Moj GLAS

0
3

CaptureNikada se nisam oGLASila. Nikada nisam govorila toliko GLASno. Nikada nisu čuli moj GLAS… jer oni ne čuju GLAS kada zaista treba pomoć, ne žele da spase svoj brod koji tone, već mu pomažu da se isprazni… oni čuju GLAS samo onda kada ga trebaju. E pa… Ja ne čekam sljedeći autobus. Moje mjesto je ovdje! Podvlačim… ovdje.

Mogu još jednom da se ponovim, u slučaju da me nisu čuli… što nije ništa novo, jelte? Koliko njih je govorilo da ide odavde i da ih ostavlja da truhnu skupa sa svakim metrom asfalta koji su napravili i… ništa. ONI NE ČUJU GLAS, ONI SAMO TREBAJU GLAS. Koga je briga što moje kolege odlaze po Evropi u potrazi za egzistencijom, jer ovdje nije sigurno ni da će sutra dočekati kao zaposleni, moguće da se dobije otkaz na poslu u svakom trenutku ako nešto nije kako stranka želi, jer ih nažalost jedino to povezuje.

Prema moralnim, vjerskim, nacionalnim vrijednostima kojima su me podučavali, rečeno mi je da sve što je povezano ograničenim interesima i nemaju čak ni trun apsolutnih težnji, besmisleno je. No dobro… Gdje sam ono stala? Aha… Ja nikuda ne idem. Učili su me da se prijatelji ne ostavljaju kada je teško, ali ja ne ostavljam ni neprijatelje. Ne mogu, to je jače od mene. Voljna sam da plačem zajedno sa njima zbog svega što su mi uradili. Ne zbog mene… Mene su samo naučili da ne vjerujem ljudima koje povezuje gore navedeno. Žao mi je njih…

Kako da ih ostavim same sad kad je najteže, sad kad u 21.-om vijeku imamo gladne ljude koji nemaju dodira sa civilizacijom? Kako ih ostaviti same kad su uzeli i svoje i tuđe, a mirno hodaju zemljom? Neko im mora reći da ostave tuđe. Ne ostavljam ih same, što je velikodušno od mene sa čim moraju da se slože, iako im ,,nije po volji”. Zar ja da budem ta koja čeka autobus? Zar ja da odem? I kome da ostavim sve ono u čemu nalazim apsolutnu vrijednost – vjeru, kulturu, tradiciju, običaje, jezik, historiju… moj narod?

Na koga da se oslonim da neće iznevjeriti obrazovanje, umjetnost? Ne! Ja ostajem ovdje i ne pristajem ni na jedan kompromis dok mi ne vrate ono što su mi uzeli. Nisam ja ta koja treba da bježi. Ja nisam ništa ukrala, ja nisam nikog ostavila gladnog… Ja nisam i zato ostajem. I da pitam još nešto.. Ko još treba moj GLAS da bi obnašao vlast, dovršavajući ono što su započeli oni prije njih i od čega nam boluje čitav narod? A ko čuje moj GLAS… a da po prvi put ne moram čak ne moram ni da izgovorim, a da su moje potrebe, šutnja mog naroda, da je moj plač, vrisak i mog naroda, da je tuga, krv mog naroda? Tek sad uviđam razliku između drugih i njega, jer za mene više ne postoji više opcija – Muamer Zukorlić.

Autor: Kanita Višnić


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.