Povijesna uloga mladih snaga Sandžaka

9

Društveno-političke okolnosti u kojima sazrijeva naša omladina zahtijeva da se ona aktivno uključi u sve procese koji doprinose izgradnji prosperitetnog društva. Mladi mogu dati neizmjerno koristan doprinos našoj društvenoj zajednici. Snaga bošnjačke omladine je danas udarna snaga u očuvanju najvećih vrijednosti koje baštini bošnjački narod.

Mersada Nuruddina Agović
Mersada Nuruddina Agović

Boreći se protiv mnogobrojnih diskriminacija od strane vlasti, diskriminacija u sistemu obrazovanja, zapošljavanja, izgradnji infrastrukture i svih vrsta diskriminacija kojima se ugrožavaju bošnjačka prava i slobode, prije svega pravo na identitet, Bošnjaci Sandžaka izrodili su omladinu koja se pokazala sposobnom da ponese emanet svojih cijenjenih uzora. Puna poleta, entuzijazma i svjesna svoje snage, sandžačka bošnjačka omladina budno prati društvene tokove i aktivno učestvuje u pozitivnim društvenim promjenama. Smisao tih promjena je, prije svega, dostojanstvo i sloboda bošnjačkog naroda.

Misijska uloga mladih snaga Sandžaka

Kao primjere neumorne mlade snage Sandžaka mogli bismo istaći djelovanje Omladine Bošnjačke kulturne zajednice, Omladine Bošnjačke demokratske zajednice Sandžaka, Omladine Bošnjačke demokratske zajednice u Crnoj Gori, Muslimanski omladinski klub i dr. Sandžačka omladina je zajednički definisala svoje ciljeve i zadatke, izgradila konstruktivne međusobne odnose i odnose sa drugim udruženjima i organizacijama koje imaju za cilj odbranu i očuvanje bošnjačkog identiteta.

Mlade snage Sandžaka su našle hrabrosti, mudrosti i snage da se nametnu upravljačkoj strukturi društva i budu njegov važan faktor. Mnogo je primjera gdje mladi Bošnjaci sjevernog i južnog Sandžaka kroz svoje političke, naučne, kulturne i druge angažmane daju ogroman doprinos očuvanju bošnjačkog dostojanstva i slobode. Od stotine takvih primjera u ovom ćemo prilogu navesti desetak.

Mladi stručnjaci imaju misiju i viziju

Prošle godine, na primjer, na okruglom stolu koji je organizirala Bošnjačka kulturna zajednica u Crnoj Gori, na kojem se govorilo o selektivnoj primjeni zakona kao skrivenom mehanizmu sprječavanja razvoja nacionalnih posebnosti Bošnjaka u Crnoj Gori, mladi učesnik mr. Rejhan Kurtović je kroz svoj referat iznio niz bitnih činjenica koje se odnose na kršenje Zakona o manjinskim pravima i slobodama u Crnoj Gori. Kurtović je skup podsjetio na važnost zakona o lokalnoj samoupravi, zabrani diskriminacije i asimilacije, kao i na važnost afirmativnih akcija pripadnika manjinskih naroda.

Naveo je da država kroz medije, obrazovni i druge sisteme nameće bošnjačkom narodu tuđu kulturu. Tihoj asimilaciji Bošnjaka dodatno su doprinosili pripadnici bošnjačkog naroda koji su se libili vlastite kulture i tradicije te bili loš primjer omladini. Kurtović je navodio konkretne podatke kršenja prava, kao na primjer u slučaju raspodjele fonda za nacionalne programe manjinskih naroda, gdje se prema revizorskim izvještajima za 2010. godinu 850.000 eura iz tog fonda podijelilo na način da je samo srpskoj nacionalnoj manjini u Crnoj Gori dodijeljeno 530.000 eura, a preostalih 320.000 eura ostalim pet manjiskih zajednica ukupno.

Doktorant Rejhan Kurtović je inače angažovan na Departmanu za pravne nauke Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru kao asistent. Iz oblasti ustavnog i javnog prava objavio je dvadesetak naučnih radova i učestvovao na više naučnih konferencija. Jedan je od važnih bošnjačkih aktivista koji čine mlade snage Sandžaka.

