Da li sada sretan, o Assade? (Video)

1. Dana 7. avgusta 1995. godine, za vreme hrvatske akcije “Oluja”, deo izbegličke kolone (u kojoj bejah i ja) koja se povlačila cestom Glina – Dvor na Uni prema Republici Srpskoj, iznenada je zaustavljen u ranim večernjim satima par kilometara ispred Dvora na Uni, nakon što je tokom istog dana bio nekoliko puta izložen napadima muslimanske vojske iz Bosne i granatiranju hrvatske vojske. Zašto je kolona stala ispred Dvora na Uni nismo znali i bilo nam je čudno, naročito stoga što se napred nije čula nikakva pucnjava, a i iza nas je vladao mir u letnjoj noći koja je, nakon sparnog dana sa nešto kišice, postajala prohladna. Ja sam bio u “mercedesu” moga rođaka Pere, zvanog Škljoco, a i Karadžić (zbog velike fizičke sličnosti s liderom RS), a s nama se još vozio Škljocin rođak Milić, zatim jedan dečko malo stariji od mene i još dve devojke. Nakon što smo se zaustavili, Škljoco i Milić izađoše iz kola da izvide zašto je kolona najednom stala bez ikakvog vidnog razloga. Nas četvoro mladih ostasmo na zadnjem sedištu kola, pa zatim i onaj dečko iziđe napolje. One dve devojke, umorne od pretrpljenih napora toga dana, umotaše se u nekakvo ćebe (jer, kao što rekoh, noć beše prilično hladna) i zaspaše u kolima, a ja izađoh i sam iz kola, radoznao da saznam šta se to napolju dešava. Izađem. Napolju mrak, a duga kolona auta, traktora, kamiona… pružila se napred unedogled, a tako isto i iza nas. Masa naroda, svih uzrasta, neko spava u autu, neko na prikolici od traktora, a neki se skloniše u jednu veliku kuću levo od ceste – ovo je bilo neko selo čiji su ga stanovnici napustili dan-dva ranije. Oni budni su tumarali pored ceste, nastojeći da saznaju zašto se sad stoji kad smo “nadomak cilja”, ili su seli pored ceste pa jedu ako šta imaju. Krenem uz cestu natrag, ne bih li ugledao koga poznatog i upitao za moje, koji su bili u onom delu kolone iza nas, ali nastojeći da se ne udaljim jako daleko od “mercedesa”, jer ko zna, može stići naredba da se kreće dalje, a može se Škljoco i naljutiti što ostavismo sam auto sa dve usnule djevojke u njemu. Dakle, odem polako uz cestu jedno 200 metara, ali nikog poznatog – doduše, u mraku nije lako ni prepoznati taman i da naiđe neko poznat. Krenem natrag, prođem pored kola i sad idem malo napred. Škljoce, Milića i onog dečka nema, a djevojke spavaju u “mercedesu”. Sjednem malo pored ceste, kao i mnogi drugi, i posmatram kolonu i slušam razgovore ljudi koji su sedeli nedaleko mene. Ljudi, poljoprivrednici, između ostalog žale za kravama koje su ostale povezane na lancima u štalama kod kuća koje su ostavili i koje nema ko da hrani. Neverovatna je ta prisna povezanost seljaka sa domaćim životinjama. Pominju se i imena krava. Većina ne zna ništa ni o polovini svojih porodica. Ima tu i žena, dece, staraca, vojnika… Najednom mene neko zovnu potiho po imenu. Obazrem se i ugledam nekog svog daljeg rođaka, nižeg oficira, mladog plavokosog momka. Meni beše milo gde ugledah nekog poznatog, ustadoh sa ceste i tu se pozdravih s njim. Pitam ga šta je ovo, i zašto smo stali, računajući da on kao vojno lice zna nešto više. On mi reče da ni sam nije to znao, ali da je saznao malopre. Naime, naši vojnici su predveče na ulazu u Dvor na Uni zarobili jednog hrvatskog vojnika koji im je saopštio da je danas poslepodne jedna njihova jedinica ušla u Dvor i zaposela centar grada i da je zbog toga obustavljen dalji prolaz naših izbeglica