Katar i Rusija pregovaraju o mogućoj kupovini sistema S-400, tehnički komitet Katara proučava potrebu za kupovinom tog sistema, saopštio je ministar inostranih poslova te zemlje Muhamed ben Abderhaman el Tani na konferenciji za štampu za ruskim kolegom Sergejem Lavrovom.

1
9

„Zasad nema dogovora sa ruskom stranom o kupovini S-400. Međutim, tehnički komitet Katara proučava njegove karakteristike i koliko je taj sistem u skladu sa našim potrebama“, rekao je Tani.

On je naglasio, komentarišući pisanja medija da je Saudijska Arabija postavila ultimatum Dohi da ne kupuje S-400 od Rusije, da je kupovina naoružanja suverena odluka svake države u koju se niko ne meša.

Lavrov je sa svoje strane obećao da će Rusija razmotriti zahteve Katara za isporuke vojne opreme, ako oni budu poslati.

sputniknews.com


Pogledajte vijest na izvornom sajtu:

Katar i Rusija pregovaraju o mogućoj kupovini sistema S-400, tehnički komitet Katara proučava potrebu za kupovinom tog sistema, saopštio je ministar inostranih poslova te zemlje Muhamed ben Abderhaman el Tani na konferenciji za štampu za ruskim kolegom Sergejem Lavrovom.