Mladi aktivista Salahudin Fetić, koji je nakon završene medrese diplomirao na Fakultetu za informatiku i informacione tehnologije Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru, predstavlja, takoreći, motor sandžačkog omladinskog aktivizma. Stičući iskustvo kroz angažman u Izdavačkoj kući „El-Kelimeh“, listu „Glas islama“ i objavljujući svoje novinarske članke, Fetić je postao glavni i odgovorni urednik nacionalne revije za politiku i kulturu – revije „Sandžak“.

Politički je veoma aktivan i svoje djelovanje ostvario je kroz angažman u Izbornom štabu Bošnjačke kulturne zajednice na izborima za Nacionalni savjet Bošnjaka, zatim kroz rad u Odboru za informisanje Bošnjačkog nacionalnog vijeća, Glavnom odboru Bošnjačke demokratske zajednice u Crnoj Gori i druge angažmane. Fetić je urednik web-portala Islamske zajednice i asistent na Fakultetu za islamske studije na predmetu informatika.

Nedavno osnovana Bošnjačka demokratska zajednica u Crnoj Gori dobila je tri mlada potpredsjednika stranke. Arhitekta Adnan Ademović, osim što je jedan od potpredsjednika stranke, izglasan je i za predsjednika Općinskog odbora Bošnjačke demokratske zajednice u Rožajama. Autor je i koautor velikog broja projekata iz oblasti projektovanja stambenih i privrednih zgrada te projekata iz urbanizma i enterijera. Njegov entuzijazam, predanost, efikasnost u radu, iskrenost i ažurnost daju nadu nacionalno osviještenim Bošnjacima na području južnog Sandžaka da će ovakve mlade snage dati sve od sebe da doprinesu njihovoj prosperitetnijoj budućnosti.

Drugi potpredsjednik stranke, politikolog Demir Hodžić, osnivač je i predsjednik udruženja „Novi pogled“, volonter u NVO „Djeca prije svega“, predsjednik Studentske unije CG. Zbog svojih građanskih dužnosti, koje su podrazumijevale ukazivanje i borbu protiv korupcije, kriminala i autokratije, u nekoliko navrata je proganjan od strane aktuelnog crnogorskog režima. Na završnoj je godini postdiplomskih studija na engleskom jeziku u Izmiru.

Treći potpredsjednik stranke, Damir Softić, diplomirao je na Fakultetu za kriminalistiku, kriminologiju i sigurnosne studije na Univerzitetu u Sarajevu. Magistar je kriminologije, piše naučno-istraživačke radove, prati društvene tokove našeg podneblja i učestvuje u njima. Član je nekoliko udruženja, među kojima je Udruženje kriminalista, kriminologa i menadžera sigurnosti BiH i Kluba džematlija Taslidža.

Sandžački bošnjački aktivista Abdulkadir Hodžić, radi ljubavi prema prirodnim naukama i humanosti medicinskog poziva, upisao je Medicinski fakultet u Tuzli na kojem je apsolvent. Aktivan je član Udruženja studenata „Demus“ i „Sahwa“ koja vrijedno rade na afirmaciji bošnjačkih vjerskih i nacionalnih vrijednosti. Aktivni je učesnik u mnogim socijalnim i humanitarnim akcijama koje organiziraju udruženja Unija studenata Univerziteta u Tuzli, „Modus“, „Oaza“ Tuzla, „Selsebil“ Živinice, OKC Gradačac i drugi, a ima saradnju i sa članovima Svjetske asocijacije muslimanske omladine – Nedwe.

Mlade sandžačke snage čine i mlade Bošnjakinje koje bezrezervno podržavaju bošnjačku borbu za odbranu i očuvanje bošnjačkog identiteta. U ovom ćemo prilogu navesti primjer mlade Bošnjakinje Aide Škrijelj-Zoronjić, studentice stranih jezika koja piše i prevodi tekstove različite tematike. Aida je predsjednica Odbora Bošnjačke demokratske zajednice u Podgorici.

Ljekar iz Sjenice, Edis Rastić, bošnjački je aktivista koji bezrezervno pomaže buđenju svijesti svoga naroda organiziranjem tribina na kojima se raspravlja o aktuelnim problemima u društvu, genocidu nad Bošnjacima i njihovim pravima i slobodama, u velikoj mjeri u saradnji sa spomenutim udruženjima u Tuzlanskom kantonu.

Mladi sekretar Općinskog odbora Bošnjačke demokratske zajednice u Bijelom Polju, diplomirani inženjer informatike Internacionalnog univerziteta, Semir Hodžić, na postdiplomskim studijama u Podgorici, pomno prati dešavanja u zemlji i reaguje na svaku povredu zakona i diskriminaciju prema bošnjačkom narodu. Ovaj hrabri i predani sandžački aktivista uzor je bošnjačkoj omladini u Sandžaku.

