Nikada nismo imali vlast koja je više oportunistička nego ova. Ona onako u letu hvata, šta joj se kao tema ponudi. Neko je rekao – e, tajkuni nisu popularni, hajmo sada sa tajkunima malo. Sad se tek neki brane cinično, neki ćute, neki podmeću, neki vrijeđaju, neki stvarno iznose neke argumente u svoju odbranu. Sutradan će da bude neka nova tema, ali nijedna tema nema nekakvu težinu, to sve, kako bih rekao, negdje lebdi
Milorad Ulemek Legija je imao lažni hrvatski pasoš hrvatskog konzulata u Mostaru. Rečeno je da je ukradeno 200 pasoša, ali najzanimljivija stvar je što Hrvatska to nikada nije prijavila Interpolu, što se rutinski radi, da bi onaj koji koristi ukradene pasoše bio uhvaćen. Neko će da se koncentriše na takve detalje, pa da postavi pitanje da li i Hrvatska ima odbjegli deo svoje tajne službe i policije. Dakle, ne mislim da je to zvanična politika, niti čak mislim zvanična politika njihove policije, ali je očigledno da i oni imaju odbjegle dijelove svoje službe koji još iz ratnih dana sarađuju sa ubicama i kriminalcima sa srpske strane.
Centralno pitanje koje se ovdje otvara je zbog čega nikada nije nastavljena, prekinuta dolaskom Koštunice na vlast, istraga oko političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, ili ako hoćete da kažem na najviše odmjeren način – zašto nije nastavljena istraga. Čak je, ako se sjećate, advokat Popović rekao da mu je obećano da će to biti učinjeno. Naravno, potpuno je jasno da ono što je rekao smijenjeni pukovnik Mile Novaković, da je kada je Koštunica došao na vlast u suštini prestala potraga za ubicama. On je rekao još jednu ključnu stvar, a to je da su dolaskom Koštunice na vlast dva čovjeka koji su održavali kontakte sa pripadnicima zemunskog klana maksimalno unaprijeđeni, obojica inače pritvoreni za vrijeme Sablje. Njegov savjetnik za bezbjednost Rade Bulatović je postao direktor BIA, a Aca Tomić je postao načelnik Vojne bezbjednosti. Kako ste očekivali da njih dvojica vode istragu protiv samih sebe, čovjek koji je držao civilnu obavještajnu službu i čovjek koji praktično drži vojnu obavještajnu službu. Obojica su dobili, uzgred, i velike sudske kompenzacije, prvo su dobili ogroman novac za to što su bili kao nepravedno u zatvoru. Pukovnik Mile Novaković, kao pošten policajac, postavlja pitanje zašto se sad ne obnovi ta istraga i oni kažu zašto su se oni sastajali sa tim ljudima. Znači, on je postavio jedno pitanje koje bi svaki normalan čovjek trebalo da postavi – kakav je posao savjetnika Koštuničinog kabineta da viđa pripadnike zemunskog klana. Evo, imate danas kabinet Mirka Cvetkovića, znači, napravite analogiju, da li neko od slušalaca misli da se neko iz tog kabineta viđa sa pripadnicima najvećeg kriminalnog klana u Srbiji? Ovdje imate potpuno svjesno zataškavanje i smjenjivanje ljudi koji su vodili akciju Sablja i unapređivanje ljudi za koje je postojala opravdana sumnja, kako su tada smatrali policija i tužilaštvo, da nisu sve rekli o tim kontaktima. Imate takođe i činjenicu da Jočić u suštini ne vodi te istrage i kaže čuvenu rečenicu kad se Legija predaje – koga interesuje gdje se on skrivao. Tako da imate opstrukciju te vlasti da se istraga nastavi i potpunu pasivnost današnje vlasti da se ta istraga nastavi.
