Elvira Šabanović optužila bivšeg supruga za smrt njihovog novorođenčeta

Bijelo Polje – Bje­lo­polj­ka El­vi­ra Ša­ba­no­vić je op­tu­ži­la biv­šeg su­pru­ga Er­na­da Čo­lo­vi­ća, iz ro­žaj­skog se­la Bi­še­vo, za ubi­stvo nji­ho­ve be­be ko­ju je, ka­ko tvr­di, du­že vre­me­na no­si­la mr­tvu u svo­joj utro­bi.

Ša­ba­no­vi­će­va se po­ro­di­la 4. ja­nu­a­ra, u be­ran­skoj bol­ni­ci, ka­da je na svi­jet do­ni­je­la mr­tvo­ro­đe­nu dje­voj­či­cu, za ko­ju tvr­di da je umr­la od po­vre­da ko­je joj su­prug na­nio dok je bi­la u dru­gom sta­nju.
– Ni­je­sam zna­la da mi je di­je­te mr­tvo dok me ni­je pre­gle­da­la dr Azra Lu­kač u ro­žaj­skoj gi­ne­ko­lo­gi­ji. Ona me je upu­ti­la u bol­ni­cu u Be­ra­ne gdje me je po­ro­dio dr Ha­dro­vić, ko­ji mi je i re­kao da je di­je­te ra­ni­je umr­lo – re­kla je tri­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnja El­vi­ra.
No­vo­ro­đen­če je po­sla­to na ob­duk­ci­ju u pod­go­rič­ki Kli­nič­ki cen­tar, a El­vi­ra je u pro­šli če­tvr­tak pre­u­ze­la ti­je­lo mr­tve kćer­ke i u pri­su­stvu još dvi­je oso­be sa­hra­ni­la je na gro­blju u Bi­še­vu. Na­kon to­ga je ci­je­li slu­čaj pri­ja­vi­la po­li­ci­ji.
– Si­gur­na sam da je mo­ja be­ba pre­mi­nu­la od po­sle­di­ca na­si­lja ko­je sam pre­tr­pje­la 30. ok­to­bra pro­šle go­di­ne jer me to­ga da­na su­prug pre­tu­kao. Zbog po­vre­da ko­je mi je tom pri­li­kom na­nio za po­moć sam se obra­ti­la lje­ka­ru i o to­me imam me­di­cin­sku do­ku­men­ta­ci­ju. Su­pru­ga sam, zbog ba­ti­na ko­je mi je na­no­sio, pri­ja­vlji­va­la po­li­ci­ji i tre­nut­no se pro­tiv nje­ga vo­di po­stu­pak pred Osnov­nim su­dom u Ro­ža­ja­ma zbog kri­vič­nog dje­la na­si­lje u po­ro­di­ci.

Sa­hra­ni­la sam be­bu na gro­blju u bli­zi­ni ku­će mog biv­šeg su­pru­ga i nje­go­ve po­ro­di­ce, ali ni­ko od njih ni­je do­šao da mi bar na ne­ki na­čin ubla­ži bol. Dje­voj­či­cu sam no­si­la na svo­jim ru­ka­ma do nje­nog vječ­nog po­či­va­li­šta, a ni­ko ni­je do­šao ni da me pi­ta ka­ko mi je. Oko sa­hra­ne sam je­di­nu po­moć ima­la od Islam­ske za­jed­ni­ce u Ro­ža­ja­ma – is­pri­ča­la je Ša­ba­no­vi­će­va.
Ona ka­že da će uči­ni­ti sve ka­ko bi se „ubi­ci nje­ne kćer­ke iz­re­kla pri­mje­re­na ka­zna”.
– Ni­ka­da ni­je­sam bi­la bo­le­sna, pa sam si­gur­na da je mo­ja be­ba pre­mi­nu­la usled če­stih ba­ti­na ko­je sam tr­pje­la od biv­šeg mu­ža. Tre­ba da bu­de ka­žnjen za sve što mi je ura­dio, a na­ro­či­to za­to što na­šoj dje­voj­či­ci ni­je­sam uspje­la ni da dam ime ko­je sam joj oda­bra­la. Od po­čet­ka trud­no­će me mal­tre­ti­rao i fi­zič­ki i psi­hič­ki, čak sam tr­pje­la i sek­su­al­no na­si­lje.