Studenti na braniku bošnjačih prava i sloboda

Mlade snage Sandžaka čine i studenti kao marljivi bošnjački aktivisti. Sandžački aktivista Usame Zukorlić studira na dva fakulteta: Departmanu za pravne nauke Internacionalnog univerziteta i Fakultetu za islamske studije u Novom Pazaru, smjer Šerijatsko pravo. Radio je na Sandžak televiziji kao urednik informativnog programa i vodio Omladinu Bošnjačke kulturne zajednice. Piše tekstove za nacionalnu reviju za politiku i kulturu „Sandžak“. Njegov politički angažman je djelovanje u stranci Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka gdje je trenutno zamjenik generalnog sekretara stranke.

Svršenik Gazi Isa-beg medrese kao učenik generacije i student informatike na Departmanu za prirodno-tehničke nauke Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru, Hamza Škrijelj, svestrani je bošnjački aktivista koji je, između ostalog, izvođač ilahija i solista hora „Sandžak“. Urednik je i spiker „Refref“ radija, voditelj studentskog TV dnevnika i ramazanski imam u džematima dijaspore. Aktivan je u organima Bošnjačke kulturne zajednice, Studentskog parlamenta i Omladine Bošnjačke demokratske zajednice Sandžaka.

Vrijedna sandžačka aktivistica Meliha Preljević studentica je Fakulteta za islamske studije u Novom Pazaru. Angažirana je u Školi Kur’ana Časnog u odjeljenju Ribariće. Aktivna je članica Muslimanskog omladinskog kluba (MOK) gdje sa ostalim članicama kluba organizira tribine o općim aktuelnim temama, ali i onima koje se posebno odnose na vjernicu Bošnjakinju koja živi po propisima islama. Članice ovog kluba osim predavanja organiziraju i mnoštvo socijalnih i humanitarnih akcija.

Kao što možemo zaključiti, mlade snage Sandžaka uveliko rade na očuvanju vjerskih, nacionalnih i kulturnih vrijednosti bošnjačkog naroda. Aktivisti raznih struka i profila ujedinili su se u jednoj misiji – misiji odbrane i očuvanja identiteta svoga naroda i njihovih prava i sloboda.

Ovakva bošnjačka mlada snaga (a od stotine sličnih slučajeva spomenuli smo samo desetak) sa svojim predanim radom i jasno definisanim ciljevima garant su našoj (srednjovječnoj) generaciji aktivista da imamo kome potpuno predati emanet kada za to dođe vrijeme. Do tada, borit ćemo se i dalje rame uz rame protiv agresije na bošnjački narod koja ne mora da bude samo oružana da bi se tako zvala. Današnja agresija se čini i drugim metodama, a na nama je da se, kako znamo i umijemo, borimo protiv agresora svih vrsta i domaćih izdajnika.

Autor: Mersada Nuruddina Agović
revija SANDŽAK | 1. februar 2014. | br. 176 | RevijaSANDZAK.com


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

9 KOMENTARI

  1. @ Slobodan Jarčević,
    Pa zar vi da nam pišete o kulturnoj baštini? Vi, koji ste uzimali sve tuđe i sklapali mozaik….. predstavljali kao svoje.
    Kultura, arhitektura, običaji……sve vam je tursko ili bugarsko …Koliko je nošnje uzeto ili kupljeno od Bošnjaka, a u vaše muzeje predstavljeno kao vaše možete se kod iskernih kustosa informisati.
    Kakve su vam kuće bile, unutrašnjost, ako ne znaš prošetaj do juga Srbije pa pogledaj……
    Osim čobanske nošnje i igara, naravno specifičnih opanaka i šajkače sa kokardom …Šta je još vaše?
    Kako vam je prije Turaka bilo, ne mogu znati, pretpostavljam da tvoji preci nisu znali za česmu, češalj, čakšire……

