Sandžak AUTONOMIJA među Dijasporom

13
3

Sandžak – U organizaciji Zajednice sandžačke dijaspore u petak, subotu i nedjelju ( 29. – 30. – 31. oktobra) u njemačkim gradovima Kelnu, Frankfurtu i Hanoveru održaće se tribina pod nazivom „Autonomija Sandžaka u ogledalu evropskih standarda“.

O aktuelnoj situaciji u Sandžaku, dešavanjima koji ga očekuju, o modelima evropskih autonomija, mogućim rješenjima za status Sandžaka govoriće:

.

dzemo_suljevicDžemail Suljević, predsjednik Inicijativnog odbora Narodnog vijeća Sandžaka. Suljević je, inače, nekadašnji poslanik u Skupštini Srbije, čovjek koji je bliski akter dešavanja 90-tih godina i kako ga često nazivaju sandžački Omer Behmen, nepopustljivi borac za autonomiju Sandžaka.

almir_mehonicAlmir Mehonić, kolumnista nekoliko listova u BiH i Srbiji, Saffa, Kulina, Preporoda, Blica, Danasa. Uz Suljevića jedan od utemeljivača ideje o trećoj autentičnoj, sandžačkoj, političkoj opciji. Među prvima u svojim kolumnama razgolitio prorežimsko djelovanje Ugljanina i Ljajića.

U sklopu tribine održaće se i prezentacija knjige „Gdje sunce ne grije“,

300_Naslovnica_Ibrahim_CikicIbrahima Čikića, po mnogima, najtragičnije ličnosti iz čuvenog političkog procesa protiv bošnjačkog rukovodstva crnogorskog dijela Sandžaka 1994. godine u akciji „Lim“. Čikić će govoriti o golgoti koju je prošao i nastavku represije crnogorskog režima prema Bošnjacima južnog Sandžaka.

Ne propustite jedinstvenu priliku da prisustvujete ovom prvorazrednom događaju u našoj dijaspori.

Izvor: Dijaspora.org


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

13 KOMENTARI

  1. Rasim Ljajic i MUFTIJA SU SPAS ZA SANDZAK NJIH DVOJICA TREBA DA SE POMIRE I UJEDINE PA OPUHAJU SULJA I ZILKICA ,ZATO PAMET U GLAVU OVAJ ALMIR I SULJEVIC ONI GLEDAJU LICNI INTERES,A JEDAN COVEK JE BIO PRVO VEHABIJA,PA JE RADIO ZA DB,I TAKO DALJE SAD JE DEMEK ZA MUFTIJU

    0

    0
  2. Gospodo iz RAS-a, neću da osporavam podatke koje ste iznjeli, jer su sada aposulutno nebitni. Vidjeli smo da su takvi, slični podaci, bili nebitni za nezavisno Kosovo.
    Bitno je ono što se sada događa, jer “čije su ovce toga i livada”.
    Pozivam Vas da, zajedno sa nama, ovdje izgradimo modernu regiju, a da vaše i naše spomenike, koristimo kao turističku atrakciju. Autonomija Sandžaka nije uperena protiv vas, već je, naprotiv, za zajedničko dobro. Pozdrav

    0

    0
  3. samo autonomija nece srbija tako lako u EU da ne nakupu para a mi nista da ne dobijemo misle da se ociste svih genocida za 2 ministra i 2 ljiljane ispod nogu orla,sandzaklije najbolji najljepsi narod na svijetu

    0

    0
  4. Ovo je istorijska prekretnica za Sandžak i važno je da to shvate svi Bošnjaci. Autonomiju treba tražiti bez ustezanja, jer Evropa to podržava, to je naše pravo, pravo evropskog naroda. Nacionalni interes je iznad asfalta, i naredne izbore u Sandžaku, dobiće oni, koji zastupaju tu ideju!