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

1 komentar

  1. Tokom akcije “Oluja” moj ujak i ujna su napustili Slunj istoga dana kad i mi, tj. 5. avgusta 1995. godine, s tim da su oni poslednji od moje uže rodbine koji su ga napustili u kasnim poslepodnevnim satima. Njihova kćerka, naša Seka, bila je sa mnom i sa mojim dvema sestrama kad nas je neki Đurenda našom “džetom dvojkom” prebacio preko Veljuna do sela Sparednjaka a odatle smo peške kroz nekakvu šumu izbili do kuće nekakve Kate Sikirice u Sikiričkoj dolini, gde beše povelik zbjeg naroda, a hrvatske granate ovde nisu padale. Pa kad se ona gomila naroda krenula dalje prema selu Šlivnjaku, Seka nije krenula sa nama nego se odvezla sa nekim drugim ljudima, poznanicima. Tako su ujak i ujna na ovom tužnom putovanju bili negde iza nas i sami u kolima – ujak je imao “askonu” – a njihova kćerka negde ispred nas. Teško je procenjivati koliko smo u koloni bili udaljeni jedni od drugih, jer tu se radilo o koloni dugoj kilometre i kilometre, a konfiguracija terena, šume i brda onemogućavaju pregled dužine kolone (nije to Srem gde “sunce zalazi za tikvu” što reče Baja Mali Knindža). Ujak i ujna su svakako bili negde iza nas, pa i ja se sa mojima rastavih sledećeg dana na Vilinu Križu, no opet je ujak, kako smo se kasnije u Srbiji o tome svemu razgovarali, izbio u onom haosu ispred nas svih i pre nas prešao preko mosta na Uni u RS, pa je čak imao i sreće da usput ne bude napadnut ni od muslimanske pešadije ni granatiran od hrvatske artiljerije. (Ujak je kasnije pričao o tome: “Aha, ‘esi vid’jo druže, Baja pretiče celu kolonu!” On je sebe nazivao Baja još od pre rata, a tako su ga i neki poznanici nazivali, pa i moj tata ponekad, a on je tatu nazivao “Zejo” što će reći zet.) A to se desilo sledećim načinom: Kad se 6. avgusta uveče oko Gline stvorila velika gužva usled prodora HV nadomak grada i povlačenja naših topova i tenkova, što je nas dodatno usporavalo, ali smo opet uspjeli da prođemo kroz još uvek slobodnu mada žestoko granatiranu Glinu, ujak, videvši kakva se gužva pred Glinom stvorila i saznavši da je samo pitanje vremena kad će grad pasti u hrvatske ruke – naši su pružali još tu i tamo sporadičan no ipak, kako kažu, mestimično jak otpor – ujak ne htede da ide u Glinu, zapravo nije ni mogao da se probije kroz onu gužvu, nego okrene jedinim alternativnim pravcem, kroz šumu Vranušu prema Obljaju, kud je, vele, bio prosečen dobar put i kuda su se povlačili i neki dobrovoljci iz Srbije, arkanovci ili ko li već jer je bilo više skupina dobrovoljaca iz Srbije. Tim pravcem je takođe okrenuo znatan broj izbjeglica, možda ohrabren i prisustvom dobrovoljaca koji su opet, sa svoje strane, po svoj prilici gledali da spasu pre svega sebe. Mi, deo kolone koji je prošao kroz Glinu i okrenuo jugoistočno prema Dvoru na Uni, sporo smo se kretali usled povlačenja naše artiljerije i tenkova, koji su se mestimično upleli i između civilnih vozila svih vrsta, od zaprege do autobusa, a mestimično su se uredno povlačili ali su svakako usporavali nas civile jer su artiljerija i tenkovi uglavnom bili negde ispred nas (mada je, kako smo kasnije bili u prilici da se uverimo, poneki top pa i tenk bio i iza; bilo je to naoružanje Banijskog i nešto malo Kordunaškog korpusa; ovaj drugi je tokom “Oluje” izgubio najviše teškog naoružanja od svih korpusa SVK – neki i danas kažu “zato jer se jedini i borio”, ali nije moje da to prosuđujem). Dok smo mi tako polako “ciguljali” te strašne noći 6/7. avgusta, onaj deo izbjegličke kolone koji se krenuo preko Obljaja, neopterećen prisustvom teškog naoružanja, barem ne tamo gde je bio ujak, kretao se daleko brže iako su išli lošijim putem kroz šumovit teren. Tako je i ujak već u ranu zoru 7. avgusta izbio na cestu Glina – Dvor na Uni, izbivši ispred nas koji smo se sporo kretali istom cestom i od Gline se odmakli svega par kilometara mada smo ipak uspeli da prođemo kroz Rovišku pre nego su Hrvati zasuli granatama deo kolone koji je tuda prolazio kojom prilikom je poginula mamina tetka (i ujakova, razume se). Ujak je imao i tu sreću u opštoj našoj nesreći da se na vreme “priključi” glavnini izbjegličke kolone na cesti Glina – Dvor na Uni, jer su nešto kasnije preko puta između Obljaja i pomenute ceste iz Bosne prešle grupice muslimanske vojske, neprimećene, te su napale na jedan deo kolone u ujakovoj pozadini. On kaže da se čula jaka pucnjava negde iza, ali su se oni nesmetano kretali dalje. Kako je taj napad bio negde 7. avgusta pre podne, možda se radilo upravo o delu kolone gde sam ja bio, jer su taj deo napali negde pre podne. Bilo kako bilo, naši su uspeli da odbace ovu grupu natrag preko puta koji od Vranuše vodi na cestu prema Dvoru na Uni, jer su ova dva puta bili naše žile kucavice, od životnog značenja za povlačenje nas civila a s nama i naše vojske prema R.Srpskoj. Zato je ova cesta i napadana u toku dva dana, i zato su se na njoj odigrali verovatno najdramatičniji trenuci tokom cele “Oluje” i mislim da su od svih Srba u RSK Kordunaši stradali najviše jer nas je dosta ostalo zauvek na ovoj cesti. No vraćam se ujaku koji je izbegao pomenuti muslimanski napad i više-manje bezbedno se povlačio prema Dvoru. Doduše, još jedan napad muslimanske vojske desio se istog dana u njegovoj blizini, ovaj put par kilometara ispred njega. U stvari, ujak je prolazio mestom napada kad je isti bio već odbijen, tako da je video samo posledice napada: rasturena vozila, razbacane stvari po cesti, polomljeno staklo i – ujak samo kaže “krv” nikad, do dana današnjeg, ne precizirajući da li je video i mrtve ili ranjene. Dalje je “putovao” bezbedno – onoliko koliko se taj put može nazvati bezbednim – i uspeo da pređe negde poslepodne tog dana preko mosta na Uni u Novi, u RS, opet pre nego što je HV prvi put ušla u Dvor toga istog dana (a zbog čega su sledećeg dana vođeni okršaji u Dvoru kojima sam bio očevidac). Znači, ujak putem nije bio u potrebi da ijedan jedini put upotrebi oružje. A poneo je bio, između ostalih stvari, i svoju kuburu i “kninsku kapu”, dve stvari koje je imao još u Karlovcu, pa ih preneo 1991. u Srpsku Krajinu, a četiri godine kasnije i u Srbiju. Prešavši u RS, ujak i ujna su se samo noć 7/8. avgusta zadržali u Prijedoru, gde su odmorivši se produžili odmah dalje za Srbiju ne zaustavljajući se nigde do Rume u koju su stigli sledeće noći, tu se našli sa kćerkom i starcima koji su tu stigli već ranije, kod mog tetka “nemam reči”, i kako je kuća bila puna i tetkove rodbine, već 11. avgusta ujutro kretoše se njih šestoro (ujak, ujna, Seka, prababa, đed i baba) u smeru Beograda gde ujna imaše rodbinu – prvo četvoro u “askoni” a poslednje dvoje na “fergusonu” (moj đed, mamin tata, je to izgovarao kao “ferbuson” i nije bio jedini u tome). A toga istog dana, nešto kasnije, stigoše moji u Rumu. Takođe istog dana, samo još kasnije – u stvari već je bila noć – stigoh i ja, a da nije bilo očeve tetke, “Teteca”, verovatno bih tu noć bivakovao u Bijeljini. Ujak nas “preteče” sve iza Gline, sporednim putem (ja tim putem nikad u životu nisam prošao jer nisam imao potrebe, ali ga znam po opisu onih koji su ga prošli tog tužnog avgusta 1995. i to je upravo, kažu, više kao seoski put, mada ni cesta Topusko – Glina nije magistrala ali je ipak saobraćajnica), i stiže prvi u SRJ, ne računajući njegovu kćer i starce koji su, odvojeno jedni od drugih, stigli nešto ranije i još bezbednije, sem prolaska kroz Glinu koja je tri dana bila na udaru artiljerije HV, mada ne uvek istog intenziteta.

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.