Interesuje me koliko daleko će ova priča otići. Načelnik UBPOK, bivši general policije Boro Banjac, riješio je da progovori. Mislim da je u ovim nedjeljama kada u Srbiji doslovno svake nedjelje imate po jednu aferu, vi negdje gubite iz vida da je centralna stvar za budućnost Srbije odgovor na najvažnije pitanje svake demokratske države – da li unutar političkih struktura imate kriminalizovane ljude i da li imate ljude koji smatraju da ubistvo i veze sa kriminalcima i ubicama nisu politički neprihvatljive stvari. Tvrdim da u Evropi ne postoji vlast koja ima čak i najindirektnije veze sa ovakvim ubicama i kriminalcima. Zamislite da neko iz kabineta premijera Holandije primi na prijateljski razgovor i još mu i pokloni mobilni telefon, čovjeka za koga je po položaju recimo general Aca Tomić morao da zna da je vođa najveće bande. To je za Srbiju, po mom mišljenju, ipak centralno pitanje, a sve ove finansijske i druge afere su veoma važne, ali nemaju takav značaj za Srbiju. Upravo je demagoški rekao Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova, da će ispitati navode da je general Banjac smijenjen upravo zato što je otkrio gdje je Bagzi. Ako se sjećate, novinar Miša Vasić, koji je o tome pisao jako kompetentno, bio je tužen, pa je suđenje bilo u Subotici, jer on je vrlo ubjedljivo pokazao da postoje transkripti razgovora u kojima tadašnji advokat Bagzija kaže – uticajni ljudi te mole da lažeš i da prebaciš odgovornost za to ubistvo na neke druge ljude. To su zastrašujuće stvari. Tada javnost nije bila spremna sve to da čuje, vidjet ćemo koliko je danas javnost spremna to da čuje. Nemam iluzija da će se ići do kraja i da je vlast spremna da kaže – e, sada će neko morati ponovo da obavi informativne razgovore sa ljudima koji su imali najneposrednije kontakte sa ljudima koji su kasnije ubili premijera Đinđića.
Sada imamo priliku zato što su sada progovorili ljudi koji su smijenjeni neposredno posle dolaska Koštunice na vlast. Ne možete da se pravite da su izjave jednog pukovnika policije i jednog generala policije beznačajne, a nisu baš ni Bora Banjac ni Milan Novaković ljudi bez svojih profesionalnih biografija. Šta će sad da kaže naša javnost? Sad bivši načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala kaže – pa, ja sam smijenjen zato što smo našao jednoga, ja sam smenjen zato što sam ga neovlašćeno prisluškivao, naime, nisu znali da je prisluškivan. Očigledno oni koji su instruirali advokaticu da mu kaže da laže pa će da izađe na slobodu. Da li će naša javnost sada da zatraži odgovor na ta pitanja? Znate šta, kad vi nešto napišete, Svetlana, kad napišem ja, možda kažu – dobro, to su ljudi specifičnih političkih pogleda, ali čekajte, ovo je čovjek iz struktura vlasti, nisu političke ličnosti ni Banjac, ni Novaković. To su klasični, profesionalni policajci, šta ćemo sad? Šta ćemo sad sa njihovim izjavama? Eto, to je za mene dramatično, da li Srbija prepoznaje trenutak kad može nešto da dozna o svojoj mračnoj prošlosti i da odgovori na pitanje zašto Srbija danas ovako izgleda, jer je politički atentat na Đinđića uspeo, time je Srbija zaustavljena u svom razvoju. Ona je dobila prvo jednu tzv. manjinsku vladu koju je podržavao Dačić godinu dana, pa je onda napravljena jedna vlada gde je Tadić kohabitirao s Koštunicom, a sve vrijeme se pravi da nije bio u toj vlasti, iako je Đelić bio u toj vlasti, iako je Dinkić bio u toj vlasti. Svi su ti isti ljudi bili i u vladi Vojislava Koštunice, pa kad je ta vlada pala, sad je napravljena, kako je moja pokojna baka govorila sanći, neka druga vlada, sad je ovo prava proevropska vlada u kojoj su opet većinom sve ti isti ljudi koji su i onda bili u vladi. Kakva je odgovornost tih ljudi? Zašto oni nikad nisu pokrenuli ta pitanja? Kako su mogli da pristanu da budu u vladi čije je tijelo BIA na čijem čelu se nalazi čovjek koji je bio uhapšen, pritvoren za vrijeme Sablje zato što su postojale vrlo ozbiljne indicije da je imao kontakte sa pripadnicima zemunskog klana o kojima nikoga nije izvještavao. I da taj čovjek vodi državnu bezbjednost Srbije, da za njegovo vreme ne budu uhapšeni ni Mladić, ni Karadžić, da kad on siđe sa vlasti, preda ključeve BIA, da kažem simbolički, Vukadinoviću, novom direktoru, sutradan odjednom se otkrije da ipak postoje neki podaci o Karadžiću.
