba zakona ne postoji namera izigravanja zakona. Postoji stvarna dilema koje pravo treba primeniti. Kod mobilnog sukoba zakona nema sankcionisanja, već je potrebno iznaći način rešavanja.

 

Načini rešavanja mobilnog sukoba zakona:

Dva osnovna pristupa:

 

• Po teoriji stečenih prava . „Prava pravilno stečena u jednoj državi imaju se poštovati u drugim državama. “ Koncepcija nije postala opšteprihvaćena, jer se ne može uvek jednostavno zaklju čiti rešenje za conlit mobile. Teorija je „pokrivena oblakom lažne jednostavnosti.“ Ipak teorija je našla mesto u zakonodavstvima. Brojni zakoni predviđaju da promena državljanstva ne uti če na poslovnu sposobnost ili lični status zasnovan po prethodnom pravu. (npr Brazilac koji nakon navršenih 19 godina stekne argentinsko državljanstv o i dobije otpust iz brazilskog, punoletstvo koje je stekao u Brazilu i dalje će važiti iako je u Argeniti po zakonu punoletstvo s tečeno tek sa 21 godinom života ).

 

• Postavkom posebnih pravila za pojedine oblasti u kojima se javljaju problemi. Zakonodavac tada vremenski precizira pojedine tačke vezivanja i pretvara ih u trajne. (Npr po ZMPP za nasleđivanje je merodavno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u vreme svoje smrt i.)

 

Tako je od više državljanstava koje je ostavilac mo gao za života imati i menjati, izabrano samo jedno.

 

 

15.Nejedinstveni pravni poredak u mpp

 

Problem određivanja merodavnog prava ne javlja se samo u relacijama između država. Sopstvenu legislativnu imaju i druge teritorijalne jedinice, te su mogući i sukobi zakona između njih (federalne jedinice, metropole i kolonije, teritorije pod protektoratom..itd).

Neki osnovni tipovi pravnotehičkog uobličenja unutrašnjih kolizionih normi:

 

• U nekim zemljama (anglosaksonske zemlje ,Španija) norme međunarodnog privatnog prava služe istovremeno i za odre đivanje merodavnog prava unutar države.

 

• U nekim zemljama pravila o unutrašnjim sukobima bila su odvojena od kolizionih normi (bivši SSSR, Jugoslavija, kod koje te norme donosi federacija).

 

 

Kolizione norme pred nejedinstvenim pravnim poretkom

 

Međunarodna i unutrašnja koliziona sfera ne mogu biti potpuno odvojene. Isti pravni odnos može da pokrene i međunarodni i unutrašnji kolizioni mehanizam istovremeno, pa se postavlja pitanje njhovog razgraničenja i sadejstva. Ako kolizione norme ukazuju na pravo države koja ima više pravnih područja u sebi (npr SAD, koja se sastoji iz 50 država ), javlja se dilema kako utvrditi federalnu jedinicu čije će se norme primeniti?

 

Rešenja u teoriji:

 

1)   Po jednom rešenju pravila međunarodnog privatnog prava mogu neposredno da biraju merodavna pravila, (jednostepenost)

2)  Po drugom se konačan izbor prepušta unutrašnjim kolizionim normama  složene države.

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		16

 

Većina nacionalnih zakonodavstava ima naklonost prema drugom rešenju, tj prepuštanju, s tim što se primenjuje princip najtešnje povezanoti ako slož ena država nema odgovaraju ći mehanizam za unutrašnje sukobe zakona.

 

Međutim, postoje veoma jaki praktični razlozi koji nameću jednostepenost kao rešenje, s obzirom da najveći broj složenih država nema unutrašnje kolizione no rme, pa bi se najčešće ostalo bez rešenja. Neposredno biranje je celishodnije osim u slučaju lex nationalis tačke vezivanja koja logično nije pogodna za lokalizaciju na uže podru čje. Tu se primenjuje rešenje da se merodavno pravo federalne jedinice određuje tako što se primenjuje pravo federalne jedinice sa kojom je državljanin u najbližoj vezi, ako nema unutrašnjeg mehanizma koji bi sam odredio merodavno pravo federalne jedinice.

 

Norme ZMPP pred nejedinstvenim pravnim poretkom

 

ZMPP daje primat jednostepenosti ako je kolizono pravilo podobno da bira pravno područje. Većina tačaka vezivanja je podobna za lokalizaciju.

 

Ako tačka vezivanja nije podobna za lokalizaciju, tj da neposredno uputi (lex nationalis, državna pripadnost) rešenje će se prvo tražiti u unutrašnjim kolizionim normama složene zemlje, a ako država nema te norme, primeni će se princip najbliže veze.

 

 

6. 16. Reciprocitet i Retorzija

 

Pojam

 

Ideja reciprociteta (uzajamnosti) je jedna od opštih ideja koje čine temelj međunarodnog privatnog prava. Ona predstavlja težnju za ravnopravnom sarad njom suvereniteta. Reciprocitet omogućava saradnju na ravnopravnim osnovama i osigurava dostojanstvo koje je suverenitetu neophodno, jer time štiti slabije u odnosu sa jačima.

 

Pretnja retorzijom (odmazdom) teži da sa čuva ravnopravnu saradnju, međutim sama primena retorzione mere znači napuštanje saradnje.

 

U pravnotehničkom smislu reciprocitet znači konkretno uslovljavanje primene stranog prava, priznanje strane odluke, ili nekog prava stranaca istim ili sličnim postupanjem tangirane države prema našim građanima, našem pravu i odlukama.

 

Kada je opravdano postavljanje uslova reciprociteta?

 

-Reciprocitet i retorzija u određivanju merodavnog prava?

 

-Reciprocitet u određivanju merodavnog prava znači sledeće: Strano pravo na koje ukazuje domaća koliziona norma primeniće se samo u slučaju ako se u dotičnoj stranoj zemlji u simetričnom slučaju primenjuje pravo Srbije.

 

-Retorzija je retka pojava u praksi i nema podršku u teoriji. Retorziji ima mesta jedino u slučajevima kada ustupak jednog prava ne bude praćen ustupkom drugog u cilju međunarodne saradnje, pa se prvi ustupak povuče (odmazda). Dakle kada se izneveri očekivanje da će ustupci u mpp biti paralelni.

 

Međutim, ne zahteva se simetrija ustupaka, što bi značilo da sve zemlje imaju iste kolizione norme. Države treba da čine ustupke u cilju saradnje, ali merila zakonodavstava (prirodno) nisu u svemu ista. Insistiranjem na simetriji bi se rušila međunarodna saradnja. ZMPP ne poznaje uslove reciprociteta i retorizije u određivanju merodavnog prava.

 

-Reciprocitet i retorzija u oblasti sukoba jurisdikcija?

 

U domenu sukoba jurisdikcija uslov reciprociteta i retorzija javljaju se u vezi sa priznanjem i izvršenjem stranih odluka. Tako je u većini prava i kod nas. Suština je da: domaći organi priznaju strane odluke samo u slučaju ako se u zemlji porekla odluke takođe priznaju naše odluke.

 

-Reciprocitet i retorzija u pogledu prava stranaca?

 

Reciprocitet i retorzija imaju opravdanje i u domenu prava stranaca. Treba li usloviti sva prava stranaca ili samo neka?

 

Mpp  by Uroš Topi ć		17

 

U većini prava se po pravilu ne uslovljavaju sva prava stranaca reciprocitetom. Ne bi trebalo da postoji uslov reciprociteta kao opšte pravilo u oblasti privatnih prava stranaca, jer treba voditi računa o tome da pojedina prava spadaju u opšta prava čoveka garantovana Poveljom UN, Deklaracijom o pravima čoveka, Evropskom Konvencijom koja se bezuslovno moraju poštovati. Prema tome preciprocitetom nisu uslovljena sva prava stranaca ,već sam ona koja zakonodavac odredi.

 

Reciprocitet i retorzija u odnosu na složene pravne sisteme

 

Ako se reciprocitet traži izme đu država od kojih je makar jedna složena (sa više p ravnih područja) između kojih jedinica treba da postoji reciprocitet? Na relaciji država država, ili država –fed. jedinica ili fed. jedinica – fed. jedinica?

Reciprocitet je nedeljiv jer je država (i složena) jedini me đunarodni subjekt. Što zna či da se relacija uspostavlja tj zahteva na nivou država.

 

Dokazivanje reciprociteta

 

Reciprocitet nije kod nas opšti uslov pa se on dokazuje samo ukoliko se izričito zakonski zahteva. Reciprocitet se zahteva u odnosu na državu čiji je državljanin stranac o čijem je pravu reč, ili čiji je organ doneo odluku (kada se odlučuje o priznanju i izvršenju). Za apatride se uslov ,logično, ne zahteva.

 

Dokazivanje zavisi od zakonske formulacije, nekada je potrebno da sud dokazuje ex officio. Ako organ ne može utvriditi postojanje reciprociteta sm atra se da on postoji. Stranka može dokazivati da reciprocitet u stranoj državu u praksi ne primenjuj e, iako postoji postoji zakonski propisan.

 

 

Oblici reciprociteta

 

Prema nastanku:

 

• Diplomatski nastaje neposrednim sporazumevanjem država bilater alno ili multilateralno. Države se dogovore o uzajamnom tretmanu svojih građana i sudskih i arbitražnih odluka. Ugovorena prava mogu biti nabrojana ili garantovana klauzulama (klauzula nacionalnog tretmana-izjednačavanje položaja državljana sa doma ćim, klauzula materijalne uzajamnosti, klauzula neposredne uzajamnosti –taksativno se navode prava koja se garantuju međusobno, klauzula najpovlašćenije nacije- državljanima saugovornice se daje tre tman kao državljanima neke tre će najpovlašćenije države)

 

• Zakonski kada se u nekoj državi dostupnost prava strancima g arantuje domaćim zakonom. (npr Zakon o nasleđ.-strani državljani imaju isti nasledni položaj u R epublici Srbiji, pod uslovom reciprociteta, kao i domaći državljani, ako me đ.ugovorom nije drugačije određ)
• Faktički reciprocitet- kada sticanje prava stranaca nije garantovano ni međ. ugovorom ni zakonski, već se u praksi faktički obezbeđ Dakle bitno je da se u praksi ostvaruje.

 

Koja je onda vrsta reciprociteta zadovoljavajuća kada se sticanje određenih prava uslovljava uzajamnošću? Kod nas je u praksi i teoriji dovoljan faktički reciprocitet.

 

Kada je uzajamnost zagarantovana međ. ugovorom, a strana država je ne sprovodi u praks i, u takvim slučajevima retorzija se ne preduzima sve dok se međunarodni ugovor ne otkaže, zbog poštovanja principa pacta sund servanda (ugovor obavezuje).

 

Kada je uzajamnost zagarantovana zakonom, a strana država tako đe uskraćuje neko pravo, retorzija je opravdana, tj može se uskratiti isto p ravo tih državljana u Srbiji.

 

Prema sadržini:

 

• Formalni – postoji kada su stranci kod nas izjednačeni sa domaćim državljanima, a naši državljani su u toj državi izjedna čeni sa njenim državljanima. (npr Italijan u Srbiji ima ista pravo kao Srbin, a Srbin u Italiji ista prava kao ’talijan). Dakle, formalni reciprocitet garantuje ravnopravnost u tretmanu, a ne u specifičnim davanjima.

 

• Materijalni- znači da stranac ima ista prava kao kao naš državljanim u toj stranoj državi.

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		18

 

Kod nas formalni reciprocitet je kod prava stranaca da stupaju u privatnopravne odnose i da budu nosioci privatnih prava, dok je materijalni u slučajevima priznanja i izvršenja stranih odluka.

 

 

 

**Deo treći- istorijiski razvoj**

 

 

7. Italijanska škola statuta

 

Uvod i istorijske okolnosti

 

U srednjovekovnoj Italiji između 12. i 15. veka javljaju se ideje od velikog značaja za razvoj mpp. U to doba dolazi do uspona privrede i povećanja razmene dobara jer je nastajala nova društvena klasa (buržoazija) koja je bila nosilac progresa.

Ugovorom u Kostanci 1183 Italijanski gradovi dobijaju samostalnost koja je veoma bliska po obimu statusu države. Gradovi su mogli donositi svoje zak one –statute.

Povećana razmena dobara stvorila je pravne probleme koji se vezuju za više gradova (kuporodaja, brakovi..itd). Više nije bilo moguće održati strogi teritorijalni princip u primeni statuta, bilo je neophodno da se pravna dejstva priznaju u više gradova, da bi životni (i pravni) odnosi mogli da funkcionišu i opstanu.

 

Napušta se princip da se na jednoj teritoriji primenjuje samo pravo te teritorije. Umesto toga se tražilo logi čno rešenje za pravni odnos koji se vezuje za više područja a koje bi bilo prihvatljivo za sve. Italija je bila pogotno tlo za takvu vrstu tolerancije (prihvatanje drugih principa sem teritorijalnog) jer nije bila opterećena velikim istorijskim, jezičkim i verskim barijerama koje bi to onemogućavale.

 

Rad italijanskih statutista

 

Da bi pronašli osnov za svoje učenje- da treba napustiti apsolutno važenje teritori jalnog principa statutisti su se okrenuli idejama rimskog prava. Oni su našli relativno slučajan osnov u rečenici Justinijanovog kodeksa, najverovatnije zato što su u to doba nove ideje teško mogle imati prolaznost bez oslonca na neku ustaljenu i priznatu dogmu. „Oni narodni nad kojima se prostire vlast našeg cara…“ Akurzije iz rečenice izvodi zaključak da postoje narodi nad kojima se vlast cara ne prostire. To je značilo da se u carstvu mogu naći pripadnici naroda na koje se ne odnose carski zakoni.

 

Akurzije dolazi do zaključka da npr Bolonjcu kome se sudi u Modeni ne treba suditi po zakonima Modene nego po statutima Bolonje. Treba samo naći kriterijume kada treba primeniti statut zemlje kome lice pripada (realni princip) ili statut zemlje u kojoj se lice nađe (teritorijalni princip).

 

Dakle, prodrlo je shvatanje da ne mora svaki grad uvek da primeni svoje statute, ali je ostao problem određivanja merila za primenu domaćeg statuta ili statuta grada odakle je lice. Realni ili personalni princip? Italijanska škola statuta je dosta učinila povodom određivanja merila. Najznačajniji je Bartolus. On je do merila dolazio analizom slučajeva, nije dao sveobuhvatni sistem, već individualna rešenja. Među njegovim idejama je pomenuta podela statuta ne realne i personalne. Realni su se primenjivali na svakoga na teritoriji gde su doneti a nisu važili van, a personalni su se primanjivali samo na podanike drža ve bilo gde da su. Priroda statuta je služila prema tome kao kriterijum primene. Problem je bio u tome da se odredi koji je statut realan a koji personalan. Bartolus je smatrao da o tome može odlu čiti red reči u statutu (!?), ako bi norma glasila tako da prvo označava neko lice (npr. prvorođeni nasleđuje sva dobra..) onda je statut personalan a ako bi glasila tako da označava prvo stvar ( npr. sva dobra nasleđuje prvorođeni..) reč je o realnom.

Ipak, kroz praksu su se razvila neka shvatanja o tome kakvi su koji statuti.

 

Bartolus je došao do značajnog broja ideja koje su poslužile kao inspiracija daljem razvoju mpp.

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		19

 

8. Savinji

 

Je jedan od utemeljivača istorijskopravne škole. Njegova aktivnost je znatno šira od bavljenja oblašću međunarodnog privatnog prava.

 

Savinji potvrđuje Vehterovu postavku da je mpp unutrašnja grana prava. Razlika se javlja u njihovim gledištima u pogledu pitanja kako treba postupiti kada pravo zemlje suda (lex fori) nema normi koje bi služile kao merilo za odre đivanje merodavnog prava. Vehter zastupa ostajanje u granicama domaćeg prava.

 

– Savinji predlaže da se po đe od pozicija univerzalizma, da se istraže i formulišu principi koji bi služili napretku civilizovanih naroda.

-Savinji smatra da sve veći obim kretanja ljudi i razmene dobara nameće potrebu za udaljavanjem od principa da svaka država primenjuje svoje pravo.

 

-Zalaže se za ravnopravan tretman stranaca, kako u pogledu izjednačavanja u pravima sa domaćim državljanima tako i u slu čaju sukoba zakona koji bi se rezrešavali na iste načine, bilo u kojoj državi od dve.

-Savinji napušta ideju da treba istraživati prirodu statuta, već smatra da treba istraživati težište pravnih odnosa, sa kojim mestom imaju najvi še veze, gde je pravnih odnosa sedište.

 

–Savinjiju konkretno idu zasluge za sedište stvarnopravnih odnosa (mesto nalaženja stva ri), jedinstvenu zaostavštinu i primenu jednog prava- personalnog prava ostavioca. Savinji je podrazumevao pravo domicila.

 

9. Anglo-američke koncepcije u MPP i američka revolucija u oblasti sukoba zakona

 

U Engleskoj se razvijenija doktrina ne javlja do 19. veka. Svakako je najznačajnija odluka od uticaja na englesko pravo, ( postoje i druge odluke koje su i ranije nastajale, 17 vek) koja je značajno proširila svest o kolizionoj problematici odluka lorda Mansfilda u sporu Robinson vs Blant iz 1760. U sporu se postavilo pitanje može li se neka obav eza koja je pravnovaljana u zemlji gde je doneta priznati u Engleskoj, koje tu obavezu smatra nemoralnom i ne priznaje joj pravna dejstva.

 

Lord Mansfild se u svojoj odluci povodom slučaja više puta poziva na Hubera, a odluka sadrži pravilo da se na ugovor primenjuje pravo zemlje gde je zaključen. Odluka takođe sadrži i re čenicu koja omogućava autonomiju volje, kada su stranke prilikom sastavljanja ugovora imale u vidu drugu kraljevinu. Mansfildovo oslanjanje na Hubera nije slučajno, jer je Holandsko–Flamanska škola ostvarivala velik uticaj na englesko pravo, putem školovanja u Holandiji.

 

U američkom pravu se ranije javila razvijena teorija mpp nego u engleskom, zahvaljujući Storiju (sudija VS i prof. Harvarda). Stori je pod uticajem Huberovih učenja, u svom delu Komentari o sukobima stranih i domaćih zakona , dao značajan doprinos daljem razvoju Huberovih ideja. On je prihvatio tri polazna Huberova principa- aksioma, ali primećuje da su oni uopšteni i teško odgovaraju izazovima prakse. Stori je veran ideji suverenosti i teritorijalnosti i ističe da će snaga jednog zakona u drugoj državi zavisiti isklju čivo od domaćih propisa te druge države. Naglašava da pravila mpp treba da se razvijaju na principu reciprociteta.

 

Jedna od najistaknutijih ideja anglo-američke teorije mpp je ideja stečenih prava (najznačajniji predstavnici su Dajsi i Bil) (treba priznati prava koja su valjano stečena po pravu neke druge zemlje, tj treba primeniti pravo strane države čijim je pravom kreirano neko subjektivno pravo, a to je ono pravo gde je stvorena poslednja potrebna pravna činjenica za nastanak).

 

Međutim savremeno englesko i američko pravo razvijaju se upravo na kritici teorije stečenih prava!

 

 

Američka revolucija u oblasti sukoba zakona i njeni odjeci

 

Uvod:

Početkom 20. veka u Americi vlada teorija stečenih prava, koju je najdoslednije razvio profesor Bil. On je bio poznat kao glavni redaktor tzv Ristejtmenta I iz 1934 (svojevrsni kvazizakonodavni

 

Mpp  by Uroš Topi ć		20

 

tekst ,sličan evropskim zakonima sa komentarima, koji nije pozitivno pravo, ali je cenjen i od uticaja na praksu).

 

Ristejtment i američko koliziono pravo toga doba bili su veoma dosledan sistem prava zasnovan na nekoliko osnovnih principa. Sukob zakona se rešava pomoću višestranih kolizionih normi , merodavno pravo se traži kroz teritorijalne kontakt e spornog pravnog odnosa, i važi princip da valja primeniti ono zakonodavstvo gde je jedno pravo stečeno.

 

Međutim, jedna nadahnuta grupa američkih stručnjaka je ovu Bilovu građevinu napala u samim njenim temeljima. Kroz osporavanja i bitku sa autoritetom Ristejtmenta I, stvaraju originalna shvatanja suštine i metoda mpp. Američka teorija tako postaje avangarda i izvorište novih (kontroverznih) ideja.

Kajvers (1933.) objavljuje „Kritiku izbora merodavnog prava“ u kojoj kritikuje metodologiju izbora merodavnog prava, zapaža da „sud treba da zatvori oči“ pred sadržinom i rezultatom do kojeg to pravo vodi. Kajvers predlaže da se „skine povez sa o čiju sudiji“ i da se rešenje nalazi putem analize konkretnih pravila u sukobu, jer se time otvaraju mogućnosti da se pokaže da je re č o lažnom sukobu zakona u nekom slu čaju, da ne postoji prava potreba da se vrši izbor merodavnog prava, jer sudija neće primenjivati odredbe mehanički.

 

Za slučaj da sukob nije lažan, tj da države u konkretnom s lučaju imaju interes za primenu svog prava, Kajvers predlaže načela preferencije, koja znače kombinaciju teritorijalne veze sa vrstom materijalnopravnih rešenja (npr. da li propisi mesta nastanka štete predviđaju blaža ili stroža pravila o odgovornosti), te se tako dolazi do kolizionih rešenja.

 

Još jedan radikalni reformator Kari, takođe odbacuje tradicionalna učenja i predlaže da se merodavno pravo traži kroz analizu državnih interesa i zakonodavne politike. Ova analiza bi trebala da pokaže da li stvarno postoji zainteresovanost ko nkretnih država za primenu njihovog prava. Ako bi zainteresovanost bila obostrana Kari predlaže no vu analizu, kojom bi se tumačili državni interesi i zakonodavna politika država u sukobu. Ako bi se i t u pokazala zainteresovanost više država, primenilo bi se pravo foruma.

