Ministarstvo unutrašnjih poslova u saopštenju za medije apeluje na građane da se tokom predstojećih praznika uzdrže od upotrebe pirotehničkih sredstava i da ih ne kupuju na neovlašćenim mestima poput uličnih tezgi i pijaca.
U saopštenju Policijska uprava Novi Pazar podseća da je Zakonom o prometu eksplozivnih materija izričito zabranjena upotreba pirotehnike u zatvorenom prostoru i na javnim mestima gde se okuplja veći broj osoba, kao i prodaja pirotehničkih sredstava maloletnim osobama.
Takođe, napominju da vatromet mogu koristiti samo za to ovlašćena pravna lica na odobrenoj lokaciji, uz rešenje koje je izdalo Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Usled nepravilne upotrebe pirotehnike može doći do teških povreda sa trajnim posledicama po zdravlje, nastanka požara i eksplozija, kao i uznemiravanja građana i narušavanja javnog reda i mira, i upozoravaju u saopštenju za medije, te dodaju da ovlašćena službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova aktivno sprovode sve mere i aktivnosti u skladu sa zakonom kako bi se sprečila neovlašćena prodaja i upotreba pirotehničkih sredstava.
U saopštenju još podsećaju da će fizička i pravna lica koja neovlašćeno prodaju pirotehnička sredstva biti sankcionisana, kao i da će im pirotehnička sredstva biti oduzeta.
(Agencije)
Da je nasa SPC kao sto treba a srbija pravna drzava i da mi volimo istinu mi bi dan oluje trebali da slavimo kao krsnu slavu a da Tudmana proglasimo za svetca tj Svetog Franju krivoustog..i to s debelim razlogom…Vec u prvom naletu 3.500 cetnika se predalo zajedno s oruzjem…Tu je bilo i 200.000 izbeglica na uglavnom ukradenim traktorima i u tudjim otetim Hrvatskim automobilima..Ali ne Franjo je naredio pustaj ih sve..i nek nose sve sto hoce…Mozete misliti sta bi bilo da su Hrvati umjesto Tudjmana imali Ratka Mladica..kakav bi masakr tu bio..osim toga Tudjman je radio na podeli BOSNE isto koliko i Milosevic
Naravno da su to bile neumjesne šale, ali Đurenda je bio takav i šta da se radi. Svi su znali da ima dobro srce i da mu se mogu obratiti za pomoć u bilo kakvoj nevolji, i zato mu je opraštano. (Da, sad se sjetih, obožavao je Lepu Brenu). Dalo bi se o Đurendi još toga napisati, ali ja ću navesti jednu od zgoda gde sam lično bio prisutan. Dakle, bilo je to u Karlovcu pre rata. Bili smo u jednoj kući u gostima, iz naše kuće bili smo mama i nas troje dece, a bilo je još gostiju puna soba. Nije bitno šta se slavilo, nego to da je među gostima za stolom bio i Đurenda. Sa jedne njegove strane sedela je naša mama, a sa druge jedan čičica koji je bio među onim tipovima na kojima je Đurenda vršio svoje opite. E sad, između naše mame i Đurende bivalo je šale, ali pristojno, na distanci. Naša mama imala je smisla za humor po potrebi, u stvari ona je mogla biti najozbiljnije stvorenje na kugli zemaljskoj a mogla je biti detinjasti razdragana. To je bila njena zajednička crta sa njenim bratom, našim ujakom. Uostalom, ona je bila žena koja je komotno mogla, kad se obuče kao dama u svečanim prilikama, šetati modnom pistom, a opet je, na selu kod svojih roditelja, sa rupcem na glavi kao seljanka mogla kupiti sijeno. Pa ipak, iako se oblačila kao prava dama u prigodnim prilikama, nije nikad šetala modnom pistom, dok je, sa druge strane, bez rupca na glavi znala pomagati preko leta svojim roditeljima a našim đedu i babi u kupljenju sena. Naravno, ovde govorim o našoj mami iz perioda pre rata i pred rat, kad je bila relativno mlada i po opštoj oceni lepa žena, dok je ona danas, mada sa tragovima nekadašnje gospodstvenosti i lepote, ipak starija otežala žena koja je već zašla u sedmu deceniju ali je i dalje naša mama, najdraže i najvoljenije biće, a mi smo i dalje njena