Da li mi uopšte možemo da nađemo Ratka Mladića ako neko ne priupita nešto tog direktora BIA i tu grupu ljudi šta su oni tačno radili u vrijeme kada je Mladić bio na slobodi, zašto ga nisu našli. Ili najbanalnije od svih mogućih pitanja na ovom svetu – kad ti uhapsiš sve saradnike nekoga koga tražiš, kako ćeš onda njega da nađeš? Jedna teorija kaže da su oni to napravili upravo zato da bi odsjekli Mladića od svih ljudi poznatih policiji i BIA. A druga teorija kaže da eto, morali su to da urade da bi Haški sud pokazao dobru volju. Nikada ne možete naći osobu koja se skriva drugačije nego da pratite one koji su joj bliski, jer gotovo nijedan čovjek ne može da ostane potpuno sam, da se nikad više ne javi nikome, prijateju, poznaniku, saborcu. To praktično znači kao da ste otišli na drugu planetu. Da li se ova priča ne otvara i zašto Ratko Mladić nije nađen godinama i zašto ne može danas da se nađe, zato što je neko svjesno odjsekao sve veze koje je Ratko Mladić imao? Zašto se svi prave da je sve bilo u redu u tom prethodnom periodu? I da li mi nešto dugujemo tom Zoranu Đinđiću ili ne dugujemo ništa? Ne može Srbija da ide kroz historiju sa neriješenim političkim ubistvima i da ti ljudi i danas cirkulišu u javnom životu, da imaju ugledne položaje, da se pojavljuju na prijemima, kao onda kada su sve centralne ličnosti bile u ruskoj ambasadi. Očigledno nemamo politički nalog da se ovo dovede do kraja. Zašto – to je veoma interesantno. Ja bih mogao da idem od veoma mračnih ideja da je neko, gledano duboko intimno, zadovoljan što Đinđića nema, do onih koji se i sami boje šta će se u takvoj istrazi otkriti. Ali da jedna zemlja, sada kada joj se ponovo ponudila prilika hapšenjem ove dvojice kriminalaca, kad su konačno javno progovorili ljudi koji su imali vrlo važne funkcije u tadašnjoj policiji… Znate, mi imamo izjave tipa da tajkuni treba da naprave most, znači, o tome se izjašnjavate, a ne izjašnjavate se kada treba da odgovorite na pitanje od kojeg zavisi bar formalni ulazak Srbije u Evropsku uniju. Ja ne tvrdim da ovdje nema političke volje, ali ništa se ne čini. Znate, kao i sve u Srbiji, mi imamo volju da budemo u Evropi, ali ništa ne radimo, mi imamo volju da svi građani žive dobro, ali nema veze, mi imamo volju da Bor bude najveći kombinat za proizvodnju bakra u Evropi, a ništa ne radimo. Znači, Srbija danas izgleda apsolutno kao Potemkinovo selo, šta god zagrebete iza toga ćete naći rupu. Sve institucije imate, čim ih zagrebete – ništa. Povjerenik Šabić i zaštitnik Janković, kritikuju taj zakon o elektronskim komunikacijama i dio gdje BIA može da čuva godinu dana podatke o komunikaciji. Pogledajte sad na šta liči ta javna rasprava, spotaknete se na prvom koraku. Ova dvojica ljudi po definiciji zastupaju interese građana, prosto, zato ste ih izabrali. Pogledajte to, nije na vrijeme dato – dato je na vrijeme, šta vi hoćete, vi ponižavate skupštinu, djeda Milivoje se pominje… Kakav je to razgovor? Ljudi su postavili ozbiljno pitanje, dajte im ozbiljan odgovor. Građani će to vidjeti tamo gdje im je možda najbliže. Spoljna politika, prvo je bio prioritet očuvati Kosovo, pa je bio prioritet ulazak u Evropu, onda je bio prioritet i Kosovo i Evropa, pa se onda pojavila treća noga, nesvrstani, pa se onda pojavila Kina, ne znam, Rusija, pa sada je opet rekao ministar spoljnih poslova – ako biramo između Evrope i Kosova onda biramo ipak Kosovo. Znači, onda je Kosovo prioritet, pa recite tako. Šta je prioritet spoljne politike Srbije? Ne znamo. Šta su stvarni ekonomski ciljevi Srbije? Ne znamo. Da li neko želi da otkrije političku pozadinu atentata na Đinđića, da proba, da pokuša? Ne znamo, neće, hoće, možda.