Među brojnim imenima javlja se i Merena, koji se zalaže za funkcionalnu analizu. Prvo se identifikuju zainteresovana pravosuđa, da bi se zatim kroz analizu zainteresovanosti pojedinih pravosuđa, analizu zakonodavnih politika, analizu pravila i drugih elemenata stvorile pretpostavke za izbor. Analize Merena su veoma iscrpne.

Jedan broj autora pokušava da stvori tipologiju metodoloških principa koji utiču na izbor merodavnog prava.

 

Američka revolucija u oblasti sukoba zakona izazvala je veliki interes, ali je imala malo uticaja van SAD. To su visokointelektualne ideje ali koje se ne mogu lako pretvoriti u upotrebljive instrumente i pravila. Međutim proširile su vidike i doprinele boljem viđenju i razumevanju fenomena sukoba zakona.

 

Klasične teorije:

 

Lord Mansfild (Robinson vs Blant)

Stori (načela suvereniteta i teritorijalnosti, reciprocitet, uticaj Hubera- tri aksioma) Dajsi

Bil (Ristejtment I, teorija stečenih prava)

 

Američka revolucija u oblasti sz:

Kajvers (kritika mehaničkog izbora merodavnog prava, „skidanje poveza sa očiju sudiji“, načela preferencije)

Kari (analiza državnih interesa i zakonodavne polit ike država u sukobu) Merena (komplikovana funkcionalna analiza)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		21

 

 

**Četvrti deo- Određivanje merodavnog prava**

 

1. Državljanstvo kao pravna ustanova i ta čka vezivanja

 

Državljanstvo je javnopravni odnos između države i lica u kojem lice, državljanin, ima najširi status, tj dostupna su mu sva prava koja pravni sistem te države obezbe đuje za svoje građane. Postoje dva osnovna metoda sticanja državljanstva: ius sanguinis ( se stiče preko državljanstva roditelja) i ius soli (po ovom metodu državljanstvo se sti če rođenjem na teritoriji).

 

Sticanje državljanstva po pravu Srbije (zakon o drž avljanstvu Republike Srbije) :

 

a)- Po poreklu (ius sanguinis), primarni način sticanja po našem zakonu. Dete stiče državljanstvo Srbije po sili zakona:

 

1- kada su mu oba roditelja državljani Srbije (bez ob zira na mesto rođenja) 2-kada je jedan roditelj državljanin Srbije a dete je rođeno u Srbiji,

 

3-kada je jedan roditelj državljanin Srbije, a drugi je nepoznati ili je apatrid, čak i kada je dete rođeno u inostranstvu.

 

Dete rođeno u inostranstvu, čiji je jedan roditelj državljanin Srbije, može ste ći državljanstvo ako bude prijavljeno u dipl.-konzularnom predstavništvu i roditelj podnese zahtev za upis u matičnu knjigu državljana do navršene 18. godine deteta. Po sle potomak ima dodatni rok do navršene 23. godine da sam zatraži državljanstvo.

 

b)- Rođenjem na teritoriji Srbije (ius soli). Supsidijarni, korektivni način sticanja državljanstva, u situaciji u kojoj je dete rođeno ili nađeno na teritoriji Srbije, ako su mu roditelji nepoznati, ili apatridi ili ostali bez državljanstva. Da bi se predupredila pojava apatrida od rođenja.

 

c)- Dopunski načini- Naturalizacija. -Obična naturalizacija, omogućava sticanje državljanstva svim strancima koji to žele i podnesu zahtev. Punol etni, poslovno sposobni stranac, koji ima tri godine neprekidno prijavljeno prebivalište u Srbiji i koji ima dozvolu za stalno nastanjenje. Mora se odreći svog prethodnog državljanstva (što nije slučaj kod drugih tipova naturalizacije). Koji stranci mogu dobiti dozvolu za nastanjenje? -Neko kome je član uže porodice naš državljanin ili stranac koji već ima dozvolu za stalno nastanjenje, osoba koja je našeg porekla, stranac koji je uložio sredstva u našu privredu, i „izuzetno drugi stranci“. Za bračne drugove naših državljana važi „olakšana naturalizacija“, ne traži se naime odricanje i vrem enski period boravka.

 

-Naturalizacija u specijalnim okolnostima, ZOD određuje i neke grupe za koje smatra da su naročito poželjne da poseduju srpsko državljanstvo. Njim a se ne zahteva odricanje iz stranog državljanstva i dozvoljava im se bipatridija ili po lipatridija. Reč je o iseljenicima, i licima po etničkom kriterijumu (pripadniku srpskog naroda ili drugog naroda ili etničke zajednice sa teritorije Srbije koji nemaju prebivalište u Srbiji).

 

-Izuzetna naturalizacija. Ovaj vid naturalizacije dostupan je strancima čiji bi prijem u državljanstvo predstavljao interes za Republiku Srbiju. Interes je ekonomski, sportski, naučni itd. Stranac mora biti punoletan i poslovno sposoban. Pokreće se putem predloga nadležnog ministra a odlu čuje Vlada.

 

Državljanstvo kao ta čka vezivanja

 

Jugoslovensko zakonodavstvo se opredelilo za državl janstvo kao tačku vezivanja za statusna, porodična i naslednopravna pitanja. Ovo je normalno opredeljenje jedne emigrantske zemlje, jer želi da zadrži kontrolu nad svojim državljanima kad a nisu u zemlji, osim ako steknu državljanstvo zemlje u koju su imigrirali.

 

U slučaju apatrida ili bipatrida, ZMPP rešava pitanje po kom se pravu određuje državljanstvo jednog lica (?), tako što će se bipatrid smatrati našim državljaninom ako mu je jedno držav ljanstvo naše, a ako ima više stranih državljanstava smatra će se da je državljanin one države u kojoj ima prebivalište. Ako nema ni u jednoj prebivalište onda će biti državljanin one države sa kojom je u najbližoj vezi.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		22

 

Apatridi- Ako neka odredba zmpp upućuje na lex nationalis, a to lice nema državljanstvo, automatski će se tražiti ta čka vezivanja lex domicilii, ako nema domicil, traži će se tačka vezivanja zakon boravišta , a ako se ne može utvrditi ni boravište, primeni će se pravo lex fori.

 

2. Domicil kao pravna ustanova i tačka vezivanja

 

Pod domicilom se najprostije rečeno podrazumeva „stalni dom“.

 

Po shvatanju našeg prava pojam domicila oduhvata dva osnovna konstitutivna elementa–faktički element, koji se sastoji u prisustvu na jednom mestu, dok je voljni element sadržan u nameri lica da trajno ostane u tom mestu. Jezdić dodaje i treći element (ispravno) a to je poslovna sposobnost, (jer u suprotnom takva lica bez posl. sposobnosti imaju zakonski domicil u mestu prebivališta svojih roditelja).

 

Domicil ne prestaje odmah gubitkom jednog od elemenata, naročito ako je to voljni element, jer bi u suprotnom dolazilo do nesigurnosti, jer je voljni element teško utvrditi a takođe bi nesigurnost nastala što bi time jedan domicil prestao pre nego što nastane drugi.

U pogledu naših državljana koji duše borave i rade u inostranstvu, naša pravna politika je smatrala da su oni i dalje vezani za jugoslovenski domicil jer nemaju nameru da tamo trajno ostanu, a da u inostranstvu imaju samo boravište. Tako je nastajala mulitdomicijalnost jer je zemlja njihovog boravka smatrala da oni imaju domicil u njoj.

 

Domicil stranaca u Srbiji je uređen tako da stranci moraju da ispune dodatne uslove da bi stekli domicil (prebivalište). Mora imati odobreno stalno nastanjenje u Srbiji. Stalno nastanjenje može se odobriti: nekome kome je član uže porodice naš državljanin ili stranac koji v eć ima dozvolu za stalno nastanjenje, osoba koja je našeg porekla, neko ko je zaključio brak sa našim državljaninom, stranac koji je uložio sredstva u našu privredu, i „izuzetno drugi stranci“.

 

Domicil kao tačka vezivanja u ZMPP

 

U našem ZMPP se domicil korisit kao supsidijarna tačka vezivanja. Ukoliko se po primarnoj tački ne može prona ći merodavno pravo koristi se supsidijarna tačka. U slučaju nekih pitanja porodičnog prava (bračnog) i kod ugovornih odnosa kada se merodavno pravo određuje po nosiocu karakteritične prestacije (NKP).

 

Dilema između državljanstva i domicila kao ta čaka vezivanja?

 

Pristalice državljanstva ističu da je ono jača veza i da je manje podložna promenama pa se lakše utvrđuje.

 

S druge strane, pristalice domicila ističu da je prebivalište mnogo realnija veza sa teritorijom i da je logičnije da se merodavno pravo određuje prema sredini gde lice živi. Kao i da postoje t eškoće kod apatrida prilikom utvrđivanja državljanstva kao ta čke vezvianja.

 

Ustvari, između opredeljenja za jedan od ova dva načina vezivanja stoje interesi dve grupe država: imigracionih i emigracionih. Imigracione su države u koje se stranci doseljavaju, dok su emigracione one iz kojih se stanovništvo iseljava. Interes treba tražiti u želji jednih da kontrolišu svoje državl jane u inostranstvu (emigracione države), dok je interes imigracionih da imaju kontrolu nad doseljenicima na njihovoj teritoriji. Međutim ni to danas nije apsolutno pravilo.

 

3. Uobičajeno boravište i boravište

Izraz uobičajeno boravište je nastao u Nemačkoj i ozbiljno preti da zameni koncept domicila. To su veoma slični termini jer u sebi sadrže element- boravak na od ređenoj teritoriji. Razlika je u nameri da se trajno živi koja kod uobi čajenog boravišta ne postoji, ali zato postoji pravilnost tj navika boravka. Smatra se da je uobičajeno boravište „domicil u novom odelu“ , bez subjektivnog elementa, čist činjenični koncept. Nije potrebna poslovna sposobnost jer se ne zahteva pomenuti subjektivni element.

 

Boravište je takođe tačka vezivanja u statusnim odnosima. Takođe supsidijarna tačka u odsustvu prethodnih. Boravište je u mestu gde lice faktički boravi.

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		23

 

1. ( pitanje koje  bi  po  redosledu  trebalo  da  se  nađe  ovde,  ali  je  na  spisku  pitanja

 

postavljeno pre gornjih naslova) Kolizione norme za pravnu i poslovnu sposobnost fizičkih lica

 

Naše pravo (ZMPP) prihvata lex nationalis (LN) kao osnovnu tačku vezivanja za pravnu i poslovnu sposobnost fizičkih lica.

 

Za pravnu sposobnost – LN je jedina tačka vezivanja. U slučaju komorijenata koji su državljani različitih država za pravnu sposobnost trebalo bi primeni ti rešenje domaćeg prava.

Za poslovnu sposobnost- Merodavno je LN, ali dopunjeno sa lex loci actus (mesto nastanka obaveze) (LLA). To znači: Poslovna sposobnost nekog lica ceniće se po pravu zemlje čiji je državljanin, a ako po tim normama ne bi bio poslovn o sposoban, smatraće se da je ipak poslovno sposobno ako bi to bilo po pravu zemlje gde je nastala ta obaveza.

 

4. Sposobnost pravnih lica

 

Uvod

 

Razni oblici udruženja i imovinske mase mogu dobiti status pravnog lica tek kada im država prizna to svojstvo. Svaka država ovu „ulaznicu za pravni svet“ daje na osnovu svojih kriterijuma i procedure. Da bi dobilo svojstvo pravnog lica to udruženje mora imati zna čajne veze sa konkretnom državom. Postoje dva osnovna oblika povezivanja:

 

• Sistem inkorporacije (osnivanja) – ako je pravno lice osnovano po pravu neke zemlje ono crpi subjektivitet iz prava te (za pravno lice domaće) zemlje
• Sistem stvarnog sedišta – subjektivitet se izvlači iz prava neke zemlje ako je u njoj sedište pravnog lica.

 

Posle toga, zavisno od tipa povezivanja, za tu konkretnu domaću državu postojanje pravnog lica nije sporno. Sporno je da li to pravno lice sada ima subjektivitet i u drugim državama?

 

Kako se to rešava:

Države danas odre đuju kriterijume na osnovu kojih određuju čije pripadništvo ima neki oblik organizovanja i koja država je imala interes da nek om kolektivitetu da svojstvo pravnog lica. Tako se dolazi do personalnog zakona pravnog lica koji dalje odgovara na pitanja da li udruženje im a pravnu sposobnost, u kom obimu, kakva mu je struktura, ko ga zastupa, kako prestaje…itd.

 

Teško će pri određivanju pripadnosti su velike, pogotovo multinacionalnih kompanija jer se po definiciji vezuju za više država. Teorija i praksa nude razna merila:

 

1- Merilo utvrđivanja pripadnosti pravnog lica prema državljanstvu članova glavnog organa (ovaj kriterijum je neadekvatan jer su članovi danas državljani raznih država)

2- Šire prihva ćeno merilo je sistem inkoproracije pravnog lica (nedostatak je u lakom izigravanju jer se pravno lice lako može registrovati u državi za koju nije stvarno vezano)

3-  Sistem stvarnog sedišta , sedišta glavnog organa

 

4- Centar privredne aktivnosti (mana je što pojam nije dovoljno određen, indikativan, sklon je promenama)

 

5- Posebno merilo postoji za vanredne prilike, a to je merilo kontrole, u vanrednim ratnim prilikama smatra se da pravno lice pripada onoj drž avi čiji državljani to pravno lice efektivno kontrolišu.

 

 

Stanovište našeg prava

 

Naše pravo za sposobnost pravnih lica prihvata kao tačku vezivanja pripadništvo (sistem inkopropacije). A ako pravno lice ima stvarno sedište u drugoj drža vi od one u kojoj je osnovano, smatraće se da ima pripadnost države stvarnog sedišta .

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		24

 

5. Pravo merodavno za materijalne uslove za zaključenje braka i formu braka

 

Svaka država propisuje materijalne i formalne uslov e za zaključenje braka čiji je cilj eliminacija onih brakova koji neodgovaraju nazorima konkretne zajenice.

 

Materijalni uslovi za zaključenje braka

 

U pogledu materijalnih uslova za zaključenje braka uporedno mpp poznaje dva osnovna rešenja , prvo je merodavno pravo zemlje u kojoj se brak zaključuje a drugo je personalno pravo budućih partnera.

 

1- Prvi pristup, pravo zemlje mesta zaključenja braka, je jednostavan jer omogućava primenu domaćeg prava koje organ najbolje poznaje, međutim otvara mogućnost za izigravanje zakona.

2- Drugi pristup, personalno pravo partnera, je prihvaćen šire i poštuje pravo država da one vode brigu o ličnim i porodičnim odnosima ljudi koji su njeni državljani. Me đutim javljaju se dileme oko toga da li treba primeniti LN (lex nationalis) ili LD (lex domicilii), zatim koje pravo primeniti prilikom različitih državljanstava ili domicila?

 

Potrebna je kumulativna primena lex nationalis budućih bračnih partnera. Time se izbegavaju „šepajući brakovi“, tj oni brakovi koji ne bi važili u sred ini jednog od partnera, jer je moguće da prava partnera propisuju različite uslove za brak. Koja je kumulacija onda potrebna, obična ili distributivna? Kod obične je potrebno da partneri ispune uslove iz oba personalna prava i iz sopstvenog i iz partnerovog, dok je kod distributivne potrebno da ispune uslove samo iz prava zemlje sopstvenog državljanstva.

U praksi i teoriji više pristalica ima distributivna kumulacija. Tako i ZMPP.

Predviđena je i merodavnost domaćeg prava LF (lex fori), jer je predviđeno da pored uslova koje zahtevaju LN oba partnera, ne postoje smetenje prediviđene pravom Srbije: postojanje ranijeg braka, srodstvo i nesposobnost za rasuđivanje.

 

Forma braka

 

Formom braka se želi obezbediti braku dostojanstvo i pravna sigurnost.

Osnovno koliziono rešenje za brak koji se zaključuje na teritoriji domaće države je lex loci celebrationis, LLS-elebrationis (pravo mesta svečanosti). I ZMPP ga predviđa.

Merodavno pravo za brakove zaključene u inostranstvu određuje se na osnovu pravila da je „brak punovažan u mestu zaklju čenja punovažan svuda“. Za priznanje je potreban izvod iz strane matične knjige venčanih.

 

 

6. Diplomatsko-konzularni brakovi

 

Smatraju se domaćim brakovima, jer ih zaključuju naši državljani pred ovlaš ćenim organom domaće države na eksteritorijalnom delu doima ćedržave. Oni se u stvarnosti zaklju čuju u inostranstvu u prostorijama diplomatsko konzularnih predstavništava domaće države. Uslovi su slede ći:

 

1- D-K predstavištvo mora imati ovlašćenje za zaključenje brakova dato od strane funkcionera koji rukovodi upravnim organom zaduženim za inostrane po slove

 

2-  Država prijema ne sme da se protivi;

3-  Verenici moraju biti srpski državljani

4- Može verenik biti i državljanin druge države , ako je ugovoreno sporazumom, samo ne državljanin države prijema , jer on potpada pod pravo države prijema.

7. Pravo merodavno za nevažnost braka

 

Brak se poništava jer u vreme zaključenja nisu postojali uslovi za punovažnost. Kako su za to potrebni formalni i materijalni uslovi merodavno je pravo za poništaj braka sa elementom

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		25

 

inostranosti ono koje je u vreme zaključenja bilo merodavno za formu i za materijalne uslove.

 

Tako i ZMPP.

 

8. Pravo merodavno za razvod braka

 

Uporedno koliziono pravo poznaje tri rešenja:

 

1- države common law-a primenjuju LF (lex fori).Problem nastaje kod priznanja u domovini razvedenih lica, kada se može ispostaviti da u neki m državama jesu a u drugim nisu bivši partneri. Takođe, time se omogućava izigravanje zakona i stvaranje „rajeva za razvode“.

 

2- Drugi način je LD (lex domicilii). To je moderno rešenje koje omogućava da se primeni pravo „društvenog centra života partnera“. Loša strana je u slučaju kada partneri imaju različite domicile, onda kada ta prava imaju različite razloge za razvod.

 

3- LN (lex nationalis) rešenje. Prednost je veća stalnost i pravna sigurnost. Mana je ista kao i u slučaju domicila, problem nastaje kada bračni partneri imaju različito državljanstvo.

 

Rešenje ZMPP

 

ZMPP izražava na čelo slobode ličnosti, samim tim i načelo razrešivosti braka. Tako što u krajnjem slučaju dozvoljava primenu LF (dakle prava Srbije) ako se time olakšava razvod.

ZMPP prvo propisuje da je merodavno pravo LN oba bračna druga. Ako su partneri državljani različitih država u vreme podnošenja tužbe za razvod, mer odavna su kumulativno (obična kumulacija) LN obe države. Ako se ni tako ne bi mogao razvesti brak, merodavno je pravo Srbije ako je jedan od partnera imao prebivalište u vreme podnošenja tužbe. Ako je jedan partner državljani nSrbije a nema prebivalište u Srbiji, a brak se ne može rasvesti na na čin iz stava jedan i dva, merodavno je opet pravo Srbije.

 

9. Dejstva Braka

 

Dejstva braka su veoma razgranata.

Dejstva braka su imovinska i lična (opšta) dejstva. Imovinska dejstva obuhvataju pitanja reži ma imovine partnera i raspodele ovlašćenja u upravljanju imovinom. Lična dejstva su sva ona koja imaju osnov u braku a nisu imovinske prirode, nisu pitanja razvoda, pitanja odnosa roditelja i dece, i statusna pitanja (Lična dejstva su npr: izdržavanje, porodi čno ime, određivanje mesta stanovanja, bračna vernost, uzajamna pomoć i podrška, dejstva braka na transakcije, bra čne dužnosti..itd)

 

Kod kolizionog regulisanja dejstava braka postavlja se pitanje da li treba primeniti isto ili različito pravo za ličnopravna, odnosno imovinskopravna dejstva braka? Pretežan stav u uporednom pravu je da treba odrediti jedno pravo kao merodavno.

 

Međutim, u pogledu mobilnog sukoba zakona smatra se da merodavno pravo treba da bude promenljivo, tako što se prava stečena za vreme važenja jednog merodavnog prava ne men jaju, ali se primenjuje novo merodavno pravo na nove situacije nastale posle promena činjenica koje određuju to novo merodavno pravo.

Naše pravo- ZMPP

 

Polazno rešenje je zajednički LN. Zatim supsidijarna tačka je zajednički LD (jer zbog prirode dejstava braka nije moguće odrediti kumulativnu primenu različitih LN). Ako nemaju zajedničko prebivalište, tačka vezivanja je onda poslednje zajedničko prebivalište. Ako ni ovo merilo ne donosi rešenje, merodavno će biti LF (tj. pravo Srbije).

 

Za bračno-imovinske ugovore merodavno će biti pravo koje su bračni partneri izabrali, al isamo ako takav izbor dozvoljava pravo koje je merodavno po ZMPP. Ovakva autonomija volje se naziva

 

„izvedena autonomija volje“.

U slučaju mobilnih sukoba zakona za ugovorne imovinske odnose merodavno će biti pravo u vreme zaključenja bračno-imovinskog ugovora. Kada je mobilni sukob zakona u vezi ličnih i zakonskih imovinskih odnosa onda će biti merodavno LN ili LD partnera u vreme kada se problem javlja.

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		26

 

 

***(preskaču se pitanja 30,31,32, (vanbračna zajednica, status dece, odnosi roditelja i dece) koja se mogu učiti iz knjige, iz razloga što se ona, između ostalih zaista retko postavljaju na ispitu, ali to nije apsolutno pravilo)***

 

3. Pravo merodavno za obaveze izdržavanja

 

Obaveza zakonskog izdržavanja poti če iz porodičnog odnosa, braka ,roditeljstva, srodstva, i cilj je davanje jednog lica radi podmirivanja potreba za ži vot drugog lica. Postoji 5 kategorija lica između kojih postoji obaveza izdržavanja i koja imaju zase bna koliziona rešenja:

• Izdržavanje izme đu bračnih partnera

 

• Izdržavanje u vanbra čnoj zajednici

 

• Izdržavanje izme đu roditelja i dece
• Između usvojioca i suvojenika

 

• Između ostalih srodnika

Izdržavanje za prve dve kateogirije je izloženo u d ejstvima braka tj vanbračne zajednice.

