Ni kriv ni dužan je Branko Lukić, ali trpi što se država u kojoj je rođen pocepala na dve, pa sad živi negde između. Egzistencijom, poreklom, imanjem, pa i državljanstvima vezan je i za tamo i za ovamo, s tim što ga preko međe, zbog njemu nejasnih propisa, dočekuju kao ilegalca.
Njegova nedaća je što maltene čim izađe iz kuće postaje strani državljanin u tuđoj, a opet na svojoj zemlji.
Zaseok Mihailovica na Jabuci pogranično je područje koje dele opštine Prijepolje i Pljevlja, odnosno Srbija i Crna Gora. Lukićevu dedovinu preseca državna granica – sa jedne strane mu je kuća, a sa druge livade i njive. Ugledni je domaćin, ima više od 500 ovaca i 50 grla goveda, milina je videti kad potera toliku stoku na ispašu. A pašnjak mu samo 200 metara od doma, ali – preko granice.
Svakog dana on iz štala u Srbiji, sa svoga, ovce i goveda potera u Crnu Goru, na svoje, da ih napoji. Svestan da rizikuje kaznu od 100 evra.
– A sit sam se kazni naplaćao i postao redovna mušterija suda u Pljevljima – priča Branko za “Blic”.
Muka je Brankova što sa stokom ne može legalno da pređe na crnogorsku stranu svoje imovine. Kad se zaputi najbližim putem, idući samo svojim parcelama – to je kršenje Zakona o graničnoj kontroli, kad bi krenuo legalno, preko graničnog prelaza – to bi već bilo suprotno saobraćajnim propisima. Ne pomaže mu ni što ima državljanstvo Crne Gore stečeno rođenjem u Pljevljima, ni što mu je majka Crnogorka.
– Devet godina imam iste jade. Kad poteram ovce i krave preko svoga, ali i preko granice, zaskoči me crnogorski policajac i piše kaznu. U početku je, kada se raspala SRJ, bio problem što se zemlja sa crnogorske strane vodila na moje dedu i babu, pa su mi prebacivali “na koje to svoje vodiš stoku kad u Crnoj Gori nemaš ništa” i “gde su ti pasoši za krave i ovce”. Dedu, koji je tada imao 85 godina, odveo sam u Pljevlja i on je te parcele preveo na mene – prepričava Branko.
Kad je pribavio papire da je zemlja njegova i izvadio pasoš za svako grlo stoke, mislio je da više nema prepreka.
– Otad me presreću sa nekim drugim propisima. Kažu – ne smeš ovuda, ovde nije predviđen prelazak, moraš na granični prelaz Ranče. Zamislite sad, imate livadu, dvorište, baštu, i da s jednog kraja tog parčeta zemlje ne možete na drugi, nego morate okolo. A tek zamislite da koračate svojom parcelom i negde na pola postanete strani državljanin – veli stočar sa Jabuke.
Do Ranče mu je 800 metara od kuće. Odatle mu, jer teren je takav, do livade treba još dva kilometra, s tim što veći deo kojim bi trebalo da pređe otpada na put kojim se ulazi u Crnu Goru. I tu je novi problem.
– Ni na graničnom prelazu, iako imam sve papire, nisam dobio zeleno svetlo. Vele, sa toliko stokom napravićeš gužvu. Kažu, na šta će da liči granični prelaz kad u koloni, u turističkoj sezoni, čeka po 30 automobila, a ti kreneš sa 500 ovaca i 50 krava, napravićeš stočni vašar – priča Lukić i sam svestan kakav bi kurcšlus nastao kad bi legalno poveo stoku na ispašu.
Nije više ni pokušavao preko graničnog prelaza. Mora kroz svoje, kroz zabranjeno. Najmanje dva puta dnevno ide u Crnu Goru, četiri puta pređe granicu. Nekada ga uhvate i kazne, nekada ne.
– Drugog izbora nemam, jer stoka neće ni žedna ni gladna, a i ne razume se ni u pare ni u propise. U ovo drugo, iskreno, ni ja – sleže ramenima Branko Lukić.
Tako svakoga jutra ovaj stranac na svom imanju mora iz Srbije u Crnu Goru, spreman da prekrši pravila granice i plati kaznu.
