Islamofobične naljepnice u Subotici – Policija traga za počionicima, Tužilaštvo nezainteresirano

2
23

Za Sandžak Televiziju portparol Ministarstva unutrašnjih poslova u Subotici Vetro Tatjana kaže da su naljepnice s ilistracijom precrtane džamije prvi uočili policajci. Radi se o dva objekta u centru koja nisu u blizini džamije a jedan je već odavno zatvoren i nije u funkciji.

Upoznato je Više javno tužilaštvo u Subotici koje se izjasnilo da nema elemenata krivičnog djela.

Naljepnice su prema riječima portparola MUP-a u Subotici odmah skinute kako se građani ne bi dodatno uznemirili jer se radi o multietničkoj sredini u kojoj svi, a pogotovo vjerske zajednice moraju imati osjećaj sigurnosti bez razloga za strah.

Policija, prema njenim riječima, preduzima sve mjere kako bi pronašla počinitelje.

izvor: SANA

Mešihat osudio čin zastrašivanja muslimana u Subotici


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

2 KOMENTARI

  1. Nisam hteo da ulazim u dalji razgovor o toj temi jer znam da je žena kao i uvek do tada rekla iskreno šta misli, a tada i moja sestra kao da joj dade za pravo ali kao blago i napomenuvši i ona godinu 1995. i “Oluju” u kojoj smo barem mi Kordunaši možda više stradali od Alijinog Petog korpusa nego od HV. Budući da sam bio neposredni svedok tih prepada na izbjegličku kolonu na Baniji nisam poricao niti poričem to, tek zadržao sam mišljenje da to nema veze sa ovim psihopatom i nevino ubijenim ljudima. Tako je razgovor na tu temu bio završen i ja sam ga skrenuo u drugom pravcu. Za sestrinu prijateljicu mislim da je reagovala spontano i neizveštačeno, moja sestra joj je (izveštačeno) dala pomalo za pravo a ja sam (u sebi) ostao pri svojim rečima. Suština je da razum nadvlada trenutačno osećanje. Mada, za nas Srbe rođene na prostorima današnje Hrvatske, više-manje svi sukobi u svetu su manje važni od odnosa sa Hrvatima. A ti odnosi su takvi da barem mi, Srbi iz Hrvatske, kao glavne srbofobe doživljavamo Hrvate – iskreno govoreći. Nezavisno od svih prijateljstava sa njima, nezavisno od mnoštva mešovitih brakova – oni su i dalje samo “ustaše” za dobar deo nas. Kao što smo mi za dobar deo njih samo “četnici”. Srbi iz RS su u drugačijoj poziciji nego mi i kao glavnog protivnika nemaju a i ne doživljavaju Zagreb, mada su sudbine i Srba iz RS i nas iz bivše (možda i žrtvovane kako neki kažu) RSK od 1914. pa naovamo u mnogočemu zajedničke. Ja lično nemam “fobiju” od ničega i nikoga – osim što sam se kao dete dugo plašio paukova, mada ni njih nisam ubijao jer su mi babe i đedovi govorili da “ko ub’je bauka, umre mu mati” – ali kada bi se zavirilo duboko u dno srca verovatno bi se tu našla određena doza pre svega kroatofobije. Možda u manjoj dozi nego kod nekih drugih “četnika”, ali ipak postoji. Ovo govorim kao Srbin iz Hrvatske. Budući da “Srbin iz Hrvatske” nije nikakva posebna nacija, nego samo jedan deo srpske nacije, ostale “fobije” i “filije” bile bi raspoređene u skladu s tim koliko je ko i kada učinio zla ili dobra Srbima u celini. Naravno, to ne znači odobravanje bilo kakvog zločina u svetu nad bilo kojom rasom, verom, nacijom. Ne ni onog koji je počinjen u moje ime. Ali, mada ja svakako ne razmišljam na način na koji navedena prijateljica moje sestre, nisam ni ja neki lažni kosmopolita, “građanin sveta” ili internacionalista. Lepa mi je ona Bajagina pesma “Samo nam je ljubav potrebna”. Ali to je samo lepa pesma… Uzgred, tom istom Bajagi – takođe Srbinu rođenom na tlu današnje Hrvatske – je prošle godine iz “njima” znanih razloga zabranjeno održavanje koncerta upravo u mom rodnom gradu i gradu u kom sam proveo svoje najranije detinjstvo. To je srbofobija. Ona stvara kroatofobiju. I tako je sa svim ostalim fobijama u celom svetu. Ovaj svet je nesavršen i verovatno će takav zauvek ostati, pa iako čovek ne može biti onaj starac iz Volterovog romana “Kandid” pa ponavljati kako je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova, još je teže očekivati neko čudo koje bi celom čovečanstvu donelo mir, sreću i prosperitet. Barem ne u doglednoj budućnosti.