Jedna teorija kaže – pa, dobro, Srbija ide kako može. Ali to je jedna poražavajuća teorija o nama samima, katastrofa. I ja moram da kažem da postoji odgovor na pitanje zašto to sve izgleda ovako. Prevashodni odgovor je da ne postoji niko ko vodi ovu zemlju. To je kao perle na podu, sve se kotrlja, neki medij zatrese jednu temu, pa onda neko vrijeme ta kuglica trči, pa stane. Pa, onda ljudi gledaju, svako izabere jednu temu koja mu izgleda interesantno iz ličnih razloga ili što mu je neko nesimpatičan itd. Na primjer, niko normalan ne može da mi objasni kako to može da dva čovjeka potpisuju ugovor u hotelskoj sobi u Parizu, i to u jednom primjerku, pa to je neshvatljivo. Tako je potpisan ugovor o satelitu. To je neshvatljivo. I još jedno pitanje, kako to da se skine oznaka tajnosti samo sa dokumenata gdje se pojavljuju Davinić i Marović? Ne vidim da se pojavljuju neki drugi ljudi koji su također donosili odluke da se iznajmi satelit, ali zašto je onda tako selektivno skinuta oznaka tajnosti, očigledno je – da se Tadićev potpis ne bi pojavio u nekim dokumentima. Recimo, evo, taj famozni Obilić, taj transfer igrača, ta čuvena pjevačica Ražnatović Ceca, ne znam kako se sad preziva, ona je stalno pod nekom istragom. Čekaj, pa, koliko traje ta istraga? Evo, sad nam se otvorila šansa da razgovaramo o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića, hoće li neko imati hrabrosti da pozove na razgovor Boru Banjca i Novakovića, oni se ljudi nude. Kakav je problem da tužilac njih pozove i kaže – hoćete nama to da saopštite, pa da onda pozove neke od tih ljudi koje oni pominju, pa da pitaju – je li ovo tačno. Da li je tačno da je smijenjen samo zato što je našao Bagzija u Grčkoj, znači, prisluškivao telefon njegove žene, što su izgleda prevideli ovi iz BIA koji su htjeli da prave dilove u ime Koštuničine vlade? Da li je tačno da u Srbiji ništa ne može da se privatizuje a da se ne pitaju Beko i Mišković? Evo, pogledajte skandal VAC, sad će svi ljudi da kažu – šta je VAC radio. Hajde da prvo postavimo pitanje – kako je moguće da imate zemlju u kojoj se ne može uopšte ući u privatizaciju ako sa ovom dvojicom ljudi ne napraviš neki dogovor? Pa, da li znači da su oni gospodari privatizacije? Odmah da vam odgovorim – jesu. I svi u Srbiji znaju da ništa ne može da se privatizuje ako prije toga ova dva čovjeka ne kažu svoje mišljenje. Pa, da li su onda oni gospodari Srbije? Kako mislite da to bude bez posljedica? Pitaju nekog iz Lafarža, oni kažu – nama je divno ovdje. Dobro, to je njegovo mišljenje, ali čovjek se bavi cementom, konačno, tu su Holcim i Lafarž, dva najveća svjetska proizvođača cementa podijelili Srbiju, jedan je uzeo jednu, drugi drugu polovinu.