    0

    0
    • Tacno tako Mejro. Autonomija je vrlo vazna stvar zarad buducnosti svih Bosnjaka. Srbi su takva nacija,da se nikad ne zna ko ce im doci na vlast i sta ce kuhat za bosnjake. Srbija je puna milosevica i seselja,tako da moramo mi sadasnje generacije da postavimo kamen temeljac za buducu nam drzavu,zarad nasih pokoljenja. Ne moramo se mi ohajirit oko toga,neka se bar generacije koje dolaze ne osjecaju kao sto smo se mi osjecali decenijama ugnjetavanim. Treba iskoristiti raspolozenje evropske zajednice koja ce stvar podrzat,a ugljanina i ljaica politicki eliminisat za sva vremena.

      0

      0
      • Академик Војислав Ђурић

        СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ

        РАС

        Колико год да се археолози труде да, уз помоћ старих текстова и архивских сведочанстава, растумаче последње мате-ријалне остатке некадашњих владарских пребивалишта у Расу, Призрену и Скоп-љу – старим српским престоницама још увек не могу да се васпоставе величина, облици, некадашњи изглед. С Расом је најтежи случај: историчари се споре око места где се некада уздизао – да ли тамо где је данашњи Нови Пазар, да ли на Па- заришту у близини Сопоћана, или на ме-

        сту једног утврђеног града изнад Новопа- зарске бање. Без обзира на коначне исхо-
        де великих археолошких радова, који се
        последњих деценија одвијају на том по-дручју, читава област око Новог Пазар, чији пречник има двадесет километара, некада је представљала срце старе српске државе, која се називала још и Рашка. Њене гласне насеобине и грађевине – ут- врђени градови, трговачка насеља, мана- стири и цркве – ређали су се с једне и друге стране Рашке, од њеног изворишта

        НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

        код Сопоћна до утока речице Дежеве ис-под Новог Пазара. Ту су Сопоћани, ”Раш-ки на изворе” , тзв. Утврђење Рас, с подг-рађем познатим из историјских извора као Трговиште, а затим данашњи Нови Пазар с тврђавом, на чијем месту би тре-бало да се налази старији град. Над Паза-ром се, као владарски белег, диже мана-стир Ђурђеви Ступови, док је испод ње-га, на једном хуму, саборна црква Светих апостола Петра и Павла, историјска Пет-рова црква код Новог Пазара. Испод Ђур-ђевих Ступова лежи село Дежева, некад место српског државног саборовања, с остацима средњевековног гробља и цр-кве, а наспрам Петрове цркве, на једном узвишењу, стоји антички град, који је био настањен и у средњем веку, са својим цр-квицама, зградама и зидинама; он се та-кође узима у разматрање кад се распра-вља о првобитном месту престонице Ра-са. Сва је прилика да читав тај систем тврђава, трговишта, манастирских целина опасаних бедемима цркава и гробаља представља престоницу Рас, јер се за све њих, кад се помињу у старим историј-ским изворима, наводи да су у Расу. Чи-тав крај одвајкада је био настањен: из хе-ленистичког доба је остава златног наки-та и новца неког илирског велможе, нађе-на под темељима Петрове цркве; касноа-нтички град уздизао се над старом Ново-пазарском Бањом; уз речно корито Ра-шке, у Трговишту, дизала се велика троб-родна ранохришћанска базилика; у тврђа-вама овога краја боравили су, пре доласка Немање, византиске посаде на челу с уг-лeдним војним старешинама.
        Чим се, у седмој деценији XII века,
        Стефан Немања попео, у Расу, на вели-кожупански престо Србије, а одмах за-тим, у битки код Пантина на Косову од-бранио свој владарски положај, подигао

