Van der Bellen: Trumpov govor je objava rata EU-u

1. Za vreme rata 1991-95. godine u bivšoj Republici Srpskoj Krajini su se nosile razne uniforme. I nisu uniforme nosili samo vojno sposobni muškarci, nego i starci, đaci i dr. Ograničavam se na uniforme koje su nosili pripadnici krajiške vojske, a uz to bilo je tu i kad više kad manje pripadnika raznih dobrovoljačkih jedinica iz Srbije, međutim, oni su imali svoje uniforme, kao što su imali i svoj sistem komandovanja. I ograničiću se na ono šta sam lično, kao dete, video u to ratno vreme. Prvi susret sa naoružanim krajiškim vojnim jedinicama imao sam prilikom definitivnog napuštanja Karlovca, krajem avgusta 1991. godine, kad su nas kod Tušilovića zaustavili pripadnici krajiške TO. U to vreme postojala je SAO Krajina koja još uvek nije proglasila nezavisnost, a njene oružane snage činila je Teritorijalna odbrana, pod komandom JNA. Ljudi koji su nas zaustavili bili su uglavnom obučeni u uniforme JNA, još uvek su nosili petokrake na titovkama, ali bilo je prilično i onih koji su na sebi imali milicijske uniforme, ili razne kombinacije civilnog odela, milicijske i uniforme JNA, npr. gore milicijska košulja, dole SMB pantalone, ili gore obične majice, dole milicijske pantalone, a bilo je i onih koji bi se jednostavno mogli nazvati naoružani civili. U to vreme na Kordunu još uvek nije bilo pravog rata, mada su trojica hrvatskih MUP-ovaca već bila ubijena u napadu na Šarčevom Križu 4. avgusta, i mada su već postojali položaji i naše i hrvatske strane, i budući da “pravi rat” na Kordunu još nije bio počeo (za razliku od nekih drugih delova Hrvatske), JNA, odnosno karlovački garnizon sa svojih šest kasarni, zvanično je bila neutralna strana mada se znalo da “naginje” na našu stranu samim tim što se SAO Krajina izjasnila za ostanak u SFRJ. Međutim, i pored tog “naginjanja” na našu stranu, pitanje je da li bi se karlovački garnizon uopšte uključio u rat da u septembru nije došlo do napada hrvatskih snaga na kasarne i u Karlovcu, što je u stvari i označilo početak pravog rata na Kordunu, odnosno od tad pa do primirja na Novu 1992. godinu pucalo se skoro svaki dan. A opet, s druge strane, osim kasarni u Logorištu i u Kamenskom, ostale kasarne skoro da nisu ni pružile oružani otpor. No to je druga priča, a ja sam spomenuo JNA da bih pokazao kako je u avgustu 1991. godine ona bila jedina legitimna oružana sila na Kordunu, dok su i naši i Hrvati imali u stvari paravojsku. Ali kao srpska TO Korduna naši su bili formalno deo JNA i zato su uglavnom u to vreme i nosili uniforme JNA. I moj otac i ujak, po izlasku iz Karlovca, odmah su, kao i drugi vojni obveznici, odmah uključeni u TO i dobili su uniforme JNA, i upućeni na položaje (ne u isto mesto). Za razliku od teritorijalaca, naša policija u to vreme više nije nosila petokrake na kapama, već značke sa srpskom trobojnicom. Posebna skupina bile su seoske straže, koje su činili mahom stariji ljudi koji nisu išli na položaj. Teritorijalci na položajima bili su bolje naoružani, a pripadnici seoskih straža su imali karabine, lovačke puške, a najviši domet im je bila poluautomatska puška – takozvana “papovka” (mnogi stariji ljudi su ovo izgovarali “fapovka”). Uostalom, oni nisu ni bili na prvoj liniji kao pripadnici TO. Napadom na kasarne i masakrom nad zarobljenim kordunaškim rezervistima na koranskom mostu u Karlovcu od strane hrvatskih snaga započeo je i svakodnevni rat na Kordunu, ograničen u prvi mah na svakodnevnu pucnjavu i međusobno granatiranje bez nekih većih ofanzivnih akcija. Svako je držao svoje, da tako kažem. Dolaskom Lozničke brigade na područje Vojnića sve se menja i počinju pripreme za napad na Karlovac. Nije mi namera da govorim o tim pripremama, bar ne ovog puta, već