 

1-  Izdržavanje izme đu roditelja i dece

 

Posebna pravna zaštita u pogledu dece treba da se izrazi i na kolizionom planu. Onda kada je dete poverilac izdržavanja, treba prihvatiti ta čke vezivanja koje ukazuju na pravo blisko detetu, ili njegovim interesima (to je LN ili LD deteta).

ZMPP- Koliziono rešenje u zakonu je, kao prva tačka vezivanja- zajednički LN- ZLN deteta i roditelja, zatim tri supsidijarne tačke, zajednički domicil- ZLD roditelja i deteta , zatim pravo Srbije- LF, zatim LN deteta.

 

2-  Izdržavanje izme đu usvojioca i usvojenika

 

ZMPP- Primarna tačka vezivanja je ZLN usvojioca i usvojenika, prva supsidijarna tačka je ZLD, ako nemaju zajednički domicil merodavno je pravo Srbije- LF (ako je neko od njih dvoje državljanin Srbije), a ako ni ta tačka ne da rezultat, merodavno je pravo LN usvojenika.

 

4. Usvojenje- merodavno pravo

 

Sukob zakona u oblasti usvojenja nastaje zbog razlika u shvatanju pravne prirode usvojenja (da li je ugovorne prirode ili je državnog organa akt), zbog razlike u uslovima koje treba ispuniti za zasnivanje (aktivna i pasivna adoptivna sposobnost). , zbog razlika u vezi prestanka usvojenja, dejstava usvojenja itd.

 

 

1-  Merodavno pravo za zasnivanje i prestanak usvojenja

 

U uporednom kolizionom pravu u pogledu zasnivanja usvojenja primetne su dve tendencije: LF i personalno pravo (najčešće LN). LF je tradicionalno rešenje država common la w-a. Personalno pravo kao merodavno se opravdava statusnom prirodom usvojenja, dejstvima i važnoš ću priznanja odluka o usvojenju u drugim državama.

 

ZMPP- za zasnivanje usvojenja zakon predviđa- ako su usvojenik i usvojilac državljani iste drž ave merodavan je zajednički lex nationalis- ZLN, zatim ako su usvojenik i usvojilac državljani razli čitih država merodavna su kumulativno pravila obeju država ( kumulativno LN), ako bračni partneri usvajaju, merodavna su kumulativno prava država čiji je državljanin usvojenik i država čiji su državljani i jedan i drugi partner ( kumulativno LN svih troje)

 

Ove odredbe važe i za prestanak usvojenja.

Forma– za formu usvojenja merodavno je pravo gde je usvojenje zasnovano. U našem pravu to je uvek LF, jer se usvojenje ne može zasnovati bez u češća državnog organa.

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		27

 

2-  Merodavno pravo za dejstva usvojenja

 

Cilj usvojenja je da se između usvojioca i usvojenika uspostavi odnos roditelja i deteta. Da li će taj odnos u potpunosti biti indentičan zavisi od dejstava usvojenja. (Dejstva usvojenja određuju tj opredeljuju npr kakav će biti odnos između usvojioca i usvojenika i njegovih srodnika, kakve su posledice usvojenja na nasleđivanje, kakav je odnos usvojenika i njegovih prirodnih roditelja..itd)

 

Domašaj usvojenja – usvojenjem nastaje trajan odnos između usvojioca i usvojenika. Za uređenje prava i obaveza između usvojioca i usvojenika merodavno je isto pravo kao za odnos roditelja i dece.

 

Pravo merodavno za dejstva usvojenja treba da odgovori da li između usvojioca i usvojenika postoji takav tip usvojenja koji omogućava izdržavanje, odnosno nasle đivanje.

ZMPP– tačke redosledom idu: ZLN, ako nemaju zajedničko državljanstvo- ZLD, pravo Srbije- LF ako je jedan od njih državljanin Srbije, i LN usvojenika.

 

 

5. Nasleđivanje – merodavno pravo

 

U uporednom pravu postoje dve osnovne koncepcije o određivanju merodavnog prava za naslednoprave odnose. Prva je koncepcija jedinstvene zaostavštine, gde se za raspravljanje zaostavštine primenjuje jedno pravo bez obzira gde se nalaze razni delovi zaostavštine, a prema vladajućem shvatanju to je personalno pravo ostavioca. Negde se daje primat LN a nedge LD.

 

Druga je koncepcija podeljene zaostavštine , gde se na različite delove iste primenjuje različito pravo, stim da se uvek za nekretnine primenjuje pravo mesta nalaženja.

U pravu Srbije je takođe vladajući princip jedinstvene zaostavštine uz neke izuzetke. Odstupanja su u bilaterlanim konvencijama sa pojedinim državam a (Mongolija, Rumunija, bivši SSSR itd) gde je uvažen tj ugovoren princip podeljene zaostavštine.

 

Autonomija volje je pri određivanju merodavnog prava za naslednopravne odnose nova pojava. Njome se vrši izbor merodavnog prava za zakonsko i testamentalno nasleđivanje sa elementom inostranosti. To je organičen izbor merodavnog prava od strane ostavioca. Ograničen je jer izabrano pravo mora imati tesnu vezu sa naslednopravnim odnosom.

 

Kolizione norme za nasleđivanje po pravu Srbije ZMPP-

 

1)- Za nasleđivanje je merodavno pravo države državljanstva ostavioca u vreme smrti, znači LN ostavioca u vreme smrti. U slučaju da je ostavilac državljanin više država, državljanstvo će se rešiti po odredbama ovog zakona (ZMPP) o državljans tvu (videti lekciju o državljanstvu) .

 

Za testamentalnu sposobnost merodavno je LN ostavioca u momentu sastavljanja testamenta.

 

Domašaj merodavnog prava za nasle đivanje– LN ostavioca, kako smo rekli, je za naslednopravna pitanje LC (lex causae, tj merodavno pravo). Međutim, postoje određena pitanja koja se pojavljuju kao pretpostavke za nasleđivanje a koja ne spadaju pod pravo određeno kao merodavno za nasleđivanje, već pod neko drugo pravo. Dakle nije za sva pitanja merodavno jednostavno samo jedno pravo za nasleđivanje. Tako je merodavno pravo za posledice proglašenja umrlim ili nestalim ono pravo koje je merodavno za pravnu sposobnost tog lica. Za utvrđivanje vremena smrti merodavno je pravo koje uređuje lični status. Za pitanje šta spada u ostavinsku masu merodavno je pravo koje je merodavno i za dotično imovinsko pravo.

Ostala pitanja uređuje LC: osnov pozivanja na nasleđe, krug lica koja mogu naslediti, zakonski nasledni red, veličinu delova, trenutak sticanja nasledstva, isključenje, odricanje, odgovornost za dugove..itd

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		28

 

2)- Za testamentalno nasleđivanje ZMPP određuje da je za sposobnost merodavno LN ostavioca u momentu sastavljanja testamenta. Za sadržaj testamenta merodavno je pravo testatora u

momentu smrti (isto kao za zakonsko), za formu testamenta naše pravo je preuzelo pravila Haške konvencije , pa je tako Haška konvencija postala deo našeg prava. Testament će biti punovažan u pogledu forme ako ispunajva uslove nekog od sledećih prava:

 

-pravo mesta sastavljanja                                          – pravo države boravišta u momentu s astavljanja

 

-LN ostavioca u momentu sastavljanja                     – pravo države boravišta u momentu smrti

-LN ostavioca u momentu smrti                                -pravo mesta nalaženja nepokretnosti (kad a one

 

-LD ostavioca u momentu sastavljanja                       u pitanju)

-LD ostavioca u momentu smrti                                -pravo Srbije, LF

 

Haška konvencija određuje da je merodavno unutrašnje pravo zemalja na koje ukazuju tačke vezivanja, tako da je isključen ranvoa. ZMPP nije preuzeo tu odredbu, međutim trebalo bi voditi računa o tome prilikom primene i ne primenjivati uzvraćanje i upućivanje, kako nalaže Haška konvencija, prilikom određivanja merodavnog prava za formu testamenta.

 

6. kolizione norme za stvarnopravne odnose na nekretninama i pokretnim stvarima

Uvod

 

Kada se jedan stvarnopravni odnos vezuje za više država onda kolizione norme imaju zadatak da odrede koje države će pravo biti merodavno za nastanak, sadržaj i prest anak određenog stvarnog prava. Osnovno koliziono rešenje je zakon mesta nalažena stvari – lex rei sitae (LRS).

 

Merodavno će biti pravo one države na čijoj se teritoriji nalazi stvar iz konkretnog stvarnopravnog odnosa.

 

1-Stvarna prava na nekretninama

 

Opšte je prihvaćena tačka vezivanja za stvarna prava na nekretninama LRS, lex rei sitae. Ovo rešenje ima opravdanje u tome što su nekretnine deo suverene države i nji hov status treba da se procenjuje prema pravu države čiji su deo. Praktični razlog je i taj što sticanje ,gubljenje i menjanje stvarnih prava na nekretninama ne može da se ostvar i bez službenih radnji organa države u kojima se nalazi nepokretnost. To takođe opravdava primenu zakona mesta nalaženja stvari, jer ti organi treba da primene pravo koje predviđa te potrebne službene radnje, a to je LRS, dok bi primena drugog prava ostala bez punog stvarnopravnog dejstva.

 

Kada su u pitanju stvarna prava koje se odnose na više nekretnina, relacija više nekretnina , među kojima su uspostavljene neke relacije (npr službeno st itd) a nekretnine se pri tome nalaze u različitim državama, tada pravilo LRS ukazuje na više drž ava. U teoriji i praksi ima malo rešenja ovog problema, međutim smatra se da bi rešenje trebalo biti da se da primat onom pravu gde se nalazi nekretnina koja u tom odnosu trpi (tj njen vlasnik trpi) ograničenje, koja se ograničava ( npr u slučaju stvarne službenosti to bi bilo mesto nalaženja poslužnog dobra).

 

2-Stvarna prava na pokretnim stvarima

 

LRS je vladajuće ali ne i jedino rešenje. Alternative:

-Kao alternativno javlja se rešenje mobila personam sequuntur („pokretnosti prate ličnost“). To znači da se primenjuje personalno pravo (LN ili LD) vlasnika pokretne stvari.

 

-U nekim pravima je LRS zamenjem principom lex loci actus ( pravo zemlje preduzimanja pravnog posla) međutim to rešenje nije nikada postalo vladajuće, već je često bilo upravo u slučajevima kada je bio primenjljiv i princip LRS, tj kada se posao preduzimao u mestu gde se stvar nalazila.

 

-U anglo-američkom pravu javila se ideja o primeni principa najtešnje povezanost (PNP).

 

-Postoji i mišljenje da bi autonomija volje znatno doprinela efikasnijem rešavanju nekih problema, kao što su res in transitu (stvari u prevozu) i moblini sukob zakona.

 

U većini prava u teoriji i praksi prihvaćeno je rešenje LRS kako za nepokretne tako i pokretne stvari. I ZMPP prihvata LRS.

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		29

 

Odstupanja od LRS su u nekim posebnim situacijama kada nije adekvatno promeniti taj osnovni princip:

 

a-Promena  mesta  nalažena  stvari   (mobilni  sukob  zakona  u  oblasti  stvarnih  prava)-

 

Rezolucijom instituta za međunarodno pravo (koji se bavio problemom mobilnih sukoba zakona) iz 1911.godine polazi se u rešavanju ove problematike od teorije stečenih prava, koja kaže da se „prava valjano stečena na stvari dok se nalazila na jednoj teritoriji treba da se poštuju kada se stvar naknadno nađe na drugoj teritoriji“. Rezolucija razlikuje dve osnovne situacije: 1- kada se stvar premešta sa teritorije gde postoje uslovi za oformljenje stvarnog prava ili stvarnopravnog dejstva na teritoriju gde tih uslova nema, i 2- kada se stvar premešta sa teritorije gde ne postoje uslovi za oformljene stvarnog prava ili stvarnopravnog dejstva na teritoriju gde ti uslovi postoje.

Ideje iz rezolucije i danas su široko prihvaćene.

 

U pogledu prve situacije, stvarno pravo se ne gubi ako se premesti u zemlju čije pravo traži više uslova ili drugačije uslove za njegovo sticanje, ako je u prvoj zemlji pravo punovažno ste čeno. Isto važi i ako je pravo punovažno izgubljeno, ne će „oživeti“ ako se premesti u zemlju koje ne poznaje gubitak tog prava pod tim uslovima.

 

U pogledu druge situacije, postoje dve podvrste, u prvoj se teško može smatra ti da nastaje stvarno pravo samom činjenicom da je stvar prešla granicu države u kojoj bi bilo punovažno sticanje do kojeg je došlo u ranijem mestu nalaženja stvari gde sticanje nije bilo punovažno. U drugoj podvrsti postoji mnogo više razloga za nastanak stvarnog prava jer je u ranijem mestu nalaženja stvari nedostajala samo jedna činjenica za oformljenje stvarnog prava, a ta činjenica se sada ne traži u mestu novog nalaženja stvari.

 

ZMPP ne sadrži ova pravila koja bi postavila koliziono rešenje za slučaj da dođe do promene mesta nalaženja stvari, ali se predlažu slede ća rešenja:

Za prvu situaciju treba uzeti da je merodavno pravo ranijeg mesta nalaženja stvari. Dakle, merodavno je pravo po čijim su se pravilima prvo stekli svi uslovi za oformljenje stvarnog prava.

U drugom slučaju, kada se stvar premešta iz države po čijem pravu se nisu stekli svi uslovi za sticanje stvarnog prava u državu gde bi stvarno pra vo bilo već stečeno, doći će do nastanka stvarnog prava samim premeštanjem stvari u tu drugu državu čije pravo predviđa te blaže uslove, ali samo pod pretpostavkom da je prema ranijem pravu stvoreno jedno pravno stanje, „pravna nada“. Dakle i dalje važi princip da je merodavno pravo dr žave po čijim su se normama prvo stekli svi uslovi za oformljenje stvarnog prava.

 

Ako nema pravne nade nema ni nastanka prostim premeštanjem stvari .

 

b-stvari u tranzitu (res in transitu) (pitanje 37.)– Stvar u prevozu je roba koja je u prevozu a nalazi se na teritoriji države koja nije ni zemlja odašiljanja ni zemlja prijema, ili se nalazi na ničijem prostoru (otvoreno more, vazduh iznad njega). Problem sa res in transitu nastaje onda kada se u tom momentu zaključi pravni posao čiji je cilj konstutisanje nekog stvarnog prava na toj stvari (npr: prodaja, zaloga).

 

U uporednom pravu javljaju se različita koliziona rešenja tog problema, neka prava predviđaju da je tačka vezivanja mesto iz koga je stvar poslata, dok druga prava predviđaju kao tačku vezivanja pravo zemlje odašiljanja- lex loci destinationis LLD. U teoriji to rešenje ima najviše pristalica.

 

ZMPP– takođe prihvata LLD, zakon mesta isporuke. Ograde postoje u slučajevima kada stvar još nije postala res in transitu, tada postoje jaki razlozi da se primeni pravo tranzitne zemlje LRS, međutim ne u svakom slučaju nego bi valjalo tražiti rešenje pomo ću koga se rešava mobilni sukob zakona. Nema opravdanja za primenu LLD ni u slučajevima kada se tranzit prekida. Kao ni u slučaju kada stvar putuje zajedno sa vlasnikom, tada se predlaže princip LRS ili personalno pravo vlasnika, tj držaoca. Smatra se da LRS u tom slu čaju nije opravdan i da bi to dovelo do zloupotreba. Ostaje onda shvatanje da je primena personalnog prava vlasnika rešenje.

c-osnovna sredstva prevoza (pitanje 38.)- odstupanja od principa lex rei sitae za pokretne stvari javlja se i kod posebne kategorije pokretnih stvari koje zbog njihovog značaja treba upodobiti nepokretnostima. I za njih se kao za nepokretnosti konstituišu knjige u kojima se vrši registracija. U osnovna sredstva prevoza u smislu kolizionopravnog regulisanja spadaju brodovi i vazduhoplovi, a blizu su i železnice. ZMPP o njima govori kao o sre dstvima prevoza koja imaju državnu pripadnost.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		30

 

U uporednom pravu merodavno pravo za stvarna prava na brodovima i vazduhopolovima je pravo države čiju pripadnost brod tj vazduhoplov ima. Mesto nalaženja tih sredstava prevoza nije bitno, jer važi tzv. „princip zastave“.

 

 

9. Hartije od vrednosti- merodavno pravo

 

1-  Stvarna prava na hartiji

 

Merodavno pravo u pogledu stvarnih prava na hartiji je mesto nalaženja hartije – lex cartae sitae-LCS (to je zapravo samo drugi izraz za LRS). Ovo pravilo valja dopuniti (već opisanim) posebnim normama koje važe za „mobilni sukob zakona“ kao i za res in transitu.

 

2-  Stvarna prava iz hartije

 

Da li hartija od vrednosti sadrži stvarno pravo i k akva je sadržina tog prava? Za odgovore na ta pitanja merodavno je pravo mesta nalaženja stvari u vreme i zdavanja hartije, dakle LRS u vreme izdavanja hartije.

 

Za prenos stvarnih prava iz hartije prilikom određivanja merodavnog prava teška dilema postoji između dva rešenja: LRS ili LCS? Pozitivnopravne norme ne daju odgovor na ovo pitanje. U našoj teoriji se smatra da je to LRS kao tačka vezivanja. Druga brojna shvatanja daju primat mestu nalaženja hartije , LCS. (ko je sad tu pametan? ☺ )

 

1. Autonomija volje i pravo merodavno za ugovore

 

Pojam

 

Autonomija volje je tačka vezivanja koja ovlašćuje stranke da učine izbor merodavnog prava koje će se primeniti za regulisanje njihovog ugovornog odnosa. Sa stanovišta mpp ona je tačka vezivanja, a sa gledišta stranaka ona je subjektivno pravo.

Zašto je autonomija volje značajna u ovoj oblasti?

 

Najvažniji razlog za prihvatanje autonomije volje u međunarodnom privatnom pravu leži u posebnim teškoćama prilikom utvrđivanja merodavnog prava za ugovore inače. Zato je prihvatanje izbora koje su učinile stranke najjednostavnije rešenje. Stranke tako oslobađaju sud problema oko rešavanja sukoba zakona. Na taj način države nisu izgubile mogu ćnosti kontrole, jer im i dalje ostaje mogućnost korigovanja rezulatata volje stranaka, putem ustanove javnog poretka , zabrane izigravanja zakona i normi neposredne primene. Autonomoja volje je prema tome ključna za određivanje merodavnog prava za ugovore.

 

 

Granice autonomije volje

 

-Oblasti u kojoj se (ne)može koristiti autonomija v olje? – u načelu AV se može koristiti u svim građanskopravnim i privrednopravnim ugovorima. Ali stavljaju se određena ograničenja. U oblasti međunarodnog transporta ograničenja su data kovencijama koja regulišu međunarodni drumski transport, pa stranke ne mogu primeniti pravila drugačija od propisanih konvencijama. U nekim slučajevima ograničenja nisu jasno postavljena propisima ali ih praksa i teorija prihvata, tako npr kod cesije, zastupništva, posredništva stranke u odnosu ne mogu izabrati merodavno pravo koje bi se odnosilo na efekte ovih pravnih poslova prema trećima, već samo između stranaka.

 

Za ugovore čiji su predmet nekretnine važi samo ta čka vezivanja LRS.

 

-Odnosi li se autonomija volje na imperativne norme? –

 

A)- Prema kolizionopravnom stanovištu autonomija volje ima dejstvo kao i druge tačke vezivanja, ona određuje merodavno pravo čije će se norme primeniti u svojoj ukupnosti (in toto), dakle i imperativne i dispozitivne norme toga izabranog prava.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		31

 

B)- Prema materijalnopravnom stanovištu autonomija volje podrazumeva istu širinu izbora koju stranke imaju i u unutrašnjem materijalnom pravu. Stranke prema tome menjaju samo dispozitivne norme onog prava koje je inače bez autonomije volje merodavno, a ne mogu menjati imperativne norme prava koje je inače bez autonomije volje merodavno.

 

U našoj i inostranoj teoriji prevagu ima kolizonopravna koncepcija, koja se zalaže za slobodu stranaka da svojim izborom oduhvate i imperativne norme, izuzev normi javnog poretka.

 

-Pitanje koneksiteta?- Da li su saugovarači potpuno slobodni da izaberu merodavno pravo ili im je izbor sužen na odre đeni krug prava koji su sa ugovornim odnosom u nekoj vezi?

 

Postoje dva suprotna shvatanja, gde po prvom uslov koneksiteta postoji i stranke moraju da biraju samo jedno od prava koje sa ugovornim odnosom ima vezu, dok je po drugom shvatanju izbor merodavnog prava neograničen.

 

Autori udžbenika su mišljenja da ne postoje razlozi koji bi opravdali stav da mora postojati koneksitet. Nema garancija da bi povezano pravo bolje rešilo ugovorni odnos. Sa druge stane ne postoje ni uvek jasni kriterijumi za povezivanje nekog prava sa ugovorim odnosom. Često je izbor merodavnog prava upravo odraz nastojanja da se upravo namerno izabere neutralno pravo koje nema veze sa odnosom. (Npr u praksi naših firmi često se izabira švajcarsko pravo, koje nema veze sa ugovornim odnosom, ali je jedno moderno i dostupno pravo.)

 

-Vremenski momenat do kojeg se može koristiti auton omija volje?- Najbolje je učiniti izbor pri zaključenju ugovora. Međutim može se izbor merodanog prava u činiti i nakon zaključenja ugovora. Tako je po našem a i brojnom inostranom pravu. I Rimska konvencija o merodavnom pravu kaže:

 

Stranke se mogu u svakome trenutku sporazumeti da se ugovor prosuđuje po različitom pravu od onog koje je bilo merodavno.