deca kao i onda, premda pored nas sad ima i unučad. Ali ja odoh daleko. Vraćam se u Karlovac pred rat, u kuću gde su gosti, gde sam i ja sa sestrama (sedimo sa strane na nekakvom kauču ili čemu već) a za stolom su stariji, među njima “ludi” Đurenda, kraj njega naša mama, ovog puta kao da će na modnu pistu, a sa druge strane nekakav čičica čijeg se lika i ne sećam više. (Meni i mojim sestrama su svi govorili da smo “preslikana” naša mati, što je tačno utoliko što smo imali njenu tamnu kosu i oči a beli ten, ali nekako se ispod očiju sličnost gubila – naša majka je imala ravan i pravilan nos i malo potanka usta, dok smo nas sve troje imali punija usta i pomalo prćaste noseve i tu smo “povukli” na očevu stranu ali, sve u svemu, ipak smo izgleda bili nalik daleko više na mamu nego na tatu.) Đurenda se to veče – bilo je veče – šalio sa svima, pa i sa mamom, ali ovo sve u granicama, iz poštovanja prema majci, nama, gostima i domaćinima, a i naša majka je, raspoložena, prihvatala “prikine” šale. I sve bi dobro bilo da nije bilo onoga čičice koji je doveo Đurendu u iskušenje da napravi neslanu šalu. U stvari, i ne baš neslanu, jer kad se na stol iznese kava pred goste, on iskoristi priliku da čičici dospe malo soli u kavu u trenutku kad je ovaj bio, valjda u razgovoru, zakrenuo glavu u stranu. Da li je osim naše mame još neko za stolom to primetio ne znam (mi smo sa strane primetili), tek niko nije reagovao. Čičica je čekao, valjda, da se kava malo ohladi pa nije odmah pio, dok je ne znam zašto Đurenda bio ustao iza stola i izišao iz prostorije. Kako je čičica – izgleda malo i pripit – sve više pričao i zakretao glavu na stranu (ne znam ko je sedeo s te njegove strane ali izgleda da je čiča sa tim nekim razgovarao; inače je oko stola bila larma), sad i naša mama iskoristi priliku i spretno i na brzinu izmeni Đurindinu šalicu (ni Đurinda još nije bio počeo piti kavu) sa šalicom onoga čiče, tako da se pred Đurindinom stolicom nađe zasoljena kava – a šalice behu iste. Dok eto ti Đurinde nazad u prostoriju, sjede. Mi gledamo šta će biti. Đurinda se prvi maši šalice i srknu kavu sa užitkom (volio je kavu). Mi očekujemo da on iskrivi lice u grimasu – što je drugima priređivao – ali hoćeš! Đurinda je svakako osetio – kako neće! – da je kava slana, ali ni jednim gestom to ne odade, niti ostavi kavu, nego je, srkućući, ispio mirno celu šalicu kave koju je lično bio zasolio. Starčić je popio Đurindinu kavu i ne znajući šta je ovaj hteo da mu priredi i što je naša mama osujetila. Da li je Đurinda ikada kasnije doznao ko ga je osujetio u “podloj” nameri (pomogao je i slučaj koji je udesio da je na tren izišao iz sobe) to ne znam, tek sa mojom mamom nikad o tome nije vodio razgovor. Ja lično mislim da on nije sumnjao na nju, jer bilo je za stolom njih više na koje bi mogao posumnjati pre nego u moju mamu. A opet, onaj čičica verovatno nije nikad saznao za gadost koja mu se pripremala to veče od strane Đurindine. Ali da je Đurinda opet, na svoj način, trijumfirao, popivši onu slanu kafu tako hladnokrvno bez i jednog znaka gađenja na licu, u to nema sumnje. Tada nismo ni sanjali da će Đurinda nas par godina kasnije voziti kroz selo Veljun pod granatama, u stvari nismo ni sanjali da će izbiti rat i da ćemo napustiti Karlovac. Đurinda je, sa ženom, posle bekstva iz Krajine u “Oluji” proveo dan-dva u Rumi – ali pre nego što sam ja stigao u Rumu (a stigao sam 11. avgusta 1995) on je već napustio Rumu i posle je sa ženom živeo, mislim, u Somboru, ali se, zahvaljujući činjenici da mu je sin ostao u Hrvatskoj celo vreme rata (i vjerojatno bio hrvatski vojnik) vratio u Hrvatsku već u drugoj polovini 1996. godine. Danas više nije među živima ni on ni žena mu.
