Sve hvale pripadaju Allahu, Gospodaru svih svetova. Salavat i selam najčasnijem Poslaniku, Mukammedu s.a.v.s., njegovoj porodici i svim ashabima..
Da bi se insan osećao zadovoljno, smireno i istinski srećno, mora da postigne zadovoljstvo Plemenitog Gospodara! U ovom vremenu u kojem smo sad, zaista je mnogo iskušenja..alkohol, diskoteke,blud..sve to utiče na moral omladine..Naš moral i prave vrednosti gube na značaju a da toga svesni nismo! Ibn Qajjim je rekao:”Kad srce umre, čovjek i ne osjeća da čini grijeh..” i zaista je tako..Najveće iskušenje muškarcima smo mi, žene..Svojim oskudnim odevanjem grešimo se o sebi a i prema muškom rodu, kojima smo veliko iskušenje..
Ne mogu da kazem da sam odrasla u porodici gde se praktikuje islam, niti da sam se pridržavala propisa i odredbi koje je Milostivi naredio.. Zabluda u kojoj sam bila pre dovodila me je do očaja, depresije, tuge i nekog sitnog ali ne i istinskog zadovoljstva.. Te diskoteke i provod, pružali su mi sve osim istinske sreće.. Tražila sam se u tim dunjalučkim zadovoljstvima,ali je sve bilo bezuspešno.. Nisam bila svesna koliko sam u šejtanovu zamku upala,jer vremenom je, nažalost, sve postalo “normalno i ništa strašno”.. Ali, Allahovom voljom, u moj život ušle su neke osobe koje su mi islam predstavljale na lep način, pričale hikaje i držale dersove..Koliko sam puta ostala uplakana jer sam postajala svesna pravog razloga mog postojanja.. Ono što me je prvo navelo na razmišljanje su reči koje je rekao Ebu Feth El-Basti: “Koliko se trudiš slugo tijela da mu udovoljiš, zar tražiš dobit u onome što predstavlja gubitak?Vrati se duši i njene vrline upotpuni, jer po duši, a ne po tijelu-insan si!”..Polako sam počela da čitam i učim sve više..Počela sam da menjam sebe, svoje stare i loše navike..Jednostavno, vodila sam borbu sama sa sobom.. Počela sam da nalazim slast i spas u namazu. Tada bi svaka briga nestajala,kao da na dunjaluku ništa postojavalo nije..Pažnju su počele da mi privlače devojke sa hidzabom. Primetila sam koliko su smirene, srećne i zadovoljne.. Pre moje promene, znala bih komentarisati: “Nikad se ne bih pokrila,vraćaju se u kameno doba, to je zaostalost..”,ali sam im uvek u dubini duše zavidela i smatrala ih mnogo vrednim.. Na poklon sam dobila knjigu “Poklon sestri koja se još uvek nije pokrila” i tu sam shvatila mnoge stvari čitajući je.. Počelo je da mi smeta sve, garderoba, kosa koja mi se videla, svako rukovanje sa muškarcima, svaki muški pogled..bila sam nezadovoljna.. Kada sam shvatila da želim i počela da težim ka tome da se pokrijem, videla sam koliko je šejtan jak! Iskušenja na poslu,sa porodicom,okolinom.. Roditelji su bili protiv, smatrali su da sam mlada i da ima vremena za to.. Pokušavala sam da im objasnim da je to farz, a ne mogućnost odabira, kao i to da ja imam veliku želju za tim.. Svaka priča je bila bezuspešna. Na kraju sam odlučila da ih ne pitam više jer nema pokornosti insanu u nepokornosti Stvoritelju! Pripremila sam osnovno što mi je trebalo i odlučila čvrsto da se na taj petak, 16.03.2012.,elhamdulillah, pokrijem.. Celu noć oka sklopila nisam, molila sam Uzvišenog Gospodara da se mama bar to jutro ne probudi pre nego što odem na posao, i da kada im javim, prihvate i ne ispune svoje reči da bi mi skinuli maramu sa glave ako bih to uradila.. Allah mi je uslišio molbu! Srce mi je ubrzano lupalo kao nikad do tad, što od straha da se ne probudi mama, što od sreće zbog te odluke..Ispred ogledala nijet sa srca, BISMILLAHI i polako sam namestila maramu. Suze nisu prestajale od srece, suze radosnice.. Dok sam izlazila iz kuće pa sve na putu do posla, suze su tekle a noge klecale od uzbuđenja.. Ne mogu da opišem rečima taj osećaj! Prvi put sam bila sigurna da radim pravu stvar, prvi put sam osetila zadovoljstvo i sreću! Imala sam osećaj kao da oko sebe imam nevidljivi štit koji me čuva.. Sa ponosom sam išla korak po korak do posla, oslonila sam se na Gospodara da će mi olakšati i pomoći da se problemi koji su trebali nastupiti zbog te odluke neće desiti, i zaista je tako bilo! Posle sam shvatila da su roditelji, posao i okolina bili samo iskušenja u kojima sam ja trebala da ustrajem! Sada sa ponosom nosim svoj hidzab koji mi je dao sigurnost od svega lošeg, zaštitu i sreću.. I svakog dana zahvaljujem Allahu što me je uputio na Pravi put..
Želim da posavetujem sve sestre, koje imaju želju za hidzabom ali imaju probleme, da se ne premišljaju.. Svako će za sebe na Sudnjem danu odgovarati! Ne dozvolite šejtanu l.a. da bude jači i da pokleknete na iskušenja.. Ako se danas ne pripremiš-ne znaš hoćeš li moći sutra..Dunjaluk je varka, prolazan, pa budimo kao prolaznici na njemu.. Nek nas ne zaslepe dunjalučka zadovoljstva koja su kratkotrajna.. I molim svaku sestru koja ne razmišlja o hidzabu, koja je na krivom putu na kojem sam i ja bila,a pročita ovo, nek zastane na trenutak, nek preispita sebe, razlog svog postojanja i da li je takav život ono što joj pruža istinsku sreću.. Draga sestro, pokušaj da shvatiš.. Kreni Allahu polako-On će tebi mnogo brže.. Tek tada ćeš osetiti pravu sreću, slast i užitak u namazu i želju za hidzabom, jer to je zaista prava zaštita.. I nije to zaostalost, tu je jedino mir, sreća i pravo zadovoljstvo…
Molim Uzvišenog Gospodara da nas sve uputi na Pravi put i da nas ne zavaravaju ove dunjalučke prolazne varke.. Da nas sve insaAllah, nagradi Dzennetom kako bi smo bili u društvu odabranog Poslanika, s.a.v.s., njegovom porodicom i ashabima…
Autor: Minela Beganović
