Sandžak – Predsednik Bošnjačke demokratske zajednice Sandžaka (BDZ) Sandžaka Jahja Fehratović osudio je danas napad na premijera Srbije Aleksandra Vučića na komemoraciji u Srebrenici kao izgred koji ne priliči ni duhu ni tradiciji Bošnjaka.
On je, u izjavi Tanjugu, izrazio nadu da taj incident neće ostaviti trajne posledice i zaustaviti najavljeni bošnjačko-srpski dijalog o modelu koji treba da omogući konačno i trajno pomirenja Srba i Bošnjaka koji, kako ističe, na ovom prostoru moraju živeti zajedno kao i odvajkada.
“Ovo što se dogodilo danas u Srebrenici je zaista neprilično, nedolično i ne ostavlja pravu sliku o tome ko su i šta su Bošnjaci. Prava slika je ono što su danas uradile Majke Srebrenice i predsednik opštine Ćamil Durakovic, koji je odmah uputio izvinjenje Vučicu”, istakao je Fehratović.
On ocenjuje da su danas zakazale bezbednosne službe koje je, kako navodi, trebalo da procene šta se može dogoditi, a smatra da je možda zakazao i protokol koji je, po njegovim rečima, trebalo da vodi računa da Vučić, s obzirom na snažne emocije koje su proradile, ne bude proveden kroz masu.
Fehratović, koji je danas prisustvovao komemoraciji u Srebrenici, rekao je da je bio svedok snage duhovne reči, jer u u trenutku kada je reis-ul-ulema Kavazović pozvao Bošnjake da se prisete gde se i zbog čega nalaze, situacija se smirila.
“Ovaj izgred svakako predstavlja jednu senu na ono što je trebalo biti snažna poruka kada je u pitanju Srebrenica, Bošnjaci i ono što se dogodilo 1990-ih godina na prostoru Bosne, ali i celokupnom životnom prostoru Bošnjaka”, zaključio je on.
Fehratović je izrazio očekivanje da će se današnji incident ubrzo rasvetliti i da će izgrednici biti što pred izvedeni pred lice pravde.
(Tanjug)
TAKO JE POSTOVANI FEHRATOVICU
U Potočarima sve duša na dušu, a meni moj Mujo nosi deku, kaže: „Hladno ti je, mati, pokrij se.“ I sad mi pred očima… Sutradan, krenu konvoj prema Tuzli. Ode snaha s djecom, odoše i Mujo i Halil s njom, velim neka se oni spase, a za mene je lako. Pade mi neka tegoba iz pluća… Negdje oko podne, eto ti mog Muje – nisu mu dali u autobus, a Halila pustili. U rukama mu balončić za vodu, veli: „Odoh ja, mati, donijeti vode.“ „Ne, Mujo“, ja ću ti njemu. “Ne idi, čujem dolje u kući Mehana konduktera ubijaju ljude.” A on meni: „Ne boj se, mati.” Neće, kaže, Mehanovoj kući, već samo dolje do one rječice da zahvati vode. Ma kakve rječice, velim ja njemu, kad je sva krvava kao da je neko obojio… Jok, ode dijete… – prisjeća se Ramiza.
– Jedan balon vode je donio, ali narod popi i on se vrati. Kako on ode, gledam ja odovud, iz Mehanove kuće izađoše četvorica, idu prema Muji. Ja utrnula, ne mogu da se pomjerim… Nema ga, nema poduže vremena. Strepim. Ide jedna žena po vodu, a ja joj velim: „De ženo vidi ima li mi djeteta.“ “Koliki je”, pita ona mene, a ja velim da mu je 14 godina. Domalo, žena se primaknu, nudi mi vode da popijem, da se umijem… Čučnu pored mene i kaže mi da mi je dijete pred Mehanovom kućom zaklano – nastavlja majka Ramiza..
– Zapomagah ja, vrištim, trčim prema Mehanovoj kući, kuda, ne znam, ali znam da nisam putem. Dođoh tamo, kad pred kućom, vidim moj Mujo, ali mu samo glavu vidim. Zgrabih onu glavu u obje ruke, ona vruća, poneki damar se osjeti još, oči kao da su žive, valjda kako je u njih pogledao, tako i ostale – dodaje dalje, ali u jednom trenutku glas joj utihnu. Ne može dalje… Popi malo vode, protrlja svoje uvehlo čelo, udahnu duboko… Kaže, ono čega se još sjeća jeste ogroman čovjek, ili joj se tako učinio, koji je pred nju izašao iz Mehanove kuće.
– Na njemu kecelja, krvava sva, kao u mesara. On je klao, a druga dvojica dovodila su mu na klanje ljude. Ja i dalje držim onu Mujinu glavu, a on na mene viče: „Pušćaj tu glavu.“ Velim da neću, zakoljite i mene, a on mi psuje majku. Šta je kasnije bilo, ne znam. Znam samo da sam, kad sam došla sebi, bila sva mokra i krvava. K’o da sad gledam u ona vrata na Mehanovoj kući i, iza njih, unutra, ljudskih glava ne može se prebrojati…
– Pitate me kako sam živa… Kad mi je Amir poginuo 1992., vidjela sam ga svega u komadima. Ovdje smo ga u selu ukopali. A onda Mujo. I sad kad pogledam u svoje dlanove, kao da vidim onu Mujinu glavu i oči njegove kako me gledaju. Kad su pronašli Muju u grobnici, u džepu mu našli sliku i na njoj Amir s curom. Osim jedne školske fotografije što je Halil čuva, od Muje nemam ništa više. Kako patim ja, još više Halil. Blizanac je to, samo vehne za svojim bratom – kazuje srebrenička majka Ramiza Ajšić.
Jes vala, narocito ona sto je za govornicom rekla :Kljintone ti nam nisi dao drzavu, al tvoja zena neka nam je da kad pobedi 🙂
S ovim sto ste danas pokazali niste ni da vam se zemlja da na istoku Turske iako sam to cesto isticala, sa ovim ponasanjem uklopili bi ste se tu negde pored Jemena
crkni krme jedno ali od srbadije nista
Да ли се мисли на дежурне нарикаче које су се намазале свим бојама па извлаче профит од сваке колективне сахране. Морам признати – уносан посао! Јавност треба бити упозната са скандалозним ставом предузећа Мајке Сребренице, за које је ратни злочинац Насер Орић херој, док је он индиректно и директно одговоран за убиство преко 3.500 српске нејачи у Подрињу. Постоје докази да је лично клао беспомоћне! Ћамил Дураковић није ништа бољи.
da Bog da ti mama bila narikaca jer niko ne narice ko srpkinja
Није тачно! Лелечу Турци, кукају буле! Српство је наше!