 

Pravna osnova autonomije volje

 

Autonomija volje u mpp nije nikakav naddržavni prin cip već je ona ustanova pojedinačnih pozitivnih međunarodnih privatnih prava. Njen osnov (postojanje i granice) je prema tome utvrđen pravom države čije se mpp primenjuje, dakle LF.

 

Po nekim neodrživim shvatanjima osnov autonomije vo lje je u pravu koje bi bilo merodavno da izbora nema. To nije u skladu sa kolizionopravnim shvatanjima. Autonomija volje, kao i druge tačke vezivanja mogu se ceniti samo prema merodavnom mpp foruma.

Da ponovimo još jednom jednostavnije: osnov autonomije volje je u pravu zemlje čiji će sud biti nadležan za budu ći spor. Ako to pravo ne priznaje autonomiju volje kao tačku vezivanja, ono neće ni primeniti pravo koje su stranke izabrale. Međutim to se najverovatnije neće desiti jer je autonomija volje opšteprihvaćena tačka vezivanja.

 

Voljna multiplikacija merodavnih prava

 

Smeju li se saugovarači dogovoriti da se na njihov ugovor istovremeno primeni više nacionalnih prava, od kojih svako pravo na određeno pitanje ili krug pitanja?

 

Razlog koji ide u prilog mogućnosti multiplikacije je taj da stranke pošto mogu isključiti merodavni zakon koji je odredio zakonodavac, mogu isključiti onda samo neke odredbe prava koje su sami izabrali i na to mesto ugraditi drugo pravo. To je upotreba tzv principa „od većeg ka manjem“.

Razlozi protiv: time se povećava mogućnost frauduloznog ponašanja, ne vodi se računa o tome da svako pravo ima svoju unutrašnju ravnotežu, multipl ikacija može dovesti do apstrahovanja (ne uzimanja u obzir, ne obaziranja) čitavog ugovora od strane bilo kog postojećeg prava. Ozbiljni argumenti su drugi i treći.

 

Rezultat: u skladu sa savremenim shvatanjima koja se protive ograničenju AV treba prihvatiti mogućnost izbora više prava sa posebne, samostalne celine ugovora.

 

Pravo merodavno za ocenu punovažnosti ugovora o izb oru merodavnog prava

 

Koji zakon je merodavan za ocenu valjanosti sporazuma o izboru merodavnog prava?

 

U novije vreme sve veći broj autora smatra da je za ocenu punovažnosti sporazuma o izboru merodavnog prava merodavno pravo koje je u ugovoru izabrano kao merodavno tj lex causae (LC).

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		32

 

(npr ako su stranke izabrale švajcarsko pravo kao me rodavno za njihov ugovorni odnos onda će švajcarsko pravo biti merodavno i za ocenu punovažn osti sporazuma o izboru švajcarskog prava)

 

Međutim tu postoji jedna logička nedoslednost, jer kako će neko pravo biti merodavno kada još nije ni procenjeno da li je izbor tog prava valjan? Tome se odgovara da iako čak izbor putativnog LC nije valjan, nesumnjivo je da to pravo ipak postoji (realna je činjenica da postoji npr to švajcarsko pravo). To sve ipak ne odgovara na pitanje zašto bi to pravo moralo biti merodavno? Verovatno zato što se na taj način omogućava da sva pitanja o punovažnosti ugovora potpadnu pod jedno pravo. Pitanje sposobnosti ostaje van domašaja takvog rešenja, svaka stranka se mora pozvati na svoje personalno pravo.

 

2. Kolizione norme za ugovore u odsustvu autonomije volje

 

Su supsidijarne tačke za određivanje merodavnog prava u odnosu na autonomiju volje koja je primarna, ali nedovoljno korišćena, jer su još u većini oni ugovori koji su zaključeni bez upotrebe autonomije volje.

 

1-  Lex loci contractus – LLC

 

Pravo mesta zaključenja ugovora je najstarija tačka vezivanja. Smatralo se da je ugovor rođen tamo gde je zaključen i samo to pravo mesta zaključenja ima snagu da volji da pravni značaj. Međutim vremenom dobija argumente protiv, jer ubrzani razvoj komunikacija i saobraćaja stvara ozbiljne teškoće u utvrđivanju mesta zaključenja (kod sve češćih zaključenja ugovora u odsustvu). Zato ta tačka vezivanja sve više gubi značaj.

 

2-  Lex loci solutionis- LLS

 

Zakon mesta ispunjenja ugovora . Javlja se hronološki posle LLC. Ističe se da mesto ispunjenja uvek mora biti određeno, ne može biti slu čajno. Međutim teškoće se javljaju upravo u vezi sa mestom ispunjenja jer je često razlog spora upravo neispunjenje ugovora, a ugovornice ne označavaju uvek mesto ispunjenja.

 

3-  Domicil (ili sedište) dužnika karakteristi čne prestacije (obaveze)- DDKP ili SDKP

 

U teoriji se za ovu tačku vezivanja najviše zauzimao Šnicer. On kaže da je potrebno tragati za suštinom obligacije ,tj ugovora. Suština svakog ugovora je određena karakterističnom obavezom. Koja prestacija je karakteristična? To je ona obaveza koja diferencira razne tipove ugovora. Plaća se iz hiljadu razloga i jasno je da plaćanje nije karakteristična obaveza ugovora, već je to obaveza druge strane, ona nenovčana (dakle obaveza prodavca, prevoznika, građevinara..itd) Ona time pravi razliku između ugovora o prodaji npr od ugovora o prevozu, bez obzira što u oba ugovora postoji obaveza plaćanja.

 

Zbog toga na ugovorni odnos treba primeniti pravo domicila (sedišta) npr prodavca, prevoznika, građevinara..itd.

 

I pored kritike da zanemaruje osnovnu osobinu savremene ekonomije ,a to je plaćanju u novcu koje ne smatra karakterističnim, ova tačka vezivanja je prisutna u sve većem broju prava. Smatra se da je ovo vezivanje čvrsto i da ne može biti slu čajno i da se relativno lako utvrđuje.

 

4-  Princip najtežnje povezanosti- PNP

 

Ovo nije tačka vezivanja koja je kao ostale klasične tačke vezivanja mehanička, kod kojih zakonodavac unapred vrednuje vezu pravnog odnosa. Ona spada u okvirne tačke vezivanja, jer zakonodavac u slučaju nje daje samo okvirna uputstva i prepušta sudiji vrednovanje veze i utvrđivanje sa kojim pravom konkretni ugovorni odnos ima najtešnju vezu.

 

Prednost ove okvirne tačke vezivanja je u tome što omogućuje sudu primenu najlogičnijeg prava u konkretnom slučaju. Teškoća je u tome što je utvrđivanje najtešnje veze često komplikovana analiza sa neizvesnim ishodom, a postoje i različita shvatanja o tome šta bi bila najbliža veza. Ana lizu je najlakše izvršiti ako se osvrnemo na konkretan tužbeni zahtev i vidimo šta je predmet spora, zbog kojih pravnih problema se traži merodavno pravo ( ako je npr spor o kamatama raste značaj mesta ispunjenja, ako je npr spor o punovažnosti, raste z načaj mesta zaključenja ugovora itd).

 

Mpp  by Uroš Topi ć		33

 

 

5-  Kombinacija PNP i neke neposredne tačke vezivanja

 

Da bi se predupredila pravna nesigurnost koju stvara primena PNP, a da bi se istovremeno zadržale prednosti PNP, u mnogim zakonodavstvima su stvorene kombinacije ovog okvirnog principa sa drugim neposredno vezujućim, mehaničnim tačkama vezivanja.

Takva kombinovana tačka vezivanja ističe jedno neposredno vezivanje kao pretpostavljeno, a istovremeno se ostavlja mogućnost da sud kada vidi da je neka tačka vezivanja prikladnija primeni tu tačku vezivanja.

 

ZMPP u odsustvu autonomije volje predviđa kombinovanu tačku vezivanja, D(ili sedište)DKP + PNP.

 

3. Pravo merodavno za formu ugovora

 

Osnovna tačka vezivanja- locus regit actum- LRA

 

Osnovna tačka vezivanja za određivanje merodavnog prava za formu ugovora je locus regit actum –„mesto vlada činom“- LRA. Forma se ceni prema mestu gde je ugovor zaključen. Problem nastaje kada su u pitanju distancioni ugovori, tj zaključeni u odsustvu. ZMPP ne sadrži odgovor na ovo pitanje. Sistemskim tumačenjem ovog zakona i Zakona o obligacionim odnosima se dolazi do rešenja, tj. treba primeniti teoriju prijema, npr. ako je prihvat ponude primljen u Srbiji tu je ugovor nastao.

Izuzeci od pravila LRA

 

U pogledu ugovora čiji su predmet nekretnine LRA se zamenjuje tačkom LRS.

 

Fakultativnost pravila LRA

 

Fakultativnost znači da se forma ne mora ceniti po pravu mesta zaključenja ugovora već se može ceniti i po nekom drugom pravu. I kod nas je pravilo locus regit actum fakultativne prirode. Po tom drugom prvu se ugovor ceni onda kada nije punovažan po formi prema pravu države gde je sklopljen.Tako se pruža „još jedna šansa.“ Fakultativnost ne važi za izuzetke od pravila LRA jer su oni imperativne prirode.

 

Koje je to pravo koje još dolazi u obzir pored pravila LRA? Postoje dva rešenja u našem pravu, prema zakonima o menici i čeku to bi bilo pravo zajedničkog državljanstva dužnika i poverioca, a prema ZPUP i ZOSOVS to je LC, tj pravo merodavno za sadržinu. To je predvi đeno i kao opšte rešenje u ZMPP.

 

Autonomija volje u pogledu forme ugovora

 

Mogu li same stranke da odrede pravo po kojem će se ceniti forma ugovora?

Moguće je da to bude učinjeno posredno kada stranke biraju pravo za ugovor u celini. Postavlja se pitanje da li je moguće neposredno kada stranke biraju pravo baš u pogledu forme? Čini se da je moguće ,jer je pravilo LRA fakultativne prirode, pa ne postoje smetnje da se ono zameni voljom stranaka. Merodavno će onda biti samo to novo pravilo, tj neće biti zamena za LRA.

 

Naravno izbor nije moguć kada su u pitanju ugovori izuzeci od pravila locus regit actum koji su imperativne prirode.

 

4. Pitanje cepanja ugovora

 

Može li se na isti ugovor primeniti više prava?  Do toga može do ći na dva načina:

 

1- Može sam zakon postaviti različite tačke vezivanja u pogledu različitih pitanja (npr jednu za formu drugu za prava i obaveze)

 

2- Na primenu više prava na jedan ugovor mogu da utiču i same stranke bilo voljnom multiplikacijom merodavnih prava bilo tako što su izabrale pravo koje ne pokriva sva pitanja pa je za druga pitanja merodavno drugo pravo.

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		34

 

Cepanje se javlja u dva vida: kao veliko cepanje, kada se razna prava primenjuju na pojedine faze ugovora, i kao malo cepanje kada se jedno pravo primenjuje za prava i obaveze jednog ugovarača a drugo pravo za prava i obaveze drugog ugovarača.

 

Osnovni prigovor cepanju ugovara je taj što se narušava ravnoteža ugovora primenom više prava. Kontraargument bi bio da su po toj logici ugovori sa stranim elementom odavno neuravnoteženi jer se procesno pravo kod ovih ugovora često razlikuje od materijalnog, a i različita se prava primenjuju na pitanje forme i sadržine.

 

U našem pravu jedno cepanje proizilazi iz ZMPP (dakle zakonsko), koji predviđa različite tačke vezivanja za formu i za sadržinu ugovora, i to je r ešenje tipično. ZPUP i ZOSOVS predviđaju mogućnost da same stranke doprinesu primeni više prava na isti ugovor.

 

***(preskače se pitanje 45, ugovori o prevozu, bez tvrdnje da pitanje ne može biti postavljeno na ispitu, ali se ređe pita)***

 

6. Rimska konvencija

 

Uvod

 

Konvencija o merodavnom pravu za ugovorne obaveze (Rimska konvencija), unifikuje kolizionopravnu materiju za ugovorne odnose u Evropskoj uniji. Konvencija je inkorporisana u unutrašnje pravne sisteme tih zemalja, bilo opštom odredbom bilo preuzimanjem čitavog sadržava kovencije u tekst zakona. Ranije kolizione norme za ugovorne odnose zemalja članica prestaju da važe i zameljuju ih rešenja konvencije.

 

Preduslov primene konvencije je postojanje elementa inostranosti, ona se primenjuje na na svaku ugovornu obavezu koja ima vezu sa najmanje dve drža ve. Intenzitet vezivanja nije bitan. Ona se ne primenjuje u čistim internim odnosima bez elementa inostranosti.

 

Neka pitanja vezana za ugovorne obaveze nisu regulisana Rimskom konvencijom: status, poslov. i pr. sposobnost fizičkih lica, ugovorne obaveze u vezi testamenta i nasleđivanja, obaveze iz menice i čeka i drugih HOV, arbitražne i druge sporazume, pit anja vezana za trust, ugovore o osiguranju itd.

 

Određivanje merodavnog prava po Rimskoj konvenciji

 

–Autonomija volje-

 

I Rimska konvencija kao primarnu tačku vezivanja predviđa AV. Usvojena je kolizionopravna koncepcija autonomije volje, što znači da se izabrano pravo primenjuje in toto, i imperativne i dispozitivne norme tog prava.

Predviđena je mogućnost izbora prava za ceo ili samo deo ugovora, a taj izbor više prava mora biti opravdan i ne sme biti kontradiktoran.

Ugovarači mogu u bilo koje doba dogovoriti da se ugovor ili njegov deo podvrgnu drugom pravu umesto onog prava koje je do tada regulisalo. Izbor deluje ex tunc (od početka).

Sam sporazum o izboru merodavnog prava je i sam ugovor koji ne deli sudbinu glavnog ugovora. Za punovažnost sporazuma o izboru merodavnog prava merodavno je pravo koje je u ugovoru označeno kao merodavno, dakle putativni LC (lex causae)

 

-Pravo merodavno u odsustvu autonomije volje-

 

Supsidijarna tačka vezivanja, onda kada se stranke nisu sporazumele na osnovu autonomije volje o merodavnom pravu, je PNP. Međutim, konvencija uvodi pretpostavku da je ugovor u najbližoj vezi sa zemljom uobičajenog boravišta odnosno sedišta nosioca karakteris tične prestacije. Ova pretpostavka je oboriva i sud može utvrditi iz okolnosti slu čaja da je neka druga veza sa nekim pravom jača.

U rimskoj konvenciji je napušten pojam domicila i uveden pojam uobičajenog boravišta.

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		35

 

–Zaštita slabije strane u odredbama Rimske konvencij e-

 

Rimska konvencija sadrži pravila koja štite „slabiju stranu“ u ugovornom donosu, konkretno u pogledu potrošačkih ugovora i ugovora o radu.

 

-Potrošački ugovori- To su oni ugovori u kojima neko sebi pribavlja robu ili usluge u svrhu koja nema veze sa delatnošću ili profesionalnim aktivnostima koje taj kupac obavlja. Konvencija propisuje da, prilikom izbora merodavnog prava putem autonomije volje, potrošači ne mogu biti lišeni zaštite koju im pružaju imperativni propisi zemlje njegovog uobičajenog boravišta.

 

Ako stranke nisu vršile izbor merodavnog prava, onda neće biti merodavno pravo sedišta nosioca karakteristične prestacije, nego pravo mesta uobičajenog boravišta potrošača.

 

-Ugovori o radu- Zaposleni koji zaključuju pojedinačne ugovore o radu su druga kategorija kojoj Rimska konvencija pruža zaštitu kao slabijoj strani . Razlog je što bi neograničena sloboda izbora merodavnog prava snizila nivo zaštite radnika. Zato rimska konvencija propisuje:

 

Ako u ugovoru nije izabrano merodavno pravo, primeniće se pravo zemlje u kojoj zaposleni obavlja svoj rad.

Ako je u ugovoru učinjen izbor merodavnog prava takav izbor ne može lišiti zaštite koje mu pružaju imperativni propisi zemlje u kojoj zaposlen i obavlja rad.

 

–Forma ugovora po Rimskoj konvenciji-

 

Osnovna namera redaktora konvencije, kada je u pitanju određivanje merodavnog prava za formu ugovora, bila je da stvori što više alternativnih tačaka vezivanja da ugovoru da što više mogućnosti da se sa aspekta forme održi na snazi.

 

Ako je ugovor zaključen između ugovornih strana koje se nalaze u istoj državi , ugovor je formalno punovažan ako ispunjava uslove koje propisuje lex causae ili lex loci contractus.

 

Ako su se ugovarači nalazili u različitim državama u vreme zaklju čenja ugovora, merodavno je alternativno bilo LC, bilo pravo zemalja gde se ugovarači nalaze.

 

-Materijalna punovažnost ugovora-

 

Ceni se prema putativnom LC, dakle pretpostavljenom merodavnom pravu. Onome koje bi bilo merodavno ako bi ugovor bio punovažan.

 

Norme neposredne primene u Rimskoj konvenciji

 

Imperativni propisi zemlje suda (norme neposredne primene ) imaju primat nad kolizionim normama i primenom LC za ugovor. To nije novost.

 

Ono što Rimska konvencija donosi kao novinu je tretman normi neposredne primene treće zemlje. Sud može primeniti norme neposredne primene tre će zemlje i dati im primat nad merodavnim pravom. Uslovi: Primena zavisi od diskrecione odluke suda, a norme neposredne primene moraju biti iz onog prava koje je u bliskoj vezi sa slučajem.

 

Rimska konvencija sadrži član tj „uputstvo za upotrebu“ za sudove, kako oni rebat da sprovedu primenu normi neposredne primene. Sud mora da obrati pažnju na „prirodu i cilj normi“, a zatim i „na posledice njene primene ili neprimene“. Dakle, kao zaključak se izvodi da od procene postupajućeg suda umnogome zavisi konačna odluka, zato je ovaj član kontoverzan i ostavljena je mogućnost stavljanja rezerve na njega.

7. Bečka konvencija

 

Bečka konvencija o međunarodnoj prodaji robe unifikuje značajan deo normi u oblasti međunarodne prodaje robe. Ona je jedna od najšire prihvaćenih međunarodnih konvencija u oblasti međunarodnog prometa (od evropskih zemalja gotovo sve). Konvencija zato ima ulogu jednog od stubova međunarodnog trgovinskog prava.

 

Bečka konvencija kao međunarodni ugovor ima prednost nad odredbama domaćeg zakonodavstva i sadrži zna čajne odredbe kojima reguliše polje svoje primene.

 

Pojam „prodaje robe“

 

Konvencija metodom negativne enumeracije određuje šta šta ne potpada pod pojam „prodaja robe“. BK se ne primenjuje na potroša čke ugovore, tj kada se roba kupuje za lične potrebe.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		36

 

Zatim je izuzeta, zbog prirode predmeta prodaje, prodaja vrednosnih papira, novca, brodova, hovercraftova, vazduhoplova i električne energije.

Na kraju izuzeta je i prodaja na javnim aukcijama i u okviru prinudne prodaje.

 

Međunarodni karakter prodaje

 

Ova konvencija se primenjuje za ugovore o prodaji robe zaključene između strana koje svoje sedište imaju na teritorijama razli čitih država :

1-	Tačka A BK, Kada su te države ugovornice   (ako i prodavac i kupac imaju sedište u
	zemljama članicama BK)
2-	Tačka B BK, Kad pravila međunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava
	države ugovornice  onda će se primeniti BK a tek supsidijarno unutrašnje pravo. Bilo da
	na pravo države ugovornice upu ćuje sud države  članice ili čak sud države koja nije
	članica.

 

Primena BK nije obavezna, stranke uvek mogu u ugovoru isključiti primenu konvencije. (tzv „Opting Out“) Ugovornice mogu isključiti primenu „tačke B“ člana 1 konvencije.

 

Naši sudovi se ne snalaze baš najbolje u primeni BK, iako ona ima primat nad ZOO, čak i u jednostavnim situacijama iz člana 1 (1) (a). Sud najčešće previdi da je potrebno primeniti BK. Sud tako najčešće kao merodavan putem ZMPP iznalazi naš ZOO. U žal benom postupku takve presude imaju različitu sudbinu, u nekim slučajevima se presude pred Višim trgovinskim sudom ukidaju a nekada se postupa drugačije.

 

8. Pravo merodavno za menicu i ček

 

Za menicu i ček postoje posebno razrađene kolizone norme kod nas. Norme regulišu tri pitanja: -merodavno pravo za meničnu sposobnost – mp za prava i obaveze kod menice

-mp za formu meničnih obaveza

 

(Izložena pravila za menicu se odnose i na ček)

 

Menična (čekovna) sposobnost

 

Za sposobnost nekog lica da se menično obaveže merodavno je LN. Dakle prema pravu države čiji je državljanin to lice. Ako meni čni dužnik ne bi bio sposoban prema svom LN , onda treba konsultovati pravo države gde je meni čna obaveza preuzeta.

 

Forma meničnih (čekovnih) obaveza i radnji

 

Osnovno pravilo za formu meničnih obaveza je LRA (mesto vlada činom). Ono je najšire prihvaćeno. Postoji dopuna: Ako su naši državljani i dužnik i poverilac meni čne obaveze i obaveza je primnjena u inostranstvu a nije zadovoljena forma prema LRA, onda je merodavno naše pravo ako su zadovoljeni uslovi po našem pravu, znači zajednički LN (Srpski).

 

Prava i obaveze kod menice (i čeka)

 

Javljaju se dve tačke vezivanja: LLC i LLS, dakle mesto preuzimanje obaveze i mesto gde je menica plativa.

