Djedo Mušan i njegova stvarnost

Znam da nam je svima dosta kukanja, jadikovanja, pričanja o siromaštvu, ali vam ovo moram ispričati jer ne mogu da se smirim čitav dan.

Uobičajeni dan, posao, kuća, spremanje ručka, i tako tražeći dašak vjetra na balkonu ugledam starca koji stoji pored kontejnera. U početku pomislih, skuplja staro gvožđe, međutim, on je preturajući po kontejneru, drhtavom rukom izvukao natruhlu krušku i gledajući lijevo-desno, pojeo je u dva zalogaja. Vidjelo se da je gladan, nastavio je i dalje da traži ali nije našao ništa, na nekih par metara od njega je stajala skupina ljudi koja ga nije ni primijetila.

U tom trenutku, ispred zgrade je bilo najmanje 50 ljudi koji nisu obraćali pažnju na starog i drhtavog starca koji je pojeo krušku iz kontejnera jer je bio gladan. Pitam se tada, kakva je naša stvarnost, da li smo zadovoljni i koliko, nemojte mi samo reći, ima takvih slučajeva, ima, ali ima i onih drugih, danas je najmanje 500 ljudi vidjelo gladnog starca i nisu ništa poduzeli. Da od tih 500, reaguje 100, naša stvarnost bi bila drugačija.

Nisam mogla ostati ravnodušna, našla sam gje djedo Mušan živi, nije mi bilo teško, htjela sam da budem u onih 100 koji su nešto uradili, saznala sam da klanja svih 5 vakata namaza, možete zamisliti tu volju i vjeru kada gladni djedo Mušan padne na sedždu svome Gospodaru. Bilo me je stid, što ga ranije nisam upoznala, kaže bio je dobar i plaćen majstor u Titinoj državi, ali sad je prepušten na milost i nemilost, neće on da prosi, više je gladan nego sit, i opet kaže “ima sve gore od goreg”, suza skliznu niz lice, opet osjetih stid, što sam jela, pila, bila možda sebična, gledajući drhtave ruke dede Mušana, zaplakah kao malo dijete…

Autor: Ferizata Hadžović