        је манастир Ђурђеве Ступове, као знак своје победе над Византинцима и братом Тихомиром. Учинио је то на месту где му је Св. Ђорђе помогао да се ослободи там-нице у коју су га бацила браћа.Св.Ђорђе, који је сматран заштитником и брзим по-моћником у невољама, био је, уз Богоро-дицу и Св. Никлу, доживотни патрон Стефана Немање. Њима је Немања из за-хвалности подигао своје задужбине у То-плици, Расу, Студеници, Хиландару. Љу-ди с двора и сам Немања морали су бити задивљени величанственим изгледом цр-кве на вру купастог брда изнад престо-нице: при изласку сунца зраци би прво заблештали на куполи и звоницима мана-стира, док су тврђаве још биле у тами; приликом заласка, сенка манастира пос-ледња се гасила над пределима око срп-ског двора. Било је готово символично то бдење Ђурђевих Ступова над Немањом и његовом престоницом.
        И други храм, ту под Ђурђевим Сту-повима, подигнут у време знатно пре Не-мање, везан је за његову владавину и су-дбину. Храм Св. Пера и Павла – необич-на изгледом, кружна споља, с једном ку-полом, а с четири конхе опасане полукру-жним ходником и с галеријом изнад – из-гледао је старински и митски већ у доба Немањиног рођења. Древне легенде ве-зивале су његово подизање за Тита, уче-ника апостола Павла и једног од седам-наесторице апостола, којег су описивале као првог заштитника Србије, док су друге – које је забележио један свеште-ник из Бара у XI веку – говориле, како је један српски династ, по имену Бела – Па-влимир, вративши се из прогонства у Ри- му, ту у Расу потукао свога противника, великог жупана Србије, сео на његов пре- сто, и из захвалности подигао цркву у славу апостола Петра, и тврђаву којој је

        НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

        наденуо своје име. Ми данс знамо – иако по облицима усамљена у читавој Србији, и зато чудна свакоме које види – да је на-стала у IX или X веку и да је у њој од почетка било црквено средиште Србије и епископија за целу Рашку, већ тада у са-ставу Охридске архиепископије. Неки ис-торичари, међутим, везују њен наставак за ученике словенских апостола Ћирила и Методија. Када се, у првој половини XII века, Немањин отац Завида вратио из прогонства у Зети, Немања се, кажу ње-гови биографи, у овој цркви поново крс- тио по православном обичају, јер је у Рибници, где је рођен, био крштен по ка-толичком обреду. Вероватно је, за своје владавине, поправио и поново живописао цркву, пошто је у њој био његов престо,

        ту се морао догодити свечани чин круни-сања за великог жупана Србије; у њој је, то је сасвим извесно, предао престо своме млађем сину Стефану, да би се замона-шио и повукао у Студеницу, а своје пос-ледње дане провео у Хиландару, на Све-тој Гори, са својим најмлађим сином Са-вом.
        У Расу је, пребивајући у једној пећи-ни, у време Немањиног наследника Сте-фана, неки учени монах довршио препи-сивање и украшавање минијатурама тзв. Вуканово јеванђеље, једне од од најста- ријих ћирилских књига српске редакције и, уз Мирослављево јеванђеље, најлепше међу првим српским рукописним књига-ма.
        Историја је, тих првих деценија држа-

        Панорама Рашке долине са манастиром Ђурђевим Ступовима

        НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

        ве Немањића, таложила сведочанство о животу и раду у српској престоници, али је тек по неко важно за стару српску уме-тност. Археолози су, тако, у тврђави над Трговиштем, која се с великим правом сматра делом Раса, недавно пронашли остатке ковнице новца првог српског но-вца. Међу примерцима има исечених ко-мада сребра, неких откованих тек с једне стране, али их има потпуно довршених, с ликом краља Радослава, најстаријег сина Стефан Првовенчаног, унука Немањиног, владара у чије се време појавио први срп-ски ковани новац.
        Велики догађај за престоницу било је подизање цркве св.Тројице у манастиру Сопоћанима, по жељи краља Уроша I, у то време већ познатог по томе што је у земљу позвао немачке Сасе и отпочео коришћење рудног богаства земље, чиме је нагло подигао српску привреду. Та ве-лика црква на изворишним слаповима Ра-шке, постала је славна због свог велича-нственог сликарства, које је све трептало у злату. Подигнута је у славу Свете Тро-јице и свог ктитора, српског краља, али и славу православног оружја, које је, упра-во тих година, изашло као победник над католичким витезовима са Запада. Наиме, године 1261. цар Михаило VIII Палеолог ушао је тријумфално у византијску прес-тоницу Царград – Константинов храд и вековни символ православља – који је преко пола века чамио у ропству католи-чких крсташа. Тада се догодило чудо о којем се дуго причало: пронађена је стара икона, Богородица Одигитрија, заштит-ница државе и града, која је ношена као победница у тријумфалној царској повор-ци. Одушевљење је захватило читав пра-вославни свет. Осетило се задовољство у свим православним црквама, па и у срп- ској, што су се православна схватања, а

