Svako šesto dijete na svijetu živi na području sukoba

1. Kad sam se probudio sledećeg dana, 9. avgusta, iza podneva, nisam opet u prvi mah bio svestan ni mesta, ni vremena. A onda se naglo setim svega, i očaj me preplavi, ne toliko zbog saznanja da sam sve izgubio – uostalom, ja sam ovo već po drugi put izbeglica, prvi put sam 1991. godine izbegao iz Karlovca, doduše pod ne istim okolnostima kao sada – koliko zbog činjenice što ništa nisam znao o najmilijima. (Barem smo 1991. godine svi bili zajedno!) Onu rasparanu majicu bacim, i Škljocina žena dade mi drugu. Moju torbu ispraznim, ostavim samo pištolj i metke te raf. Dobro ispavan i odmoran, siđem dole. Od moga društva tokom puta samo je još Milić bio tu. Vidim da je tokom mog spavanja došlo još izbjeglica u kuću, dok su neki otišli dalje. Od poznatih bio je samo jedan moj bratić, vojno lice, koga upitam zna li šta od mojih, i on reče da ne zna ništa ni o mojima, a ni o svojima. Ja ručam, i odlučih da iziđem među gomilu izbeglica koja je bila u Banja Luci, ne bih li gdegod vidio koga poznatog i upitao za moju porodicu ili kojom srećom i čudom naišao i na njih lično (što mi je, u onoj gomili, izgledalo manje verovatno). Škljoco je išao sa mnom, u stvari vodio me je. Tužna gomila izbeglica slegla se sa svih strana, jedni su odlazili dalje za Srbiju, a novi su još uvek nadolazili. Ja sam znao da su moji đed i baba sa očeve strane već otišli za Srbiju (oni su autobusom napustili Krajinu još 4. avgusta), dok o majčinim roditeljima i o našoj prababi (majčinoj baki) nisam znao ništa. Ali najteže mi je padalo što ništa nisam znao za majku, oca i moje dve sestre. Nisam znao u stvari za nikoga od najbliže rodbine ništa, a proneli su se glasovi o strašnim događajima koji su se odigrali na Žirovcu dan pre, gde su kordunaške izbeglice teško stradale. Prolazeći kroz masu izbeglica, kroz taj sav jad i tugu na sve strane, naišao bih s vremena na vreme na ponekog poznatog, ali za moje mi niko ništa nije znao reći, jedino sam saznao za ujaka i ujnu da ih je neko vidio dva dana pre negde kod Klasnića. Uostalom, većina porodica je bila razdvojena tokom ovih tragičnih dešavanja i malo je koja porodica putovala “u komadu”. Zato se na više mesta čula kuknjava: ovaj ne zna ništa za decu, tamo sin ne zna ništa za roditelje, opet onamo žena ne zna ništa o mužu itd. Izmučeni likovi, neobrijani muškarci, mnogi još uvek pod oružjem (mada se govorilo da svi oni koji neće ostati u RS nego produžuju za Srbiju, a takvih je ogromna većina, moraju predati puške Vojsci RS, a već za tenkove, topove i drugo teško naoružanje se podrazumeva, i da je i Martić negde u blizini i da danas ili sutra dolazi u Banja Luku, kao što sam ga, poizdalje, i vidio sutradan). Nemam dovoljno reči da opišem ovu tužnu masu ljudi kojima sam, uostalom, i sam pripadao. Bila je to katastrofa jednog naroda u punom značenju te reči. Pa ipak, unatoč svemu, bilo je tu i komičnih ili tragikomičnih scena. Na jednom mestu čujem žubor tamburice i pesmu. Pogledam, a ono jedan sedi i prebira po tamburici bećarac, a okolo njih tri-četiri zajedno s njim pevaju. Meni skoro suze da navru na oči, znam da je ta pesma od muke. Na drugom mestu vidim sledeću scenu: neka mlada žena stoji u traktorskoj prikolici i izbacuje iz prikolice nekakve stvari i zavežljaje na zemlju, a druga žena, starija od nje (svekrva možda, ili šta li već) kupi te stvari po zemlji i baca ih natrag na prikolicu, lete zavežljaji gore-dole