Iako se otopio sneg koji je padao juče u zapadnoj Srbiji, i dalje ima problema u snabdevanju strujom zbog pokidane niskonaponske mreže u okolini Ivanjice, Nove Varoši, Sjenice. U selima Nove Varoši – Štitkovo i Tisovica, očekuje se da se snabdevanje normalizuje tokom večeri. U Sjeničkom kraju zbog teško pristupačnog terena rad na normalizaciji biće nastavljen sutra. Najviše problema je na Goliji, gde će noć bez struje provesti 1.000 potrošača.
“Danas je otišao, okopnio sneg, kiša ga oterala, tako da sada valjda neće imati nade mnogo da skoro dođe. Do Nove godine nije ni potreba”, kaže Đorđe Vukašinović iz sela Gleđica.
“Padao do podne sneg, ma nije prestajao. Popodne padala kiša. Ceo dan ja muzem krave ručno, nije imalo struje, zamrzivač isto, otopio se već”, objašnjava Višnja Baković iz sela Gleđice.
Do nekih sela tek sada se može stići.
“Roditelji su mi gore u selu pa nemaju već dva dana struje, teško je, baš je teško”, ističe Vidosav Kolaković iz sela Bratljevo.
Zbog kvarova na tri dalekovoda i više od 40 trafostanica na Goliji problemi su već dva dana. Ovu noć bez struje provešće 1.000 potrošača. Monteri neumorni, ali problemi nisu otklonjeni.
Svoju promenljivu ćud još jednom pokazala je Golija ove godine. Neočekivani sneg ponovo je naneo štete poljoprivrednicima i raštrkana staračka domaćinstva nakratko odsekao od sveta.
(rts)
Meni se dogodilo više puta i još uvek se događa da, premda u suštini povučen tip, zapadnem u raspravu po pitanju uspoređivanja Srbije i Hrvatske u odnosu na opštu kulturu i sl. gde ja “držim stranu” Hrvatskoj, da ne kažem Hrvatima. Ove rasprave (ponekad prave male svađe) imao sam sa više njih iz moje najbliže okolime: ženom (iako je i ona izbeglica iz Hrvatske, doduše ne sa Korduna, nego dole iz bivšeg sektora “Jug” kako ja kažem u šali, za razliku od mene koji sam sektor “Sever”), ocem (koji zaboravlja da je i sam nekad tvrdio što i ja), sestrama, zetovima, prijateljima, poznanicima… I te rasprave vodio sam i u Rumi, gde sam živeo do kraja 2009. godine, i u Beogradu, gde živim danas. Šta je to zbog čega ja Hrvatsku (unatoč svemu) pretpostavljam Srbiji? Na prvom mestu je ljubaznost, i premda se ne može generalizovati jedan ceo narod, ja tvrdim i dalje da su Hrvati u suštini daleko ljubazniji od nas Srba. Ovo ne govorim napamet, nego iz iskustva, jer kao dete sam rastao i među Hrvatima, a nakon rata imao sam i još uvek imam prilike da se srećem sa Hrvatima, što privatno, što službeno. Upitaj u Karlovcu (Zagreb da i ne pominjem) na ulici nekog na ulici gde se nalazi ta i ta ustanova, većina će se truditi da te na svaki način uputi gde je to (tetku moga oca, koja je takođe izbegla iz Karlovca na početku rata, je u Zagrebu 2002. godine jedan mladić lično vodio do neke ustanove, jer mu je bilo teško da objasni gde je, budući da je ustanova bila daleko nekih par stotina metara, možda i kilometar, a trebalo je proći nekih tri-četiri ulice uz skretanja levo-desno – ovo po njenoj ličnoj priči). U Beogradu takvu vrstu ljubaznosti retko nađeš, pa i ako nađeš, radi se o onoj staroj beogradskoj gospodi (kao što su u Karlovcu bili “purgeri”) a takvih je sve manje u životu. U Rumi je situacija bila još gora. Koliko su vozači disciplinovaniji u Hrvatskoj nego u Srbiji, zna svako ko je barem