    0

    0
    • Gospodine Rozajac,
      ne raspravljam s besom, niti se ljutim na sagovornike s drukcijim misljenjem. S Turcima nije stigao nikakav progres Srbima. U vreme Djurdja Brankovica, Srbija je bila mozda najbogatija zemlja Evrope. Tad je Novo Brdo bilo tri puta vece od Londona. Novac srpski je bio najcenjenij, a Djuradj Brankovic je, jos tada, imao i bankovne cekove.
      Srbija je osnovana 490. godine, s prestonicom u Skadru – zasto je to sakrivano u obe Jugoslavije?
      Imate knjigu Anatolija Kljosova – americki akademik, profesor s Harvarda – dokazao je, Srbi su na Balkanu 12000 godina i tvorci su svetske pismenosti.
      Sto se tice siromasnih kuca nasih predaka – pa to je posledica okupacije srpskih zemalja – Turske, Madjarske, Austrije, Mletacke Republike.
      Kulturna bastina Srba je najbogatija u Evropi – pesme, kola, igre… Srpske deseteracke pesme su nesto sto ne postoji u drugim jezicima.

      Procitajte u enciklopediji kad su nastali engleski, nemacki, portugalski, francuski, italijanski i spanski jezik, pa obavestite o tome citaoce na ovom sajtu. Uradite to, jer ako to budem ja rekao, Vi cete reci – to nije tacno. Vi nam to prepisite iz enciklopedije.

      A kako je Turska postala sila? Mozeomo i o tome raspravljati.
      Hvala na paznji.

      0

      0
      • @ Slobodan Jarcevic”
        Procitajte u enciklopediji kad su nastali engleski, nemacki, portugalski, francuski, italijanski i spanski jezik ”
        ____________________
        Da nije bilo vas englezi, njemci, francuzi…..bi govorili nemušti jezik 😀 Hahahhahaaha
        Ma čovječe pogrešnu literaturu koristiš…..i truješ sebe…

        0

        0
      • Dobro, gospodine Rozajac,
        predlazem Vam da prenesete enciklopedijske zapise o germanskim i romanskim jezicima, a Vi mi se rugate – kazete, da je topogresna literatura. Pogledajte bilociju enciklopediju o tome. Mozete i englesku – po evropskim standardima, kako su to ubacili politicki recnik.

        0

        0
    • 1 од 49

      Одштампај све У новом прозору
      ИНТЕРВЈУ САЛИХ СЕЛИМОВИЋ
      Примљене
      x

      Dobrosav Nikodinovic
      04.02 (пре 4 сата)

      коме pbarhisnp, postojbina, antic.miroslav, kp, kabinet, Koreni, kabinet, kabinet, kontakt, kraljevinasrbi., KosovojeSrbija, Ljiljana, ljiljana.smajl., Ljubomir, lyubomir_gruyi., beoforum, gaja1955, Jovanka, dragan.rakic, Vukadin, eparhija.rasko., eparhijasabacka, euo, euoeparhijezhip, euokraljevo
      1. Поштовани господине Селимовићу, Ви сте у једној од Ваших књига „Прилози прошлости Старе Рашке“, научно истраживали исламизацију. О словенском пореклу наших домаћих муслимана знало се и раније, али чини се, као да је у послератној комунистичкој Југославије али и вероватно и пре тога, то била својеврсна табу тема. Реците нам шта су били узроцима исламизације и у којем се историјском периоду она одвијала, посебно на подручју Рашке?

      ― Да, знало се. Као што сте и сами рекли, то је најчешће била табу тема. И није била само ствар у томе што је велика већина наших муслимана била словенског, већ што су они били најчешће српског порекла и православне провенијенције. Ако би се то званично прихватило увећао би се српски национални корпус што политици комунистичког руководства никако није одговарало. Настојало се да Срби никако не буду ни близу већински народ у социјалистичкој Југославији, мада је и за време Краљевине Југославије било отпора томе од оних који за стварање заједничке државе нису дали никакве жртве, већ напротив су били на противничкој страни. Србија и Црна Гора су биле те које су претрпеле огромне људске и материјалне жртве и утопиле своју државност у све три Југославије да би Србија за то била још и кажњена, чак и бомбардовањем. Ипак је то питање било већ на путу да се најисправније реши на темељу народних традиција и научне истине. И данас у Старој Рашкој има најстаријих људи који са пијететом говоре о краљевима Петру и Александру Карађорђевићу који су поштовали и штитили муслимане, а муслиманима ништа није сметало да буду Срби муслиманске вероисповести, тј. да буду оно што и јесу и по пореклу и по језику и по многим заједничким народним традицијама. Такво решење није одговарало ни неким страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да фрагментирају српски национални простор ради лакше ампутације њеног државног територија.