Kada je Milovan Đilas dao praktično prvi nagovještaj sukoba sa ideološkim saborcima i istomišljenicima napisao je danas mnogo manje poznatu knjižicu koja se zove Anatomija jednog morala. On je pisao o jednom partizanskom generalu koji se oženio balerinom. Balerina je za te partizane bila sinonim buržoaske dekadencije, ne znam čega, besmislica. Meni dođe da sad neko uzme jedan slučaj, kao ova privatizacija Novosti ili još mnogo bolje, za mene lično, rekao sam, to je daleko značajnije, politička pozadina atentata na Đinđića i da napiše Anatomiju jednog morala. I da pokaže konačno kako ovo društvo izgleda u moralnom smislu i ko su ljudi koji nas vode. Ta Anatomija jednog morala bi pokazala da tog morala više nema, da postoje samo goli interesi zaodenuti u krupne i velike fraze. A od svega što je rekao gospodin Beko u tom svom posljednjem intervjuu, mene je najviše zaprepastila činjenica da je rekao da je sve ovo bogatstvo stekao posle 5. oktobra. Meni je slučajno poznato, on praktično nikakav kontakt sa Zoranom Đinđićem nije imao. Prosto, vi sad stavljate na optuženičku klupu sve demokratske vlasti posle 2000. godine, a on je bio dva puta ministar Miloševićeve vlasti.
Ovdje se to ne vidi. Na primjer, niko ne vidi da će ovaj režim ostati zapamćen po tome da je najviše ljudi izgubilo posao. Ili ostat će čuven po tome da su sve afere otvorene, a da nijedna nije zatvorena, ili će biti poznat po nemoći. Hoće li Tadića jednom zvati Uroš Nejaki? Kako to ne vide, neka se uhvate jedne stvari i izguraju je do kraja. Znači, ovo je sad zgodna tema, hajde tri dana to da pišemo, već petog dana nešto novo će doći. To samo se seli, seli, kao neka infektivna bolest, ide s jednoga na drugog. Pa, čekaj, stani na jednoj temi. Ako je problem ovo, hajde da vidimo kakav je propis, je l’ zna neko? Niko, ja tvrdim da u Srbiji postoji možda pet ljudi koji znaju propise. Jesu loši propisi, je l’ treba to da se promjeni? Ozbiljna vlast uvijek se uhvati u koštac sa nečim. Znači, Obama mora nešto sada da uradi, šta će da uradi? On sad naravno pokušava da izvrši kontrolu štete, ali šta će biti novi propisi? Sad traži da oni koji kopaju iz tih bušotina moraju da imaju neku ogromnu novčanu rezervu, ali to neće spriječiti ekološke katastrofe. Ali sad će imati mnogo teže uslove poslovanja, pa će morati neke silne milijarde da drže sa strane na nekom računu kao za svaki slučaj ako se nešto desi, jer firma može i da propadne i onda nikom ništa, ko će da plati štetu – niko. On, dakle, traži neko rešenje. Kod nas, kažem još jedanput, svi oni nešto otvore, a ništa ne zatvore, sve s osmjehom, uvijek su nekako nasmijani. Oni nam uvijek otprilike saopšte znamo šta je problem, nemojte se vi sekirati, počeli smo mi, mi radimo za vas, vi se odmarajte, lijepo je vrijeme, pivo je dobro, bašte su otvorene, žene su zgodne kao i uvijek, znate ono, kao život je lep. Mi idemo u svakom pogledu stalno naprijed, ima malo, nekad je mrzovoljna Holandija, Holandija je stalno mrzovoljna jer ima, kako naši kažu, traumu o Srebrenici, mi nemamo, ali zato Holandija ima. Malo ona Engleska, znate već kakvi su oni, onako uštogljeni, i malo Njemci, znate, oni su sad ljuti, Grci im uzeli pare, ali u suštini nas svi vole, nikad poštenije ljude nismo imali. Ima nepravilnosti, ima, kao na partijskom sastanku posle rata – ima nekih sitnih skretanja, ali to ćemo otkloniti. Nevjerovatno, to ne da više ne funkcioniše, mislim da je već jedno godinu, godinu i po dana svima jasno da to ne ide kako treba, ali nema nikoga ko bi rekao – car je go, stanimo, hajde da obučemo cara. Niko se ne usuđuje da izgovori očigledno.