 

LLS merodavno je za prava i obaveze glavnih meničnih dužnika. LLC merodavno je za obaveze svih ostalih meničnih dužnika.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		37

 

 

 

 

 

 

 

**Vanugovorna odgovornost**

 

9. Pravo merodavno za kvazikontrakte

 

1-Sticanje bez osnova i upotreba stvari bez poslovodstva (kondikcijski i verzioni zahtevi)

 

Za koliziono regulisanje sticanja bez osnova postoji više alternativa u teoriji i praksi:

 

Jedna mogućnost je da se merodavno pravo traži preko putativne osnove za sticanje bez osnova. Svako sticanje bez osnova ima neki nevaže ći osnov u nekom poslu (koji nije važe ći ili je ugašen itd).

 

Npr preko nevaže ćeg kupopradajnog ugovora se može do ći do merodavnog prava.

 

Drugo rešenje je da se do merodavnog prava dođe preko oslonca na mesto gde se ostvarilo sticanje bez osnova.

Naš ZMPP stoji na stanovištu prvog rešenja.

 

Kondikcijski zahtevi- Do sticanja bez osnova se dolazi kada se plati nepostojeći dug (dug plaćen dva puta, ili se plati u uverenju da postoji). Za restituciju je merodavno pravo koje je merodavno za odnos iz koga je dug nastao, ili se pogrešno držalo da je dug nastao. To je na jčešće ugovor.

 

Verzioni zahtevi- Upotreba stvari bez poslovodstva su slučajevi u kojima se iskorišćena stvar pretvara u nešto drugo, ili prestaje da postoji ili joj se smanji vrednost. (npr česti su slučajevi upotrebe tuđeg građevinskog materijala). Za koliziono rešenje zakonodavac je odabrao primenu prava zemlje gde su se dogodile činjenice koje su dovele do nastanka obaveze, pošto su te činjenice vezane za upotrebu stvari, tačka vezivanja je LRS u momentu njene upotrebe.

 

2-Poslovodstvo bez naloga

 

Merodavno pravo se traži preko lica koja su u ovom odnosu dužnik i poverilac.

Prema jednom shvatanju merodavno je pravo dominus negotii (lica u čiju korist je poslovodstvo izvršeno) ili negotiorum gestor-a. Reč je o LD.

Savremena zakonodavna rešenja kao tačku vezivanja određuju mesto gde je radnja poslovođe izvršena – LLA. Tako je i po našem pravu.

 

1. Merodavno pravo za građanskopravne delikte

 

Prvo koliziono rešenje za delikte, zadržalo se veom a dugo i bilo je opšte prihvaćeno u teoriji i praksi. To je princip Lex loci delicti commissi-zakon mesta izvršenja delikta. Ova tačka vezivanja je i danas vladajuća, ali uz određene izuzetke.

Sve do pre neku deceniju ovo rešenje nema ozbiljnu alternativu. Međutim postojali su neki dopunski principi:

Lex fori kao dopunski princip- javilo se shvatanje da treba pravo suda postaviti kao dopunski princip pravilu LLDC, i to samo za pitanje protivpravnosti , a ne za celu problematiku delikata. Suština je da će se radnja smatrati protivpravnom ako je protivpravna po LLDC i LF. Za ostala pitanja primenjuje se samo LLDC.

 

Teško će u primeni principa LLDC se javljaju u slučaju dislokacije radnje i posledice kada se ne može odrediti mesto izvršenja delikta jer su radnja i posledica na različitim mestima.

 

Posebno snažna kritika principa LLDC je u oblasti s aobraćajnih delikata, gde mesto udesa gubi značaj u savremenim uslovima saobraćaja kada je moguće preći granice nekoliko država za za

 

Mpp  by Uroš Topi ć		38

 

jedan dan, mesto udesa time postaje potpuno slučajno, pa bi relevantost toga prava mesta udesa bila nelogična.

 

Nova stanovišta se javljaju u američkoj teoriji i praksi povodom toga. Javlja se mišljenje da je novo rešenje PNP, dakle ostavljeno je sudu da proceni koje je pravo u najbližoj vezi sa deliktnim odnosom.

 

Dalje preciziranje predviđa Ristejtment II: merodavno je pravo za delikte koje je u najznačajnijoj vezi sa štetnim doga đajem i sa strankama. Sud će posebno voditi računa o mestu gde je nastupila šteta, mestu deliktne radnje, domicilu, državljnstvu, mest u registracije, sedištu, središtu odnosa stranaka..itd

 

Kajvers uvodi jednu malu revoluciju u teoriju sa svojim „sistemom preferencija“, gde kaže da ako pravila države gde je nastupila šteta predvi đaju viši standard ponašanja i višu naknadu štete nego mesto izvršenja delikta onda će se primeniti pravo zemlje u kojo je šteta nastupila. Vodi se dakle po Kajversu računa i o sadržini propisa.

 

Kolizione norme za građanskopravne delikte u našem MPP

 

Osnovana koliziona rešenja se nalaze u ZMPP. Osnovna tačka vezivanja je LLDC. Mesto radnje izvršenja treba tražiti u svakom konkretnom slu čaju, ako je radnja pozitivna to je mesto gde se štetnik nalazio u momentu preduzimanja, a ako je radnja negativna to je mesto gde je štetnik imao da dela.

 

Za slučaj dislokacije zakonodavac se opredelio za primenu „teorije žrtve“, primeniće se ono pravo koje je u konkurenciji povoljnije za oštećenog. Radnja je protivpravna ako je takva bilo po mestu radnje ili mestu nastupanja posledice.

 

Odstupanja od LLDC su samo u poznatim slučajevima u kojima je primena nemoguća, na brodu na otvorenom moru, u vazduhoplovu iznad mora ili neke zemlje, tada se primenjuje princip zakona zastave.

 

1. Haška konvencija o merodavnom pravu za drumske saobraćajne nezgode

 

Uvod

 

Haška konferencija za međunarodno privatno pravo je prvobitno htela da donese sveobuhvatnu konvenciju za sve delikte, ali se vremenom od tog plana odustalo zbog teškoća oko postizanja konsenzusa na tako širokom polju, pa je odlučeno da se donese konvencija o užoj oblasti , o deliktima u drumskom saobraćaju. Haška konvencija nastoji da pomiri različite pristupe, između pristalica pravila LLDC i PNP tj „centra gravitacije“. Rešenje je nađeno u tome da je osnovno rešenje LLDC uz brojne izuzetke. Izuzeci su dominantni. Pravilo koje najčešće zamenjuje LLDC je mesto registracije vozila.

 

Osnovno rešenje Haške konvencije

 

Konvencija prihvata kombinaciju LLDC i mesta registracije vozila. Kako? Primeniće se LLDC ako okolnosti slučaja ne upućuju na izuzetke koji bi uslovili primenu mesta registracije vozila.

Uslovi za primenu prava mesta registracije vozila: koji se tiču vozila su da su vozila koja učestvuju u nezgodi registrovana u istoj državi, a ako je u čestvovalo i lice bez vozila, onda se traži da i ono ima boravište u istoj zemlji gde je registracija vozila.

 

Potrebno je da se ispuni još jedan od alternativnih uslova: da zahtev postavlja vozač, sopstvenik ili bilo koje lice koje polaže neko pravo na vozilo , da zahtev postavlja žrtva putnik, ili da zahtev postavlja žrtva van vozila koja nije bila putnik.

 

Na štetu na stvarima će se primeniti takođe ili pravo mesta nezgode ili pravo mesta registracije. Ako su se stvari nalazile u vozilu i pripadale putniku primeniće se pravo merodavno za odgovornost prema putniku.

Ako su se stvari nalazile u vozilu a ne pripadaju putniku primeniće se pravo koje je merodavno za odgovornost prema vlasniku vozila.

Ako su stvari van vozila primeniće se LLDC osim ako su te stvari pripadale žrtvi van vozila.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		39

 

 

 

 

**Prava stranaca da stupaju u privatnopravne odnose u Srbiji**

 

2. prava stranaca da stupaju u porodičnopravne odnose u Srbiji

 

Pravo stranaca na brak

 

Svako ljudsko biće ima pravo na brak i ovo pravo se tretira kao osnovno ljudsko pravo. Pravo strana na brak je u ogromnoj većini država postavljeno kao opšte pravo, koje je jed nako dostupno strancu kao i domaćem državljaninu. Doma će pravo ne postavlja nikakve dodatne uslove stranim licima zbog svojstva stranca. U Srbiji je pravo na brak opšte pravo, koje proizilazi iz Ustava i ratifikovanih međunarodnih ugovora.

 

Pravo stanaca da bude usvojitelj ili usvojenik

 

Je relativno rezervisano pravo. Konvencija o pravima deteta UN dopušta da se pravo stranaca da budu usvojitelji dece postavi kao relativno rezervisano pravo., tj samo onda kada se u domaćim okvirima ne može na ći odgovarajuće rešenje.

U obrnutom slučaju, Zakon o državljanstvu predvi đa da stranac može biti usvojenik u Srbiji, koji u slučaju potpunog usvojenja stiče naše državljanstvo.

Teorijski su moguće tri situacije u pogledu prava stranaca da budu usvojitelji i usvojenici:

 

1- Kada stranac želi da usvoji pred našim organom d ete koje ima strano državljanstvo- to pravo mu se priznaje kao opšte

2- Kada domaći državljanin želi da usvoji stranca (dete koje ima strano drž. Ili apatrida) pred našim organom to pravo se priznaje kao opšte

3- Kada stranac želi da usvoji dete koje je naš drž avljanin to pravo mu je relativno rezervisano jer moraju biti ispunjeni dodatni uslovi: – da se ne mogu naći usvojitelji među domaćim državljanima, -da se ministar nadležan za porodi čnu zaštitu složi sa time.

 

3. Prava stranaca- nasleđivanje, stvarna prava, obligaciona prava i radni odnos

 

Nasleđivanje

 

Po Zakonu o nasleđivanju stranci imaju ista nasledna prava kao i domaći državljani, pod uslovom reciprociteta, osim ako je drugačije propisano međ. ugovorom. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđa da stranac može pod uslovom reciprociteta nasle đivati nepokretnosti na teritoriji Srbije. Reč je dakle o formalnom reciprocitetu, jer će stranci biti izjedančeni u pravima sa domaćim državljanima. Apatridi nasle đuju bez uslova reciprociteta ,što je logično, jer oni nemaju državljanstvo ni jedne države.

 

Prava stranaca da stupaju u stvarnopravne odnose

 

-Stvarna prava na pokretnim stvarima – javljaju se kao opšta prava, kako po pitanju svojine tako i po pitanju sektorskih, užih stvarnih rpava ( zaloga npr).

 

-Stvarna prava na nepokretnostima – je relativno rezervisano pravo. Ponegde je relativno a ponegde apsolutno rezervisano pravo, ali je sve širi krug država koje propisuju nacionalni tretman. Ovakvi dvojni načini regulisanja postoje zbog ekonomskih, političko bezbednosnih, socijalnih, nacionalih ,etničkih i rasnih razloga. Zato postoje različita ograničenja prava na nepokretnosti za strance.

 

Po našem pravu stranci mogu sticati nepokretnosti pod uslovom zakonskog reciprociteta. Stranci koji obavljaju delatnost u Srbiji mogu steći svojinu na nepokretnosti u namenske svrhe.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		40

 

 

Prava stranaca da stiču obligaciona prava

 

Pravo stranaca da bude nosilac obligacionih prava je uglavnom svuda priznato kao opšte pravo. Izuzeci se posebno utvrđuju zakonom i najčešće se odnose na ugovore čiji su predmet nekretnine.

 

Pravo stranaca da zasnivaju radni odnos

 

To je relativno rezervisano pravo. Uslovi za zasnivanje radnog odnosa su isti kao i za naše građane, ali je potrebno da zadovolje još tri uslova :

1- Da imaju odobrenje za stalno nastanjenje (ako su jugoslovenskog porekla, ili su članovi uže porodice naši državljani ili im je odobreno stalno nastanjenje, i druga lica ako opravdavaju razlozi)

 

2- Odobrenje za zasnivanja radnog odnosa (podnosi zahtev sam ili radna organizcije, u zavisnosti od toga da li ima odobrenje za stalno nastanjenje ili privremeni boravak)

3-  Da je reč o radno memstu koje nije rezervisano samo za domaće državljane

 

Privremene poslove do tri meseca trajanja u jednoj kalendarskoj godini stranci obavljaju bez pomenutih dodatnih uslova tj. kao i domaći državljani.

 

 

 

 

4. Prava stranih ulagača

 

U siromašnim ekonomijama strane investicije se smatraju za najboljeg pokretača razvoja. Države u tranziciji uglavnom predvi đaju preferencijalni, povlašćeni, tretman za strane ulagače.

 

Strana ulaganja u Srbiji

 

Na osnovu Zakona o stranim ulaganjima u Srbiji postoje 4 tipa stranih ulaganja:

 

1-  Osnivanje novog preduzeća

2-  Kupovina udela ili akcija postojećeg domaćeg preduzeća

 

3- Sticanje drugog imovinskog prava kojim strani ulagač ostvaruje svoj interes 4- Ugovor o koncesiji sa BOT (build operate transfer) aranžmanom

 

Svaki od ova 4 oblika je rezervisan i za domaće ulagače, ali za razliku od njih stranim ulagačima se garantuju određene povlastice.

 

Ulaganja nisu moguća u svim privrednim oblastima, jer su neke oblasti određene kao važne za bezbednost države, a to je proizvodnja i promet oru žja.

 

Ko se smatra stranim ulagačem?

 

U pogledu fizičkih lica strani ulagač je strano fizičko lice (državljanin strane države), državljanin Srbije koji ima prebivalište ili boravište u inostranstvu u trajanju od najmanje 1 godinu. U pogledu pravnih lica smatraće se pravno lice sa sedištem u inostranstvu, ogranak ili predstavništvo u Srbiji ne menja stvar.

 

Obaveze i prava stranih ulagača?

 

Osnovna je obaveza unos određenog uloga, a to je ujedno i osnovni cilj zakonodavca, privlačenje stranog kapitala.

 

Druga prava i povlastice koje se garantuju stranom ulagaču su užitak jednakog položaja kao i domaćih preduzeća, slobodnu repatriciju profita ( tj. ono što ulagač stekne može konvertovati u stranu valutu i slobodno prebaciti gde smatra da je potrebno ), adekvatnu, brzu i pravednu eksproprijaciju (država uvek ima pravo da nacionalizuje strano ula ganje kada je utvrđen javni interes ali je dužna adekvatnu kompenzaciju). Držav a ne sme pravo stranog ulagača stečeno u momentu upisa stranog ulaganja i registar suziti naknadnom promenom propisa, takva odredba zakona se naziva stabilizaciona klauzula.

Srpski poreski propisi garantuju jednake poreske podsticaje, čime se izbegava „round-tripping“.

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		41

 

 

 

Koncesije i BOT

 

Koncesija je ugovor kojim se na koncesionara prenosi pravo korišćenja prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi ili mu se daje dozvola za obavljanje delatnosti od opšteg interesa od strane koncendenta (davaoca koncesije), pod posebnim uslovima i uz naknadu.

 

Poseban oblik koncesije je koncesija po BOT sistemu (build- operate – transfer tj. izgradi, koristi, predaj) kada investitor ima obavezu da sagradi određeni objekat (npr autoput, gasovod) a zatim ima pravo da taj objekat eksploatiše određeno vreme (ne duže od 30 godina). Po isteku roka ob jekat prelazi u svojinu Republike Srbije.

 

Predlog za davanje koncesije podnosi se Vladi Srbije, koja na bazi toga donosi koncesioni akt. Po sprovedenom tenderu Vlada donosi odluku o izboru koncesionara. Za ugovor je obavezna pismena forma. Koncesionar ima obavezu osnivanja u roku od 60 dana, posebnog preduzeća u Srbiji.

 

Sporovi

 

Iz stranih ulaganja i sporovi iz koncesija mogu se rešavati pred domaćim sudovima i pred arbitražama (stranim i doma ćim). Nadležnost stranih sudova se ne može ugovoriti. To je dakle relativna isključiva nadležnost naših sudova.

 

 

**Građanski postupak u prisustvu elementa inostranosti (međunarodno gpp) **

 

5. Pojam i značaj pravila o međunarodnoj nadležnosti

 

Pod nadležnoš ću se podrazumeva krug poslova jednog suda, dužnost suda da postupi u određenoj stvari (da raspravlja po tužbi). Nadležnost može bi ti stvarna ( koja određuje koji će sudovi biti nadležni u prvom stepenu s obzirom na vrstu i rang) , mesna ( koja određuje koji će od stvarno nadležnih sudova suditi po odre đenom pitanju) , funkcionalna ( njome se određuje krug poslova sudova raznih stepena o tužbi i pravnim lekovima). Njima treba dodati i međunarodnu nadležnost koja je za nas trenutno najinteresantnija.

 

Pojam međunarodne nadležnosti

 

Ako ne bi postojala pravila o međunarodnoj nadležnosti, s obzirom da je svet iscepka n na pojedine države, tada ne bismo znali sudu koje zemlje da se obratimo tužbom u vezi spora sa elementom inostranosti.

Svaka zemlja donosi svoja pravila o međunarodnoj nadležnosti da bi rešila koje zemlje sud će biti nadležan za spor čije je činjenično stanje vezano za inostranstvo.

Prvo, suštinsko, pitanje koje se postavlja kada žel imo da ostvarimo pravo iz odnosa sa elementom inostranosti je- organima koje države ćemo se obratiti?

Pravila o međunarodnoj nadležnosti sudova postavljaju granice je dnog pravosuđa, određuju u kojim sitacijama jedno pravosuđe ima pravo i dužnost da postupa. Svaka država ima svoja pravila o međunarodnoj nadležnosti , i donosi ih vodeći računa pre svega o svojim interesima jer želi da obuhvati one sporove za čije je rešenje zainteresovana, ali mora da vodi računa i o obzirima međunarodne saradnje i interesima drugih država.

U sporu sa elementom inostranosti možemo se obratit i samo pravosuđu one države čije norme o međunarodnoj sudskoj nadležnosti predvi đaju nadležnost svojih sudova za taj slu čaj. Ako pravosuđe kome smo se obratili nije nadležno, nakon što to utvrdi odbiće da raspravlja o tužbi.

 

Međutim moguće je da su za neka pitanja više pravosuđa u konkurenciji nadležna (konkurentna

 

nadležnost), pa tužilac može da se opredeli za sud  jedne od njih.

Propisi o međ. nadležnosti odre đuju samo sudovi koje države imaju pravo i dužnost d a postupaju, a ne određuju konkretno nadležan sud, to je prepušteno unutra šnjem pravu zemlje u pitanju.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		42

 

 

Kriterijumi za zasnivanje nadležnosti

 

Norme o međunarodnoj nadležnosti odgovoraju na pitanje da li j e nadležan doma ći sud. Ako je odgovor negativan, one se na tome zaustavljaju ,ne određuju dakle koje je pravosuđe nadležno. Načelno su države potpuno suverene pri odre đivanju granica međunarodne nadležnosti svojih sudova.

 

Nekada se smatralo da je sasvim dovoljno za zasnivanje nadležnosti da se tuženi ili njegova imovina nalazi na teritoriji države.

Danas je najšire prihvaćen osnov za zasnivanje nadležnosti domicil ili redovno boravište (sedište) tuženog . Pored toga osnovnog postoje i drugi kriterijumi, kao što je mesto nalaženja stvari (pokretne i nepokretne), mesto zaključenja ugovora, mesto izvršenja pravnog posla, mesto delikta.

 

Najzad, na kraju se postavlja jedno logično pitanje, naime, ako smo rekli da zakonodavac ima potpunu vlast nad načinom na koji se stvaraju norme o međunarodnoj nadležnosti, ako je to unutrašnja stvar, zašto je onda bilo kakav obzir prema interesima i kriterijumima drugih država i prava bitan? Odgovor se nalazi u jednoj kasnijoj fazi postupka, u postupku priznanja i izvršenja sudskih odluka u drugim državama, tada je bitno da je sud koji je doneo odluku zasnovao svoju nadležnost na prihva ćenom kriterijumu za zasnivanje, inače odluka donesena u jednoj državi ne će važiti u drugoj.

 

6. Klasifikacija pravila o međunarodnoj nadležnosti

 

1-  Direktna i indirektna međunarodna nadležnost

 

Kriterijum za ovu podelu je procesni momenat u kome se ocenjuje nadležnost i svrha ocene nadležnosti.

 

Primenjivanjem pravila o direktnoj nadležnosti, u momentu zasnivanja nadležnosti za odlučivanje, odgovara se na pitanje da li je jedno pravosuđe uopšte nadležno da postupa u određenoj stvari. To su domaća pravila one zemlje čijem se pravosuđu prvo obraćamo.

 

Primenom pravila o indirektnoj nadležnosti se odgovara na pitanje nadležnosti u jednom kasnijem momentu kada se rešava pitanje dejstva te odluke u nekoj drugoj državi. Tada se primenjuju norme te druge države o indirektnoj nadležnosti.

 

2-  Isključiva i konkurentna  međunarodna nadležnost ( pitanje 58.)

 

Isključiva nadležnost jedne zemlje isključuje nadležnost sudova drugih zemalja. Kada je isklj učivo nadležno srpsko pravosu đe, ne dozvoljavamo da postupa strano pravosuđe. Odluke stranog pravosuđa se ne bi priznale u tom slučaju. Isključiva nadležnost se predvi đa izuzetno, kada neki odnos ima jake veze sa domaćim pravosuđem i postoji jak interes da se ti pravni odnosi rasprave pred našim sudom.

 

To su pre svega oblasti porodičnog prava i nekretnine.

Konkurentna nadležnost znači da se pravilima dozvoljava da se javi kao nadležn o i neko drugo pravosuđe pored domaćeg. Takav je najveći broj pravila o međunarodnoj nadležnosti.

Postoji i relativna isključiva međunarodna nadležnost. Takve su odredbe zakona o stranim ulaganjima koje propisuju nadležnost doma ćeg suda za sporove iz te oblasti, ali se stranke mogu dogovoriti da spor povere nekoj stranoj ili domaćoj arbitraži.