a njih dve se pri tom među sobom sočno psuju i grde na sav glas. Opet, na trećem mestu jedna mlada i lepuškasta devojka (ja mislim da nije imala ni 18 godina), dovezla traktor i prikolicu punu stvari, pa joj neko u onoj gužvi ukrao ne znam šta od stvari sa prikolice, nešto krupnije po svoj prilici, jer je sedela pored traktora i plakala kao ljuta godina zagnjurivši lice u šake, dok je nekoliko ljudi tešilo. Svakako, bilo je i krađe u onolikoj gomili, ali najapsurdnije mi je bilo što je nekakva baba kukala za mrtvačkim odelom svoga oca, dodavajući stalno i optužujućim tonom: “Ma jo, da, kad je stajalo na kraju!” (Valjda traktorske prikolice, jer je kraj nje stajala i kukala.) Na jednom mestu, ne znam zašto, da li su menjali gumu ili šta li, tek skinuli sa traktora jedan veliki kotač, pa se trojica postarijih ljudi (jedan od njih, krupan, bio mi je po viđenju poznat iz Slunja) popeli na gumu, i trupkajući po njoj kreću se u krug, valjda da bolje legne ili šta li već, a nekakav vragolast starčić sa strane ih posmatrao pa najedanput reče: “A kakvo vam je to kolo kad nema snaše u kolu?” Upečatljiva mi je ostala i sledeća slika – jedan muškarac, mlađih godina, u maskirnoj košulji i SMB hlačama, neobrijan, izmučena i iznurena lica, spava sedeći na sedištu od “fergusona” (neki stariji ljudi na Kordunu izgovarali su “ferbuson”), ali kako spava! nagnuo se u stranu sa sedišta celim gornjim delom tela, nagnuo se skoro potpuno u vodoravnom položaju i tako nakrivljen spava, i pravo je čudo kako ne padne na zemlju, dok mu ruke labavo vise sa strane, vidi mu se na neobrijanom licu sva patnja kroz koju je prošao, a nepočešljana kosa visi mu na stranu. Niko se ne usuđuje da nesrećnika probudi, jer bi možda iznenada trgnut iz tog, po svemu sudeći dubokog sna, pao na zemlju i nastradao. Slika nesreće na svakom koraku, a za mene još veća jer nigde ne naiđoh na moje niti šta saznadoh o njima. Vratim se sa Škljocom predveče njegovoj kući. Opet je počinjala kišica da pada. Ja naumim da tu veče krenem za Srbiju, ali me moj rođak Škljoco i njegova žena zadrže da ostanem i tu noć da noćim kod njih, i tako ostanem. Tu noć je već manje izbeglica bilo kod njega, i Milić beše otišao, nego ostane moj bratić koji je nešto saznao za svoje, da su još juče prošli kroz Banja Luku. Prenoćim. Sutradan odlučim da idem. Prođem još jednom kroz masu izbjeglica. Vidim i Martića, generala Novakovića i još naših krajiških oficira, zajedno sa oficirima Vojske RS. Martić je i nešto govorio, ali ja niti sam ga, budući udaljen, mogao čuti, niti bih ga slušao da sam stajao i bliže. Škljoco i njegova žena hteli su da ostanem i tu noć, ali ja nisam hteo da ostajem više. Škljocina žena dade mi nešto hrane, ja to stavim u moju torbu, pozdravimo se i ja 10. avgusta poslepodne napustim Banja Luku u nekakvom kamionu punom naroda kojim sam se vozio do Bijeljine, a tamo 11. avgusta poslepodne zatekne me očeva tetka sa jednim taksistom iz Rume, i ja opet sednem u stari “mercedes” (samo ovog puta taksistin, ne Škljocin, ovaj “mercedes” je bio daleko manje očuvan nego Škljocin, ali u svakom slučaju udobniji nego kamion) i tog dana uveče stignem u Rumu i tamo nađem moje – sticajem prilika, oni stigli pre mene! Tako se završi moje putovanje koje je trajalo 6 dana. A sad ću na kraju dodati još jedan slučaj o kojem sam slušao kad sam već bio u Srbiji, a ja nisam bio tu lično prisutan. Koliko su izbjeglice iz Krajine bile pometene (kao i