I sve tako dok ne usvoje neki lex specialis za njega i njegovu stoku.
Izvor: Blic V.Lojanica
Dakle, Vesnina plava kosa i oči bile su predmet mojih dečačkih misli, a ako su mi oči – bezazleno – gledale tamo kud su gledale, to je normalno. Ali nije ta crnka, lepa teta, bila ni prineti Vesni. (Moj je ujak, pade mi sad na pamet, u to vreme, pa i danas to čini, imao običaj zvati lepe žene “Šemsa”, ne znam zašto, pa je i spevao ovaj stih kad bi pevao bećarac: “Oj Lovčiću i ti tvoji psići, ne date mi kod Šemse otići!” Da sad ne objašnjavam kad i kako je spevao ovaj stih i ko je Lovčić – možda jednom to i učinim – nego da nastavim još nešto o Vesni. Ona je imala i lep stas i umilan glas, ali kad je govorila, slovo “L” je izgovarala tako kao da jezik jako savije prema gore – karakteristika koju sam primetio kod mnogo Kordunaša, naročito onih iz sela iz južnijeg dela slunjske opštine, a ona je, poreklom, čini mi se, i bila otud, barem je neko njezin bio iz tog kraja. Glas folk-pevačice Ćane, dok peva, neobično me podseća na Vesnin, premda je i Vesna bila rodom iz Karlovca kao i mi. Ali na stranu Ćana, Vesna je meni bila drago biće i njene vragolaste reči me zbuniše, a moj bratić je bio toliko bled u licu da se na njemu ne bi moglo ni primetiti i da se zacrveni. I tako smo tu sedeli, verujem da ni oku moga ujaka nije promakla dama preko puta – mada je on bio veran ujni (pa i ujna je bila lepa žena), i sad nije bitno ko je pre, ko kasnije napustio “Desetku”, tek, nekako upravo što smo se pripremali da se raziđemo ko kuda – mi smo sa ujakom išli u istom pravcu, “moja” Vesna je tada privremeno boravila u Vojniću, itd. ali eto ti nekakvog čoveka u SMB uniformi i titovki sa petokrakom, i vidimo da će se obratiti Perinoj sestri koju je, očigledno, poznavao. Napravi nekakav žalostivi uvod koji bi teško bilo prepričati, pa će joj reći: “Umrije ti baba Peja, evo nema pola ure”. Mi smo znali o kome se radi, ko je baba Peja (tako su je zvali, a kako joj je bilo pravo ime ne znam, možda Petra). Perina sestra se nije naročito ražalostila na vijest o smrti čeljadeta iz njene kuće, a naš bratić reče potiho: “Neka umrla, i treba, ona mene lani metlom dekala po leđ'ma konda su moja leđa ratni zločinac!” Mi se malo nasmejasmo, ali ne mnogo, jer ipak je umrlo čeljade koje smo donekle poznavali i ulazili u njegovu kuću, ali smo i znali zašto on ovo reče. Najpre – ko je bila baba Peja? Iako je živela u kući strica od našeg bratića, ona ne beše u krvnom srodstvu sa nijednim ukućaninom. Naime, ona je bila maćeha tom stricu, što će reći – Perinog i Perine sestre očuha maćeha. Tako se u toj čudnoj kući steklo da su jedini krvni srodnici bili strina našega bratića sa svoje dvoje dece. Baba Peja je poboljevala u poslednje vreme, i ova smrt nije bila baš iznenadna. A zašto je ona našeg bratića tukla metlom po leđima i kako je do toga došlo? Tu sam bio prisutan i ispričaću: To se dogodilo u proleće 1990. godine, otprilike godinu i po pre ovoga dana kada smo mi sedili u “Desetci” i kada je umrla baba Peja. Mi, tj. moje sestre, ja, naš bratić (kao neki Perin “brat” mada mu upravo nije bio nikakav rod nego drug kao i mi) i još jedan dječak iz Perina susjedstva bili smo na proslavi Perinog rođendana. I dok su moje sestre sjedile sa Perinom sestrom u kući, u njenoj sobi, i vodile ženske razgovore valjda, ja, Pero, onaj dječak iz susjedstva i naš bratić smo se igrali napolju – verovatno kauboja i Indijanaca. Slučaj nanese ovoj kući nekakvog Jovu O. Taj