kroz grad, jer je otvorena vatra na njih iz zasede u centru grada. Njega su naši zarobili na ulazu u grad dok je išao u izviđanje terena (a igrom slučaja taj hrvatski vojnik beše Srbin rodom upravo iz tih krajeva koji je 1991. godine ostao u Hrvatskoj i koji je dobro poznavao ovaj teren). Kažu da je stalno molio naše: “Nemojte me ubiti!” – on se kao Srbin u HV više bojao naših nego da je bio Hrvat, jer za Hrvata je prirodno da je u HV, ali za Srbina… Mislim, ovo je bilo opšte razmišljanje, a još u onoj tragediji koja je zadesila Krajišnike, svašta mu se moglo dogoditi, ali ipak ga naši razoružanog pustiše nazad, nakon što su ga dugo ispitivali. Znači, HV je u centru Dvora na Uni i put nam je presečen! Doduše, po priči onog nesrećnika, njihova jedinica je zaposela samo centar grada, ali ne i deo desno od glavne ceste koja vodi na most na Uni, jer njihova jedinica ne beše toliko brojna da zaposedne ceo grad, ali su očekivali dolazak novih snaga. To je meni sve moj rođak tumačio, i u tom razgovoru dođosmo do “mercedesa”. Moj rođak reče: “A, druže, on se vozi u ‘mečki’! Ko to spava unutra?” Ja kažem. “U ‘mečki’, pa još sa dvije ženske, e druže, taj se dobro ugnjezdio” reče on, a ja: “Jo, nemoj se zafrkavati, mene muka pojede, ja ništa ne znam o mojima, a ti goniš šalu!” “A misliš li da ja znam nešto više o mojima? Znaš li ti da više od pola ovog naroda ne zna najmanje za jednog člana porodice đe je i da li je živ? Pa čovječe Božji, to se sve rasturilo, cijele familije su rastavljene!” Ovako je otprilike govorio moj rođak, na što ja odgovorih: “Ma znam, brate mili, ali svakom je njegova muka najteža!” Uto primetismo neko komešanje među narodom, naiđoše neka uniformisana lica čije oznake u mraku nismo raspoznavali, ali bi se po govoru reklo da su iz Srbije. Oni odoše desnom stranom ceste u mrak, i jedan deo naroda, sa zavežljajima u rukama, ode sa njima. Beše mi čudno kud ovi idu, i upitah rođaka, ali nije ni on znao. Upita on mene imam li ja što za jelo. “Komad suvog kruva i par gnjili’ jabuka, ali su mi u torbi, a torba u autu!” “Dobro bi i to bilo, ja od juče ništa nisam jeo, ali nemoj sad otvarati vrata od kola i buditi one curice!” “Polako ću ja.” I tako mu dam te jede što su mi mama i sestre juče na rastanku dale. U taj mah vrati se i onaj dečko što se vozio sa “Karadžićem” Perom, i on nam razjasni da su ono malopre prošli neki dobrovoljci iz Srbije, i da su nekom zaobilaznom stazom desno od ceste poveli prema mostu na Uni one od izbeglica koji su hteli da pođu sa njima. Postoji, kažu, neka staza, koja ide kroz dosta močvaran teren, a tom stazom se može doći do mosta a da se ne izlazi u Dvor na Uni. Dobrovoljci poznaju teren, a ove izbeglice koje su otišle sa njima su ostavile i traktore i aute i sve i otišli peške prema mostu samo da se što pre nađu na drugoj obali Une. Dok je on to objašnjavao, iz pravca Dvora začu se jaka puščana vatra, ali ne potraja dugo, jedno desetak minuta, pa se utiša. Mi pomislismo da su ih Hrvati primetili pa otvorili vatru, ali nam beše čudno da se iz centra grada mogla videti staza udaljena par kilometara. Upravo, sve nam to beše čudno, i kako ona paljba iznenada otpoče i ubrzo se utiša, pa opet zavlada mir. Onaj dečko uđe u kola da malo odspava, a ja i moj rođak ostasmo napolju. On primeti da mi je majica na leđima pocepana na par mesta (pocepala se dok smo kroz neko trnje i kupine bežali tog dana ispred muslimanskih vojnika koji su