Na Horgošu putnička vozila čekaju pet sati

1. Jedino “naše” u tom gradu bila je još pomenuta kasarna u Logorištu u kojoj je bilo i nekih naših poznanika pa i dalje rodbine (Branko M.), koja je bila opkoljena pa su opet na neki čudan način vesti iz nje pristizale i na područje Korduna (npr. znalo se za veliku oskudicu vode u opkoljenoj kasarni; kojim se putem održavala veza sa kasarnom ja ne znam, mada sam kasnije slušao priče nekih koji su bili opkoljeni u kasarni, pa i našega daljeg ujaka Branka M., i sve se priče slažu da je kasarna bila blokirana sa svih strana, pa ipak im je odnekud uoči proboja iz kasarne pristigla i pomoć u ljudstvu, i to prilična; stvar je u tome da su svi oni više pričali o samom proboju iz kasarne – kad je i vođena glavna i najteža bitka uz dosta gubitaka na obe strane – nego o samim danima opsade, a možda ni sami nisu znali gde je ta “pukotina” u hrvatskoj opsadnoj liniji kojom im je stigla pomoć). No bilo kako bilo, probojem iz kasarne (ili padom kasarne, kako ko voli, jer obe strane su ovu bitku smatrale uspješnom), prestala je i ta poslednja svojevrsna nit sa Karlovcem, ceo grad je sada bio pod kontrolom hrvatskih snaga (sa njihove tačke gledišta “oslobođen”) iako su naši držali položaje nadomak samog grada, a artiljerijski dvoboji su nastavljeni i dalje i trajaće sve do kraja decembra 1991, kad su hrvatske snage čak pokušale i jednu veću ofanzivnu akciju iz grada ali su suzbijeni (neki kažu sa dosta velikim gubicima; moj tata je učestvovao u tim borbama ali gubitke ne spominje; uopšte uzev, on nikad nije ni voleo mnogo da priča o borbama u kojima je bio, za razliku od nekih drugih koje sam imao priliku slušati). Samim tim i Karlovac je postao sasvim tuđi grad, i to ne samo stoga što je bio na području pod neprijateljskom kontrolom, nego i znajući da se njegovim ulicama više ne šeta barem pola ako ne i više društva koje smo mi poznavali – istina, u Karlovcu je ostalo nešto malo Srba i u to vreme (jesen 1991) u Krajini, po Kordunu, kolale su priče o
   njihovim masovnim likvidacijama, naročito u karlovačkom pothodniku koji da je pun leševa, priče koje su se docnije ispostavile kao neistinite, ali u koje smo mi u ono ratno vreme, kad je svaka komunikacija sa onom “drugom stranom” (sem komunikacije mecima i granatama) bila prekinuta, ako ne u potpunosti verovali, nismo mnogo ni sumnjali u njihovu istinitost. Od proleća 1992. Slunj je postao naše novo mesto boravka, i premda je trebalo vremena da se priviknemo na ovaj gradić u kojem sam pre rata bio svega par puta i to uglavnom u prolazu, Karlovac nam se činio maltene kao da u njemu nismo nikada ni živeli. Nekako, nama se u to vreme činilo kao da je to ratno stanje trajno stanje i da sa Hrvatima i Hrvatskom nikad više nikakve komunikacije neće biti; Južni pol je izgledao bliži. Sećam se kako smo negde u proleće 1993. neki Đurenda (prijatelj našeg tate), moja najstarija sestra Dada i ja išli na benzinsku pumpu u Tušilović sa našom “džetom dvojkom” (vozio Đurenda, koji se usput u Budačkoj Rijeci navraćao kod nekakvog Lovrića), pa kako je bila gužva u Tušiloviću na pumpi, izađemo napolje iz kola. Odavde do Karlovca ima nekih 10 ili nešto malo više kilometara. Takođe, odlično se vidi brdo Martinšćak (naši ljudi su ovo izgovarali kao “Matičnjak”) sa druge strane Korane – na teritoriji pod hrvatskom kontrolom. Đurenda nam napomenu kako oni – Hrvati – odozgo sa “Matičnjaka” nas sad odlično vide sa dvogledima i, da nije primirje, kako bi nas mogli gađati samo tako. Nama se taj Martinšćak, samo par kilometara preko Korane, činio kao da gledamo kakvu planinu na Mjesecu, toliko je za nepune dve godine nastao osećaj razdvojenosti od svega hrvatskog. Tu i moja sestra Dada reče da “ko bi rekao da je tamo, desetak kilometara napred, Karlovac”. I stvarno, u to vreme Vladivostok ili San Francisko bili su “bliži” nego rodni Karlovac. I tu nas troje (i Đurenda je živeo u Karlovcu pre rata) počnemo priču hoćemo li još ikad ili nikad videti Karlovac, uz “zaključak” – hoćemo, ali na televiziji ili kakvoj slici možda. Danas je takvo razmišljanje nepojmljivo, ali tada, na tom mestu, takoreći nadomak Karlovca, činilo nam se – pa čak i Đurendi, a taj je već bio postariji čovek – da se ta razdaljina meri svjetlosnim godinama. Da, tu je Đurenda rekao za Karlovac: “Tako blizu, a tako daleko!” (Doslovce ovako, i sad mi je zvuk i ton ove rečenice u ušima.) Ali nije se samo Hrvatska i sve hrvatsko činilo tako daleko. Kad je ta ista moja sestra Dada, kojih mesec dana kasnije nakon ovoga, nabavila najnoviju kasetu Šemse Suljaković (naravno, više ne u pratnji “Južnog vetra”), meni se učinilo kao da je donela kamen sa Meseca. Jer u Krajini nabaviti kasetu nekog hrvatskog ili bosanskog (sem srpskih pevača iz Bosne) pevača nije se moglo ni za lek. Takođe su bili, u skladu sa ratnom situacijom, “proterani” i sa krajiških radio-stanica (od narodnjaka muslimana to se jedino nije odnosilo na Šekija Turkovića – čak naprotiv, on je bio jedan od popularnijih – i još nekolicinu). Zato sam se ja nemalo začudio videvši Šemsinu kasetu, ali ja se sada ne mogu setiti na koji način je ona nabavila u aprilu 1993. tu kasetu, a moja sestra se danas i ne seća da je imala tu kasetu, ali pretpostavlja da ju je doneo neko ko je tada putovao za Beograd. Vjerovatno se u Beogradu moglo negde nabaviti, pored svih ratom pokidanih veza. A koliko su te veze bile pokidane govori i ovaj slučaj: kad smo se u leto te iste 1993. godine vraćali iz Rume za Krajinu autobusom moje sestre, ja i naša sestra od ujaka, pa kako je u Brčkome vozač autobusa, vozeći nekakve vreće humanitarne pomoći jednoj babi, zaređao po nekakvim sporednim uličicama poluporušenoga grada, izbije za momenat negde blizu obale Save, a preko Save – na hrvatskoj obali reke – vide se vrbaci i na jednom mestu vijori se “šahovnica”. Bio je to prvi put nakon skoro pune dve godine da uživo vidimo “šahovnicu”, i takođe su nam se ti vrbaci, naravno sasvim isti kao i na ovoj obali Save, koju drže Srbi, činili kao onaj “Matičnjak” pre par meseci, kao pejzaž sa neke druge planete. A “davno zaboravljena” šahovnica – u toku dve godine samo smo je viđavali na TV-u – šta tek reći za taj prizor, kako se leprša preko Save? Podsetila nas je na momenat na poslednje mesece i dane provedene u Karlovcu 1991. godine, kad je visila na svakom koraku. I opet se tada činilo da reka Sava razdvaja dve planete. Ono vreme, one okolnosti, ono okruženje i svakako i naš uzrast činili su da smo tada razmišljali tako, da je rat nešto što će večno trajati. Tačnije, ne rat, nego stanje “ni rata ni mira”, jer veći deo postojanja RSK činilo je stanje ni rata ni mira. Ovo nije moja misao, ovo je moj tetak “nemam reči” iz Rume rekao još dok je trajala Krajina: “To kod vas nije ni rat ni mir”.