Jovo O. je bio stariji čovek, skitnica, malko kao “udaren u glavu”. On je išao pešice od sela do sela – premda je, vele, imao kuću, mislim, imao je gde živeti, jer je imao brata, oženjenog doduše, ali bilo je mesta i za Jovu. Ali Jovo je više voleo da se kilometrima vuče od sela do sela i spava tamo gde se zatekne (svakako u štali ili sjeniku, jer ne verujem da bi ga ko pustio da prenoći u kući!). Da li je on od rođenja bio “udaren” ne znam, a ja ga i nisam video svega dva ili tri puta u životu, ali je bilo nemoguće videti tu figuru a ne zapamtiti je! Prilično visok, ali mršav i poguren, nezgrapna i teška hoda, tamna lica. To lice beše neobrijano, mada nije imao bradu, nego kao belu strnjiku – čovek je bio u godinama. Kosa mu beše bela, začudo podšišana. Glava duga, čelo izborano, usta uvek otvorena a kad je pričao – brslajući pri tom – prskao je pljuvačkom. I inače je, Bog neka mi oprosti, sav bio slinav i neuredan, a kakav bi i bio spavajući po štalama i sjenicima, a leti možda i napolju (on sam bi, kažu, kad bi ga, u šali, pitali gde je spavao, brslao: “u živ'ci, u živ'ci!”). Hranio bi se onim što bi mu ko pružio, a ono po čemu se iz daljine mogao prepoznati bila je milicijska šapka koju je nosio na glavi i dugački šinjel sa leve strane sav načičkan raznoraznim značkama koje je Bog zna gde prikupio. Nosio je i vojničke hlače. Ovo mu je bilo i letnje i zimsko odelo, pržilo sunce a puhao sjeverac. Naravno, po njemu je bilo dosta slame i sijena spavajući na već pomenutim mestima. Kako su mu, rekoh, usta uvek bila otvorena (i puna pljuvačke koja se cedila niz bradu) to su se videli retki zubi koji su mu još preostali, a bili su mu preostali gore dva dugačka zuba pa je imao izgled morža. Bio je u Karlovcu neki Rajs, skitnica i isto tako “udaren”, ali taj je bio gospodin za siromaha Jovu. Dabogme da Jovo nije bio oženjen, ali kao što rekoh, on nije morao da vodi ovakav skitalački način života i da tumara selima (a možda i jeste, ja ne znam kako se slagao sa bratom niti mi je to bitno); uglavnom, on je bio bezopasna skitnica, mada ne bez moći rasuđivanja, samo smanjenom. Nikakvu krađu, lopovluk, štetu Jovo nikad nikome nije učinio niti koga uvredio. I eto, taj i takav Jovo nabasa Perinoj kući u to toplo proletnje predveče 1990. godine. Ja sam ga tad i vidio prvi put. Perina je kuća bila na sprat, a dole je stanovala pomenuta baba Peja, koja je, vele, najviše doprinela novčano da se podigne ova kuća. Tu je bila i nekakva velika lipa pod kojom je stajao stolić. Na taj stolić je baba Peja iznela Jovi kruha i mleka da jede i razgovarala se s njim onoliko i kako se s njim moglo govoriti. (Baba Peja je, vele, bila dobra duša.) Mi dječaci (nas četvorica) stajali smo gore na balkonu, na vrhu stepenica, upravo iznad stolića za kojim je Jovo O. jeo (udrobio kruh u mleko) i mljackao. Moj bratić je bio najstariji i kao najozbiljniji među nama. Najedamput Peri pade na pamet da odozgo gađa Jovu O. zrnjem kukuruza. Iako ga je moj bratić odgovarao da to ne radi (onaj dječak iz susjedstva je bio oduševljen Perinom idejom, mada sam nije hteo da učestvuje u tome; ja sam, istinu govoreći, bio neutralan a priželjkivao da Pero to uradi). I zaista, Pero nakupi u svoju malu šaku nekoliko zrna kukuruza a donese iz kuće i dva “ćuška” (ono što ostane kad se okruni kukuruz) za potpalu vatre pa poče odozgo, sa balkona, kroz granje i lišće lipe i proletnji sumrak, da baca na Jovu. Valjda nije iz prve i svaki put pogodio, ali najednom nešto