 

3-  Opšta (sa retorzijom) i posebna me đunarodna nadležnost i forum non conveniens

 

(pitanje 57.)

 

Opšta me đunarodna nadležnost je ona koja je za sve vrste sporova i postupaka. Osnov za zasnivanje opšte nadležnosti je ve ć pomenuto prebivalište (alternativno boravište) tuženog lica, kod pravnih lica to je sedište.

 

Posebna međunarodna nadležnost pravosuđa se zasniva za posebne kategorije odnosa, tj sporova, van opšteg foruma tuženog, na osnovu drugi h kontakata. ( Ako je npr osnov zasnivanja

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		43

 

nadležnosti imovina nadležnost treba da postoji samo u pogledu te imovi ne, ili ako je osnov mesto izvršenja delikta, nadležnost važi samo u pogledu z ahteva za naknadu štete pričinjene deliktom..itd) Retorziona međunarodna nadležnost postoji u slučajevima kada postoji nadležnost suda neke zemlje u sporu protiv državljanina Srbije prema kri terijumu nepoznatom našem pravu. Tada naša država „preslikava“ taj kriterijum ili „pozajmljuje“ u pogledu stranaca te države u sporu pred našim sudom. Zato se ova nadležnost naziva recipro čnom ili retorzionom.

 

Forum non conveninens (neprikladan forum)

 

Često se u praksi dešava da obe stranke imaju razloga da pokrenu spor povodom svog pravnog odnosa. Takva sitacija se ponekad rešava forum shopping-om tako što odlu čujuću prednost stiče ona stranka koja prva podnese tužbu i otpo čne postupak u za nju najpovoljnijem pravosuđu. (važan primer za razumevanje: poznat je slučaj Union Carbide američke multinacionalne kompanije koja proizvodi pesticide , koja je sagradila fabriku u Indiji kod grada Bopal. Došlo je do havarije i nastala je velika šteta po zdravlje ljud i i okolinu, hiljade ljudi je umrlo. Američki advokati su pohrlili u Indiju kako bi od ošte ćenih uzeli što više punomo ćja, kako bi tužili kompaniju u opštem forumu- SAD, te od kompanije naplatili orgomnu odštetu.

Parnice su konsolidovane pred sudom u Njujorku. Međutim dolazi do obrta, sud opšteg foruma se oglasio nenadležnim, spasivši kompaniju od bankrots tva i prepustio je slučaj indijskim sudovima.)

 

Šta se dogodilo? Ovaj obrt omogu ćila je doktrina forum non conveniens, tj doktrina neprikladnog foruma. Nju ne poznaju kontinentalni sudovi, koji su nemoćni pred forum shopping-om, za razliku od angosaksonskih zemalja koje mogu konstatovati da iako postoji nadležnost opšteg foruma neko drugo pravosuđe bi bilo mnogo prikladnije i prirodnije mesto da se spor raspravi. To je doktrina neprikladnog foruma. U slučaju „Bopal“ američki sud je procenio da je Indija pogodnije mesto za raspravljanje s obzirom da se tamo dogodila nesreća da su tamo svedoci, dokazi i da bi postupak u SAD bio dosta skuplji. Tuženi je kao što je obi čaj kod forum non convenines morao da se obaveže da će prihvatiti odluku stranog suda i da neće isticati prigovor nenadležnosti (što kompaniji nije teško palo ☺ jer je slučaj završen u Indiji na neadekvatan način a isplaćena odšteta je neuporedivo manja ).

 

Neprikladni forum je počeo da trpi oštre kritike da je puko sredstvo za spašavanje američkih multinacionalnih kompanija.

 

 

9. Zakonski i sporazumno određena međunarodna nadležnost (prorogacija nadležnosti)

 

Do sada smo govorili o zakonski određenoj međunarodnoj nadležnosti, koja se zasniva na zakonskim normama i merilima. Postoji i drugi način određivanja međunarodne nadležnosti , putem sporazuma stranaka. Naravno ni ovaj način nije nezavisan od zakona, jer je sporazum punovažan samo ako je u zakonskim okvirima.

 

U našem pravu postoje dve vrste ovih sporazuma, kojima se: 1- sporazumeva o nadležnosti srpskog suda, 2- sporazumeva o nadležnosti stranog suda .

Prorogacija nadležnosti je sporazum stranaka kojim one određuju sud neke zemlje koji će odlučivati o njihovoj pravnoj stvari.

 

Uslovi: Sporazum o nadležnosti srpskog suda će biti valjan ako je makar jedna stranka naš državljanin, i ako nije posredi pravna stvar koja s e tiče bračnih, porodičnih i statusnih odnosa. Sporazum o nadležnosti stranog suda će biti valjan, ako je makar jedna stranka strani državljanin, ako nije po sredi pravna stvar iz oblasti bračnih, porodičnih i statusnih odnosa, i ako nije po sredi spor za koji po našim propisima postoji isključiva nadležnost našeg suda.

 

Obavezna je pismena forma.

Sporazum je samostalni pravni posao i ne deli sudbinu glavnog ugovora, pravo merodavno za ocenu nejgove punovažnosti je LF prorogati, pravo zemlje čiji je sud u sporazumu prorogiran. (znači ako je npr. u sporazumu stranaka za njihov spor određen švajcarski sud, švajcarsko pravo će biti merodavno za punovažnost tog sporazuma o proro gaciji).

 

Rezultat prorogacije je da prorogirano pravosuđe postaje isključivo nadležno , a derogira se nadležnost onog pravosu đa koje bi po zakonu bilo nadležno za konkretan spor .

 

Mpp  by Uroš Topi ć		44

 

 

1. Međunarodna litispendencija

 

Najčešći oblik međunarodne nadležnosti je konkurentna nadležnost. Postoji mogućnost da se povodom istog spora stranke obrate sudovima više ze malja i da se postupak tako efektivno vodi u više zemalja.

 

Da li na odluku jednog suda o tome da li da povede postupak utiče činjenica da se u istoj stvari već vodi spor u drugoj zemlji?

 

ZMPP je stao na stanovište da ranije pokrenuta parnica u inostranstvu ima procesne efekte , ali taj efekat nije kao u unutrašnjem pravu odbacivanje tužbe u slu čaju litispendencije ,nego je procesni efekat u tome da će sud prekinuti postupak. Ne određuje se kada se postupak nastavlja, ali je najverovatnije smisao prekida u tome da se sačeka dok se ne donese strana odluka i dok se otkloni neizvesnost o tome hoće li se ta odluka priznati u Srbiji i izjednačiti sa domaćom.

 

Ako strani sud meritorno reši spor i odluka bude priznata u Srbiji , tužbu bi trebalo odbaciti zato što je ta strana odluka kod nas onda res iudicata. Ako se strani postupak ne okonča meritorno postupak pred našim sudom bi se nastavio.

 

Sud postupak prekida samo po predlogu stranke, podnošenjem prigovora litispendencije od strane stranke , ne ex officio.

Uslovi su: da je pred stranim sudom pokrenut postupak, da je u pitanju spor za koji nije isključivo nadležan naš sud, da izme đu Srbije i zemlje u pitanju postoji uzajamnost u prekidanju postupaka kada se u onoj drugoj vodi postupak o istom.

 

Donošenjem rešenja o prekidu  postupak se prekida.

 

2. Brisel I regulativa

 

Osnovne ideje Brisel I regulative

 

Briselska konvencija o nadležnosti i priznanju i iz vršenju sudskih odluka u građanskim i trgovačkim stvarima.

 

Prva ideja Brisel I regulative je olakšanje , liberalizacija prometa odluka sudova zemlja EU u građanskoj i trgovačkoj materiji. Glavna prepreka tome je bila u nemogućnosti kontrole načina zasnivanja nadležnosti stranih sudova, jer su nacio nalni sudovi koristili svoje propise o nadležnosti, a sudovi država priznanja su nastavljali da svojim pravilima o indirektnoj nadležnosti preispituju nadležnost sudova koji su donosili odluke, i tako j e promet odluka bio otežan i spor.

 

Problem liberalizacije prometa odluka rešava se drugom idejom, taksativnim nabrajanjem kriterijuma na osnovu kojim sudovi zemalja EU smeju da zasnivaju nadležnost. Time će nestati potreba za kontrolom u postupku priznanja.

 

Treća ideja je jačanje pravne zaštite lica koja imaju domicil u EU, jer koristi od režima Brisel I regulative imaju samo tuženi sa domicilom u EU. (u produžetku ćemo videti na koji način)

 

Pravila Brisel I regulative

 

Prema licima koja imaju domicil (ne moraju imati državljanstvo neke od članica, dovoljan je domicil) u EU nadležnost se može zasnovati samo po odredbama BR. To je tzv „bela lista“ (odobrena lista) kriterijuma. A postoji i „crna lista“ kriterijuma , to su oni kriterijumi po kojima se nadležnost ne može zasnovati prema licima koja imaj u domicil u EU. Dakle po beloj listi kriterijuma može a po crnoj ne može da se zasnuje nadležnost. M eđutim tužioci mogu i dalje koristiti crnu listu kriterijuma kada tuže ona lica koja nemaju domicil u EU.

 

Da vidimo sad koji su to kriterijumi (koji čine belu listu)? -Opšti forum

BR propisuje da se lica koja imaju domicil u EU mogu tužiti samo u zemlji u kojoj imaju domicil .

-Kriterijumi posebne nadležnosti

 

Lica koja imaju domicil u EU mogu biti tužena i van zemlje domicila, ako je to propisano kriterijumima posebne nadležnosti. U sporovima iz u govornih odnosa može se tužiti u zemlji izvršenja sporne obaveze , za delikte i kvazidelikte biće nadležan sud mesta izvršenja delikta.

Mpp  by Uroš Topi ć		45

 

 

Zaštita slabije strane po BR

 

BR poklanja posebnu pažnju zaštiti slabije strane. Kao slabija strana identifikovani su potrošači i zaposleni, zatim korisnici osiguranja. Zaštita je dvojaka: 1- slabija strana može tužiti ja ču i u zemlji svog domicila, 2- jača strana ne može koristiti posebne osnove nadležnos ti, već mora slabiju stranu tužiti u njenom opštem forumu (zemlj i domicila).

 

 

Isključiva nadležnost po BR

 

Predviđena je povodom postupaka o stvarnim pravima na nepokretnosti, tu je isključivo nadležan sud mesta nalaženja nepokretnosti.

 

U postupku za povodom statusa pravnih lica- forum sedišta pravnog lica .

U postupku povodom upisa u javne knjige- forum zemlje u kojoj se knjiga vodi.

 

U postupku koji se tiče izvršenja presude (npr izuzimanje, postupak za predaju..)- sud zemlje izvršenja.

 

Prorogacija po BR

 

Stranačka autonomija ima prvenstvo. Zabranjena je generalna prorogacija, već ona mora biti za konkretan odnos. Ako je barem jedna strana domicilirana u EU, prorogirani sud automatski postaje nadležan. Ako su obe ugovornice domicilirane van EU (npr tursko i srpsko preduzeće) a ugovore nadležnost nekog suda u EU (npr nema čkog suda) punovažnost takvog sporazuma će se ceniti po pravu zemlje prorogiranog suda (dakle Nemačke) a ne po BR.

 

Litispendencija i povezani zahtevi po BR

 

Litispendencija po BR odgovara shvatanju litispendencije u našem pravu. Prednost ima sud koji je prvi započeo postupak. Ako je taj sud utvrdio da je nadležan svi ostali će odbaciti tužbu i oglasiti se nenadležnim. Ako sud još nije odlučio o svojoj nadležnosti, ostali će prekinuti postupke i sačekati da prvopostupajući sud odluči da li je nadležan ili nije.

 

Kada se pred sudovima EU vodi postupak ne o istim (litispendencija) već o povezanim zahtevima. Ovde nema identiteta tužbenih zahteva ali je bolje da o bliskim zahtevima odlučuje jedan sud nego da dođe do kontradiktornih odluka. U tom slučaju sud pred kojim je postupak prvo počeo da teče nastavlja postupak a ostali mogu da ih prekinu.

 

**Vođenje građanskog postupka u prisustvu elementa inostranosti**

 

3. Ustaljivanje nadležnosti

 

Prema Zakonu o parničnom postupku (ZPP) sud ocenjuje svoju nadležnost prema okolnostima koje su postojale u momentu dostavljanja tužbe sudu . Ukoliko sud prema okolnostima tog momenta utvrdi da je nadležan naknadna promena okolnosti ne će dovesti do gubitka nadležnosti tog suda.

 

A koji je momenat bitan za ocenu međunarodne nadležnosti srpskog suda , i da li naknadna promena činjenica dovodi do gubitka nadležnsoti ili dolazi d o ustaljivanja, kao u slučaju rešenja ZPP za unutrašnje stvari?

 

ZMPP predviđa da je za ocenu nadležnsoti doma ćeg pravosuđa relevantan momenat kada je parnica počela teći, tj momenat dostavljanja tužbe tuženome . Da li je zakonodavac svesno napustio kriterijum koji je u ZPP i pomerio ga za vremenski kasniji momenat ili je u pitanju redakcijska greška!?

Postoji više razloga za tvrdnju da je zakonodavac to učinio namerno.

 

Ustaljivanje nadležnosti suda, „ okamenjivanje “, služi da se spreče manipulacije u vezi sa nadležnoš ću zbog toga što su činjenice na kojima se nadležnost zasniva promenjlji ve. Njihovom svesnom promenom bi tuženi mogao odugovla čiti postupak (npr zbog promene domicila sud bi se oglasio nenadležnim, a novi bi sud zasnovao nadležn ost). Mogućnost zloupotrebe se smanjuje

 

Mpp  by Uroš Topi ć		46

 

kada se jedan momenat uzme kao bitan i posle njegovog proteka se nadležnost ustaljuje (okamenjuje). Do zloupotrebe najčešće može do ći u momentu kada tuženi sazna da je tužen, kada dobije tužbu ( jer je tada saznao da može promeniti domicil npr ), onda je logično da je zakonodavac pomerio taj momenat od kog se ustaljuje nadležnost sa momenta dostavljanja tužbe sudu na momenat dostavljanja tužbe tuženome. Posle tog mome nta nadležnost suda se okamenjuje ( pa npr nije relevantno da li će posle toga tuženi promeniti domicil jer je nadlež nost „okamenjena“) .

 

Dakle, momenat relevantan za ocenu postojanja međunarodne nadležnosti srpskog pravosuđa je momenat dostavljanja tužbe tuženome, kako i pi še u ZMPP. Naknadna izmena činjenica neće biti relevantna.

 

4. Stranci i građanski postupak sa elementom inostranosti

 

Stranačka i parnična sposobnost stranca

 

Merodavno pravo za procenu stranačke i parnične sposobnosti stranih fizičkih i pravnih lica je određeno u ZMPP. Za fizička lica to je LN stranca, a za pravna lica merodavno je pravo države registracije korigovano teorijom stvarnog sedišta. Moguće po tome je da pred našim sudom bude parnično sposobno lice koje prema našem pravu ne bi bilo poslovno sposobno ali je sposobno po LN, i obrnuto, moguće je da nije sposobno po LN, jer on postavlja više kriterijume, ali će moći da bude sposobno jer zadovoljava uslove LF (prava Srbije).

 

Položaj stranaca u gra đanskom postupku i aktorska kaucija

 

Položaj stranaca pred našim sudom je u na čelu izjednačen sa položajem doma ćih državljana. Tako je u većini država. Me đutim postoje određene manje razlike ko je se javljaju u većini prava, a one se ogledaju u aktorskoj kauciji i uslovnoj dostupnosti prava na besplatnu sudsku pomoć.

 

1- Aktorska kaucija- je obaveza stranca koji se javlja u sporu kao tužil ac da položi određeni iznos kao kauciju za obezbeđenje parničnih troškova druge strane, tj tuženika . Razlog je sprečavanje zloupotreba. Smatra se da je imovina tužioca u inostranstvu teško dostupna pa bi se iz nje troškovi teško mogli naplatiti ako bi tuženik bio izložen troškovima zbog radnjii u postupku a dobio je na kraju spor. U suštini institut aktorske kaucije prolazi od pretpostavke da tužilac pokre će spor iz obesti i zbog toga trpi kritike.

 

Uslovi: da je tužilac stranac, da tuženi istakne zahtev za polaganje obezbeđenja (dakle sud ne može tražiti ex offo).

Neće postojati obaveza: ako je reč o bračnom sporu, utvrđivanju očinstva, materinstva, o sporu iz zakonskog izdržavanja, potraživanjima iz r adnog odnosa, protivtužbi, tužbi za izdavanje platnog naloga, meničnoj i čekovnoj tužbi. Tako đe ni ako postoji reciprocitet između država o tome da se kaucija ne polaže.

 

2- Besplatna sudska pomoć– Sirmomaško pravo sep riznaje strancima koji imaju prebivalište u Srbiji pod istim uslovima kao i domaćim državljanima. Ako nemaju prebivalište onda je potrebna uzajamnost.

 

Da bi stranac bio oslobođen od predujmljivanja troškova mora podneti uverenje svog nadležnog organa o imovnom stanju domaćem sudu.

 

Posle svega nameće se zaključak, usled toliko izuzetaka u pogledu i onako nejednakosti, da su stranci gotovo bezrezervno izjednaćeni u pravima sa domaćim državljanima pred srpskim sudom.

 

5. Međunarodna pravna pomoć

 

Zbog prirode građanskog postupka sa elementom inostranosti, određene parnične radnje treba preduzeti u različitim suverenitetima. Te parnične radnje na teritoriji strane države mogu se preduzeti samo u saradnji sa stranim organima. Radnja koja se najčešće obavlja putem pravne pomoći i koja je najznačajnija je dostavljanje.

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		47

 

Dostavljanje

 

Nepravilo izvršeno dostavljanja je razlog za odbijanje priznanja odluke zbog povrede prava odbrane, kako kod nas tako i gotovo svuda u svetu. Kod nas je dostavljanje uređeno u ZPP ali i u mnogim bilateralnim i multilateralnim međunarodnim ugovorima.

 

Po ZPP postoji nekoliko načina dostavljanja:

 

-Ako je reč o stranim licima (fizička i pravna) dostavljanje se vrši diplomatskim putem. Izuzetno i preko predstavništva pravnog lica u Srbiji.

–Ako je reč o našim državljanima , dostavljanej se vrši preko našeg konzularnog predstavnika ili preko pravnog lica registrovanog za poslove dostavljanja (DHL,Fedex, TNT) ali samo ako lice pristane na takav način dostavljanja.

 

-Dostavljanje se može vršiti i posebnom punomo ćniku za prijem pismena. Po ZPP stranka koja se nalazi u inostranstvu dužna je da postavi takvog punomoćnika.

–Komunikacija sa stranim sudom se obavlja diplomatskim putem. Preko Ministarstva pravde, pa dalje putem Ministarstva spoljnih poslova, do stranog organa za diplomatske poslove koji bi dalje ustupio stranom sudu. Mogu se sporazumima predvideti i jednostavniji načini.

 

Haška konvencija o olakšanju međunarodnog pristupa sudovima predviđa da države ugovornice odrede centralni organ za prijem molbi za stranu sudsku pomoć.

 

Pitanje jezika dostavljanja- je po Haškoj konvenciji rešeno tako da se zamolnica dostavlja na jeziku zamoljene države (npr ako tražimo pomo ć od Italije- na italijanskom). Ali veliki broj bilateralnih sporazume Srbije sa drugim zemljama predviđa obraćanje na jeziku zemlje molilje. Samo pismeno po Haškoj konvenciji može biti i na jeziku zemlje iz koje poti če, bez overenog prevoda, ako se traži uobičajena dostava. Po ZPP pismeno i zamolnica moraju biti na jeziku zamoljene zemlje.

 

Ostali vidovi pravne pomoći

 

Su brojne druge procesne radnje kao npr : izvođenje dokaza, informativno saslušanje, pribavljanje obaveštenja o adresama i drugi mčinjenicama, dostavljanje izvoda o stanju prava (zakona)..itd. Zamoljeni sud izvodi radnje na način koji je predviđen u njegovim, domaćim procesnim normama, osim ako je posebno zamoljen da postupi na drugi način (ako to nije protivno javnom poretku).

 

Principi na kojima se zasniva međunarodna pravna pomoć su:

 

1- Princip suverenosti- osnovna ideja je da ograni jedne države ne mogu da vode postupak na teritoriji druge države. Princip suverenosti svojom suštinom upravo ukazuje da je jedini način vođenja postupka na teritoriji strane države putem pra vne pomoći.

 

2- Princip ravnopravnosti- se ostvaruje pomoću uslova reciprociteta. Prilikom zauzimanja stava prema zamolnici neke države vodi se ra čuna kakav stav ima strana država prema našim zamolnicima za pravnu pomoć. Tako se ostvaruje ravnopravna saradanja. Međutim uslov reciprociteta treba fleksibilno tumačiti, da ne bi postao kočnica međunarodne saradnje.

 

3- Efikasnost- potrebni su jednostavni i celishodni oblici organizovanja međunarodne pravne pomoći, i oni se neprekidno traže na me đunarodnom i unutrašnjem planu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		48

 

 

 

 

 

**Priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka**

 

 

6. Pojam strane sudske odluke

 

Pod pojmom strane odluke koja je podobna za priznanje u Srbiji, podrazumevamo odluku stranog suda ili nesudskih organa koje su po dejstvima i statusu izjednačene sa sudskim, i to po pravu države u čije ime su donete. Dakle pravo zemlje odluke je merodavno za kvalifikaciju jedne odluke kao sudske. Zemlja porekla je ona zemlja u čije ime je odluka odneta. Odluka mora biti podobna za priznanje, mora biti meritorna, podobna da stekne svojstvo pravnosnažnosti i mora regulisati privatnopravne odnose pojedinca ili pravnog lica. Inostranost se ceni prema trenutku pravnosnažnosti. Naziv same odluke nije bi tan. Podobne su i konstitutivne i deklaratorne i kondemnatorne presude za priznanje. Kao i dopunske i delimične presude. Međupresuda po većinskom shvatanju može biti podobna za priznanje jer je snabdevena materijalnom pravnosnažnoš ću. Privremena mera stranog organa se ne može prizna ti jer nije konačna odluka. Strana verodostojna isprava se ne može izvršiti dir ektno nego se prvo mora priznati.