        не само оружје, показала надмоћнијим од католичких. То се особито односило на богословска поимања природе Свете Тро-јице, иначе предмет спорења још од рас-кола цркава 1054. године. Источни хри-шћани су тврдили да Св. Дух проистиче од оца, а западни од Сина.Та разлика се наводила као главни разлог за расцеп цр-кава који траје до данас. Посветити цркву Св. Тројици баш у данима победе право-славља и осолобођења Цариграда извесно није могло бити без теолошких примис-ли; тај чин представља српског краља као човека широког образовања, опрхаваног и општим светским бригама. Његови сли-кари из Сопоћана, по свој прилици поз-вани из тек ослобођене византијске прес-тонице, вредношћу својих дела, у то вре-ме несумњиво од најлепших у цивилизо-ваном свету, најбоље сведоче о високим културним и уметничким мерилима кра-ља Уроша.
        Док још нису била отпочела велика српска освајања на југу, у долини Вар-дара, далеко до пред сам крај XIII века, владари су се непрестано бринули о прес-тоници у Расу, тако да је она доживља-вала повремене уметничке обнове. Једна се одиграла осамдесетих година, у доба краља Драгутина. Чим је преузео престо, млади краљ се везао за прадедовске Ђу-рђеве Ступове, обновио их и живописао, намењујући их себи за вечну кућу. Када му се десила несрећа да приликом пада с коња сломије ногу, сазвао је сабор у Де-жеви, у Расу, и ту предао престо млађем брату Милутину. Тај догађај, који је сма- трао толико важним да га је схватио као прст Божји, Драгутин је обележио посеб-ним захватом на Ђурђевим Ступовима, а ово дело баца живо светло на српску ис- торију. Тамо је он живописао посебну ка-пелу с портретима дотадашњих знамени-

        НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

        тих српских владара и са сценама Српс-ких сабора, који су се тицали легитимите-та његове и Милутинове владарске влас-ти. Слично краљу Драгутину, Намањини по-томци су свој легитимни положај на власти радо истицали у својим задужби-нама, представљајући се на тај начин као настављачи Немањиног дела.
        Времену краља Драгутина припада и обнова живописа у епископској цркви Св. Петра и Павла, трећа по реду од времена настанка. Ктитор јој је био владар, јер је остао део династичке слике Немањића на којој је приказан и сам свети родоначел-ник.
        Нема сумње да су рашке престоничке задужбине у очима Срба у XII и XIII веку морале имати нарочити углед, већ и стога што су над њиховом изградњом или над њиховим обновама бдели најутицајнији људи српске државе и цркве. Њих су, уз то, подизали најбољи градитељи, а укра-шавали нјпознатији сликари до којих су српски великодостојници могли доћи. Њихово градиво, увек скупоцено, и њи-хова величина и облици, прикладни ау-торитету и стоног града Србије, изазива-ли су дивљење и нудисли се као узори. За историчаре уметности је несумњиво да су Ђурђеви Ступови један од кључних спо-меника за уметност тзв. Рашке школе. Немања је, преко ове своје задужбине, направио заокрет у градитељству цркава; после прве своје задужбине Св. Николе у Топлици, која је, по облицима и духу, још увек сва цариградска грађевина, он је прихватио приморске мајсторе и њихове
        романичке облике, а просторни склоп цр-кве тако уредио како би она, остајући ве-рна православној служби, добила посеб- не, у Србији дотле непознате саставне де- лове. Отада, од Ђурђевих Ступова, тим новим склопом и новим, тек усвојеним