bućnu (valjda upalo zrno kukuruza ili više zrna u mleko), a jasno videsmo gde jedan ćušak pogodi Jovu odozgo u sijedu glavu (bio je skinuo šapku dok je jeo). On nešto zaurla, a baba Peja, videvši šta bi, ni pet ni šest, dohvati nekakvu metlu iz prikrajka pa potrča na stepenice i uz stepenice. Čula je ona smeh a i nije bilo sumnje da je to uradio neko od nas “momčadije” (ako ne i svi). Ona je u ovoj kući, kao najstarija, bila gazda, iako u krvnoj vezi sa nijednim ukućaninom. Mi se razbježasmo kud je ko stigao: Pero sa desne strane hodnika u glavnu prostoriju, sa izgledom blaženog koji ni mrava ne bi zgazio; ja sa njim; dječak iz susedstva je otišao u sobu kod devojaka. Naš bratić u onoj brzini nije stigao uteći ni u dnevni boravak ni kod cura, nego se sakri u nekakvu prostorijicu sa leve strane hodnika, u produžetku, gde su domaći planirali da naprave kućni WC, ali još nisu bili pristupili tom poslu, pa je sobičak služio za ostavu raznih nepotrebnih stvari. Baba Peja u sumraku nije videla ko je Jovu gađao zrnjem i ćušcima, a dok se ona popela uz stepenice, mi smo se ponameštali kako sam naveo. Baba priviri u dnevni boravak: ja i Pero sedimo za stolom mirni i spokojni. Zaključi da nismo mi krivci. Proviri kod devojaka: one razgovaraju, a onaj dečak iz susjedstva s njima, pa se kao igra sa nekakvom igračkom. Zavirila je u sve prostorije (ne znam gde su bili Perina majka i očuh, tj. stric našeg bratića, možda su nešto radili napolju, u kući nisu bili), pa dođe i do one sobice gde se sakrio naš bratić – ni kriv ni dužan, još je odgovarao Peru da ne čini toga. Ali njegov položaj je govorio drugačije: on se jedini sakrio, i to u najudaljeniji sobičak, a kako nije hteo da oda druga i kao nekakvog rođaka Peru, to je ćutao što babu navede na zaključak da je on taj što pravi sprdnju sa starim siromahom, pa kako je bio pognut, raspali ga par puta metlom po leđima. Mi ne izlazimo iz sobe, ali čujemo tamo babu gde grakće i psuje, čujemo dole Jovu gde nešto brsla, čujemo i devojke u drugoj sobi kako se smejulje – soba odmah preko puta hodnika – samo ne čujemo mog nesretnog bratića koji strada na pravdi Boga i trpi udare metle po leđima (onaj se dečak iz susedstva iskrao iz devojačke sobe pa malo privirivao kako baba Peja deka po našem bratiću). I tako, opaučivši ga nekoliko puta metlom, kaznivši ga, vrati se mrmljajući dole niz stepenice. Sad i mi iziđemo smejući se (ali potiho) i provirimo dole, a Jovo viče: “Stari čo'j'k, dr'ota, dr'ota” tj. da je on stari čovek i da je ovo grehota (gađati njega zrnjem kukuruza i ćušcima). Tako je naš bledunjavi i slabašni plavokosi bratić “stradao” zbog Perine budalaštine od dobrodušne ali pravične i stroge po potrebi baba Peje, stoički podnoseći metlu po svojim leđima za Peru. Dabogme, nisu to bile nekakve strašne batine, nego više strah, ali ubrzo se i sam smejao sa nama kako je ćutke podneo kaznu koju je drugi zaslužio. To je bilo drugarstvo! Zato je, godinu i po dana po ovome, on i rekao u “Desetci” na vest o smrti babe Peje “neka je umrla, i treba”, u šali, naravno. Mada nije imao nekog posebnog razloga da je žali, ne zbog metle, nego što ona ne beše njemu neki rod (maćeha njegovog daljeg strica). Ipak je išao na njenu sahranu. Jer baba Peja (ona je, navodno, neki rod Karanima) bila dobra duša, a metla po leđima zaslužena, samo ju je zaslužio Pero. Posle je naš bratić rekao da je trpio za Peru, jer je Pero mršav i slabačak, pa da ga tuku metlom, bilo bi, reče: “Dr'ota, dr'ota!’
