Novi Pazar – Poslednjeg dana 2012. godine atletičarke iz čitavog svijeta trčale su ulicama austrijskog grada Poerbaha.
I pored toga što se na startu pojavila i dugogodišnja finalistkinja najvećih svjetskih i evropskih takmičenja naturalizovana Nemica Irina Mikitenko novogodišnje izdanje ove tradicionalne trke pripalo je sada već dvadesetgodišnjoj Novopazarki Ameli Terzić (2. januara proslavila 20. rođendan). Pobjedom u kategoriji seniorki najavila je dominaciju i u najjačoj konkurenciji.
Pet dana prije ove trke Terzićeva je bogatoj kolekciji trofeja, koji nikada ne gube sjaj, dodala jedan od najznačajnijih, Zlatnu značku dnevnog sportskog lista ,,Sport“ namenjenu najboljem mladom sportisti Srbije u 2012. godini. U istoriji dodeljivanja ovog trofeja nikada se nije dogodilo da ga jedan mladi sportista osvoji dva puta, samim tim ni dva puta uzastopno.
Nikada do pojave Amele Terzić (najbolja i u 2011. godini), a laureati su, između ostalih, bili i Olivera Jevtić, kajakašica Nataša Janić, strelac Andrija Zlatić, rukometaš Žarko Šešum, košarkaš Milan Mačvan i ostali.
Kad se zna kakve je sportske visine dosegla u prethodnih nekoliko godina, u prošloj posebno, moglo bi se pomisliti da su je ti rezultati toliko opili da je postala nedostupna za mnoge. Naprotiv, Amela je onakva kakva je bila i pre nego je postala svetska atletska zvezda među juniorima.
I dalje je vidljiva stidljivost na njenom licu dok joj prilaze znani i neznani da bi joj čestitali na svim uspjesima. Prilikom ovog razgovora, tokom prepodneva u jednom novopazarskom restoranu, sugrađani je prepoznaju, uglavnom prilaze i biranim rečima joj se obraćaju. Jedan od momaka, pružajući ruku, kaže: ,,Dobrodošla u seniore, verujem da ćeš sada biti još bolja“. U skladu sa tom situacijom nametnula se sama od sebe i početna tema – popularnost.
Nije da mi ne prija pažnja kojom sam okružena. Ima zaista lepih trenutaka. Opet, ponekad poželim da lice prekrijem nekakvom maskom i tako provedem sate šetajući ulicom. Često se dogodi da dok prolazim pored ljudi čujem da pričaju u superlativima o meni. Rado bi zastala, okrenula se i popričala sa njima, ali bonton mi ne dozvoljava takav način ponašanja. Dešava mi se i da uhvatim sebe u razmišljanju da li bi se pojedini ljudi samnom družili, i bili u mojoj blizini da nisam to što jesam.
Da me pogrešno ne razumete, čvrsto sam sa obe noge na zemlji. Moram biti korektna i prema sebi, zato i delim ljude na one koji su bili uz mene pre osvajanja velikih medalja, i na one što su se u mom životu pojavili posle svih ovih titula. Ima i takvih koji sede u mom društvu samo zato što sam atletičarka sa značajnom hrpom zlatnih medalja. Da nije tako, verovatno i ne bi bili u mojoj blizini. Uzima gutljaj soka i nastavlja:
Darovi atletike
– Atletika mi je mnogo više dala nego što mi je oduzela od života. Ipak, bilo je trenutaka kada sam žalila što ne mogu da živim životom svojih vršnjakinja. Godinama treniram dva puta dnevno. Na stazi, bolje reći uglavnom improvizovanoj stazi, sam u ranim jutarnjim satima i tokom popodneva. Koliko sam samo ,,hiljadarki“ istrčala dok su za to vreme moje drugarice uživale u nekim sitnim životnim zadovoljstvima. Normalno je da sam razmišljala i o tim stvarima. Međutim, teško da bi ikada mogla sebe da opravdam da nisam ništa osvojila kao sportistkinja, a toliko toga sam žrtvovala. Ne dolazi se do ovakvih rezultata preko noći i bez napora. I danas sve što radim prilagođavam atletici. Ona je izuzetno važan deo mog života, naravno ne i jedini. Nije lako, ali želim i kao senior da dođem do vrha. Iskusnija sam u svemu, sad koliko toliko uspevam da uskladim sportske sa privatnim i porodičnim obavezama Ne obraćam posebnu pažnju na one koji ne shvataju da mi je za druženje sa njima potrebno vreme. Imam ga vrlo malo. Kako van staze tako i na stazi u stalnoj sam trci sa vremenom. Kad završim karijeru znaću ko su mi pravi prijatelji, mada mi to ni sad nije nepoznato. Do tada radim onako kako mislim da je najbolje za mene, slušam savete svog trenera Rifata Zilkića i po ko zna koliko puta izvlačim iz nekog ugla mozga jednu njegovu rečenicu koja me čini jako ponosnom, a rekao je: ,,Takvu devojku nikada nisam video (u smislu upornosti) ni trenirao“. Mnogi i ne znaju da su moji treninzi uglavnom naporniji od većine trka, ali jedino se na taj način može biti u vrhu evropske i svetske atletike. Znate, ne može se sa ulice ili iz kafića na trening. Vreme između dva treninga uglavnom provodim u odmaranju ili učenju (Amela je student druge godine Fakulteta za fizičku kulturu na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru). Da bi bila spremna da se uhvatim u koštac sa sjajnim Etiopljankama i Kenijkama često treniram sa muškarcima, mojim klupskim drugovima. Oni žele da budu ispred mene, valjda im ponos ne dozvoljava da gledaju devojci u leđa (smeje se, Amela!), a ja ne volim nikad da budem iza nekog, pa ni iza muškaraca. Kad je sve to tako, a jeste, normalno je da sportistu sustigne i poneki krizni period. Tako nešto i meni se dogodilo pre dve godine. Znala sam i da zaplačem, pomišljala da napustim Novi Pazar. Tada su uz mene bili voljena osoba, koja savršeno dobro razume moje obaveze, porodica i trener Zilkić.