dva puta bio u Hrvatskoj (kad ja ovo pomenem, dobijem, po mom mišljenju, glup odgovor “Da, ali to je samo zato što su kod njih velike kazne!”). “Pa neka kažnjavaju i ovde” kažem “ali ne selektivno, nego jednako za sve.” O ljubaznosti službenika u državnim ustanovama u Hrvatskoj i u Srbiji takođe sam bio u prilici da se raspravljam, i uvek kažem kako su u Hrvatskoj predusretljivi, kako savesno rade svoj posao, kako tu nema vođenja privatnih razgovora za vreme radnog vremena, nosanja kafa tamo-amo svaki čas i sl. (što je u Srbiji uobičajena pojava), dok ti čekaš da ti se službenik-službenica obrati, a uz to su hrvatski službenici ljubazno nasmejani (naši se smeju prepričavajući, za vreme radnog vremena, dogodovštine iz svog ili još i više tuđeg života – “e znaš šta se pre neki dan dogodilo toj i toj”, “Jao, bre, ženo”). Navešću jedan slučaj o našim službenicima koji mi se dogodio još dok sam bio u Rumi, negde otprilike 2006. godine. Bio sam u jednoj državnoj ustanovi nekim poslom, i trebalo mi je nešto objasniti, a službenica (da kažem još da je bila velika gužva, a naši službenici su tad naročito “raspoloženi”) kaže mi doslovce – “Da ja ne bih trošila vreme, a i mrzi me da objašnjavam i ponavljam, eto tu oglasne table, na njoj sve piše, prepišite to šta piše u vezi…” (tu dolazi stvar zbog koje sam došao, a trebalo je, hvala Bogu, za nju sakupiti brdo papira kako je to već ovde običaj). Ne budem lenj, prepišem na papir ono šta je pisalo na oglasnoj tabli u vezi moje stvari – sve je tu lepo napisato gde se koji dokument podiže. Odem u drugu jednu ustanovu da podignem potreban dokument, jer na oglasnoj tabli piše da se tu podiže. Službenik me upita šta trebam, ja mu kažem, a on me pogleda kao da sam pao sa Marsa i ćuti neko vreme. “Bože mili, da nisam nešto lupio” mislim u sebi, “kad me tako posmatra”, a znam da nisam. Najednom on: “A ko Vas je poslao ovamo?” Ja odgovorim da me nije poslao niko, nego na oglasnoj tabli tu i tu piše da oni izdavaju takav dokument. “Mi to ne radimo već godinu dana” pa opet ćuti. (Godinu dana nisu bili u stanju da sa oglasne table skinu stari natpis!) “A gde da podignem takav dokument?” pitam, jer vidim da on govori isključivo kad ga pitaš, pa i to teško kotrlja reči. Reče mi on gde je preseljeno. Ja: “Do viđenja!” a on ni reč. (Bože, u Hrvatskoj te službenik maltene prvi pozdravi i kad ulaziš i kad izlaziš, kako je to već u Hrvatskoj običaj, oni obično kažu kad ulaziš “jutro”, “dan”, a kad izlaziš “đenja” ili “bok, bok” – retko kad izgovaraju punu rečenicu ili reč, i to ne iz neljubaznosti, nego im je ovo neki poseban znak skoro familijarnosti sa strankom, i meni je to kod njih simpatično, a i njihovi službenici se među sobom tako pozdravljaju; u Srbiji nema ni jutra, ni dana, ni Boga – osećam se kao Kočićev David Štrbac sa jazavcem pred sudom). Elem, odem tamo kud me uputi službenik, uđem unutra, a sedi službenica i jedna njena drugarica koja je po svoj prilici došla onako, na divan što bi rekli Kordunaši, a ne poslom, jer pričaju o svemu i svačemu samo ne ništa vezano za poslove kojim se dotična ustanova bavi. I tako nas troje unutra, ja čekam, one pričaju. Po izgovoru bih rekao da je službenica ili izbeglica ili iz Bosne ili već tamo negde iz krajeva preko Drine kao i ja (a