Negde krajem oktobra ratne 1991. godine, u Vojniću, u kafiću “Desetka”, u poslepodnevnim časovima, između popriličnog broja gostiju koji su što stajali što sedeli, ulazili i izlazili (mnogi muškarci bili su u vojnim ili milicijskim uniformama, jer je bio rat), žagorili, u jednom društvu bili smo: moje dve rođene sestre, naša sestra od ujaka, zatim njihova prijateljica još iz Karlovca i prebeglica kao i mi izvesna Vesna (moja tajna dečačka ljubav), jedan naš dalji bratić sa mamine strane, plavokos bledunjav dečko stariji od mene tek neku godinu, jedna devojčica njegovih godina ili možda starija koju godinu i ja kao najmlađi. Pomenuti naš bratić beše nama, kao što rekoh, dalji rod, a ova devojčica (u stvari već šiparica) je sa tim našim bratićem stajala u čudnim rodbinskim vezama, u stvari nikakvim: njegov stric (ne rođeni, mada mu je ipak bio bliži rod nego naša mama) beše oženio njenu majku, koja je u trenutku udaje za njega bila udovica sa dvoje dece, a ta deca su bila ova devojčica i njen mlađi brat Pero, koji je bio moj vršnjak. Njegov dalji stric, dakle, beše njihov očuh, a oni su živeli u kući tog njegovog nekakvog strica, koji svoje dece nije imao. Znači, nikakav krvni rod, ali su se oni smatrali i nazivali nekakvom braćom i sestrama, a preko našeg bratića su i sa nama troma (mojim sestrama i sa mnom) tobože bili nekakav rod. Bilo je to, u stvari, prijateljstvo i zajedničko detinjstvo, naročito preko letnjeg raspusta, jer oni nisu živeli u Karlovcu (mislim na Peru i njegovu sestru) nego na selu, pored Vojnića, a ovaj naš bratić je bio takođe iz neposredne blizine Vojnića, ali iz drugog sela. Perina sestra nije bila ružna, ali daleko od toga da je bila lepa. Imala je jako tanka usta. Takva usta je imao i Pero, koji je bio mršav i usukan dečak, ali začudo, punačkoga i dosta crvenoga lica. No Pero sada nije bio prisutan u “Desetci”, mada će o njemu još biti reči kada dođe vreme. Većinu sveta koji se ovuda vrzmao ja u to vreme nisam poznavao, a da je rat raspoznavalo se ne samo po ljudima u uniformama i po oružju, nego je na to opominjala i artiljerijska vatra koja bi se s vremena na vreme oglašavala iz smera Karlovca. U to vreme bitka za Logorište je još uvek trajala, a pucalo se i na ostalim linijama fronta. Dabogme, nije bilo ni škole zbog ratnog stanja. Naši ljudi su, na smenu, odlazili na položaje, kao što su ovde u Vojniću na smenu odlazili i dolazili u kafić. Mi smo nekako bili zasjeli i razgovarali i tako je vreme proticalo. Malo dalje od nas sedeo je i naš ujak sa svojom tamburicom na krilu, a sa njim je bio i njegov najbolji drug još iz Karlovca, Mile, koga smo mi deca prozvali “Mongol” zbog azijatskih crta lica a bio je i jako niska rasta, ali zato velika srca. Ne znam sad sve koji su tu još sa njim sjedili u društvu. Moj ujak, inače veseljak (ali i paničar u isto vreme), beše dobro raspoložen, a kako mu se, rekoh, pri rukama pridesila i tamburica, to je on prebirao po njoj “bećarac” prateći se pesmom, a imao je lep glas. Ujak inače beše prikladna pojava – visok, više koščat no krupan, guste crne kose pažljivo pričešljane unazad, pravilnih crta lica, tamna oka. Majka i on behu u licu veoma nalik jedno na drugo, samo što je ujak imao malčice povijen nos i u licu beše tamniji, dok je majka imala fin pravilan nos i bila izrazito belolika. Dakle, ujak je bio prijatna pojava, a toj pojavi je pristajala i “kninska kapa” (kao lička, samo sa