o tome da sam tad, među tim rezervistima iz Srbije koje sam svakodnevno viđao u Vojniću gde sam išao u školu, video takođe veliko šarenilo uniformi, možda i veće nego kod naših kordunaških teritorijalaca. Mada su zvanično bili rezervisti JNA, i mada je više od pola njih takođe imalo na sebi uniforme JNA, video sam i neke čudne kombinacije uniformi. Npr. umesto titovki neki od tih rezervista imali su šajkače na glavama (neke bez ikakvih oznaka a na nekima je, bogami, bila i kokarda, i to je prvi put da sam vidio kokardu na srpskom borcu – zvanično borcu JNA). Dole su imali uniforme JNA. Ređe nego šajkače, poneki su na glavama nosili visoke crne šubare sa kokardama a jednoga sam u centru Vojnića video koji je na šubari imao mrtvačku glavu. U stvari, manji, ali ne beznačajan, deo tih rezervista se trudio da izgledaju onako kako se zamišljao pojam “četnik”. Jer, među našim domaćim teritorijalcima, ma koliko i sami izgledali šaroliko, nije bilo “četnika” (mada je hrvatska strana tim pojmom nazivala sve naše borce, a nisu im ni naši ostali dužni, prozvavši sve njihove naoružane grupe – MUP, ZNG, razne privatne vojske i naoružane hrvatske civile – “ustašama”). Poneki od ovih rezervista imali su prebačene redenike preko ramena, neki su nosili, pored pušaka, o opasaču pištolje i bombe. Uz to, bilo je i onih dugokosih i sa bradama, i tu mi je padao u oči sledeći kontrast: čovek obučen u uniformu JNA od glave do pete, sa petokrakom na titovci, a neobrijan ili neošišan. Nisam se plašio kad bih sreo i ovakve u Vojniću, ali bi mi tad uvek pao na um moj otac koji je odlazio na položaj takođe u uniformi JNA, ali uvek uredno ošišan i obrijan. Ipak je većina tih rezervista izgledala “normalno”, ali istine radi naveo sam i one koji mi nisu izgledali baš tako, pored sve ondašnje naše opijenosti srpstvom. Pa ipak, takvi kakvi su, oni su došli kao saveznici naših teritorijalaca i početkom oktobra 1991. godine preduzeše zajednički napad na Karlovac i hrvatske položaje desno od Korane i Kupe koji na kraju donese mršave rezultate iz više razloga od kojih je na poslednjem mestu otpor hrvatskih snaga koji je maltene bio sasvim prestao, ali neću sad o tome. Navešću samo da je i moj otac sudjelovao u ovom zajedničkom napadu kao krajiški teritorijalac i da su skoro bez borbe izbili na Kupu nizvodno od Karlovca. Tokom ovih borbi prekinuta je škola u Vojniću (početkom oktobra 1991) i nastavljena tek u februaru 1992, kad se ustalilo Sarajevsko primirje. Loznička brigada je napustila Kordun, a naši teritorijalci ostadoše na novim položajima. Što se tiče uniformi naše TO, i dalje je ostalo sve po istom, i ja sam vidio samo jednog čoveka na Kordunu koji je počeo da glumi “četnika” u tom smislu što je stavio na glavu crnu visoku šubaru sa kokardom, nekog Todora Deretu, i barem ja tokom celog rata na Kordunu ne videh više nikog drugog u sličnom fazonu. U oktobru i novembru 1991. godine uniforme JNA i petokrake su i dalje preovlađivale. Moj ujak je, doduše, češće puta znao umesto titovke da stavi “kninsku kapu” sa kićankom, bez ikakve oznake na njoj, i da tako ide na položaj, a i inače ju je nosao na glavi onako, iz neke obesti. On je bio čovek uvek spreman na šalu, otvoren i razgovoran, i mada se na Kordunu govorilo da se muška deca obično “leknu” (naliče po osobinama) na ujaka, za mene to pravilo nije važilo utoliko što ja bejah uglavnom tih, povučen i dosta stidljiv. Inače ujaku je ta kninska kapa pristajala jer beše naočit čovek, visoka rasta, ne toliko krupan koliko koščat, pravilnih crta lica sa jedva malko povijenim nosom, guste crne kose uredno začešljane unatrag, uvek pomalo kicoš, pedantan, a u ono vreme (1991) beše još uvek relativno mlad, u kasnim tridesetim godinama. Uz to što je