Kontrolom medija možete mnogo da postignete, i to imamo u ovom trenutku, možete i da spinujete kao ovo povlačenje VAC, baš nas briga, šta se to nas tiče, nismo zvanično obavešteni, aufiderzen, što ste dolazili, ko vas šiša, a hoćete sa Bekom i Miškovićem, pa evo vam ga, na. Na političkoj sceni Srbije, nažalost, ne vidim neku stvarnu alternativu. Morao bih da branim teoriju koja je inače uvek najteža u političkoj teoriji, to je da će se nešto javiti organizovano. To je jako teško, najmanje što želim je da vidim nekoga našeg Garibaldija i pokret crvenokošuljaša, ovih njegovih bednika koji su, da kažem, ujedinili Italiju, ali na kraju krajeva, znate, vlast će to izazvati. Ona će na kraju izazvati jedan pokret nezadovoljnih, on se neće roditi sutra, odmah da vam kažem, trenutno je mali potencijal za pobunu, znači, nema potencijala za tu vrstu bunta, ali to ne znači da se to neće promeniti. Ova vlast na neki način želi da proizvede neki opšti revolt koji je uvek loš, zato što je nepredvidiv, ne znate ko bi ga poveo i u kom pravcu. Ova vlast je po mom mišljenju izgubila svaku energiju, kompas, ona je od početka imala svoje strukturalne probleme, doveden je za premijera čovek koji uopšte ne vodi vladu itd.
Ostaje nam ono što je Goldman mislio za industrijskog radnika, ostaje vam da nađete sreću i zadovoljstvo u nekim malim stvarima. Leto dolazi, neki odmor ako možete, da ne mislite na nezaposlenost, na niske plate, znači, da nađete neku sreću u svemu tome. Meni čak i ove emisije kao što je Peščanik, počinju da budu emisije kao pokret očajnika, znate one koji su govorili tokom Francuske revolucije, pokret bezgaćnika, oni što nemaju ništa. Samo s tom razlikom što Peščanik ustvari slušaju obrazovani ljudi, tako da je to još smešnije. To je onako neki pokret očajnika, znate onako ono kao, u zemlji hara lepra, a svi se prave da ne vide, a ovi vide. Ja mislim da će se na kraju završiti tako što će vaši slušaoci za gušu da hvataju ove ljude koje vide na ulici, da uzmu glavu i da onako lupnu u zid i da kažu – je li, je l’ ti vidiš, bre, budalo, šta ti se zbiva ili ne vidiš. Stvarno više ne vidim kako će to da se završi, vidim da je glavno pitanje u ovoj Srbiji – je l’ ti vidiš. Svi me pitaju – je l’ vidiš ti ovo, pa kažem – vidim. Onda gledam, čekam šta će da mi kažu, a oni kažu – pa, šta je ovo? Pa, čekaj, kako šta je ovo, imaš ove na vlasti, oni su za to odgovorni… Ili onako, znaš, sve neki trikovi, na primer, sa Silajdžićem ne ostvariš posetu, onda brže bolje zoveš Tihića, koji je njegov neprijatelj na političkoj sceni, pa sad zoveš i predsednicu federacijskog parlamenta, sad sve ono Bošnjaci dolaze, pa vidiš da oni vole Tadića. Pa, dobro, Silajdžić je član Predsedništva, možeš da se praviš da on ne postoji, ali što si onda uopšte hteo s njim da se nalaziš? Pa što si potpisivao Istambulsku deklaraciju, što si Tursku angažovao, što si sve to radio kada sada Silajdžiću šalješ poruku – e, bato, imamo mi Bošnjaka za razgovore, ne moramo mi s tobom. Ja ništa ne razumem šta oni rade. Znači, to je svakih 15 dana nešto potpuno suprotno i onda Jeremić kaže da, ustvari, nema granice između Kosova i Crne Gore. Čekajte, ali Crna Gora je priznala Kosovo. Nije, bre, Crna Gora naša kolonija, pa, nije Crna Gora više Srbija, Crna Gora je nezavisna država. Ona će ući u NATO možda iduće godine, dobiće status kandidata verovatno pre Srbije, Crna Gora je nezavisna država. I ja ništa ne razumem… Znači, ja bih na njihovo – je l’ vidiš i šta je ovo, moj odgovor je bio – sve vidim i znam šta je ovo, ali me interesuje šta ćeš ti da uradiš.