Velike trke 2012
Razgovor teče, a još ni reči o trkama koje su obeležile 2012. godinu, posle kojih je Amela najavila veliku seniorsku karijeru. Lepo je sećanje na Barselonu i finalnu trku Svetskog prvenstva za juniorke na 1500 metara. Tamnopute atletičarke bile su favoritkinje za sve tri medalje. Malo ko je očekivao Amelino srebro zlatnog kova.
Posle polufinalne trke skoro da sam se uplašila koliko sam jaka. Prvo Svetsko prvenstvo juniora u Monktonu za mene je bilo donekle neuspešno, jer sam jurila plasman, a ne rezultat. Nisam dozvolila da mi se u Barseloni nešto tako ponovi. Još je ovo bilo moje poslednje veliko prvenstvo na stazi kao juniorke. Osećaj koji sam imala tog jutra pred početak trke bio je neobjašnjiv. Na zagrevanju niz telo mi se slivala neverovatna količina vode. Nikada ni pre ni kasnije nisam imala takvu situaciju. Tog trenutka čak je izostala i želja da trčanjem. U jednom trenutku noga mi je neobuzdano drhtala, samo tren kasnije bila sam potpuno opuštena. Jeste, bilo je treme više nego obično. Uostalom, to i nije bila obična trka. Primetio je fizioterapeut reprezentacije Branko Perić da sam imala previše pozitivne energije. Njegovo prisustvo u tom momentu bilo je od ogromne važnosti. Bio je to trenutak velike napetosti, o svemu sam razmišljala, o značaju trke, o mojim velikim očekivanjima, pa još direktan prenos na TV i saznanje da će me svi oni koje volim i koji mene vole gledati. Ne mogu da se setim da li sam se par sati pre trke uopšte i videla sa trenerom Zilkićem. Kad trčim velika finala ne zna se ko je napetiji, on ili ja. Valjda je to i normalno, kad u četiri minuta i nešto sekundi stanu godine i godine mukotrpnog rada. Skoro sve trke na velikim šampionatima su uglavnom taktičke. To mi ne odgovara, posebno mi nije odgovaralo u Barseloni, u koju sam došla ,,ludo“ spremna. Bila sam fokusirana na brzu trku, ispod 4, 10. Početak je bio sporiji od polufinala. Pratila sam bez napora Kenijku, koja je vukla ritam za svoju koleginicu. Još pamtim izraz njenog lica kada je videla belkinju iza sebe, a njene drugarice nigde. Malo je reći da je bila iznenađena. To mi je tek dalo krila. Bila je to neverovatna trka, trčala sam poslednji krug za fenomenalnih 60 sekundi. Poslednjih sto metara nikada neću izbrisati iz sećanja. Imam običaj da u finišu trčim i istovremeno gledam u pravcu velikog semafora. Tako je bilo i ovoga puta, pogledam ka video bimu i nikako da se naviknem da sam to ja na velikom Olimpijskom stadionu u Barseloni, da osvajam svetsku medalju. U tom trenutku nisam ni znala da je to bio seniorski rekord Srbije. To prvenstvo je jedna od najlepših, ako ne i moja najlepša sportska uspomena.
Posle Barselone drugačije
Posle Barselone Terzićeva počinje uporedo da trči seniorska i juniorska takmičenja. U slovačkom gradu Dubnici neplanirano obara rekord Srbije na 1000 metara, koji je 26 godina držala velika Snežana Pajkić. I pored postignutog rezultata jedna od prvih seniorskih trka neće joj ostati u najprijatnijem sećanju.
Nadam se da se tako nešto više nikada neće ponoviti. Pravo sa priprema iz Crne Gore otputovala sam za Slovačku. Trener Zilkić nije mogao da pođe samnom, tako da me je u Dubnici čekao menadžer. Uoči samog starta saznajem da se neću nadmetati u disciplini za koju sam prijavljena, jer nije na programu mitinga, već na 1000 metara. Retko trčim tu distancu, a još kad sam videla da će mi suparnice biti sve same učesnice Olimpijskih igara u Londonu na 800 metara, nije mi bilo lako. Krajnje nefer trka. Izgurivale su me sa staze, ali se nisam dala iznervirati. Da sve bude potpuno bizarno na kraju je pobedila Ruskinja, inače predviđena da tokom trke bude pejsmejker. Prvih pet je dobijalo nagradu. U tako oštroj konkurenciji osvojila sam peto mesto. Međutim, kada su se pojavili zvanični rezultati stajalo je da sam sedma. Posle protesta izmenjen je redosled i vraćeno mi je mesto osvojeno na stazi. Eto, nisam se spremala za tu trku, dešavalo se šta se dešavalo, a ipak je došao rekord. Pitam se da je sve bilo regularno kakav bi tek onda bio kraj.
Ko je u stvari Amela Terzić možda najbolje govore sportske vesti iz poslednjeg dana prošle i drugog dana ove godine. Posle pobede u Austriji nije joj bilo teško da doputuje u Mrsać kod Kraljeva na tradicionalnu Novogodišnju trku u ovom mestu. Nije želela da razočara organizatore, jer je godinama stalni učesnik u Mrsaću. Trčala je i to na svoj dvadeseti rođendan, i naravno pobedila.
(Danas)