pucali na nas, prilikom napada na izbegličku kolonu) pa opet poče: “El’ ti ovo rasparala majicu jedna od ovih dviju unutra, a? Bogme vidim ja, svašta se tu radilo! A što ti pušti ovoga unutra?” “Jo muči, molim te, nije mi do šale!” Dođoše i “Karadžić” i Milić, pa ovaj prvi uđe u auto da spava, a Milić ode u onu kuću pored ceste. O onoj pucnjavi u Dvoru ništa nisu znali reći. Nije prošlo ni 15 minuta, kad se iza nas, podaleko, takođe začu pucnjava, koja potraja malo duže, pa prestade. Ali ova pucnjava iza nas se razjasnila – stiže jedan naš vojnik sav zadihan i reče da je iza, par kilometara, muslimanska vojska opkolila jedan deo izbegličke kolone, pa je veče prekinulo okršaj i tako su zanoćili jedni i drugi, a on iskoristio noć da se izvuče iz obruča, ali nabasao na muslimansku stražu – on reče da je ta straža dosta blizu – pa su se puškarali po mraku i on uspeo da se provuče. Eto za me drugog udara: moji su, verovatno, u muslimanskom obruču, ako su uopšte živi… Odagnam ovu misao. Naiđe jedan naš oficir i naredi narodu da sklone vozila ukraj ceste, ali ne reče zašto. Tako i Pero pomeri svoja kola desno pored puta, pa nastavi da spava. Ja se ogrnuh nekakvim ćebetom i sa mojim rođakom nastavim da “šetam” cestom, znajući da sad ispred nas imamo hrvatsku, a iza muslimansku vojsku – doduše, iza muslimanske vojske bila je druga izbeglička kolona, pa opet muslimanska vojska, pa opet izbeglice – cela cesta “išarana” izbeglicama i muslimanskom vojskom. Da će sutra biti svašta, u to nije moglo biti sumnje. Samim tim ova tišina noći bila je zloslutnija. Naiđemo na cesti na nekog starca koga su zvali Đed Krst. Starac preko 90 godina, za vreme Drugog svetskog rata bio u nemačkom zarobljeništvu u Austriji. Otac mu je kao srpski dobrovoljac ostao smrznut negde u Albaniji u Prvom svetskom ratu, a majka poginula od italijanske granate u Drugom svetskom ratu. Starac sedi pored nečije traktorske prikolice, i mi mu se javimo, a još tu beše naroda. Poče Đed da priča: “E, dika” – to mu beše uzrečica – “ja leža’ pod prikol'com, na prikol'cu pade granata, a meni ništa!” Ja se začudih šta on to priča, a znam da je uvek razumno pričao i da se sećao svake pojedinosti iz svoga dugog života, svakog imena, i ne samo toga, nego je pamtio i što su mu njegovi stari pričali, imao sam prilike da ga slušam, živa knjiga. Šta je ovo sad? Rekoše mi da je danas, za vreme napada muslimanske vojske na izbegličku kolonu, starac bio na cesti pod traktorskom prikolicom, a okolo se pucalo, pa kako je došlo i do bacanja bombi između naših i muslimanskih vojnika, a uz to su muslimanske snage tukle i minobacačima, valjda je negde blizu njega pala bomba ili granata, a njemu se to učinilo da je palo na prikolicu, a on ostao živ. “Prebacuje ga malo, ne treba mu zamjeriti!” Moj rođak, koji ga je dobro znao, reče mu: “Đede, ima ‘vamo dolje jedna kuća, ‘ajde unutra pa zeru odspavaj!” Diže se Đed, prebaci nešto stvari uredno zamotanih u šatorsko krilo preko ramena, i krenu prema kući, ali najednom reče: “Ljubo, ‘esi l’ ti zatvor'la ovce?” Pa poče ustima praviti nekakav karakterističan zvuk kojim je nekad tjerao ovce (jer je držao ovce sve do “Oluje”). Očigledno da je Đeda, usled svih napora poslednjih dana, stvarno počelo malko “prebacivati”. (On je te iste, 1995. godine, u decembru, i umro u Beogradu gde je bio u izbeglištvu). Ne prođe mnogo vremena, kad naiđoše neka dvojica-trojica naših, naoružani, među kojima prepoznam