Tragedija je što imate sliku Srbije u dve priče, to je starica koja umire od gladi, izem ti državu gde je neko umro od gladi. I drugo je da su Romi kao grupacija krivi za ubistvo u Jabuci pored Pančeva, rasizam, i mi stalno kažemo – mi nemamo rasizam. Znači, vi imate vlast koja vedro otvara teme i vedro ide na nove teme, i imate taj paralelni život gde imate dve teme koje svi izbegavaju, a to su glad i rasizam. Bio sam posmatrač na jednim izborima u Rumuniji i onda su oni vadili iz kutije listiće, i u jednom trenutku izvadili jedan listić gde je neki čovek napisao – ja sam gladan. Nastao je tajac u sobi i meni je bilo onako grozno. Nije to pitanje samo te nesrećne žene koja je ovako umrla, nego je pitanje da li mi uopšte znamo ko je gladan u Srbiji. Ja bih hteo da vas podsetim na nešto. Je l’ se sećate kad vam stjuardesa pokaže onu neku malu vežbu u avionu svaki put rutinski, u jednom trenutku ona vama kaže, znate, one maske za kiseonik automatski padnu kad padne nivo kiseonika. Kad imate dete, šta piše tamo, kome stavljate – prvo detetu ili sebi? Ja uvek kažem – prvo stavite sebi, jer ako vi stradate vaše dete će sigurno stradati. Ista je stvar ovde, kod nas se stalno ljudi žrtvuju za onu generaciju koja dolazi i uvek kažu tu strašnu rečenicu – samo da mojoj deci bude bolje. To jeste istorijsko iskustvo, ali to je pogrešno, treba vama da bude dobro da bi i vašoj deci bilo. Naša vlast često računa na taj istorijski talog, da je najvažnije da si sačuvao živu glavu, a sve drugo je sporedno. I onda kad ti postaviš pitanje na primer da li sud… – ma, pusti sud, pogledaj, u Bosni 100.000 mrtvih… Uvek je alternativa smrt i nedostatak nečega. Ako ćemo tako da razmišljamo onda stvarno treba svakog dana da se bogu zahvalimo što smo živi, ali nije valjda svejedno kako živimo. I umesto da se borimo za neki kvalitet života, ovde se sa tom čuvenom rečenicom – važno je da smo sačuvali živu glavu, ma, samo nek smo zdravi itd. To je alibi za svako nepočinstvo vlasti.
To naravno može da traje i sljedećih 50 godina, jer konačno, ja vjerujem da je politika ove vlasti – ako je dilema Kosovo ili Evropska unija, onda će biti Kosovo, onda neće biti Evropska unija. Moram da kažem, za razliku od većine građana ove zemlje ja vjerujem Jeremiću, ja mislim da to što on govori će i biti tako, jer Boris Tadić se neće odreći podrške te nacionalističke elite. On zna da je ona gadna, njoj se udvarao nesrećni Zoran Đinđić, on je povukao bar dva poteza da bi im se dopao. Jedno je uvođenje vjeronauke i drugo je vraćanje Karađorđevića u Bijeli dvor. Vjerujem da oni računaju na tu nacionalističku elitu, onu koja mrzi Evropu. Obojica novih svetaca Srpske pravoslavne crkve, Nikolaj Velimirović i Justin Popović, su antievropejci, to ne može biti slučajno. Videli ove monahe koji su na Kosovu zbog odbrane srpskih svetinja, pa su iz ljubavi prema svom vladici napustili Kosovo. Da se bore za Kosovo i onda kad im se nešto ne sviđa u Srpskoj pravoslavnoj crkvi oni napuste, odu s Kosova, zamislite vi to. Ono što govore stari, kao moja baka, nikad nije tako loše da ne može biti gore. Pa, i nas dvoje da zatvorimo dućan, pa da kažemo – e, Ceco, da zatvorimo i Peščanik. Samo nemojte posle ove emisije da bude – jesi li slušao, je l’ vidiš… Kako bješe ono – je l’ vidiš, pa, šta je ovo…
Auotr: Žarko Korać
Izvor: E-Novine.com
Glasajte Bosnjacku listu za Evropski Sandzak za teski Boziji hatar! Oni ce kasnije uci u vladu sa Tadicem! 🙂 Eto ga rezultat glasanja… 🙂 Nema sta bas ste bili protiv Tadica! 🙂
– Hahahahaa…,hahahahahaha….Glasajte Borisa Tadica za Bozi teski hatar…nemojte ovu nasu “Bosnjacku listu – za evropski Sandzak”…vec samo ovu “Borisovu – za evropsku Srbiju”…,jer je to najbolji izbor za Bosnjake….hahahahah. Ko li to pricase i pozivase Bosnjake prije samo 2 godine? Odavno je bilo,ne mogu se sjetit? 🙂
– Da li mi se cini da je ono Zoran Djindjic 1994.godine jeo nekog vola negde….,gde ono bese,na Palama? Bas tamo gde su bulii stacionirani cetnicki topovi koji su tad granatirali Sarajevo? I to je bilo odavno,zaboravio sam.