      РАШКА ОБЛАСТ

      Било је више узрока исламизације. Ипак преовлађују економски разлози и данак у крви (девширма). Било је и честих случајева преласка у ислам и због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Постоје и митови о колективној исламизацији што никако није тачно. Што се тиче тог процеса на подручју Старе Рашке сигурно је масовнија исламизација дошла касно, заправо крајем 17. и највећим делом се завршила у 18.веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај „хук исламизације“ се завршио у првој половини 19.века. Прецизни турски пописи из 15, 16. и у првој половини 17.века апсулутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј.робови божији како би прикрили хришћанско порекло оца, мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево хришћанско, односно српско име. Огромна већина пописаних уживаоца и поседника баштина су хришћани са најчешће словенским у овом случају српским именима. Према томе, никакви бољи докази о тадашњем становништву Рашке нису потребни, јер те пописе су вршиле турске власти под строгом контролом кадија. Ти пописи су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никаве дилеме око верске и етничке припадности становништва Старе Рашке или Рашке области у ужем смислу. Било је муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског, мађарског порекла који су као турски чиновници, улема, војници и војне старешине боравили у Рашкој области, али је њихов број био занемарљив у односу на наше аутохтоно становништво.

      ЏАМИЈА СУЛТАН ВАЛИДЕ У СЈЕНИЦИ (ДРУГА ПОЛОВИНА 19.ВЕКА)

      2. Оно што је посебно занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик. Мислим да је то важно јер је заједнички језик био кохезивни елеменат, и упркос повременим историјским сукобима, постоји вековни суживот хришћанског и муслиманског становништва на овим просторима. Поред језика, шта су још задржали од хришћнаских традиције и старог исламизирани Срби?

      ― Наши муслимани никада нису усвојили ниједан страни језик па ни турски и поред петовековне владавине Османлија. Љубоморно и упорно су чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатом као босанчица. Постојало је и тз.беговско писмо, Стара Србија и тембелијско писмо којим су се отменији муслимански кругови служили у међусобној кореспонденцији све до почетка 20.века. Постојао је читав покрет међу муслиманским интелектуалцима да се уџбеници у школама и друге књиге штампају на народном, а не на турском и арапском језику. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631.године написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турски власти, а песник Илхамија је то и главом платио.
      Осим језика и писма наши муслимани су сачували и неговали многе хришћанске и прехришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани нису из своје свести избацили Божић, Савиндан, Ускрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун, Митровдан. Приликом мојих теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским благданима. Само да наведем пример празниовања и саборовања летњег св.Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина од огромне масе народа су муслимани, и не само из ближе околине. Сви се моле и траже лека и душевног мира. На Пештери је највећи народни сабор и теферич 2.августа, тј.на Илијиндан којег наши муслимани називају Алиђун. И код православних и код муслимана је познато да је тај дан до подне Илијнидан, а после подне Алијиндан или Алиђун. По народној традицији Илија Куч се „потурчио“ на подне, тј.исламизирао и тако је после подне постао Алија.

      МАНАСТИР КУМАНИЦА НА ЛИМУ

      3. Ви у својој књизи наводите да су Светог Саву, првог српског светитеља и просветитеља, такође поштовали и муслимани и да је код муслимана у околини Пријепоља и шире постојао култ Светог Саве. Можете ли нам нешто више рећи о томе?

      ―Култ св.Саве је био и те како присутан и поштован од стране муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исалмизације били православци изузев оних албанских Малисора који су дошли у југоисточни део Рашке области током 18.века. Нису наши муслимани могли тек тако да забораве своју ранију веру и етничко порекло, своје најближе сроднике, кумове, побратиме, пријатеље који су остали у православљу. Поштовали су једни друге и штитили у невољама. Тако су чували и штитили манастир Милешеву као и своју светињу. Обавезно су га посећивали и богато даривали. Клањали су се моштима св.Саве, веровали у њихову чудотворност и чак се крстили. Многа њихова деца су крштена да би им се сачувало здравље и заштитила од урока. То је сигурно био један од разлога што је Арнаутин, тј.исламизирани Албанац, Синан-паша наредио да се мошти св.Саве, које су почивале у манаастиру Милешеви, ископају, пренесу на Врачар и тамо спале. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и творца аутокефалне српске православне цркве и одбити муслимане од Милешеве. Тим варварским актом Синан-паша је постигао контраефекат. Тек од тада је култ овог светитеља се приоширио на све српске земље, а муслимани су то једнодушно осудили и наставили и даље да поштују његов култ , посећују и дарују Милешеву. Један други обесни турски паша је 1875.године, наишавши са војском за Босну, хтео да спали Милешеву. Сви муслимани из околине манастира и Пријепоља су се организовали и стали пред пашу. Испред масе муслимана изашао је предаставник Алија Малагић који је заплакао и пао на кољена и замолио пашу да то не учини следећим речима: „ Аман честити пашо, немој то да учиниш, ако за бога знаш. Нама овај манастир светли као сунце и из ове куће нам је благослов и на нас и на мал. Свако у овој кући добије хлеба и соли. Свакоме је она од помоћи“. На пашину упадицу да се из манастира, наводно, пуца на турску војску, исти муслиман је одговорио: „Ми, колико нас има овде пред тобом, својим животима гарантујемо да то није тачно и да никада нико из ове светиње није узнемиравао војску, а камоли је нападао. Пашо, твоја сабља, наша глава“. Тада је паша одустао од паљевине и рушења Милешеве.