    0

    0
  2. Upravo onoga dana kada je psihopata (vidi mu se na faci) na Novom Zelandu počinio zločin, slučajem sretnem moju stariju sestru Dadu i jednu njenu dobru prijateljicu od pre nekoliko godina, kad je već prestala da nosi naše prezime, što će reći kad se već udala. Sjednuvši u jedan lokal, gde je mnoštvo sveta, i naručivši ja svakom “za pijaču” što bi rekli naši nekadašnji prijatelji Hrvati, počnemo priču o svemu i svačemu, od naših porodica, dece itd. pa do vremena, zdravlja, pejzaža, gradova… Ta sestrina prijateljica je Srpkinja rođena u Srbiji (nije znači silom prilika došla ovde kao ja i sestra), ali su joj i otac i majka rodom iz Bosne, iz jednog mesta u Rep. Srpskoj, i samim tim već nekako bliža nama Krajišnicima. To je žena upravo istog godišta kao i moja najstarija sestra, znači već se gricka peta decenija života, a slučaj je udesio da se i udaju u istoj godini (tada se, naravno, nisu poznavale živeći u različitim mestima). Žena nižeg rasta, ali zgodna, lica nešto preplanula, očiju nešto sitnih i kao malo “kosih”, ali živahnih i vatrena pogleda, obla lica i tamne kose. Iako nešto divlje izbija iz te žene, ona je svakako lepa pojava, možda toj privlačnosti doprinosi i ta “divljačnost” na svoj način, ne znam, samo je za oko privlačna pojava. Naravno, govorim u svoje ime, mada smo nas sve troje “regulisali pitanje braka” što bi rekao Milovan Kotur iz Rume. Ovo beše četvrti ili peti put da se ja nađoh u društvu ove žene, prijateljice moje sestre, i kod nje mi se dopada još jedna osobina koju bih ja i sam možda primetio da mi nije sestra još ranije napomenula – ta žena sve što misli kaže otvoreno u lice svakom, bez ogovaranja iza leđa, ili onog “na jeziku med a u srcu jed”, pa sviđalo se to dotičnom ili ne, i bez obzira da li je dotični njen rođak, prijatelj ili samo poznanik. Ne zna da laže, da se pretvara, a datu reč uvek održi. Ovo sve moja sestra daleko bolje zna nego ja, budući da su bliske, ali i ja to mogu reći na osnovu iskustva iz ovih par susreta. A izgleda da ume i da na prvi pogled proceni osobu sa kojom stupi u kontakt, onim sjajnim a pronicavim pogledom sitnih ali lepih bademastih očiju. Uz to je za mene pozitivna osobina što ume da se našali na svačiji račun uključujući tu i sebe, ali nikad bezobrazno i uvek sa merom. Radoznala doduše jeste, kao i većina žena, pa opet ako nećeš da joj sam nešto poveriš neće te ispitivati o tome (za razliku od nekih koji te prvi put sretnu u životu pa čim malo zađu u razgovor s tobom odmah te počnu ispitivati o celoj familiji i o široj i daljoj rodbini; moram primetiti da su Hrvati daleko manje skloni toj negativnoj osobini od nas Srba, tamo ljudi brzo uspostave kontakt sa nepoznatom im osobom, ali razgovaraju uopšteno o pitanjima svakodnevnog života bez zadiranja u privatnost; ovde kako se dočepaju razgovora s tobom odmah te počnu ispitivati istoriju tvoje porodice do sto godina unazad, naravno ne svi ali ipak daleko više nego u Hrvatskoj – govorim opet iz ličnog iskustva, a imao sam i imam kontakta i sa Srbima i sa