– No dobro,ovde se jos kaze da “se Tadic nece odreci Kosova”? A kad je to Tadic rekao da ce se odrec (prije dvije godine mozda,kada su nas kleni “Bozijem hatarom” da glasamo za njega,ovi i ovakvi koji sad pisu ove tekstove?).
– Dakle,kad ode Ugljanin sa DSS-om u koaliciju i zato dobijemo Drzavni Univerzitet (a ne privatni),onda isti ovi “tekstopisci” pljuju na sve strane po DSS-u….,a kada Aligrudic -DSS “osudi” fotomontazu,onda odmah sve zaborave,dobio totalnu amneziju i eto,odma ih hvale.
– Kada Tadic od Ugljanina dobije “zlatnu plaketu Kulina Bana…”,odmah evo “tekstopisaca” koji opet dobiju amneziju kako su “kleli Bogom Bosnjake da glasaju tog Tadica” samo prije 2 godine,pa sve onako kod njega isli sa Cericem….(tada im valjda nije smetalo sto Tadic nece priznati nezavisno Kosovo,jer je Tadic u toj kampanji govorio “i Kosovo i EU” – za ciji status ce se,uzgred,najmanje pitati Srbija,a jos manje Bosnjaci,jer je Kosovo “zavrsena prica”),sad pocinju “mudro pisati” Bosnjacima “izvinite,mi smo krivi,nismo vas smeli kleti da glasate za ovog cetnika Tadica (jer tad eto nije bio ovakav :-)),pocinju “objasnjavati to neobjsanjivo”,kao da su Bosnjaci “mentalno ometeni u razvoju”,ili kao da su dobili “kolektivnu amneziju”….No,dobro…tako licemjerno Muamer i ti njegovi rade u poslednjih vise od 10 godina,tako da tu nije nista cudno. Jer to je isto ono “danas placu nad zrtvama Srebrenice”,a samo 2 godine nakon Srebrenice (1997.godine) dovedu u sred Altun alem dzamije Milosevicevog premijera,koji su i planirali tu istu Srebrenicu. Dakle,to je to licemjerstvo,najgore moguce vrste,gde su se danas,15 godina nakon genocida,sjetili da “nesto mogu politicki usicariti na Srebrenici” (stakverula)…a samo 2 godine posle genocida dovodili Bosnjacima u pazaru one koji su najodgovorniji za taj genocid.
– Danas,ti isti,kada odu u Srebrenicu…kritikuju Regionalnu televiziju “sto ih nije dovoljno snimala kada su bili tamo”…(zamislite to…odete u Srebrenicu da bi vas tamo nekak kamera snimala)…jos jenom stakverula.
– I tako…No,hvala Allahu dz.s. sve ce polako poceti,vec je i pocelo,da se bistri,i danas oni koji su islamsku zajednicu vodili vise od 17 godina,imaju svega 48 % podrske…na sledecim izborima,koji ce akobogda biti uskoro,dobit ce 30…i tako,dok se sva njihova borba ne svede na jednu “veliku borbu za cenzus” sto se tice Bosnjaka. Eselamu alejkum.