ja, uostalom) onih teških dana, govori i sledeći slučaj koji nam je u Rumi pričao jedan mladić, neki Miki, naš poznanik sa Korduna. Njega je “Oluja” zatekla na položaju, pa se sa zakašnjenjem i teško probijao prema Dvoru, boreći se uz put sa muslimanskom i hrvatskom vojskom. On je tek rano ujutru 9. avgusta prešao, među poslednjima, most na Uni kod Dvora. Dođe u Banja Luku istog dana i tamo ode kod neke rodbine, poznanika, šta li već, gde naiđe na svog starijeg brata, koji je došao tamo dan pre njega. Uđu u kuću kod domaćih, i sednu za stol. Počnu razgovarati, i prvi razgovor je bio o njihovim roditeljima, za koje stariji brat reče da je čuo da su otišli za Srbiju, i to u Rumu gde su imali neku rodbinu. Domaći iznesoše ručak. Sad stariji brat upita mlađega: “Miki, što ti ne skidaš šljem sa glave?” A Miki: “Jo, ja sam i zaboravjo da je meni šljem na glavi. Još se ja čudim otkud ovakva vrućina oko glave i što se ‘vako znojim.” Pričajući nam u Rumi, gde su i oni izbegli, ovu priču, rečeni Miki se smejao i dodao: “Nosjo šljem pet dana bez prestanka, pa i zaboravjo na njega, saživj'o se s njime, kaj puž što nosi svoju kućicu, tako i ja svoj šljem!” Od onda ga moje sestre i ja prozvasmo “Miki pod šljemom”.

   Odgovoriti

2. Prešavši predveče 8. avgusta 1995. godine preko mosta kod Dvora na Uni u R.Srpsku, osjetih prvi put nakon početka “Oluje” (koja je bila počela pre samo 4 dana, ali meni se činila čitava vječnost u onim mukama što ih pretrpih tih dana, a naročito poslednja 2 dana) sigurnost i neku zaštićenost, ali i postadoh svestan da sam definitivno istrgnut iz rodne zemlje i rodne grude. Zbog svega toga, uz sve to ne znajući ništa o ostatku moje porodice koja je još bila na prostoru izdišuće Krajine, ne mogoh a da ne zaplačem, sedeći na zadnjem sedištu sa još jednim momkom (tek nešto starijim od mene, a ja sam bio stariji maloletnik u to vreme) i dve devojke (kojima se ne sećam ni imena ni otkud behu, da li negde od Vrginmosta, ne znam, čini mi se da su bile sestre) u “mercedesu” mog rođaka Pere, zvanog Škljoco, a mi deca smo ga zvali “Karadžić” jer beše nalik u licu na Radovana Karadžića, a i kosa mu beše isto onako vanredno bujna i razbarušena, a koji je živeo u Banja Luci pa mu i auto imađaše banjalučke tablice, možda jedini u onoj tužnoj koloni. Pored Pere, koji je vozio, sedeo je neki njegov rođak koji se zvao Milić, stariji čovek, tako da nas je svih zajedno u kolima bilo šestoro i kroz kišovitu noć smo putovali prema Banja Luci. Zaplakavši se, onako umoran i iscrpljen do krajnjih granica polako utonem u nešto slično snu. Nije to bio pravi san, nego nekakvo stanje duha i tela između jave i sna. Zapažao sam, koliko se kroz kišnu noć moglo zapaziti, da smo u nekoj koloni, ali više nisam bio potpuno svestan kakva je to kolona, kuda ide i zašto. Teško je to opisati. Oči su mi se sklapale same od sebe, ali nejasno sam čuo sve oko sebe. Ali sve se to stapalo u jedan zvuk: i tihi Škljocin i Milićev razgovor, i udaranje kiše po staklima od kola, i brujanje ostalih vozila na cesti. U tom stanju bunila, pod utiskom svega pretrpljenog, najmanji zvuk bi mi se valjda učinio kao udar granate, pa bih se trgao s vremena na vreme. Moji saputnici na zadnjem sedištu su takođe spavali, ona dva su tiho razgovarali i to bi me opet uspavalo. Kako sam sedeo desno, naslonio bih glavu na staklo od zadnjih vrata. Mislim da se izbeglička kolona u RS proredila, jer neki bi stali pored puta da prenoće, a dio je