        стилом, српско црквено градитељство по-стало је особено и распознатљиво током читавог потоњег века. Слично је и са сли-карством: тиме што је позвао у земљу ве-лике уметнике из једног од два духовна средишта Византијског царства, прихва-тио најсавременији уметнички правац, не изневеривиши, ни иконографски нити стилски, православност црквене слике, Немања је указао пут потомцима.
        Једнаку важност у историји српске уметности имали су Сопоћани. Обредни простор рашке цркве остао је непроме-њен, али је спољашњи изглед био толико преображен да она споља изгледа као тробродна базилика с куполом, слична катедралама јадранског приморја, па и по онима који су припадали српкој држави. О сопоћанском сликарству одавно се зна да је без такмаца у свом добу, и то не са-мо у православљу, али једино упућени знају да су монументалност и снажна те-ла сопоћанских светаца, добијени широ-ким обликовањем пластичности, уз по-моћ светлог и тамног, одјекивали у српс-ком зидном сликарству током целе после-дње четвртине XIII века.
        Када се уметност у престоници Расу гледа изван њених теолошких намера или верских поука, као и изван естетских зна-чења, важности и утицаја, када се у њој разоткрију политичке идеје влада или це-ле династије – онда се дође на онај траг српске историје који води ка разумевању осетљивих проблема с којима су се суо-чавали владајући кругови у Србији у пр- вом столећу власти династије Немањића. Државноправни и политички вид престо- ничког сликарства подједнако је важан као и онај уметнички, а можда га, када се посматра само историја, и премаша.
        Рас је у XII и XIII веку био сведок

        НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

        неколико неуобичајених промена на пре-столу, у којима је доведено у сумњу не-прикосновено право примогенитуре, ус-војено и у српским династијама. Немања је насилно уклонио са великожупанског престола најстаријег брата Тихомира; сам Немања одрекао се власти, пред сабором српске земље, у корист свога млађег сина Стефана; краљ Владислав је уклонио сво-га старијег брата Радослава, а Урош је, као најмлађи, дошао на власт под непоз-натим околностима, али свакако још за живота свог старијег брата Владислава; краљ Драгутин је после пада с коња ус-тупио престо Милутину, уз сагласност државног сабора. Ни у једном случају, чак кад је до смене долазило споразумно и саборно, она није била безболна, а стра-сти се нису дуго стишавале, остављајући крваве трагове. У таквим приликама дво-рска историографија се трудила да, кроз житија и биографије Немањића, улепша слику непријатних догађаја или да их ус-клади с Божјим намерама и његовом про-миси. У сликарству је то ускалђивање до-шло до изражаја кроз изостављање оних који су напустили историјску позорницу као побеђени или, пак, приказом њиховог драговољног пристанка на наметнуте од-луке. И управо су најчешћи видови при-казивања Немањића у црквама престони-це, два сликарска решења која су се ти-цала промена на престолу – државни са-бори и династичка лоза. Не зна се када је направљена прва слика на којој је пре-дстављена смена на престолу Србије. На-јстарија је сачувана у Сопоћанима, насли-
        кана око 1265. године. Она се налази у припрати и на њој стари Немања, као мо- нах Симеон, указује руком на владара што седи у средини слике, док, у прису- ству властеле, около благосиљају епис-

        копи. Иако је слика без натписа, изгледа да она приказује догађај у Петровој црк-ви на коме је Немања уступио престо млађем сину, уз благослов државног са-бора. Очигледно сликом се легализује не-обичан чин уступања престола: њега је извршио један светац, како су Немању схватили сви потомци, а одобрио сабор српске земље. Када је слика била напра-вљена, у Зети су још увек живели потом-ци кнеза Вукана, који се и сам није лако помирио с таквим решењем.
        Друга важна смена одиграла се на са-бору у Дежеви 1282. године. Краљ Драгу-тин се одрекао престола у корист млађег брата Милутина, уз споразум да ће ово-га, после смрти, наследити Драгутинов најстарији син и да ће Драгутинова грана даље носити владарски венац Србије. После ове одлуке Драгутин је улазну ку-лу у манастиру Ђурђрвим Ступовима преуредио у меморијалну капелу и укра-сио је фрескама које су, као и саборска одлука, озакоњивале тај договор. Штави-ше, он је осетио потребу да и раније сме-не на престолу, које су носиле историјско оптерећење, оправда саборским одлукама и црквеном сагласношћу и њеним благо-словом. У сводовима капеле била су при-казана четири српска сабора: онај у цркви Св. Петра на којем Немања одређује Сте-фана за наследника; онај којим је задобио престо краљ Урош, после смењивања краља Владислава; онај којим се после збацивања оца, Уроша, попео на престо сам Драгутин, седећи на престолу уз Ми-лутина, на њега указује руком, док чин, у присуству властеле и свештеника, бла- госиља архиепископ српске земље. Слике у капели краља Драгутина у Ђурђевим Ступовима приказују идеалним сва рани-ја слична разрешења династичких про-

        НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

        блема, до којиј је понекад долазило под
        доиста сумњивим околностима.
        У све три престоничке цркве, Сопоћа-нима, Петровој цркви и Ђурђевим Сту-повима, отприлике у исто време, између шездесетих и осамдесетих година XIII ве-ка, направљене су династичке слике Не-мањића, на којима Немања, уз посред-ство Богородице, као родоначелник и признати светац, са житијем и црквеном службом, приводи Христу на престолу своје наследнике: св. Симона, тј. замона-шеног краља Стефан Првовенчаног, Уро-ша I као краља или монаха Симеона, а Драгутина и Милутина, прво као насле-днике и принчеве, а потом као краљеве. Тако је створена слика свете краљевске лозе, коју је још од Студенице, Жиче и Милешеве, почео иконографски да обли-кује први српски архиепископ Сава, а ко-ја је у Расу претворена у белег српске државности. Она је после још дуго кори-шћена, па чак једном и у самим Споћа-нима. Та познија династичка слика из времена је које је непосредно претходи-ло седању на царски трон ” великог кра-ља” Стефана Душана. Он се тада сетио својих светих предака и, заједно са архи-епископом Јоаникијим, допринео обнови Сопоћани у старој престоници. У друш-тву жене Јелене и сина Уроша, он ту сле-ди ликове по светости чувених предака: Симеона Немање, Симона – Стефана Пр-вовенчано, Симеона –Уроша I и његове супруге, краљице и монахиље Јелене. И касније су, још дуго, династичка слика Немањића и Немањин ” богоизабрани са-бор” били тема српског сликарства (Пећ, Дечани, Матејич, итд.), јер су сведочили
        да су на престолу српске државе свети и праведни владари, који управљају по Бо-жјој милости и жељи. Нема сумње да су,

        приликом образовања овакве политичке идеологије, Рас као престоница и дворс-ки саветодавци, битно утицали на иконо-графију српских династичких слика; у њихове су теме уграђена и оправдања би-ло за уобичајена било за изнимна држав-ноправна решења.

        Ми, савременици Рашани, се налазимо на темељима Раса, темељима српске држа-ве, а нисмо свесни тога богаства због свога оскуднога знања. Знање и незнање појединца утиче на формирање друштверне надргард-ње, друштвене свести. Наша свест је заро-бљена историјским страхом турске окупа-ције која је оставила знатне демографске и
        духовне остатке на овом простору. Те ос-татке турске окупације, због несвсеног ис-торијског отоманског страха, несвсенопо-лусвесно сматрамо надмоћнијим од велике српске прошлости на овом простору, која
        нам је оставила у баштину споменике од непролазне вредности. То је велика српска заблуда и још нелечена болест. И једног и другог ћемо се ослободити када будемо зна-ли своју прошлост, историјску и културну баштину Немањићког периода. Тек тада ћемо бити потпуно слободни људи – јер је српски мозак још заробљен историјским страховима.
        Наша је обавеза, према себи и према бу-дућим српским генерацијама уопште, да се што више сазна о прошлости српскога на-рода, првенствено на овом угроженом под-ручју, како би се обогаћени тим сазнањем ослободили историјских страхова и живе-ли слободно као и сви остали. Све до тада, док се буде скривала и прерпаваљала српска историја, ми ћемо себе сматрати досеље-ницима на ове просторе и стално ћемо ра-змишљати како да се одеселимо из овог привременог боравишта. Све дотле ће тр-пети штету сваки Србин појединачно и Србија у целини. У томе је циљ и Зборника Немањин дежевски сабор и културне мани-фестације Немањин дежевсвски сабор .

        0

        0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.