      МАНАСТИР МИЛЕШЕВА

      МИЛЕШЕВА 1999.

      4. Данас постоји мишљење да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки, као и да се простор Рашке област зове искључиво Санџак. Које је од ова два имена – Рашка област или Санџак – историјски утемељенија и како гледате Ви на питање о језику?

      ― Што се тиче језика муслимана Бошњака у Србији ту ја немам никакве дилеме. То је српски језик па ма како га неки називали из било којих разлога. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, питање је откуд сада одједном да је код муслимана другачији језик од српског који им је одувек би матерњи. Посебно је опасна подела ученика по школама која су збуњена свим тим политичким акцијама. Наставници и директори школа доводе се у веома незгодне ситуације. Ипак, све што је синтетичко никада не може бити природно.
      Интересантно је да муслимани инсистирају на имену Санџак, а православни Рашка област. И по томе се извршила подела на овом простору, нажалост. Сви живе у Старој Рашкој, колевци српске средњовековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а обезбедили међународно признање његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани почетком 13.века. Санџак је реликт некадашњег имена Новопазарски санџак који никада није имао никакве посебности, јер је то било војно лено као и сва остала у средњем веку и нешто мало касније. У 19.веку санџаци су били само административно-управна подручја у рангу округа. На пример крајем 18. и почетком 19.века у пространој Османској империји је било 290 санџака распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе. Ти муслимански кругови се позивају и на тзв.Партизанску аутономију Санџака, јер им то сада одговара, иако су комунисте нападали и нападају као непријатеље ислама.

      НАЈСТАРИЈА ЦРКВА ПОЗНАТА КАО ПЕТРОВА ЦРКВА КОД НОВОГ ПАЗАРА ГДЕ СЕ ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕФАН НЕМАЊА КРСТИО ПО ПРАВОСЛАВНОМ ОБРЕДУ

      5. Ми смо недавно обележили велики јубилеј 100-годишњицу ослобођења Старе Србије. Ви сте у својој књизи писали о комитском покрету и дејству Јаворске бригаде у ослобођењу Сјеничког и Пљеваљског санџака. Када је почео Први Балкански рат један део муслимана из Новог Пазара и других места је почео да бежи не чекајући српску војску. Како је поступила Српска врховна команда и како се понашала српска војска у поменутим ослобођеним крајевима?

