Prijepolje – Marko Vidojković je jedan od najčitanijih pisaca posljednje decenije, omiljen među generacijama tinejdžera. Nikoga ne ostavlja ravnodušnim, bez obzira da li se slaže ili ne slaže sa onim što on govori ili kakvo ima mišljenje o njegovim knjigama. A knjige su zaista „serijski“ pogađale mete.
Njegova knjiga „Kandže“ bila je apsolutni rekorder po čitanosti i najprodavanija knjiga domaćeg autora. Tako je je i razgovor sa njim lišen uobičajene formalnosti, pa čak i forme.
- Da li je još uvjek i zašto je đavo tvoj dobar drug?
-Jedan od mojih junaka u istoimenom romanu se na taj način takoreći kurči, odnosno pokušava da sakrije koliko je zapravo nejak pred izazovima života. Svakako nekog ko daje takve izjave i ima 20 godina ne treba ozbiljno doživljavati.
- Da li je gnev generacije arikulisan, kanalisan ili je ostao nedefinisan?
-Gnev moje generacije spretno je kanalisan od strane spoljnih i prekasno vidljivih faktora i sav je uliven u lažni petooktobarski puč protiv Slobodana Miloševića. Posle toga, ostao je samo gnev pojedinaca.
- Da li je ugodna pozicija glasnogovornika gnevne generacije koja je sazrevala devedesetih?
-Jeste, jako je ugodna, naročito ako donosi i neku lovu, a pogotovu što je sloboda izražavanja jedini opipljivi trag naše mukotrpne borbe protiv devedesetih.
- Kad se približi četrdesetoj da li suština sopstvenog kniževnog dijela može da ostane na ravni seks, rokendol i droga, svejedno kojim redom?
-Ukoliko je suština sopstvenog života na istoj ravni, onda su i dijela u toj ravni. Onog momenta kad se promeni život, menjaju se i dijela. Pa, makar to bilo i u osamdesetoj.
- Šta kažu žene kad pročitaju „crvenkape“?
– Uglavnom prskaju od sreće. Knjiga ih do određenog trenutka nervira, a onda na kraju, za razliku od Crvenkape iz bajke, ostaju potpuno razoružane pred vučjom rikom mojih slova.
- Kako te doživljaju čitaoci koji su danas tinejdžeri?
-Moji čitaoci-tinejdžeri doživljavaju me kao nekog ko ih razume, odnosno koga oni razumeju, odnosno kao Onoga koji im se obraća na jeziku čovjeka dvadeset prvog vijeka.
- Da li medijsko eksponiranje i uopšte javno eksponiranje nadilazi književno?
-Ako je pisac čitan, onda ne. Ako je pisac loš, onda mu na raspolaganju jedino i stoji javno eksponiranje, koje, srećom, prestaje kad najveći dio nas umre. Ono što ostaje malo duže jesu dobre knjige.
- Zašto pišeš kolumne?
Za pare.
- Šta bi uradio društvu u kome živiš, koje te okružuje i koje nećeš po sopstvenom priznanju, da napustiš?
-Bacio bih na njega i sebe atomsku bombu. Čisto da se ne mučimo. Pošto nemam mogućnosti za taj poduhvat ostaje mi jedino da pratim njegovu evoluciju ili devoluciju, u zavisnosti od toga kakve su nadolazeće generacije.
- S kim ili sa čim u Evropu?
-Mi smo već u Evropi, a što se tiče EU, u nju se zaista ne treba žuriti. A ako prihvatimo tezu da nam je EU jedini izlaz iz sranja u kome se nalazimo, onda i nismo za bolje, nego da u sranju zauvek ostanemo.
Izvor: Danas.rs