   Odgovoriti

2. Krajem avgusta prošlo je 28 godina kako smo moja porodica i ja zauvek napustili Karlovac. U avgustu 1991. godine ratni požar je zahvatio i do tada relativno miran Kordun (ako se izuzme Topusko gde je počelo da se puca nešto ranije). I sa jedne i sa druge strane već su i na Kordunu pale prve žrtve. Na dan 4. avgusta 1991. ujutru, u napadu naoružanih Srba na policijski punkt na Šarčevu Križu ubijena su trojica hrvatskih MUP-ovaca (tadašnji hrvatski ministar unutrašnjih poslova, sada pokojni Josip Boljkovac, koji je poslednjih godina pred svoju smrt – kao da se ispovedao – otkrio dosta toga o početku rata u Hrvatskoj i priznajući da je 1991. rat bio potreban hrvatskom vrhovništu izjavio da je ratne operacije prva započela Hrvatska napadima na JNA i mesta naseljena Srbima, rekao je i da je postavljanje policijskog punkta na Šarčevu Križu u leto 1991. godine, usred sela naseljenih srpskim stanovništvom i pored saznanja da su se i Srbi na ovaj ili onaj način naoružali, bila smišljena provokacija MUP-a Hrvatske, s ciljem da se ratni sukobi prošire i na Kordun; Boljkovca sam video svega jednom u životu, bilo je to 27. jula 2008. godine na narodnom zboru u Šlivnjaku; kažu da je njegova zasluga što u Karlovac nisu dovedeni “merčepovci” u leto 1991. godine, što već ne možem znati). Desetak dana kasnije naoružani hrvatski civili su u Pavlovcu, u opštini Slunj, iz autobusa koji je saobraćao na liniji Slunj-Karlovac izvukli dvojicu srpskih mladića od kojih su jednog pustili a drugoga, nekog Sikiricu sa Šlivnjaka, odveli u obližnju šumu i od tad mu se izgubio svaki trag. Sve se to odražavalo i na stanje u Karlovcu koji je, s jedne strane, imao jak garnizon JNA, ali je i MUP Hrvatske dovlačio sve nove i nove specijalne jedinice, kao i ZNG. Opet, južno od grada, na Slunjskim brdima, već je bila uspostavljena neka vrsta linije fronta, mada se nije pucalo. U samom gradu dolazilo je do kamenovanja radnji i lokala čiji su vlasnici bili Srbi (npr. kafić “Sirena” u ul. Vladimira Nazora; prolaziti pored njega sa onako razlupanim staklima nije bilo nimalo ugodno). Policijski čas, doduše, nije bio još uvek uveden – biće uveden u septembru, dakle onda kada smo mi već bili u Krajini – ali kao da i jeste, jer se opšta nesigurnost bila uvukla u ljude, a u Srbe naročito jer smo mi, s jedne strane, mada prilično brojni u gradu, ipak bili malobrojniji od Hrvata, a drugo, iako je u gradu bila JNA, mi nikakvih naoružanih formacija u Karlovcu nismo imali, dok su Hrvati ipali MUP (u to vreme već gotovo 100% jednonacionalan, pošto ga je većina Srba još ranije napustila), ZNG i još čitav niz poluvojnih formacija koji su patrolirali gradom, naročito noću. Uz to su stizali glasovi: ovaj od Srba je napustio grad, onaj se priprema da učini to isto i sl. Ovo napuštanje nije bilo organizovano. I ako se moj otac u prvoj polovini avgusta još i premišljao šta da uradi (misleći da će ipak proći bez najgoreg, da će Šarčev Križ ostati usamljen incident, računajući možda i na JNA kao silu koja je u stanju da spreči rat, te u svjetlu okolnosti da je većina Srba još uvek tada bila u Karlovcu, a naročito što je i naš vladika Nikanor tu bio) kako se bližio kraj avgusta više dileme nije bilo. Svakako nije bilo presudno to što je za kraj avgusta bio zakazan nekakav hrvatski protest ispred komande karlovačkog garnizona JNA (za koji je moj ujak paničar predviđao da se može pretvoriti u nešto gore, u nerede, u napade na Srbe), ali je imalo izvesnog, većeg ili manjeg, uticaja. Tata nije razmišljao baš kao ujak, ali ne može se reći ni da je bio spokojan; daleko od toga. Uz to, on je teško mogao zamisliti kako bi mi deca (ja i moje dve sestre) nastavili školovanje u Karlovcu pod takvim uslovima; vjerovatno se bojao kakvih pritisaka u školi i sl., uostalom politika se u karlovačko školstvo uvukla još onda kad su pozivali đake u januaru 1991. da iziđu na miting “za