to je, moram reći, najgora kombinacija kad se izbeglica dočepa državne službe pa misli da je neko – ovo kažem slobodno mada sam i ja izbegao iz tih krajeva, ili upravo zato, jer poznat mi je taj mentalni sklop). Jedva u neko doba “umilostivi” se pa me upita šta sam došao, i tako nekako obavih taj deo posla, s tim da sam još išao u banku nešto uplatiti, pa se vraćao, pa onda na kraju opet kod one službenice što neće “da troši reči”. Nema toga u Hrvatskoj, barem nisam ja naišao na takvo nešto, a nema ni toliko administracije – tamo u kancelariji po dve službenice rade posao gde ih ovde bude po pet-šest, ali tamo se kafa pije samo kad je pauza, a pauza zna se koliko traje i otkad dokad, a ne pola sata da se protegne na sat pa i više. I kad sam ovo ispričao na jednom mestu u Srbiji, reče mi jedan čovek: “Pa mladi gospodine, kad su oni tako fini i kulturni kako ih predstavljate, zašto ne živite među njima?” Dobio sam ja više puta slična pitanja, pa i od mojih “pa ko te je odjurio odozgo”, “idi među ’tisućljetne'” i sl. Jednom, kod nekog Đurice u Rumi (ovog puta imao sam “podršku”) povisih glas: “Pa nisam ja došao devedeset pete u Srbiju u turizam, da vidim Rumu”, a neko me dočeka “Onda reci otvoreno zašto si došao!” Bilo je sve poznato društvo, i momaka i devojaka, izbeglica i domaćih, i moja (u to vreme još buduća) lepša polovina, pa se osokolih: “Nemoj me, Rade, za jezik vući!” A Rade: “Je li te Srbija primila, i ne samo tebe? I treba da vas je primila, ali onda budi zahvalan što te je primila pa i hranila!” Ja: “Velim, menjaj temu, a ne vuci me za jezik!” “Kaži! Kaži! I državljanstvo si ovde dobio!” Na to sam odgovorio da sam dobio državljanstvo i da sam se za to odužio državi pošteno odsluživši vojni rok u VJ (još je postojala SRJ kad sam išao u vojsku) a onda napomenuh da nije tačno da me Srbija hranila, da je humanitarna pomoć za krajiške izbeglice u Crveni krst stizala iz više zemalja “a najmanje proizvoda sam video iz Srbije”. Napomenem da se iz Srbije sećam u tim paketima jedino “Eurokrema” (neki naši stariji ljudi sa Korduna su izgovarali “aerokrem”). Ovo potvrdi i moj lepi “sektor Jug”, uvređena pričom kako nas je Srbija hranila. Sa tim Radetom nisam govorio posle jedno par dana pa se pomirismo (a i on je poreklom negde iz Like ali rođen u Rumi). Ovo je bila jedna od većih svađa na tu temu. Dalje, kad se putuje u Hrvatsku, čim se pređe granica vidi se promena – oko auto-puta je sve čistije i uređenije nego u Srbiji, ona žica sa strane veća, zategnutija, sam put bolji, i ja to napomenem, mada se Hrvatska ne može uspoređivati sa jednom Nemačkom npr., čak ni sa Slovencima, ali je zato ispred Srbije. Ja uvek napomenem “druga je stvar što oni ne vole nas” i što se (mada ovo više nije česta pojava) neki tamo mršte i beče kad vide tablice BG. (Kad vide RU i IN većina ne zna o kojim se mestima radi, ali vide grb Srbije, pa im nekima to bode oči). Ja ne branim hrvatsku politiku, ja se – i pored svega – ne bih vraćao u Karlovac (doduše, sad se više i nemam gde vratiti), ništa me više, osim uspomena iz detinjstva, za njega ne veže, ali, mimo politike, ja ostajem kod mojih tvrdnji koje sam naveo o Hrvatima kao disciplinovanijim i po pitanju opšte kulture iznad nas, makar se oko toga prepirao i dalje sa svima.