voleo šalu i dosetke, voleo je i da svira na tamburici, naročito bećarac, i da popijeva, a imao je odlično grlo. Sjećam se kad je u kafiću “Desetka” u Vojniću, negde krajem oktobra 1991. godine, ujak, sa kninskom kapom na glavi, svirao na tamburici bećarac i pevao, npr. sećam se stihova: “Ja na vrata, mati pita: ko je? Ćaća viče: propast kuće moje!” Bilo je tu u kafiću i ženskog sveta, i nedaleko ujaka sedele su dve lepe mlađe žene, od kojih jedna, neka crnka u kratkoj suknji, gledaše ujaka prilično užagrenim očima. A ne bih ja to ni primetio, nego moja starija sestra (jer tu u kafiću bili smo tog časa i ja sa sestrama, i ujakova ćerka, i još mlađarije) koja potiho reče (mada je ona crnka nikako nije mogla čuti, pa baš zato je i rekla jer je znala da je neće čuti): “Alo, snašo, smanji malo doživljaj!” i objasni zašto je to rekla. Žene po pravilu sve primete brže, pa je i ona primetila kako se lepa snajka zagledala u ujaka. A ujak peva li peva, uz žubor tamburice, pa otpeva i ovo: “Mislila je Pavelića dama, da će biti kraljica Balkana”, a kako je tu bio prisutan i njegov najbolji drug, neki Mile koga smo mi zvali “Mongol”, a koji je takođe izbegao iz Karlovca i voleo šalu, to on reče ujaku: “Što to njesi pjeva’ prije dva mjeseca u Karlovcu, osta’ bi odma’ bez glave, momentalno!” Mile je bio crn, malen, sitan, mongolskih crta lica, i kad bi išao pored ujaka, nije mu dopirao ni do ramena (ujak ga je zezao da je Mile najsrećniji kad vidi nižeg čovjeka od sebe) ali su bili nerazdvojni drugari od djetinjstva do Miline prerane smrti (umro je iznenada, bez da je bolovao, za vreme Krajine, negde u proleće 1993. godine, a beše stariji od ujaka godinu-dve). Moj ujak je i danas još naočit čovek, ali mu je onda crna kosa i danas gusta, ali pokrivena “injem” – omiljena pesma mu je i danas ona Bore Drljače “Lijepo mi je bilo kad sam bio mlad”. Nego ja sam dobrano skrenuo sa teme koju sam zadao sam sebi, a to je uniforma naše vojske u RSK tokom rata. U stvari, tačniji izraz je uniforme naše vojske. Krajem 1991. godine SAO Krajina proglasi nezavisnost pod imenom RSK. Tad su se već počele nositi šarene uniforme i beretke (moj deda, mamin tata, je ove u šarenim uniformama zvao “burnjaci”), ali su i dalje bile u upotrebi i uniforme JNA (koja je u međuvremenu promenila ime u Jugoslovenska armija), i moram napomenuti da su neki pripadnici seoskih straža sve do kraja rata, tj. do pada Krajine u “Oluji”, nosili titovke sa petokrakom. Uostalom, za njih nije ni bilo propisane uniforme, oni su, nakon osnivanja Srpske Vojske Krajine (SVK) postali neka vrsta rezervnog sastava SVK. A novoosnovana SVK je dobila propisane maskirne uniforme, sa srpskim trobojnicama na rukavima i na beretkama, kao i na šlemovima (ostalim od JNA). Najviši oficiri su imali titovke sa srpskom trobojnicom. Početkom avgusta 1993. godine bili smo na sahrani u selu Veljunu nekom Bošku Mihajloviću, koji je poginuo u borbama sa muslimanskom vojskom na Igmanu, i tada mu je SVK odala počast pucanjem iz pušaka. (Taj Boško je pre rata živeo u Bihaću, gde ga je i zatekao rat u Bosni, i tako je, mada Kordunaš, postao pripadnik Vojske RS, i poginuo je u borbama na Igmanu avgusta 1993. godine – kažu na sam svoj rođendan, a imao je negde oko 30 godina kad je poginuo). I tako su do pada Krajine postojale dve uniforme – uniforma redovne, mlade SVK i stariji ljudi, rezervni sastav, obučeni i dalje u sve moguće uniforme, uključujući i SMB i titovke sa petokrakama. U ove poslednje je spadao i moj otac, jedino što je umesto petokrake na titovki imao srpsku trobojnicu i ovu kapu je i doneo u Srbiju pa je i sad drži kao uspomenu na ta vremena. “Na ta luda vremena” ima običaj da kaže.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.