Kod nas, Bošnjaka, ljudi sa nepatvorenim osjećajem za rahatluk, postoji jedan, ja bih kazao “ritualno osiguran proces” ispijanje kahve. Autohtona prisutnost kahve, od nas je načinila njene zaljubljenike, i u takvom stanju zaljubljenosti, postali smo učitelji muhabeta, patentirajući, danas najrašireniju, “kahvu razgovorušu”. U našu brdsko – planinsku baštu, slijevaju se, doduše kao turisti, ljudi raznih nacija i rasa.
Takvi se nikada ne vračaju “čitavi” u svoje zavičaje, jer im djelić srce ostane ili u nekoj čevapdžinici, ili aščinici, ili ipak u nekoj od naših kahvana, gdje im srce zarobi dedo Husejn svojim osmijehom i upornošću da razumije, na sve moguće načine, želje gostiju (a šta mu drugo i preostaje kad ne zna engleski), i njegova kahva zaslađena višestoljetnom tradicijom Bosne.
I tako, inovativni, kakvi jesmo po pitanju kahve, odolijevamo valovima savremenog društva, nedajuć’ ono malo duše, ili bolje rečeno ono malo rahata od kahve, što nam je ostalo, pa ga katančimo u najotpornije sehare i sanduke. Neki su se predali, ali to su oni koji ne slušaju ljude sa iskustvom, dok se drugi bore, lavovski braneć’ blago kahve.
Kada o tome razmišljam, kažem sebi: ” Skoro da se zaklinju kahvom”. Obuzme me neka jeza, pa se zapitam da li smo i u čemu tako ažurni kao u ispijanju kahve. Kahva je postala simbol Bosne, konkretno i apstraktno.
Djedovi naši, kahve svjesni, hrabro poručuju strancima: ” Ne morete vi nas razumit’ tek tako. Džaba vam ta tehnika i ti interneti, i ti mobiteli, jer vi ne hodate k’o mi, ne spavate k’ o mi, ne liježete k’o mi, a Bogami, i ne budite se se k’o mi, a isto tak’ ne odmarate k’o mi. Kad’ krenete u Bosnu, nemojte vi mislit’ da mi imamo goleme zgrade i kuće, i nemojte vi mislit’ da mi imamo avta k’o vi, a nemamo vala ni teste za ta vaša avta. Ne moremo mi smislit’ ni te vaše kole, i ona pića u limenkama što su na njima naslikani neki bivoli, šejtani, šta već… Ama, nas ljuti što vi naše momčiće i djevojke otrovaste tim vašim kojekakvim pićima. Šejtan vas odnio, đe ćete s tim ‘vamo u Bosnu! Šta će nam to! Odoše nam djeca u helać. Po čitave dane bleje k’o telad u šarena vrata, u te vaše, što bi rek’o naš jaran Zuhdo, “haber – kutije”. Neće van’ da iziđu. Ne vide have dok ne krenu u školu. Boni ne bili, nemojte se varat’ pa kazivat’ : “Ja fukare, ništa nemaju, a neće ništa”. He…imamo mi ono što vama fali, imamo mi nešta što vrijedi više neg’ vas dunjaluk. Bosanac ima dušu! Bosanci se vole gledat’ u oči dok pričaju. Bosanci više vole da pričaju kad su im usta taze. Mi imamo kahvu, i crnu i bijelu, i gorku i slatku, a svaka je za sohbeta i rahatluka. Kad’ vikneš komšiju Bosanca da posjedite, viči ga dodajuć’: “Evo žena pristavila kahvu”, pa makar je još i ne pristavila. Na sok ga nemoj zvati, Bosanac to ne zna pit’. ”
Ne znam koliko je onih koji su odolili kahvi, i nisu se identificirali s njom, ali znam, da takvi lutaju, tražeći odgovore u svijetu, koji je daleko od naše duše i tradicije, jer u kahvu smo udahnuli naše brige, smijeh, suze i radost, i njome smo izrežirali najdivnije priče o životu Bosanca i Bosanke, priče pune ljubavi, istine i prijateljstva.Betovene, Mocart, Čehov, Šekspire, Kami, Goethe, Hese i drugi, gdje bi sad bili da ste vidjeli Bosanca dok u bašti kahvane “Kod Mehe”, srće svoju kahvu, u isto vrijeme uzdišuć’ i osmjehujujuć’ se gleda vrhove bosanskih planina.
(Akos)