nekoga B.K. koji je izbegao iz Karlovca. Ovo društvo je, po svemu sudeći, negde u selu nabasalo na rakiju ili nešto slično, jer bejahu prilično “veseli”. B.K. poče da pravi “ratni plan”, zaplićući jezikom i pokazujući rukama: “Razumeš” – njegova uzrečica – “mi moramo ođe organizovati odbranu, treba iskopati rov odavde pa tamo, jer napred su ustaše i sa ove strane, a otud idu Turci, pa ako se mi ođe utvrdimo, onda…” itd., sve on to “uredi” na rečima, pa ode u onu istu kuću u koju je otišao i Đed Krst da spava. Budući da se i meni jako spavalo, vratim se sa mojim rođakom do one velike kuće gde je bio Škljocin auto, oprostim se s rođakom i uđem u kuću da malo odspavam. Kuća je bila puna naroda, ali se nekako namestih u hodniku i zaspim. Kad, najednom, probudi me silna huka i tutanj, rekao bi da zemlja drhti. Izađem napolje, i vidim naša dva tenka gde prolaze cestom prema Dvoru na Uni, skoro pored same kuće. Vratim se da spavam, ali opet se začu silna buka, i prođe još jedan tenk u istom pravcu. “Kakva je ovo noćas promenada tenkova” reče neko pored mene. I upravo kad sam, onako umoran, opet zaspao, kad me probudi paklena pucnjava, valjda iz svih mogućih vrsta oružja, iz smera Dvora na Uni. Napolju je još bila duboka noć. Ova pucnjava nikako nije prestajala, i sav narod se razbudio i pitao se šta je sad ovo. A to je bio počeo napad naših iz pravca Novog, preko mosta na Uni, radi potiskivanja hrvatskih snaga iz Dvora na Uni i oslobađanja ove jedine komunikacije za prolaz izbegličke kolone, počela je borba koja je trajala ceo 8. avgust i do ranih jutarnjih sati 9. avgusta. (Kasnije, u izbeglištvu, saznao sam sve pojedinosti koje su prethodile ovom napadu naših: Nakon ulaska jednog dela HV u centar Dvora na Uni, predveče 7. avgusta, obustavljen je prolaz izbegličke kolone kroz Dvor, i tad smo i mi bili zaustavljeni na par kilometara ispred Dvora. Sa druge strane Une, u Novom, bio je naš general Mile Novaković koji nije znao da su Hrvati ušli u Dvor, pa mu je bilo čudno kako niko više od izbeglica ne prelazi most. Zato je uzeo sa sobom dvanaestak svojih pratioca i sa njima prešao preko mosta iz Novog u Dvor, gde je u centru nabasao na hrvatske snage i došlo je do razmene vatre. To je ona kratkotrajna pucnjava iz smera Dvora koju sam i ja bio čuo. General Novaković se vratio u Novi, a uto su i dobrovoljci iz Srbije preveli nešto izbeglica peške preko mosta, do koga su stigli zaobilaznim putem ne ulazeći u Dvor. Oni su generalu potvrdili da su desetine hiljada izbeglica nagomilate ispred Dvora i da je jedan deo njih i u nekoj vrsti okruženja od muslimanskih snaga. General Novaković je odlučio da krene u zauzimanje Dvora i deblokadu izbegličke kolone, i pošto mu Vojska RS nije dala nikakvu pomoć, okupio je oko sebe krajiške borce koji su se nalazili u Novom, a s njim je bilo i nešto arkanovaca, i 8. avgusta posle ponoći otpočeo je napad na hrvatske snage, koje su u međuvremenu bile blokirale i pristup mostu na Uni u Matijevićima. Napadu su se pridružili i delovi naše vojske na ulazu u Dvor, i tako su otpočele borbe 8. avgusta, kojima sam bio svedok, a raširile su se duž cele ceste Glina – Dvor na Uni.) Do 9. avgusta rano ujutro cela kolona je prešla preko mosta, koji je Vojska RS zatim minirala, kako sam čuo od onih koji su 9. avgusta ujutru još bili u Novom (ja sam već spavao u Banja Luci, prvi put mirno nakon četiri noći).

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.