mir” i kad smo u maju, posle sukoba u Borovu Selu, u karlovačkim školama stajali minutu (kao ranije na dan Titove smrti), opet “za mir”, mada, istini za volju, ni ja ni moje sestre nismo do tada nikada u školi doživeli bilo kakav vid šikaniranja, ponižavanja i sl. zato što smo Srbi, niti od nastavnika – među njima je bilo još uvek i Srba – niti od đaka hrvatske nacionalnosti (bilo je tu i učenika drugih nacija, ali to je zanemarivo, gro đaka bili su Srbi i Hrvati, kao uostalom i stanovništvo Karlovca). Ali, od juna do avgusta 1991, za nepuna dva mjeseca, opšta situacija se toliko pogoršala da više niko nije mogao garantovati da se to ne bi odrazilo i u školama. Uostalom, u avgustu 1991. više se nismo ni sastajali sa našim drugovima hrvatske nacionalnosti; jedva da smo se sastajali i Srbi sa Srbima jer, iako policijski čas još nije bio proglašen kao što rekoh, noću posle 20:00 h nije se ni izlazilo iz dvorišta vlastitih kuća, a i preko dana slabo, i to po potrebi. Koliko znam, napada na srpske kuće nije bilo još uvek, ali se opet pomalo strepilo da noću neko, u najblažem slučaju, ne zavitla kamen u prozor – kao što su lupane radnje. A postojao je strah i da se Slunjska brda potpuno blokiraju, pa bi onda bilo nemoguće napustiti grad, osim preko Slovenije (ovako su kasnije, kad je rat već izbio, neki radili, kao npr. sin nekog Vlade Zeca kako ga ne bi pokupili u ZNG). Sve je to uticalo na tešku ali neopozivu odluku da napustimo Karlovac, svakako ne među prvima, ali daleko od toga da smo bili poslednji. No kako smo prelazili na Kordun, gdje je bilo dosta rođaka, prijatelja i znanaca još od pre rata, ovo napuštanje Karlovca je ipak bilo lakše nego “Oluja” četiri godine kasnije. Uz to, nije da se nije gajila izvesna nada da ćemo se možda i vratiti u grad, naročito kad su početkom oktobra 1991. JNA i naši teritorijalci krenuli u akciju zauzimanja Karlovca (do Kupe; deo grada preko Kupe nije bio u planu) i hrvatskih sela južno od Kupe (Kupa je trebala biti kao neka prirodna granica). Pričalo se da je tada Loznička brigada ušla u grad i stigla sve do autobuskog kolodvora i da se ZNG i MUP već povlačio preko mosta na Baniji, i da je onda stigla naredba “odozgo” da se povuku iz Karlovca i da se zadrži dostignuta linija fronta na Turnju i uz Kupu (moj je otac, kao pripadnik krajiške TO, tada učestvovao u napadu na hrvatsko selo Skakavac koje je zauzeto skoro bez ikakve borbe; i inače naši teritorijalci nisu bili uključeni u napad na sam Karlovac, nego na uski pojas hrvatskih sela južno od Kupe i istočno od Korane (na ovom sektoru je bio moj ujak). Uglavnom, posle tog iz nekog razloga obustavljenog napada više se nije govorilo o povratku u grad niti da će grad, do Kupe, biti “naš” (neki su tvrdili da je u delu Karlovca do Kupe pre rata bilo više Srba nego Hrvata; ovo je teško provjeriti jer su Srbi i Hrvati – i ostali – živeli izmešani po celom gradu i nije bilo nekih specijalno srpskih ili hrvatskih delova grada i ulica, mada je možda npr. u Grabriku ili Sajevcu bila veća koncentracija Srba nego npr. na Baniji; jedini za koje se može reći da su bili skoncentrisani na jednom mjestu bili su karlovački Cigani koji su imali u Orlovcu svoje naselje; oni su bili svi katoličke vere). Od tada su se glavne borbe vodile oko kasarne u Logorištu i to je svakako najveća bitka rata iz 1991. na karlovačkom području. Tih oktobarskih dana, boraveći kod maminih roditelja na selu, slušali bi od ranog jutra pa do uveče upornu tutnjavu topova iz smera Karlovca, a onda bi 32 puta zaredom zašištao VBR što je bilo posebno upečatljivo. Kako je škola bila prekinuta zbog operacija oko Karlovca (školska godina nastaviće se tek krajem januara sledeće 1992. godini) to bi mi, postavši u pravom smislu reči seoska djeca, isterali goveda na pašu i slušali tu svakodnevnu i celodnevnu “muziku” iz smera rodnog grada.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.