      ― Морам одмах да кажем да се тај тако значајан јубилеј није у Србији обележио онако како то заслужује. Држава је углавном ћутала, а неке институције и организације су то обележиле на начин какав им је био могућ. То су биле трибине, академије и научни скупови. Ја сам овом јубилеју посветио скоро сто страна у овој књизи, чак више него исламизацији.
      Зар је била мала ствар што је 1912.године ослобођена Стара Србија, па у том оквиру и Стара Рашка, Сјенички и Пљваљски санџак, што је створена заједничка граница између две српске државе Србије и Црне Горе и што се дефинитивно са ових простора после толико векова морала да повуче Турско-османска империја?!
      У борбама за ослобођење у октобру 1912.године велику и борбену и логистичку подршку српској војсци у Старој Рашкој су дали локални устаници и комите. Од комитских вођа у западном делу Рашке области посебну улогу је одиграо војвода Сретен Вукосављевић.
      Највећи део муслимана је пружио жесток отпор српској војсци, јер су вековима убеђивани да су за све њихове невоље и тежак живот криви Србија и српски народ и да ће Србија да окупира Стару Рашку. Зато су муслимани сматрали да борећи се против српске војске бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према муслиманима после победе и уласка у овај крај. Велики страх од српске војске и одмазде је брзо нестао. Они који су хтели да беже за Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Наводим, примера ради, да су се сви мештани, који су били муслимани, у селу Боровћима код Сјенице, дигли и кренули за Турску. Комшије Срби православци из суседниог села на челу са њиховим старешином Војом Поповићем Бобовићем су стигли и зауставили те муслимане. Тај Поповић је стао испред њих и молећим их да остану рекао: „Браћо, куда ће те? Србија је ваша домовина, а не Турска. Краљ вам гарантује слободу, веру и имања. И ја лично и сви ми ваше комшије вам исто то гарантујемо“. И муслимани из Боровића нису никада нигде отишли осим у новије време као и из других села што су млади морали да иду у урбане средине ради запослења и школовања. Није било паљевина, освета и никаквих убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку уколико нису чинили злочине над цивилним становништвом. Имовина, вера и животи су били загарантовани. У градовима су постављене страже пред дућанима и кућама угледних муслимана да неби случајно неко направио неко недело. Краљ Петар је у свом прогласу пред почетак рата, између осталог, нагласио: „Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напредак“. Шта би се више и боље могло додати овом краљевом прогласу. Одмах после ослобођења формиране су и локалне власти на чијем челу су били муслимани тамо где су били у већини. Касније, за време аустроугарске окупације у Првом светском рату, окупатор ће својом бескрупулозном пропагандом најбитније утицати да се односи поремете на верско-конфесионалној основи.

      7. Господине Селимовићу, мислим да је веома важно да нашим читаоцима кажете нешто више о муслиманским књижевницима и другим угледним муслиманима из сфере, политике, културе, јавног живота а који су се осећали Србима, од 19.века па до данас, од Османа Ђикића па до Кустурице…….

      ― У овој књизи, као и у још неким мојим радовима, ја сам посветио мало пажње тим патриотама и храбрим људима, јер сматрам да су неправедно заборављени. Они су и поред свих реперкусија које су имали са турским и аустроугарским властима недвосмислено и упорно се изјашњавали као Срби исламске вероисповести. Писали су песме српству, приповетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности. Многи су прогоњени и хапшени. Карактеристичан је пример Омер-бега Сулејманпашића-Деспотовића. Када му асутроугарске власти нису могле ништа друго прогласиле су га лудим. Када је избио Први светски рат те исте власти су ухапсиле свих 139 ученика муслимана у мостарској гимназији. Само су они пуштани који су се пред иследницима изјаснили да су Хрвати, али велика већина се изјаснила да су Срби. Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић је на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима у лице рекао: „Ускоро ће доћи Бели орлови. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је уморен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.
      И овом приликом ћу да истакнем нека имена, књижевника, других интелектуалаца и политичара, а нека ми опросте они које не поменем због ограниченог простора. Много је било таквих интелектуалаца, бегова и трговаца. То су: Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић- Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али- Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, С Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

      8. Ви сте у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ написали : „Ако су наши муслимани пре ослобођења 1912.године били Турци у политичком смислу после рата су били Срби у националном смислу. Остајемо у убеђењу да је то било једино право решење“. Молимо Вас да још мало приближите и појасните овај Ваш став. Мислим да је у данашњем времену важно да заједничко порекло буде фактор који зближава а не раздваја Србе и муслимане, односно Србе првославне и Србе исламске вероисповести? Јер је Балкан, важно геополитичко средиште, где постоји велики конфликтни потенцијал, који глобална управљачка елита и стране силе, могу да подстакну зарад остварења неких сопствених интереса?

      ―О томе сам већ нешто рекао. Најисправније решење за наше муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, тј.Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са муслиманима, пре свега, од великог дела сопствене елите, а и други ће имати много мање разлога за често оправдано незадовољство сталним лутањем у националној идентификацији и тиме стварања неповерења и несигурности. Страни фактор на нашим тако важним геостратешким просторима, па и на целом Балкану, увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.

      9. Где и како читаоци могу доћи до ове и других Ваших књига?