Drugoga dana akcije “Oluja”, 5. avgusta 1995, poslepodne, mene, moje dve sestre i našu sestru od ujaka prebacio je našom “džetom dvojkom” od Slunja do nekakvog seoceta Sparednjaka neki Đurenda, dobar prijatelj moga oca, što je bio početak moje (i moje porodice) bežanije. Ali neću sada o bežaniji, nego nešto u vezi pomenutoga Đurende, i to iz vremena pre rata 1991, iz naših karlovačkih dana, kada je “Bog išao po zemlji” što bi se reklo. Đurenda je pre rata živeo takođe u Karlovcu, na potezu između gradske tržnice i SUP-a. To je bio čovek nešto stariji od moga oca (recimo da je 1991. imao svakako svojih 45-50 godina, ako ne i koju iznad), srednjeg rasta, malo kao poguren u plećima; lice mu beše izrazito tamno, a kako mu kosa beše potpuno bela, to se zbog kontrasta činilo još tamnijim, imao je visoko i jako čelo, naročito sa strane, nos tubast, usta debela i obrve nekako nakostrešene, premda ne naročito guste. Onu belu kosu je glatko i kicoški jako češljao unazad. U govoru je nekako tutnjio, brslao, a imao je običaj da se često oblizuje (kao Miroslav Ilić dok peva, odnosno, meni bliže poznato i direktno uočeno, kao nekakav stari Đuđa što je progonio decu kad bi krala tuđe trešnje čiji je on bio čuvar); pa iako, dakle, nije govorio upravo najrazgovetnije, bio je “gospodin”, posjedovao izvesna znanja veća od prosečnih shvatanja običnih ljudi, imao i izvesne manire u ponašanju – ali ovo poslednje po trenutačnoj potrebi. To ne znači da je bio grubijan i neotesan, ali… Doći će red da i o tome kažem nešto. Bio je Srbin rodom sa Korduna, školovan u Karlovcu gde se i nastanio, a 1991, početkom rata, kao i mi i veliki broj Srba, prebjegao iz Karlovca na krajiški teritorij. Bio je oženjen i imao jednog sina, a taj je negde pred rat oženio jednu Hrvaticu. U stvari, nije bila čista Hrvatica, jer joj je majka bila Srpkinja i neki dalji rod našoj mami, tako da je Đurenda bio kao neki naš “prika”. Ta Đurendina snaha bila je lepa tamnoputa devojka, i Đurendin sin i ona su ostali u Karlovcu za vreme rata. Moj otac je počešće odlazio kod Đurende (govorim o vremenu pre rata), a i on je dolazio kod nas. Ponekad smo i nas troje dece odlazili kod Đurende, mada retko. Nisam nešto naročito voleo da se kod njih gostim, jer je Đurendina bolja polovina, jedno malo i podebelo čeljade, nekako bila u kuhinji (ona je tu reč izgovarala “kukinja” i to sam samo od nje čuo) poprilično neuredna, barem ju je pratio takav glas, tako da mi je nekako kolač koji bi ona napravila teško prolazio kroz grlo, makar bio i najslađi, jer bih se uvek setio priča koje su kružile o njenoj aljkavosti po tim stvarima; pričalo se i da joj je kava “sikteruša”, to ne znam jer kao dete nisam pio kavu u to vreme – govorili su u šali da djeci raste rep ako piju kavu – a da joj je sok bio kao zašećerena voda u to sam se uvjerio pijući ga: previše vode na premalo sirupa, i onda samo promeša žličicom i to je to. A i otkud znam, deca imaju