 

7. Pojam priznanja i izvršenja stranih sudskih odl uka

 

Priznati i izvršiti stranu sudsku presudu zna či prihvatiti je kao pravnosnažnu i kao izvršni naslov, izjednačiti je u dejstvima sa domaćim odlukama. Ima odluka koje se mogu samo priznati (npr statusne odluke) dok ima odluka koje su podobne za izvršenje (osuđujuće presude koje se ne tiču statusa , troškovi postupka itd).

 

Osnovno je pitanje da li strane sudske odluke imaju status pravnosnažne presude i izvršnog naslova kod nas? Ako bi presude ostale bez dejstva van zemlje gde su donete, to bi moglo obezvrediti čitav sistem zaštite prava sa elementom inostranosti i ozbiljno bi narušilo međunarodnu ekonomsku saradnju. Nema sumnje da ti pomenuti argumenti govore u prilog tome da se sudskim odlukama prizna dejstvo van države čiji su ih sudovi doneli.

 

Sa druge strane priznanje ne sme biti automatsko, jer bi to ugrozilo suverenost domaće države, i moglo bi nametnuti rešenja nespojiva sa principima domaćeg javnog poretka.

 

Danas većina država priznaje dejstvo stranim sudskim odlukama, ali kroz mehanizam priznanja i izvršenja. Takvih sistema i priznanja i izvršenja stranih sudskih ima 5 osnovnih tipova.

 

8. Sistemi priznanja i izvršenja stranih odluka

 

Razlikujemo 5 sistema priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka, i svaki sistem u različitoj meri štiti interese kako međunarodne saradnje na jednoj strani tako i domaći poredak.

 

1-Sistem ograničene kontrole-

 

Ovaj sistem je danas najšire prihva ćen, i prihvata ga i naše pravo. Ne prihvata priznanje strane odluke bezuslovno. Preispitivanje strane sudske odluke se može vršiti samo u pogledu taksativno navedenih pitanja, uglavnom procesnog značaja. Ispituje se samo formalna strana inostrane sudske odluke.

 

Moguća su samo dva rešenja u ovom sistemu, ili da se strana odluka prizna onakva kakva jeste ili da se uskrati priznanje. Dakle, domaći sud se u ovom sistemu ne stavlja u položaj višeg suda u odnosu na strani sud.

2-Sistem neograničene kontrole-

 

Kod ovog sistema preispitivanje strane odluke se neće zadržati samo na formalnoj strani strane odluke već će se preispitati i kvalitet utvrđenog činjeničnog stanja i primenjeno materijalno pravo. Taj sistem se kod nas primenjuje za statusne odluke.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		49

 

 

3-Sistem revizije iz osnova-

 

Po ovom sistemu se preispitivanje vrši kao i u neograničenom sistemu samo se odluka može i preinačiti. Ovaj sistem se napušta u modernim pravima.

4-Sistem prima facie evidens–

 

Kod ovog sistema priznanja vodi se zapravo nov postupak. U ovom postupku je isključen prigovor res iudicata (presuđene stvari). Smatraće se da je strana odluka „dokaz na prvi pogled“.

5-Sistem nepriznavanja-

 

 

Ovaj sistem je sistem nepriznavanja one zemlje kod kojih se u načelu međunarodnim ugovorom predviđeno.

 

i neizvršavanja stranih sudskih odluka. Ovde se svrstavaju i ne može izvršiti strana odluka ,sem ako nije dr ugačije

 

 

U praksi su retki čisti oblici ovih sistema, uglavnom u državama postoje razli čiti prelazni oblici sa osobinama više sistema.

 

Kod nas je sistem priznavanja i izvršenja stranih sudskih odluka jedinstven, ne postoji jedan sistem za priznaje a drugi za izvršenje.

 

9. Smetnje priznanju i izvršenju stranih odluka u Srbiji

 

Da bi strana odluka mogla biti priznata i proglašena izvršnom ona mora da zadovolji uslove koje zahteva naše pozitivno pravo. Skoro svi uslovi su formulisani negativno, kao smetnje ( „strana sudska odluka neće se priznati ukoliko ne postoji…ili, mora da postoji…“ ). Teret dokazivanje je na dužniku jer je u njegovom interesu da dokaže postojanje smetnji. Ali sud na neke smetnje pazi i ex officio.

 

1-  Međunarodna nadležnost suda koji je doneo odluku-

 

Procena, da li je sud koji je doneo odluku imao dovoljnu vezu sa spornim odnosom, se vrši prema standardima zemlje u kojoj se traži priznanje, dakl e zemlji priznanja.

 

-Po jednom rešenju strani sud ne može da bude nadle žan ako u datom sporu može da sudi i domaći sud, što praktično znači da je pravilo koje omogućava domaćem sudu da sudi istovremeno i pravilo o isključivoj nadležnosti doma ćeg suda. Ovaj tip rešenja nije nigde prihvaćen.

-Drugi tip rešenja, srednji, kaže da će se priznati nadležnost stranog suda u svim slu čajevima koji bi opravdali i nadležnost doma ćeg suda. To tzv „sistem ogledala.“ Ovakvim rešenjemse utiče na strane države da se ne oslanjanju na „egzorbitantne“ kriterijume za međunarodnu nadležnost, ve ć da se oslanjaju na ujednačene kriterijume

 

– Treće rešenje je najslobodnije, priznaće se rešenje stranog suda u svakom slučaju, sem ako je strani sud postupio u sporu za koji je isključivo nadležan doma ći sud. Ovo prihvata i ZMPP.

 

Dakle, da rezimiramo, priznanje strane sudske odluke se može odbiti samo u slu čajevima kada je isključivo nadležno naše pravosu đe za taj sporni odnos.

2-  Pravnosnažnost, tj izvršnost strane sudske odluk e-

 

Strana sudska odluka treba da bude pravnosnažna, a ako treba da bude izvršena, onda treba da bude i izvršna. To se ceni po pravu zemlje porekla odluke. Dokazuju se potvrdom nadležnog stranog suda.

3-  Poštovanje prava odbrane-

 

Poštovanje prava odbrane ne znači proveru da li je lice protiv kojeg je odluka doneta imalo na raspolaganju sve mogućnosti koje bi imalo prema pravu zemlje priznanja, već znači proveru da li je to lice dobilo šansu da aktivno učestvuje u sporu. Da li je to poštovano ceni se pre svega kroz ocenu ispravnosti dostavljanja. Ako poziv, tužba ili rešenje nisu li čno dostavljeni neće se priznati strana odluka. Međutim moguće je da i na neki drugi način lice nije moglo da učestvuje u postupku, pa se i zbog toga može odbiti prizanje strane odluk e (npr nije mu ostavljeno dovoljno vremena za pripremu odbrane). Prema ZMPP zaštićeno lice je ono protiv koga je odluka donesena, a ne samo tuženi, ve ć omogućava i tužiocu da se pozove na povredu prava odbrane .

 

4-  Odsustvo pravnosnažne doma će odluke o istoj stvari-

 

Ako je kod nas doneta pravnosnažna odluka u jednoj stvari, time se isključuje mogućnost da se u istoj stvari prizna strana odluka, na osnovu prigovora presuđene stvari, ili principa ne bis in idem (ne dvaput o istom). O tome sud vodi računa ex officio.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		50

 

5-  Odsustvo ranije započetog postupka pred srpskim organom o istoj stvari-

 

Ako je pred domaćim sudom ranije počeo postupak, ali je strani sud bio ekspeditivniji pa pre doneo odluku. Srpski sud će zastati sa postupkom priznanja strane odluke, sve do okončanja postupka ranije započetog pred srpskim sudom. Ako se postupak pred srpskim sudom okonča meritorno, stvar postaje res iudicata, i strana odluka neće biti priznata. Ako se srpski postupak ne okonča meritorno, postupak priznanja se nastavlja.

 

6-  Uzajamnost-

 

Da bi strana odluka bila priznata treba da postoji uzajamnost između države u kojoj je odluka doneta i Srbije. Naši sudovi će priznati i izvršiti samo odluke stranih država u kojima se recipročno priznaju i izvršavaju naše odluke. Reč je o materijalnom reciprocitetu, što znači da se traži da uslovi priznanja budu slični ili ne bitno drugačiji. Reciprocitet se pretpostavlja, dok se suprotno ne dokaže. Reciprocitet se ceni u pogledu jedne kategorije odluka (npr porodičnopravnih odluka), a ne u pogledu odluka uopšte, znači uslovi priznanja treba da su slični kada se radi o relaciji jedne kategorije odluka dve države. To je koncept deljiv og reciprociteta.

 

Reciprocitet se ne zahteva: za odluke u bračnom sporu, radi utvrđivanja očinstva i materinstva, za strane odluke o statusu, za strane odluke čije priznanje traži naš državljanin.

7-  Poštovanje javnog poretka-

Ovaj uslov dopušta i izvesno preispitivanje merituma odluke. Priznaćemo stranu odluku ako ona nije suprotna našem javnom poretku, u suprotnom će strana odluka biti odbijena za priznanje i izvršenje. Da li se ispitivanje saglasnosti strane odluke sa našim javnim poretkom odnosi na ispitivanje samo meritornog rezultata sa javnim poretkom ili se omogućuje i ispitivanje procedure? ZMPP ne govori u prilog preispitivanju same procedure, nego samo same strane odluke. Čini se da postoje ozbiljni razlozi za šire tumačenje javnog poretka kada je u pitanju priznanje i izvršenje stranih odluka, jer postoji realna opasnost da se pred našim sudom zatraži priznanje strane odluke čija je procedura donošenja u suprotnosti sa našim pravom i opšteprihvaćenim načelima.

 

Inače, ustanovu javnog poretka treba koristiti restriktivno, u slučajevima koji zaista zadiru u osnove društvenog uređenja.

Na povredu javnog poretka sud pazi po službenoj duž nosti, ex offo.

 

1. Posebna pravila za priznanje odluka koje se tiču statusa

 

Provera stranih odluka koje se tiču statusa (ličnog stanja) državljana Srbije je stroža i ne zadrža va se samo na pitanjima procedure.

 

1- Posebni uslovi za priznanje stranih statusnih odluka koje se tiču ličnog stanja srpskih državljana-

Strana odluka mora biti u saglasnosti sa srpskim materijalnim pravom, uz dva ograničenja. Ovakva pojačana kontrola dolazi u obzir samo u slučajevima kada bi po kolizionim normama ZMPP bilo merodavno naše materijalno pravo. Drugo ograničenje je to da strana odluka bitno ne odstupa od rešenja do kojeg bi došlo na osnovu srpskog materijalnog prava (princip ekvivalencije). ( primer za razumevanje: u dosadašnjoj praksi s pozivom na ovo rešenje ZMPP- a su se odbijale strane odluke kojima je odobreno usvojenje državljana SFRJ, zna či, naš sud je odbijao takve strane odluke jer one nisu bile u saglasnosti sa našim materijalnim p ravom, konkretno nije bilo odobrenja našeg organa za socijalne poslove)

 

 

 

2- Posebni uslovi za priznanje stranih odluka koje se tiču statusa državljana države porekla odluke-

Uslovi za priznanje takve strane odluke su bitno uprošćeni. Ne insistira se na uslovima nadležnosti, javnog poretka i uzajamnosti. Srpski sud proverava samo pravnosnažnost, pravo odb rane i odsustvo srpske odluke u istoj stvari. Sve to jer se smatra da je država kojoj pripada str ani državljanin najpozvanija da rešava pitanje njegovog statusa.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		51

 

3-  Posebni uslovi za priznanje stranih odluka koje se tiču statusa državljana tre ćih država-

 

Radi se o državljanima zemlje koji nisu državljani ni zemlje porekla odluke ni zemlje priznanja odluke, već treće zemlje. Takva strana odluka će moći biti priznata ako ispunjava uslove iz prava države o čijem se državljaninu radi. Trebaju li ti uslovi tre će zemlje da se zahtevaju kumulativno sa uslovima koje zahteva pravo države priznanja ? ZMPP zahteva kumulaciju, kada se radi o statusu državljana tre će zemlje, dakle primenu uslova kako treće zemlje tako i zemlje priznanja, tj Srbije.

 

1. Postupak priznanja i izvršenja stranih odluka

 

O priznanju stranih sudskih odluka kod nas može odl učivati samo sud. Može se raspravljati na dva načina o priznanju stranih odluka, kao o glavnoj stvari i prejudicijalno, i kao o prethodnom pitanju u drugim sudskim postupcima.

 

Postupak priznanja

 

U teoriji i praksi je gotovo jedinstven stav da se o priznanju strane odluke raspravlja kroz vanparnični postupak. Vanparnični postupak je pogodan jer omogućava brže i lakše donošenje odluka. Međutim ZMPP to nije izričito propisao pa bi se moglo zaključiti i da bi priznanje trebalo obavljati kroz parnični postupak. Međutim elastičnost vanparničnog postupka, i tradicija u našem pravu priklanja nas prvom stavu.

 

Nadležni su viši i trgovinski sudovi. Mesno je nadležan sud kome se stranka obratiti tvrdnjom da bi na toj teritoriji mogla koristiti stranu sudsku odluku. Odlučuje sudija pojedinac.

Pokreće se zahtevom za priznanje, po načelu dispozicije. Ovlašćene su stranke iz postupka pred stranim sudom. Okončava se rešenjem o priznanju. Rešenje deluje erga omnes. Rok za žalbu je 15 dana, od donošenja odluke o priznanju.

 

Priznanje kao prethodno pitanje

 

Kada se rešava o stranoj odluci kao o prethodnom pitanju za neki postupak ona ima dejstvo samo za taj postupak. To ne isključuje mogućnost da se kasnije o odluci rešava kao o glavnoj stvari. To je zato što odluka o prethodnom pitanju ne ulazi u izreku rešenja o glavnoj stvari i nije obuhvaćena pravnom snagom.

 

Izvršenje

 

Ako je o priznanju strane odluke u Srbiji odlučeno kao o glavnom pitanju i o tome doneto posebno rešenje , strana kondemnatorna odluka se u potpunosti izvršava kao da je domaća, po ZIP-u. Međutim, poverilac iz strane kondemnatorne pravnosnažn e odluke se može direktno obratiti sudu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, bez pokretanja postupka priznanja, ali mora priložiti dokaz o izvršnosti po pravu države donošenja Ovaj predlog poverioca je glavna stvar u postupku, ali je tu postupak za priznanje verodostojne isprave prethodno pitanje.

 

Postoje dve razlike izvršnog postupka na osnovu strane verodostojne isprave u odnosu na izvršni postupak na osnovu domaće odluke: – sud mora da pazi na uslove za priznanje strane sudske odluke ex offo koji su sadržani u ZMPP, – druga raz lika je u dužem roku za donošenje rešenja o izvršenju koji nije 3 dana ,već 30 dana. Žalba na rešenje o izvršenju je 3 dana.

 

2. Pitanje imuniteta (u građanskom postupku sa elementom inostranosti)

 

Uvod

 

Primetan je trend izjednačavanja stranih i domaćih lica pred domaćim sudovima, međutim neke kategorije stranih lica su izuzete i imaju privilegije pred domaćim pravosuđem. Ostaju van domašaja domaće nadležnosti. Svrha takvog imuniteta je da se obez bedi obavljanje funkcija koje priznaje međunarodno javno pravo, jer u nekim slučajevima obziri međunarodnog javnog prava imaju primat nad logikom privatnog prava. Krug lica koja uživaju imunitet i granice imuniteta određuje MJP.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		52

 

U pogledu imuniteta država pre je važilo shvatanje da je država van okvira privatnog prava jer nastupa sa pozicije vlasti, imperijuma (koncepcija apsolutnog imuniteta). Međutim, kako se država sve više pojavljuje kao privredni subjekt i stranka u trgovačkim odnosima, pojavilo se shvatanje da država može i mora uživati imunitet sa mo kada nastupa kao nosilac suverene vlasti (kada obavlja akte ex iure imperii), a ne i kada učestvuje u privatnopravnim odnosima (akti ex iure gestionis). Tako je nastala koncepcija restriktivnog imuniteta.

 

Razlikuju se dve vrste imuniteta, imunitet od sudske nadležnosti  i imunitet od izvršenja.

 

Imunitet diplomatskih i konzularnih predstavnika i međunarodnih organizacija

 

Pravila o imunitetu diplomatskih i konzularnih predstavnika i međunarodnih organizacija sadržana su u međunarodnom običajnom pravu i multilateralnim konvencijama. Ovi subjekti imaju širok imunitet od sudske nadležnosti od krivi čnog i građanskog sudstva.

 

Diplomatski i konzularni predstavnici uživaju imunitet u državama gde su akreditovani, a ne u svojoj državi. Imaju skoro apsolutni imunitet. Imunitet se odnosi i na izvršenje. Osim u slučajevima: – ako je reč o tužbi zbog privatne nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji države misije, – u postupku koji se odnosi na nasleđivanje, – u postupku koji se odnosi na profesionalnu ili trgovačku delatnost koju diplomatski predstavnik obavlja u državi prijema va n službenih aktivnosti.

 

I porodica diplomate uživa imunitet, ako članovi nisu državljani države gde je diplomata akreditovan.

 

Članovi administrativnog ,tehničkog i poslužnog osoblja uživaju imunitet samo u vez i sa radnjama i poslovima preduzetim u okviru svojih službenih funk cija, i pod uslovom da nisu državljani države u koju je misija akreditovana niti tu imaju domicil.

 

Imunitet države

 

Sve do sredine 20. veka princip da „jednak prema jednakome nema vlast (nadležnost) “ bio je neosporan. Apsolutni imunitet je štitio državu od sudskih postupaka i izvršenja u drugim državama. Međutim povećano učešće države i njenih organa u trgovini i na me đunarodnom tržištu dovelo je do razvoja restriktivnog imuniteta koji uskraćuje imunitet za akte države ex iure gestionis. Države mogu biti tužene pred sudovima stranih država za akte komercijalnog karaktera. Kako odrediti da je neka aktivnost komercijalnog karaktera? Postoje dva kritrijuma. Da li sa obzirom na svojstvo države tj da li ima ili nema subjekat koji nastupa u ime drža ve svojstvo pravnog lica, ako ima svojstvo pravnog lica onda ne uživa imunitet. Drugi kriterij um je da je odlučujuća priroda delatnosti ili pravnog odnosa u kom država u čestvuje.

 

U Srbiji ne postoje posebni izvori u odnosu na imunitet stranih država, pa se oslonac nalazi u mjp i teoriji i oskudnoj praksi.

 

Kada je reč o imunitetu od sudske nadležnosti , teorija podržava restriktivni imunitet. Merilo za razdvajanje poslova ex iure imperii od akata ex iure gestionis prepušteno je merilima MJP.

U pogledu izvršnog imuniteta nije došlo do jasnog napuštanja koncepcije apsolutnog imuniteta. Po Zakonu o izvršnom postupku (ZIP) na imovini strane države se ne može odrediti izvršenje ili obezbeđenje, izuzev kada sama strana država da pristanak, ili kada saglasnost da naše Ministarstvo pravde (zip ne postavlja ta merila po kojima ministarstvo daje saglasnost, pretpostavlja se da je to u odsustvu reciprociteta).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		53

 

 

 

 

 

**Međunarodne trgovačke arbitraže**

 

3. Pojam odlike i vrste međunarodnih trgovinskih arbitraža

 

Pojam

 

Arbitraže su nedržavne institucije za rešavanje spo rova koje su im poverile same stranke. Imaju određene prednosti i nedostatke u odnosu na državno prav osuđe. Arbitraža se posebno zadržala u onim oblastima gde njene prednosti dolaze do izraža ja, kao što je oblast međunarodne trgovine. Arbitražni postupak je manje formalan, brži i sa ši rim mogućnostima za traženje kompromisa između stranaka. Kod arbirtažnih sporova je prisustvo op šteg društvenog interesa manje, arbitraža je moguća u onim sporovima gde bi i inače volja stranaka mogla da zameni presudu, tj tamo gde bi se stranke poravnale. Obraćanje arbitraži se za razliku od obra ćanja sudovima smatra na psihološkom planu manje „neprijateljskim“činom. Po pravilu su jednostepene.

Prednosti arbitraža: – elastični procesni okvir (koji mogu same stranke da oblikuju) , – brzina, – niži troškovi, -neutralnost ( sudi institucija koja ne pripada ni jednoj ni drugoj državi parni čara, i predsednik veća, makar, je iz treće države).

 

Mane arbitraža: – povećane su mogućnsoti zloupotreba nametanja nepravičnih rešenja ekonomski slabijoj ili neopreznoj strani, zbog toga što je postupak jednostepen i nema mogućnosti žalbe.

Zbog svega rečenog, arbitraže su čak osnovni način rešavanja sporova u spoljnoj trgovini a ne alternativa.

 

Vrste međunarodnih trgovačkih arbirtaža

 

Postoje dve osnovne vrste:

1- Ad hoc arbitraže- Njih stvaraju stranke za rešenje jednog konkretnog slučaja ,imenujući najčešće jednog ili tri arbitra. Od dogovora stranaka ili odabranih arbitara zavise pravila procedure i tehnički detalji. Nakon donošenja odluke ovakva arbitraža prestaje da postoji.

 

2- Institucionalne (stalne)- su one arbitraže koje imaju stalnu organizacionu s trukturu, pravila postupka i tehničke uslove (prostorije, administraciju). Organizaciono one postoje i pre i posle donošenja odluke u nekom sporu. One su dakle slične nekom servisu kome stranke mogu da obrate ako žele. Njihova osnovna prednost je ta što rasterećuju stranke i arbitre brojnih pravno-organizacionih i tehničkih poslova.

 

U novije vreme primetna je tendencija institucionalizacije ad hoc arbitraža , tako što udruženja i organizacije formulišu model-pravila o organizaciji i pravilima postupka arbitraže, i ta model-pravila pravila stoje na raspolaganju strankama. Stranke se dakle samo dogovaraju koja će model –pravila primeniti.