Hrvatima). Dakle, ova žena ne spada u takve koji će te ispitivati o stvarima o kojima ne želiš da pričaš (iako joj, rekoh, radoznalost nije strana) a svako od nas možda ima neko “ranjivo” mesto. “Samo budala nema problema”, kažu. Ja sam zašao daleko pričajući i hvaleći tuđu ženu (ona je udata za Srbina koji je takođe poreklom iz Bosne kao i ona, s tom razlikom da je on u Bosni i rođen ali ga je život doveo u Srbiju; ja ga nisam nikad vidio osim na slici a koga sam vidio samo na slici ja ne opisujem a i to je nebitno). Dakle, mi smo to posle podne sedeli, častili se i razgovarali, a ta žena voli razgovor i u stanju je satima čavrljati, živo, otvoreno i neposredno. Kad smo iscrpli razne teme, najednom me sestra upita šta mislim o tome što je ovaj pobio tolike ljude, slušajući navodno srpsku pjesmu pre toga. (Napomena: ta pjesma meni nije bila sasvim nepoznata. Moja sestra se nije mogla sjetiti da je tu pjesmu ikad čula za vreme postojanja RSK, odnosno za vreme rata, a upravo tada i tu se moglo čuti na desetine srpskih patriotskih pa i četničkih pesama, ali ja sam se sjetio, mada sam već bio skoro zaboravio i ovaj krvavi događaj me podsetio – ta pesma o Karadžiću stvarno i nije bila na repertoaru radio stanica u RSK, niti Srpske TV Knin niti Srpske TV Plitvice, ali, kada smo na samom početku 1995. godine ja i sestre bili u posjeti kod naše tetke (mamine sestre) i tetka “nemam reči” u Rumi na par dana, o praznicima, jednu veče smo sedeli u dnevnom boravku tetkove i tetkine kuće i gledali televiziju, i mislim da je to bilo na bivšoj TV Palma, u onome bloku i terminu kad se puštaju narodne pesme (uvodna i završna špica tih pesama je bila nekakva palma u opancima šiljkanima što igra kolo mlateći maramom, ako se ne varam), jer ne znam na kojoj bi drugoj televiziji u to vreme to bilo – mi smo u Krajini u to ratno vreme, pod uslovom da ima struje, mogli gledati osim nabrojane dve krajiške televizije, još jedino TV Republike Srpske, HTV i RTS; “Pink”, “Palma”, “Studio B” itd. behu nam nedostupni i tek bi došavši s vremena na vreme u SRJ mogli da ih pogledamo – sem ako tetak nije “hvatao” Bijeljinu, nebitno: tek, najednom se pojavi ova dotad nama nepoznata pesma i nepoznati pevač (Baja Mali Knindža i “Momo i dodir” behu zvezde krajiške patriotske pesme) i to beše prvi i jedini put da smo videli taj spot i čuli tu pesmu od koje sam ja bio zapamtio ne refren, ne ni muziku, koja je onako “prozirna”, svadbarska i vašarska, nego samo početnih pet reči “Od Bihaća do Petrovca sela” a i to valjda zato što pjevač spomenu Bihać koji bješe jedino poveće mjesto u Bosni gde sam bio pre rata (kad se ženio M.B. pa smo išli po mladu u Bosnu; mlada beše Srpkinja iz Bosne); pamtio sam i da se više puta spominje Karadžić ali meni se to nije činilo kao deo refrena nego kao završetak strofe; Karadžić je početkom 1995. bio i u RSK omiljeniji nego naši svi krajiški političari zajedno. Znam i to da je tada naš tetak rekao nama deci kako Republika Srpska ima pravo i čvrsto rukovodstvo koje zna šta hoće dok “vas tamo u Krajini