neke svoje hirove, naklonosti i odbojnosti, pa je i Đurendina žena onako mala a debela izazivala kod mene nekakvu averziju prema celoj njenoj pojavi i delatnosti uključujući tu i njenu kuhinju – “kukinju”. U stvarnosti, to vidim danas kao zreo čovek, ona je bila dobroćudno čeljade. Iako je i ona bila Srpkinja, govorila je čistim karlovačkim naglaskom što nije bila nikakva retkost za karlovačke Srbe. U stvari, i ona je bila sa Korduna, i štaviše, bila je kao nekakva “prija” našoj mami, jer je njena sestra bila udata za nekakvog daljnjeg strica naše mame, i tako je Đurendina žena bila kao neka dupla prija našoj mami, mislim teško je razmrsiti te veze koje nisu rodbinske po krvi. Ali ja sam se udaljio od priče o samom Đurendi. Đurenda je nesumnjivo imao smisla za humor, ali… Uvek postoji nada – peva Ana Bekuta, a ja kažem – uvek postoji “ali”. Ali – taj humor je često bio ogavan, što ću razjasniti, samo ću pre toga da se dotaknem moga ujaka na tren. Dakle, i moj ujak je bio priličan veseljak i šaljivdžija – ali i paničar – samo što njegov humor nikad nije bio ni ogavan ni bezobrazan, mada je znao biti lascivan pa i pomalo zloban možda ponekad, ali je uvek znao gde treba stati sa humorom (najviše se šalio na račun svoga dobrog prijatelja Mile koga smo mi deca zvali “Mile Mongol” zbog njegovih crta lica kao u Tatarina). Đurendin humor, upravo obratno, nikad nije bio lascivan i nije se odnosio na domen muško-ženskih odnosa, ali je znao biti ogavan do kraja, ne iz neke Đurendine zlobe, jer nije bio ni zloban ni pakostan čovek; naprotiv, uvek je bio spreman da priskoči u pomoć svakome i učini bilo kakvu uslugu. Ali je, takođe, jednom digao lažnu uzbunu pričom da je umrla nekakva baba u nekom selu i neki ljudi već počeli da se spremaju na sahranu (tu sam priču slušao od drugih, to je, po priči, bilo još pre nego sam se ja rodio, kad po selima nije bilo ni telefona pa se vesti širile usmeno), zatim se govorilo kako je na jednoj svadbi… No, taj događaj baš i nije za priču; nije u pitanju nikakva tragedija, daleko od toga, ali je bila neumjesna šala – i opet nevezana za sam čin svadbe, venčanja, nije skrnavljenje svadbe u kontekstu muško-ženskih odnosa, nego… Ipak ću to prećutati. Preći ću na neke blaže Đurendine šale, koje to baš i nisu. Njemu ništa nije bilo da, u društvu, pljune u kavu nekome, ili da je promeša prstom, ili potajno dospe soli u nju – nekako su se te ogavnosti vrtele oko kave, a Đurenda te svoje šale i nije priređivao svakome, postojao je ograničeni broj osoba kojima bi priređivao ovakve neugodnosti, mada je bio u sasvim prijateljskim odnosima sa tim ljudima. Npr. mome ocu niti bilo kome od mojih nikada takvo nešto ne bi učinio, što ne znači da nisu bili pošteđeni drugih, finijih šala. On bi znao, kad bi ušao negde u kuću i našavši nekog da jede, sjesti kraj dotičnoga (opet je birao s kim će provoditi takve stvari) odvući tanjur ispred njega, uzeti žlicu i početi jesti.