kraćim resama) koju je imao na glavi. U to vreme, 1991, beše on na izmaku 30-tih godina života te prema tome ne beše još star, a duhom svakako mlad. Ujakova pojava ženskom oku je morala prijati, barem je prijala oku jedne lepe snajke koja je sedila tu u blizini sa još jednom ženskom osobom i gledala u mog ujaka prilično pohotljivo. Ja kažem “snajka”, ali bila je to mlada žena, ne bi se reklo devojka ali svakako u ranim 30-tim, crnka, doterana, u kratkoj suknji, štiklama – niti prekratka suknja, niti previsoke štikle, nego sve sa merom i ukusom – pa kako je sedela sa ovom drugom ženom (te druge se ne sjećam) i razgovarala, tako je prebacila nogu preko noge i bila je svakako ugodna pojava. Naravno, tome je doprinosila i lepota njenog lica koje ja sad neću opisivati jer ga se i ne mogu potpuno sjetiti, ali znam da je bilo dosta lepo, nego se sećam upravo plamenih tamnih očiju kojima je “piždrila” u ujaka dok je ovaj naklapao, pomalo svirao i pevao, između ostaloga i “Mislila je Pavelića dama” itd. Mi smo ove dve žene, mislim, zatekli unutra kad smo ušli i ponameštali se, i one su ovako, malo iskosa, a više sa strane, sedele par metara od nas, a ujak opet kao sa suprotne strane od njih, a kako je lepa garavuša, razgovarajući sa onom drugom ženom, gledala plamenim pogledom ujaka, to moja Dada, najstarija sestra, reče potiho, za nju: “Alo, snašo, smanji malo doživljaj” pa sam i ja tog časa primetio da snaša stvarno prati ujaka neuobičajenim pogledom. Naravno, mojim sestrama ništa nije moglo promaći, kao što i inače žene sve brže i bolje primete – pa i drugu ženu. No, ovu sam lepu snašu i ja primetio po našem ulasku, verovatno najpre “batake”, pa onda facu, Bog zna kud mi je pogled i nehotice leteo. Ali svakako, ona je za mene bila teta, doduše lepa teta, no međutim ova Vesna što je sedela sa nama u društvu, drugarica mojih sestara, starija od mene nekih 6 godina, bila je moja potajna dečačka želja i zbunjivala me, prirodno stidljivog, njena jedna reč upućena meni. I tako, kad Dada reče da ona snajka “smanji doživljaj”, Vesna reče vragolastim glasom meni i našem bratiću: “Je li, momci, a gdje vi to gledate? A?” aludirajući svakako na naše poglede koji su verovatno bežali tamo ukoso, za obližnji sto gde su sedele one dve dame, od kojih je pažnju privlačila ona jedna, odnosno ona noga preko noge… Ja se zbunih, pocrveneh, verujem, u licu, a u sebi sam mislio: Bog zna je li ova Vesna primetila – a sigurno jeste, jer ženama tako nešto ne promiče – da je ona, Vesna, moja simpatija, predmet bezazlenog, dečjeg, dečačkog obožavanja? Ona lepa crnka tamo za stolom sa lepim prekrštenim nogama može biti po godinama mlađa sestra moje mame, i da (k vragu!) nije bila u toj kratkoj suknji, verovatno bi je, koliko god lepa bila, moj pogled samo okrznuo kao i kakvog najprostijeg grubijana u uniformi u ovome kafiću – ali Vesna je bila nešto drugo, premda i ona starija koju godinu od mene. Njoj nije trebala kratka suknja (ja se ne sjećam da sam je ikada i vidio u njoj, barem ne za doba naših karlovačkih i krajiških dana) da mi razbudi dečačku želju, mene je očaravala njena duga zlatna kosa, njeno plavo oko ispod tamnih trepavica, svežina devojačkog lica u cvetu rane mladosti, sve je iz nje odisalo nežnošću i blagošću, a opet je bila vragolasta na svoj način! Ona je za mene bila vila (ja sam inače više voleo plavuše nego crnke, a ipak me na kraju zapala crnka – i nisam zažalio!).