ostao u Novome, naročito tenkovi. U Prijedoru me potpuno rasani buka, ali u prvi mah nisam bio svestan ni gde sam, ni ko su ljudi oko mene, ni kud se to kroz noć vozim. Prijedor je bio pun izbjeglica, i neki su i ovde ostali da prenoće. Traktora, auta, kamiona, autobusa, civila, vojske beše na sve strane. Pero je nastavio dalje. Jedno vreme je ispred nas bio jedan vojni kamion koji je vukao top za sobom, a onda ja opet zaspah onim istim polusnom, a kad se malo razbudih, tog kamiona više nije bilo, nego jedan traktor sa prikolicom prekrivenom nečim, šatorskim krilom ili šta već, dignutim onako na stupce a ispod se šćućurile neke prilike sedeći na stvarima. Inače na cesti više nije bilo mnogo vozila, ili mi se tako činilo. Nastavih da dremam naslonjene glave na staklo po kojem kuckaše kiša… U Banja Luci me probudiše kad smo stigli Perinoj kući. Nikad pre nisam bio kod njega. Velika kuća na sprat. Kad se pribrah i kad postadoh svestan gde sam, iziđem iz kola pa na brzinu pretrčah do kuće. Ponesem i moju torbu u kojoj je bilo dve-tri trule jabuke, komad suvog tvrdog hleba i pištolj, što mi ga otac dao u Vilinom Križu na rastanku. Kako mi je kosa bila podugačka i padala mi u oči, to mi je sestra u Vilinom Križu dala raf, koji sam skinuo i strpao u torbu. Na meni beše majica, poderana na leđima prilikom bežanja ispred muslimanske vojske puteljkom kroz neku kupinu i trnje, blizu ceste Glina – Dvor. Elem, stigli smo Perinoj kući negde pred ponoć. Kuća rasvetljena na sve strane, okolo par auta i traktora, unutra i u dvorištu dosta izbeglica, Perine rodbine i poznanika. Usledilo je međusobno pozdravljanje, ljubljenje, grljenje, plač i smeh (gorki smeh) u isto vreme. Ali ja baš nikog poznatog da tu vidim. Škljocina deca nisu bila tu, nego u Beogradu. Onako umoran i pospan, jedva se držim na nogama, i samo čekam da se opružim bilo gde i da spavam (poslednji put sam opružen spavao na sjeniku u Vilinu Križu 5/6. avgusta, i sladak san beše), ali me domaći, uz poštovanje prema meni kao rođaku – mada ne baš naročito bliska rodbina, ja nisam ni znao dokazati šta mi je Škljoco u stvari, tek nešto mi beše, onaj stari Milić bio je njemu daleko bliži rod – dakle, domaći me prisiliše da nešto prezalogajim. Naravno, i moje saputnike, koji tu noć takođe ostadoše pod ovim krovom, a i kuda će u ponoć, po kiši, u nepoznatom gradu? Rasporediše nas gde će ko spavati, a hvala Bogu, soba je dosta, a i Perina deca, rekoh, behu u Beogradu. Ali da je samo nas četvoro stranih bilo bi lakše, no tu je puna kuća izbeglica, neki već i spavaju i po sobama, i po hodnicima, po sporednim pomoćnim objektima… Pravi sabirni centar, a s vremena na vreme uvek poneko stigne. Ja velim da ja mogu i u hodniku ili i u šupi da spavam, samo da se za ovu noć sklonim, ali domaći ni da čuju, nego mi Škljocina žena pokaza jednu sobu na spratu i krevet gde ću spavati. Odem da se najpre okupam, i voda doslovce beše crna od prašine i neopraštine koja se po meni nakupila sakrivajući se prilikom bježanja i po cesti, i po kojekakvim jarugama i podrumima i Bog te pita gde sve ne. Malo se preporodim onako okupan, i odem na spavanje. Tako čvrsto i tvrdo nikad u životu nisam spavao, duboki san bez ikakvih snova, punih 12-13 sati, jer sam se probudio tek negde iza podneva. Da su topovi pucali kraj mene, ne bi me probudili tih 12-13 sati. U sobi je bio još jedan krevet, nisam bio sam tu noć u sobi.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.