      ―Од мојих књига још код мене има нешто „Прилози прошлости Старе Рашке“ и може да се набави „Сјеница“ код издавача „АРИОМ“ у Београду. Дргих књига нема више, а то су „Кладница“ и „Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области“. За обе ове књиге припремам друго допуњено издање.
      У завршној фази је моја нова књига са радним насловом „Прилози прошлости Старе рашке 2“.
      Мој мејл је: salihsselimovic@gmail.com i mob.064/45-65-499

      Слободан Ерић

      0

      0
  2. Gospodjice Mersuda,
    nemojte se na mene ljutiti – ako kazem da se ne slazem s Vasim stavovima. Na primer, Vi kazete, da postoji bosnjacka vlastita kultura. A ja kazem, ako mislite na ono sto se u toj kulturi nudi prema odlikama islamske religije, jasno je da je tu religiju nametnuo delu nasih predaka okupator – kolonijalista, Turska. Ne kazem, da biste se trebali sad odreci svoje vere, ali je obavezno razaznati sve oko nje i Vaseg genetskog nasledja. Pre islamizacije, preci su Vam bili Srbi pravoslavne vere i njihove kulturne bastine se ne mozete odricati. Posebno zato, sto su ogromnoj vecini danasnjih muslimana preci islamizirani tek u 18. i 19. stolecu. A, posto danas istorijska i filoloska nauka dokazase, da su anticki preci Srba tvorci svetske pismenosti – zar je moguce, da cete zakljuciti, da to nisu Vasi preci?

    0

    0
      • Gospodine Dzimbo,
        ne oslanjajte se na tumacenje prof. Envera Imamovica – da je drzava Bosnjaka, Bosna, starija od srpske i hrvatske drzave i da je trajala duze od Hrvatske i Srbije. To su falsifikati iz germanske istorijske, kolonijalne, skole. Bosna je bila samo pokrajina u Srbiji, sve do vlasti Urosa Nejakog, sina cara Dusana. Tad su Srbi rasparcali drzavu i proglasili drzave u Makedoniji, Moravskoj Srbiji, na KiM, Crnoj Gori, Bosni. Posle se Bosna rascepila, jer se iz nje izdvojila Hercegoivna.
        Ponavljam, po ko zna koji put, Bosna je bila u Srbiji s lokalnom samoupravom. Ponavljam i to – kad je Car Dusan prodao Peljesac Dubrovcanima, u ugovoru je pisalo, da ce Dubrovnik placati Kotromanicu ugovorenu svotu – “dokle Sunce sija”. Da je Bosna bila posebna drzava, ne bi njen Peljesac mogao da prodaje vladar susedne drzave. Pa, vidite li na osnovu kakvog jednostavnog dokumenta se rusi sve ovo sto tvrdi prof. Imamovic?

        0

        0
      • Тад се Свети Василије благо обрати Сави:
        „Видиш сине, ти си најватреније веровао да Црногорци нису Срби, јер се у неким аустријским и турским тефтерима бележило: „Црногорци“, уместо „Срби“. Да ли ти је сад јасно, да је то било по наредби наших окупатора? И да знаш, Турци су Србе у Босни, поодавно, звали Босанцима, или Бошњацима – управо зато што су страховали од имена српског и васкрса Србије Крепимира Оштривојевића. И српски језик су прозвали: босанским језиком. Аустроугари су наставили ову политику Турске, па су прокламовали бошњачку нацију и бошњачки језик, тврдећи да Срби никад нису живели у Босни. И да знаш, Срби у оквиру Аустрије, од 16. столећа, називани су свакако, а најређе Србима. Били су они, понекад Илири, али најчешће Власи, Крајишници, Шокци, Буњевци, граничари, или грко-источњаци, па и некакви богумили – у Босни. Тако је поступала и Млетачка Република. Србе је ословљавала с неколико имена: Морлаци, Буњевци, Шокци и Власи. И име црногорско је колонијалистима било од велике користи, само да се не спомиње српско. Завичајним именима су Србе делили и међусобно их завађали. Тако су породили македонску и бошњачку нацију, а сад, жестоко, истрајавају да створе и црногорску. Сви они који ово заговарају су грешни и пред Богом и пред људима. Треба да се оставе тога – па ће им бити опроштено. И теби је, сине, опроштено, јер се искрено кајеш. Знао си да је Његош оставио трага, да су се у црногорске врлети шљегли Срби из околних српских крајева, а ту чињеницу никад ниси спомињао… Твојим мукама с главобољом је крај. Буди здрав и моли се за своје здравље и здравље свог израњаваног српског рода“.

        0

        0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.