vode razni prevaranti, kriminalci i k.rvari” izvinuvši se za poslednji izraz i naročito istaknuvši Hadžića koga je ne znam ko iz Rume i lično poznavao. I ovaj krvavi događaj koji je povezan (ili su ga povezali) uz ovu pesmu učini da je opet čujem i prenesem se u ono vreme i veče pre 24 godine kod tetka “Nemam reči” u Rumi. Ovde je kraj napomene.) Dakle, na upit moje sestre šta mislim o tome ja odgovorih onako kako mi zdrav razum nalaže da mislim – zločin je zločin, a šteta je nevinih ljudi bez obzira ko oni bili. Naravno, imao sam svoje mišljenje i o navodu kako je ubica prethodno slušao upravo tu pesmu od koje sam ja pamtio prvih pet reči i reč “Karadžiću”. Kad ja to izgovorih, kako je šteta kad stradaju nedužni ljudi, i sestra na to kao kimnu glavom u znak slaganja ili sl. javi se njena drugarica: “Ma,meni njih nije žao” (misli na muslimane, svakako) i još par opaski o terorizmu, migrantima, Islamskoj državi pa i o ratu u Bosni. Ja, ne želeći da se raspravljam sa ženskom osobom o politici, a opet ne mogavši se zdravim razumom složiti sa svim što ona reče (srce i razum su dva različita pojma i ja nastojim koliko mogu da me vodi logika zdravog razuma ma šta mi u srcu bilo; ubice nevinih ljudi treba nazvati zločincima jer oni to jesu) kazah joj, kao u šali: “Pa nisu to ovi tvoji muslimani” misleći na bosanske muslimane; mi smo bili na “ti” od prvog susreta jer je osoba takva. A ona odgovori da nešto u smislu da je musliman musliman pa ma odakle bio. Tu nazva bosanske muslimane onim izrazom kojim su ih zvali i kod nas u Krajini za vreme rata (ja samo iznosim činjenice). To nije izraz “Turci”, taj izraz su na Kordunu i pre rata upotrebljavali stariji ljudi za bosanske muslimane možda i ne znajući neki drugi; Kordun je dugo bio granično područje Austrije prema Turskoj i sa druge strane granice su bili Turci i tako je to i ostalo u narodu i kasnije; uostalom, bilo je ljudi koji su u vreme pre rata, kad se ženio M.B. koga sam već pomenuo i na čijoj sam svadbi kao dete bio i sećam je se poprilično, govorili kako se M.B. (Srbin sa Korduna) “oženio bulom” iako je mlada bila Srpkinja iz Bosne. To je indikativno samo po sebi za način razmišljanja. Mlađi ljudi (u koje su u to vreme spadali i moji roditelji) nazivali su bosanske muslimane “Muslimanima”, kako su učili u školi, i nisam od njih čuo izraz “Turci”. No kad se zaratilo i u Krajini (ili u Hrvatskoj, kako ko hoće) i u Bosni, iako nama u Krajini bosanski muslimani nisu bili direktni neprijatelji kao Hrvati, daleko od toga da su bili omiljeni i tada je i u Krajini ušao u upotrebu naziv – “balija” koji su koristili naročito mladi i deca (starci su ostajali pri nazivu “Turci” dok su neki govorili i dalje samo “muslimani”) pri čemu nisam siguran da i ja, kao dete, slušajući svoje vršnjake i naše vojnike kako to govore, nisam izgovorio tu reč ne znajući otkud se pojavila! Već za Hrvate, odnosno HV, znam sigurno da sam i ja neretko kazao “ustaše” za koji izraz sam odlično znao šta znači.

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.