O sve­mu što sam pre­ži­vlja­va­la informisani su po­li­ci­ja i Cen­tar za so­ci­jal­ni rad – kroz su­ze pri­ča El­vi­ra de­ta­lje te­ške sud­bi­ne ko­ja ju je za­de­si­la.
Ona is­ti­če da je po­ni­že­nja tr­pje­la i od po­je­di­na­ca iz dr­žav­nih usta­no­va.
– Jed­nom pri­li­kom su me sla­li u apo­te­ku da uzmem ta­ble­te za smi­re­nje, a je­dan od ru­ko­vo­di­la­ca, ka­da sam za­tra­ži­la po­moć, do­slo­vi­ce mi je ka­zao: „Ko ti, jad­na, na­pra­vi to di­je­te”. Taj raz­go­vor sam sni­mi­la te­le­fo­nom, a nje­go­ve ri­je­či me vi­še ne bo­le jer je­di­no go­vo­re o ka­kvom čo­vje­ku se ra­di. Je­di­no što me bo­li je smrt mo­je kćer­ke i bo­ri­ću se da do­ka­žem da je njen otac od­go­vo­ran za­to što joj je us­kra­će­no pra­vo na ži­vot. Sve ću uči­ni­ti da do­ka­žem nje­go­vu kri­vi­cu i da ubi­ca do­bi­je za­slu­že­nu ka­znu za sve što mi je uči­nio – re­kla je Ša­ba­no­vi­će­va, is­ti­ču­ći da je smr­ću dje­te­ta sa­hra­ni­la i dio se­be.
– Ni­sam još svje­sna šta me je sna­šlo i kroz šta pro­la­zim. To mo­gu da ra­zu­mi­ju sa­mo že­ne ko­je su pro­šle gol­go­tu slič­nu mo­joj. Ne mo­gu da vje­ru­jem da sam iz­gu­bi­la di­je­te ko­je sam, i po­red sve tor­tu­re ko­ju sam tr­pje­la, že­lje­la da do­ne­sem na svi­jet i da ga od­ga­jam – pri­ča El­vi­ra, is­ti­ču­ći da ni­ka­ko ne mo­že da za­bo­ra­vi svo­je ni­ti mu­ke be­be ko­ja je tr­pje­la bo­lo­ve u nje­noj utro­bi.
– Biv­ši su­prug i nje­go­va po­ro­di­ca me i po­red sveg bo­la kroz ko­ji pro­la­zim, i da­lje ne osta­vlja­ju na mi­ru, već mi ša­lju ne­pri­mje­re­ne po­ru­ke te­le­fo­nom kroz ko­je se na­sla­đu­ju mo­jim pat­nja­ma. Pi­tam se gdje su emo­ci­je tih lju­di i ka­ko je mo­gu­će da je ne­ko ta­ko bez­o­sje­ća­jan. Er­nad mi je uzeo sve što sam ima­la. Ja sam nje­mu i nje­go­voj fa­mi­li­ji opre­mi­la ci­je­lu ku­ću – od ka­u­ča do te­le­vi­zo­ra, ra­ču­na­ra, i sve­ga osta­log i oni sa­da ži­ve i uži­va­ju u ono­me što su mi prak­tič­no ote­li, a to me je ko­šta­lo vi­še od 30.000 eura, ko­je sam za­ra­di­la ra­de­ći u Slo­ve­ni­ji. Nje­mu i nje­go­voj fa­mi­li­ji su bi­le va­žne sa­mo mo­je pa­re, a čim su me is­ko­ri­sti­li on­da sam po­sta­la nji­ho­va žr­tva. Osta­la bez iče­ga i ne­mam ko­me da se po­ža­lim ni­ti ima ko ru­ku da mi pru­ži – re­kla je El­vi­ra, do­da­ju­ći ka­ko se i da­lje pla­ši biv­šeg su­pru­ga.
– Za­kon ne sank­ci­o­ni­še na­sil­ni­ke ona­ko ka­ko bi tre­ba­lo jer je moj su­prug za na­si­lje ko­je je po­či­nio na­sred grad­skog tr­ga u Ro­ža­ja­ma, ka­da me je u še­stom mje­se­cu trud­no­će od­gur­nuo zbog če­ga sam pa­la i po­vri­je­di­la se do­bio sa­mo uslov­nu ka­znu od go­di­nu da­na. U sed­mom mje­se­cu trud­no­će je do­šao kod me­ne i tra­žio da po­vu­čem sve pri­ja­ve ko­je sam pod­ni­je­la pro­tiv nje­ga. Ka­da sam to od­bi­la, prak­tič­no me je pre­tu­kao. Ta­da sam ga ko­nač­no na­pu­sti­la – ka­že El­vi­ra, ape­lu­ju­ći na sve ko­je tr­pe po­ro­dič­no na­si­lje da ne ću­te, već da na­đu sna­ge i pri­ja­ve na­sil­ni­ke.
V.Ra.

Čo­lo­vić ne­gi­ra kri­vi­cu

Ka­ko bi­smo ču­li i dru­gu stra­nu pozvali smo i Er­na­da Čo­lo­vi­ća, ko­ji je ka­da je čuo o če­mu se ra­di no­vi­na­ru upu­tio niz pso­vki i uvre­da.
– Ne­ma od to­ga ni­šta. Ta že­na je po­kra­la ci­je­li svi­jet. Ona ni­je mo­ja že­na. Sud je od­ba­cio sve nje­ne na­vo­de – pro­ko­men­ta­ri­sao je Čo­lo­vić i pre­ki­nuo ve­zu.

(Dan)