 

Institucionalne delimo na:

a- Zatvorene- koje rešavaju sporove u kojima je jedna od strana članica organizacije koja je osnovala arbirtažu ( njih osnivaju naj češće banke, berze, privredne komore itd)

b- Otvorene- njima se mogu obratiti dve stranke od kojih ni jedna nije članica organizacije koja je osnovala arbitražu. Takva je ve ćina institucionalnih arbitraža.

 

Ustanove slične abritraži

 

U međunarodnoj praksi stranke iznose sporna pitanja i pred tela koja su samo slična arbitraži, koja treba da donesu neko mišljenje ,stav, predloge. Ti stavovi i mišljenje su autoritativni ali nisu podobni da se pretovore u izvršni naslov. Tu spadaju razne ustanove za koncilijaciju i medijaciju. Osnovna je razlika što odluke arbitraže obavezuju stranke.

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		54

 

 

 

 

4. Izvori procesnih normi pred arbitražama

 

Arbitražni postupka ure đuju sledeće norme:

 

1- Autonomija volje stranaka- stranke su slobodne da odrede ko, gde i kako će im rešiti spor. Sloboda volje je izuzetno široka, ali ima granice u nacionalnim procesnim normama i međunarodnim sporazumima.

 

2-  Institucionalna pravila ne- državnog porekla-

 

Stranke gotovo nikada neće da formulišu čitav proceduralni okvir odlučivanja, zato se one oslanjaju na već izgrađene modele, eventualno menjaju ili dodajući samo neke elemente. Ti postojeći modeli će se najčešće naći u pravilniku ( malom procesnom kodeksu) neke institucionalne arbitraže.

Ako se stranke opredele za ad hoc arbitražu onda su od pomoći model –pravila . Od posebnog su značaja model-pravila UNCITRAL-a (komisija UN za međunarodno trgovačko pravo). Većina današnjih ad hoc arbitraža se vodi po ovim pravilim a, jer su ona jednostavna i ostavljaju širok manevarski prostor arbitrima. Ona su stvorena iz že lje za ujednačavanjem arbitražnog prava u svetu.

 

Pravilnici i model-pravila ostavljaju i manevarski prostor strankama, da same dogovore npr način izbora arbitara, jezik postupka, mesto, i druge detalje.

 

3- Državne procesne norme- Svrha njihova je da predstavljaju određenu granicu stranačkoj i institucionalnoj samoregulaciji. Misli se na procesne garancije koje samoregulativa ne može da povredi (npr princip jednakosti stranaka, ili princip prava odbrane). Isto tako, državne procesne norme se primenjuju u procesu priznanja i izvršenja stranih odluka. Državne procesne norme su najčešće sadržane u posebnim zakonima o arbitraži ( U Srb iji ZOA od 2006., kojim su stavljene van snage odredbe ZMPP i ZPP). Pod okriljem UNCITRAL-a izgrađen je i 1985. godine model-zakon o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži, u cilju harmonizac ije međ. arb. prava. Može se preuzeti u delovima, u celini, sa ili bez izmena. Preko 60 zemlja je prihvatilo model-zakon, među njima je i Srbija.

 

Postavlja se i pitanje čije državne procesne norme se primenjuju? Za prizna nje i izvršenje stranih arbirtažnih odluka primenjuju se norme zeml je u kojoj se traži priznanje, a u pogledu samog arbitražnog postupka merodavno je pravo zemlj e mesta sedišta arbitraže.

 

4- Međunarodni sporazumi- Međunarodne arbitraže ne bi bile efikasne bez me đunarodnih sporazuma koji obezbeđuju da se arbitražni postupak i arbitražna odluka p riznaju van granica određene zemlje. Međunarodni sporazumi iz ove oblasti su najuspešniji i najšire prihvaćeni.

 

Najvažniji me đunarodni sporazum je Njujorška konvencija iz 1958, prihvaćena u preko 130 zemalja.

 

Nju su ratifikovale sve zemlje koji imaju iole značajniju ulogu u svetskoj trgovini. Značajna je i Vašingotonska konvencija o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država, Evropska konvencija o mta , Ženevski protokol o arbitražnim klauzulama.

Hijerarhija raznih izvora normi

 

Odnos izvora normi je složen. S jedne strane dogovo r stranaka i institucionalna pravila ne mogu biti u suprotnosti sa imperativnim nacionalnim normama i međunarodnim sporazumima, dok sa druge strane neće biti valjana odluka koje se kosi sa dogovorom stranaka. ZOA postavlja određenu hijerarhiju propisujući da postupak koji ne bi bio u saglasnosti sa sporazumom stranaka, neće predstavljati razlog za poništaj, ako je u datom slučaju sporazum u suprotnosti sa imperativnim normama Srbije. Dakle, arbitri mogu prenebregnuti odredbu sporazuma koja je suprotna imperativnim normama Srbije (npr. da jedna stranka ima više vremena za podneske od druge).

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		55

 

5. Nadležnost arbitraža

Pojam i vrste arbitražnih sporazuma

 

Nadležnost me đunarodne trgovinske arbitraže za jedan spor može se zasnovati samo na osnovu sporazuma stranaka. Njujorška konvencija predviđa obavezu za sudove zemalja potpisnica konvencije: Ako bi se stranka obratila sudu iako postoji arbitražni sporazum, sud će po zahtevu jedne od stranaka uputiti stranke na arbitražu, izu zev ako sud utvrdi da je sporazum ništav. Znači sudovi su dužni da primat daju arbitražnom sporazum u.

 

Vrste arbitražnih sporazuma: 1- kompromis, je pismeni sporazum stranaka da podvrgnu arbitraži spor koji je već nastao. 2- Kompromisna klauzula, je deo (klauzula) glavnog ugovora, tom klauzulom se predviđa nadležnost arbitraže za sve sporove koji proiza đu iz glavnog ugovornog odnosa.

 

Uslovi za punovažnost arbitražnog sporazuma

 

Za punovažnost arbitražnog sporazuma potrebno je da se ispune određeni uslovi koje ceni pre svega sama arbitraža, a eventualno i sud (u postupk u poništaja, ili priznanja i izvršenja).

 

Kako se ceni punovažnost arbitražnog sporazuma ako  se to pitanje postavi pred našim sudom?

 

Ako se primenjuje konvencijski režim , treba primeniti merila našeg prava ,a ako su stranke ugovorile merodavno pravo, onda je za punovažnost arbitražnog sporazuma neoph odno da budu ispunjeni uslovi i po našem i prema izabranom pravu.

 

-Naše pravo postavlja slede će uslove:

 

1- treba da je reč o međunarodnoj arbitraži, sporu iz međunarodnih poslovnih odnosa

 

2- uslov arbitrabiliteta, ovo pitanje se ne postavlja često jer je danas većina kategorija sporova arbitrabilna, tj državni organi ne zadržavaju te sp orove za rešavanje samo za sebe, već dozvoljavaju rešavanje pred arbitražama. Ali ipak o staju neke kategorije sporova rezervisane za rešavanje samo pred sudovima (npr domen patenata, antimonopolske norme). Prema ZOA arbitraži se mogu podvrći sporovi o pravima sa kojima stranke samostalno raspolažu.

3- Odsustvo isključive nadležnosti našeg pravosu đa, ovo je sasvim retka prepreka za zaključenje

 

arbitražnog sporazuma jer isklju čiva nadležnost po ZMPP postoji samo u nekim porodi čnopravnim i naslednopravnim sporovima, kao i u sporovima o nekretninama.

 

4- Broj arbitara treba da je neparan, sam broj arbitara nije uslov punovažnosti, ali taj broj ne sme biti paran.

5-  Potrebna je pismena forma,

 

Arbitražni sporazum ne zamenjuje sudsku nadležnost u svim sporovima među strankama potpisnicama sporazuma, već samo u onim sporovima koji su pod domašajem konkretnog arbitražnog sporazuma. (npr ako je sporazum predviđa da se svi sporovi o ispunjavanju obaveza ugovora podrvgnu arbitraži, a spor se javi oko puno važnosti ugovora, onda se ovaj spor ne će podvrći arbitraži jer to nije predvi đeno arbitražnim sporazumom) Dakle, arbitraži se mogu podvr ći samo oni sporovi koji su predviđeni arbitražnim sporazumom, ni manje ni više.

 

6. Autonomija arbitražnog sporazuma i princip komp etenz-kompetenz

 

Arbitražni sporazum je posebna pravna celina, i eve ntualna ništavost glavnog ugovora ne pogađa automatski arbitražnu klauzulu, njena pravna sudbin a je nezavisna.

 

Princip kompetenz-kompetenz u suštini znači da su arbitri sami pozvani da odluče o punovažnosti arbitražnog sporazuma i svojoj nadležnosti. Bez tog principa bi se narušila efikasnost arbitražnog postupka, svako bi mogao osporavati nadležnosti bil o iz ubeđenja da je nadležnost zaista sporna ili iz razloga odugovlačenja. Ako arbitri ne bi imali „kompetenciju za (svoju) kompetenciju“ oni bi morali da zastanu sa postupkom i sačekaju mišljenje suda o punovažnosti arbitražnog spo razuma, čim neko otvori pitanje nadležnosti. Princip je dana s široko prihvaćen, sadržan je i u model-pravilu UNCITRAL.

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć

 

Ipak stav arbitara o nadležnosti ne mora biti posle dnja reč, jer se to pitanje može ponovo postaviti u postupku (organičene) sudske kontrole arbitražne odluke.

 

 

 

 

 

 

 

7. Arbitražni postupak

 

Uvod

 

Ne postoji postupak spoljnotrgovinskih arbitraža uopšte, a ne može se govoriti ni o jedinstvenim pravilima unutar jedne države , jer same stranke i arbitri mogu da utiču na postupak. Posebno je teško izvući neke opšte zaljučke o postupku pred ad hoc arbitražama jer one nemaju nikakva unapred određena i institucionalizovana pravila. Međutim tu značajnu pomoć pružaju model-pravila , a posebno UNCITRAL-a.

Iako ne postoji nikakva svetska zakonodava volja za ujednačavanje, primetan je u poslednjoj dekadi jedan trend harmonizacije pravila na međunarodnom planu, savremeni procesni obrazac se široko prihvata od svih arbitraža koje su u me đusobnoj konkurenciji, jer se pokazalo da savremena rešenja privlače stranke.

 

Merodavna pravila

 

Institucionalne arbitraže vode postupak pre svega na osnovu svojih pravila, tek supsidijarno dolazi u obzir primena drugih normi, ako ne postoji rešenje za konkretno pitanje u njihovim pravilima.

 

-Prvo supsidijarne norme mogu da odrede same stranke; -može se odre đivanje pravila postupka prepustiti arbitrima;

 

-može se primeniti i parni čno procesno pravo jedne države ,obi čno države gde se vodi arbitražni postupak (ali ovo rešenje nije celishodno jer pravila parničnog postupka nisu prilagođena osobinama arbitražnog postupka)

 

Konstituisanje arbitraže

 

Najvažniji problem konstituisanja je izbor arbitara u slučaju da to ne učine stranke. Stranke retko u samom sporazumu o arbitraži odre đuju ime arbitra, obično se dogovore da svaka strana izabere po jednog, a da će ti arbitri dalje izabrati trećeg koji će biti predsednik veća. Taj mehanizam je korektan jer ističe ravnopravnost stranaka, ali nije uvek efikasan, jer stranka može da osujeti izbor ako jednostavno ne imenuje svoj arbitra, ili se mož e dogoditi da izabrani arbitri ne mogu da izaberu trećeg. Pravilnici institucionalnih arbitraža predvi đaju pravila za rešenje ovih problema.

 

Situacija je teža kada su u pitanju ad hoc arbitraž e koje ne sadrže ova pravila. Tada se rešenje nalazi u konstituisanju „organa imenovanja“ (premamod.pravilima UNCITRAL-a, organ imenovanja određuju same stranke, ili supsidijarno generalni sekretar Stalnog arbitražnog suda u Hagu).

Moguće pomoćno rešenje je imenovanje od strane suda, takvo rešenje predviđa naš ZOA (koji se primenjuje ako je sedište arbitraže u Srbiji).

 

Tok postupka pred spoljnotrgovinskim arbitražama

 

Arbitraža vodi postupak prema pravilniku koji su i zabrale stranke (bilo izborom institucionalne arbitraže ili na drugi na čin). Današni pravilnici ne ulaze u detalje, već određuju samo osnovne osobine postupka, a daju arbitrima široku diskreciju.

UNCITRAL je sačinila još jedan tekst u cilju efikasnosti arbitražn og postupka, reč je o „beleškama“ o organizovanju arbitražnog postupka, koja može da po služi kao neka vrsta podsetnika strankama i arbitrima u organizovanju postupka.

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		57

 

Postupak pred STA (Spoljnotrgovinskom arbitražom pr ivredne komore Srbije)

 

Ona je institucionalna arbitraža. Ima svoj pravilni k. Naslednik je tradicije STA privredne komore Jugoslavije.

 

Neke karakteristike:. Ako Pravilnik ne sadrži odgovaraju će odredbe za neko proceduralno pitanje, prmeniće se pravila koja stranke postave, ako ako to ne učine primeniće se odgovarajuće odredbe ZPP. Stranke nisu apsolutno slobodne da dopunjuju odredbe pravilnika, već dopune moraju biti u skladu sa principima funkcionisanja STA.

 

STA predviđa mogućnost vođenja postupka i po pravilima UNCITRAL-a.

 

Generalno , postupak je fleksibilan i teži uproš ćavanju rešenja radi efikasnosti (npr odluka se može doneti i bez zakazivanja usmene rasprave ako se iz podnesaka stranaka jasno može sagledati pitanje).

 

Izbor arbitara je sa liste koju utvrđuje Skupština Privredne komore Srbije, a lista sadrži i strane državljane.

 

8. Primena materijalnog prava od strane arbitraža

 

Kao što smo videli u delu o određivanju merodavnog prava, postoji veći broj načina za određivanje merodavnog prava, što je najviše izraženo u ugovornoj materiji- a ti ugovorni sporovi se najčešće javljaju pred međunarodnim trgovačkim arbitražama. Za rešenje sudskih sporova u ugovo rnoj materiji čvrsta polazna tačka je Lex fori, zakon zemlje suda.

 

Koja je polazna tačka u određivanju merodavnog prava u arbitražnim sporovima, je r nije lako utvrditi šta je LF pojedinih MTA i koje kolizione norme treba preimeniti da bi se došlo do merodavnog prava. Ovaj problem posebno postoji u arbitražama ad hoc.

 

Pokušaćemo da izdvojimo nekoliko tipova rešenja:

1- Prvi način je isti kao u slučaju određivanja merodavnog prava pred sudovima, polazi se od kolizionih normi jednog nacionalnog prava (obično države u kojoj arbitraža zaseda) pa se primenjuje ono materijalno pravo na koje te kolizione norme upute

 

2- Drugi tip rešenja je polazak od ne-nacionalnih koli zionih normi, koje nisu uzete iz jednog prava. Ovo rešenje nije dovoljno sigurno, jer nema jedinstvenih svetskih kolizionih normi koje bi arbitri primenjivali. Blizu tog rešenja je Evropska konvencija o MTA, koja kaže da će arbitri u nedostatku izbora merodavnog prava primeniti norme onog zakona čiju primenu arbitri smatraju najprikladnijom u tom sporu.

3- Treći tip rešenja je primena normi ne-državnog karakter a, dakle bez oslonca na neko materijalno pravo, što je još potpuniji raskid sa normama pojedinih država. Oslonac je na bazi opštih principa pravi čnosti. I pravilnik STA predviđa ovakav način.

 

4- Četvrti način je primena autonomnog prava međunarodne trgovine, ili novi lex marcatoria. U njemu je takođe izražena težna za osamostaljenjem od nacionalnih prava. To su međunarodne konvencije, jedoobrazni zakoni, međunarodni običaji, samoregulativni ugovori, principi UNIDROIT, i svi oni sadrže neuporedivo razra đenija pravila od opštih principa pravičnosti.

5- U ne malom broju odluka arbitri koriste više metoda istovremeno(npr nacionalno pravo i principe lex mercatoria).

 

Primena materijalnog prava od strane STA (kod nas)

 

Na osnovu odredaba Pravilnika STA postoje dva tipa odlučivanja: po pravnim normama i pravičnosti.

 

-Za odlučivanje po pravnim normama predviđena su tri izvora: sam ugovor, trgovinski običaji, norme nacionalnog prava, bez hijerarhijskog odnosa između njih, ali priroda stvari nameće ovakav redosled.

 

-Za odlučivanje po pravičnosti potrebno je izričito ovlašćenje stranaka.

 

 

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		58

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

9. Poništaj (doma će) arbitražne odluke

 

Uvod (**prvo o pravnim sredstvima protiv arbitražni h odluka uopšte**)

 

Državna pravosu đa zadržavaju izvesne mogu ćnosti naknadne kontrole arbitražnih postupaka, iako je savremeni trend sužavanje državn e kontrole i povećanje autonomije arbitražnog odlu čivanja.

Naše pravo poznaje dva pravna sredstva protiv arbitražnih odluka: doma ća arbitražna odluka proizvodi dejstvo isto kao i domaća pravnosnažna i izvršna sudska presuda i može se napadati tužbom za poništaj. Strana arbitražna odluka ne proizvodi dejstvo dok ne bude priznata tj proglašena izvršnom od strane našeg suda.

 

Prema ZOA strana arbitražna odluka je ona doneta van teritorije Srbije, ili je doneta na teritoriji

Srbije ali je primenjeno procesno pravo strane drža ve.

 

Poništaj doma će arbitražne odluke

 

Postupak za poništaj domaće arbitražne odluke se pokre će tužbom za poništaj. Razlozi za poništaj su isti kao i oni koji se nalaze u Njujorškoj konvenciji previđeni za odbijanje priznanja.

 

Po inicijativi stranke razmatraće se sledeći razlozi:

-Poništiće se arb. odluka ako arbitražni sporazum nije punov ažan prema pravu koje su odredile stranke, ili pravu Srbije (ako stranke nisu birale pravo)

– ako je stranka koja traži poništaj bila onemogu ćena da iznese svoje stavove -prekoračenje ovlašćenja datih arbitrima u arbitražnom sporazumu

 

-povreda potupka ili sastava arbitraže

-ako je odluka zasnovana na lažnom iskazu svedoka i li veštaka, ili se zasniva na falsifikovanoj ispravi, ili je doneta usled krivičnog dela arbitra ili stranke

Po ex officio sud ceni: -arbitrailnost

-povreda javnog poretka Srbije

 

1. Priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odlu ka

 

Problem koji se javlja kod izvršenja arbitražnih odluka je taj što arbitraže nisu neposredno vezane za državni aparat koji može prinudno izvršiti odluk e koje se ne izvršavaju dobrovoljno. Ipak procenat dobrovoljnog izvršenja arbitražnih odluka je veoma visok. Na to utiču tzv. „korporativne sankcije“ ,tj mere iza kojih ne stoji državna prinuda ,nego razli čita udruženja u privredi. To su razli člita stvljanja na „crne liste“, „brisanja izčlanstava“, zabrana izlaska pred istu arbitražu..itd .

 

Ipak i pored visokog procenta dobrovoljnog izvršenja arbitražnih odluka, to ne zna či da se problem priznanja i izvršenja arbitražnih odluka ne postavl ja ni da je malog značaja.

 

Priznanje i  izvršenje stranih arbitražnih odluka p rema pravu Srbije (prema ZOA)

 

Norme ZOA pre svega govore o uslovima za priznanje stranih arbitražnih odluka. Procesna pravila su uglavnom ista kao ona za priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka, što nije slučaj sa uslovima. Bez priznanja i izvršenja, strana arbitražna odluka ne proizvodi dejstvo u Srbiji.

 

-Uslovi za priznanje i izvršenje-

 

ZOA je prihvatio principe i norme Njujorške konvencije. Ako strana arbitražna odluka ne zadovolji te uslove ona se neće priznati.

 

Mpp  by Uroš Topi ć		59

 

A- razlozi koji se cene po zahtevu stranke:

 

1- Potrebno je da je arbitraža koja je donela odluk u bila nadležna. To će se ceniti po tome da li postoji punovažan arbitražni sporazum (k ompromis ili kompromisna klauzula.)

 

2- Potrebno je da je poštovano pravo odbrane. Lice protiv koga je odluka doneta moralo je imati mogućnost da se brani. To se ceni pre svega po urednom obaveštavanju i dostavljanju u arbitražnom postupku.

 

3- Ne sme postojati prekoračenje ovlaš ćenja arbitara, tj kada donesu odluku za koju ih stranke nisu ovlastile.

4- Ne sme postojati povreda pravila o sastava arbitraž e ili arbitražnog postupka utvrđenog odredbama arbitražnog sporazuma. Međutim primetan je trend u novije vreme da se arbitražne odluke ostave na snazi iako se arbitražni sporazum nije striktno sledio, jer neki delovi praktično ne mogu da se slede (npr slučaj kada se u sporazumu utvrdi sasvim nejasna drugostepena nadležnost nekog suda, tada tu normu sporazuma treba zanemariti).

 

5- Arbitražna odluka mora biti kona čna, a to je trenutak kad je doneta jer ne postoji po pravilu obraćanje višem organu, iako nije nemoguće.

 

B- razlozi koji se cene ex officio:

 

1-  Spor mora biti arbitrabilan

2-  Odluka arbitraže ne sme biti protivna javnome po retku

 

Postupak priznanja i izvršenja stranih arbitražnih  odluka

 

Pokreće se na zahtev stranke u posebnom postupku, koja treba da podnese izvornu arb. odluku ili overen prevod, kao i izvorni ugovor o arbitraži ili overen prepis. Završava se rešenjem kojim se arb. odluka priznaje i izvršenje odobrava ili se odbija priznanje.

Mesno je nadležan sud područja na kome treba sprovesti postupak priznanje odnosno izvršenja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mpp  by Uroš Topi ć		60