Četnički pir morbidnog užasa

Četnički teror u Foči po svojim zverstvima nadmašio je najbolesniju ljudsku maštu. Naročito kad je riječ o masovim silovanjima u posebnim logorima gdje su se nad ženama i decom iživljavale bradate i pijane srpske patriote.

O tome šta se po Foči dešavalo, jedna od žrtava svjedočila je nekoliko godina docnije: „Crnogorac me na oči moga sedmogodišnjeg sina silovao, tada je moj sin dobio napad i ukočio se, a oči su mu bile otvorene. Crnogorac me je udario još jednom i rekao ’Turkinjo, nismo završili, sutra ću ponovo doći’. Iako sam bila sva u modricama, pritrčala sam mom sinu koji je bio bez svijesti, umivala ga i jezik mu izvadila van da se ne bi ugušio, mada sam tada mislila da je mrtav. Odjednom je trepnuo i počeo da povraća, okrenula sam ga na stomak, ne mogu vam to više opisati, to je bio užas, moj najteži dan u životu…

Tjeranje logoraša da pasu travu

Kada su stigli sa drugog područja sela sa Bošnjacima, doveli su i grupu ljudi koji su bili tako isprebijani da su se teško kretali, a glave su im bile krvave od udaraca. Dok još nisu stigli na lice mjesta, sa udaljenosti su pitali njihove iz grupe, da li ima neko od njihovih da je ranjen ili ubijen. Naredba im je glasila da, ukoliko ima, sve redom ljude, žene i djecu u selu poubijaju.

U kuću su doveli Sulejmana Hadžića sa grupom žena i djece i tu su ih njihovi vojnici držali do četiri sata popodne. Pošto niko od njihovih nije bio povrijeđen ni ubijen, oslobodili su ih i rekli su im da su bili planirali da ih sve u kući poubijaju. Na livadi su bile dvije grupe iz dva dijela sela – 42 Bošnjaka. Tu na livadi su izdvojili deset Bošnjaka i postrojili ih jednog uz drugog. Od njihovog glavnokomandujućeg naredba je glasila da će ih sve poubijati. To su kasnije i uradili. Kad smo se rastali, oni su odvedeni u drugom pravcu, u jednu srpsku kuću i tu su ih sve pobili. Nas ostale, 32 Bošnjaka, odveli su do Broda i autobusom nas prevezli u logor Foča.

Dok smo bili na livadi svi skupa u toj grupi od deset predviđenih za ubistva, izdvojen je moj najbliži komšija Hadžimusić Saud koji je po naredbi morao da legne, a onda su ga automatom udarali po kičmi. Posle moga komšije na red smo dolazili mi, da nas prvo dočekaju sa psovkama i riječima pogrdnim. Posle toga su nam izdali komande da legnemo potrbuške, i naredba je glasila da svi pasemo travu, i kad u usta dosta trave stavimo, izdaju komandu da se dignemo, i da gledaju kako travu jedemo, tako je bilo tri puta dok nismo krenuli za KPD Foča.

Pored službe srpskog obezbjeđenja, svu vlast, neko vrijeme, su imali komande Belih orlova, tako da su nas prilikom prihvata u KPD smjestili u dvije samice u kojima je bilo nemoguće leći zbog tijesnog prostora. U toku boravka u samici izvođeni su pojedini ljudi u druge prostorije, obično po dvojica, i tamo su im izdavali naredbu da jedan drugog koliko mogu tuku, a oni bi uživali. (Broj dosijea: 348; Logor: KPD; Općina: Foča)

Gašenje cigareta na logorašima

Prvi konvoj iz Foče je krenuo 2.7.1992. godine i tada su otišla dva autobusa. Tek tada smo vidjeli ženu od Slobodana Matovića koja nam je rekla da stvari iz naših kuća ostavimo kod nje na čuvanje, dok se mi ne vratimo, a to je navodno trebalo biti za par mjeseci, kada se sve smiri. Inače, ta nam žena dok smo boravili u toj kući, ništa nikad nije pomagala. Mi tada, sa tim konvojem, nismo otišli. Vratili smo se. Ali od tada nam je bilo još gore nego ranije. Od jula do avgusta, kada smo otišli, bilo je nepodnošljivo i užasno. Mislim da sam tada dobila slom živaca…

Jednu noć sam uspjela pobjeći u jetrvinu kuću, koja je bila nedaleko odatle. Tada me je izdala jedna naša žena, muslimanaka, i ona ih je dovela do kuće moje jetrve. Prezivala se isto kao i ja, a zvala se Ajša, a dobro sam je poznavala i od ranije. Da bi sebe zaštitila, ona ih je dovela do mene. Možda je morala, ne znam… Sa nama je bio samo jedan čovjek, ćorav, koji nas je čuvao. Ajša ih je dovela tačno pred vrata kuće. Tada su me htjeli ubiti. Htjeli su me svezati za dva auta i razapeti. Tu su bili i Žiko i Jasko. Otvorili su auto u kome se čula glasna muzika. Bili su jako pijani… Vani su se čuli povici i psovke. Tražili su nas i urlali.

To veče me nisu našli i ja sam tu ostala. Međutim, sutradan se i sama Jovanka uplašila i rekla mi je da joj je žao ali da ću morati ići jer će i nju ubiti. Ja sam joj se zahvalila i ponovo se sa djetetom vratila kući. I onda su oni došli kod mene, njih četvorica. Plašila sam se za dijete da ga neće ubiti. Tako su me tukli i dirali da je to bilo nepodnošljivo. Od te večeri su dolazili stalno i iživljavali se na meni. Radili su sa mnom šta su htjeli. Psovali su me i šutali… Evo i sada imam ožiljke od cigareta i njihovog iživljavanja. (Broj dosjea: 1483; Logor: Kuća Slobodana Matovića; Općina: Foča)

Otvaranje mjesta za masovno silovanje

Sve su nas rasporedili po sobama. Pošto sam cijele noći bila sa Duškom Dubljevićem, nisam mogla znati šta se dešava u drugim sobama. Ujutro, kada me je Duško pustio, odmah me je preuzeo Kontić zvani „Konta“.Onda je došao „Žaga“ i odvezao nas u Miljevinu. Sa mnom su bile još tri djevojke: DŽ.B, E.B i A.K (koja je bila dovedena iz Kalinovika). „Žaga“ nam je rekao da će nas suočiti sa novinarkom, ali ako budemo lagale da će nas prikovati za splav i pustiti niz Drinu.

Doveo nas je u Miljevinu pred jednu kafanu. Uveli su nas i dali nam da jedemo. Mene su odredili da sjedim poredPere Eleza (nisam znala ko je on, ali sam čula da ga tako zovu). Govorio mi je da jedem, a ja sam bila napola mrtva od straha i od svega što mi se dešavalo. Jedan od njih je rekao: „Izvedite je tamo da je ubijemo, zar ne vidite da je gotova“. Odatle nas je Miško Savić (Crnogorac iz Pljevalja) odveo u kuću Nusreta Karamana. Kad smo tamo došli izašao je „Žaga“ i izveo R.K i A. Doveo nas je na sprat da počistimo sobu gdje ćemo spavati. Mi smo pospremile i stavile spužve. Kasnije dolazi četnik Nikola Brčić-Rođo i odvodi me u jednu sobu i siluje me.

Kad je on završio sa mnom natjerali su nas da siđemo u prizemlje. Tu smo zatekli J. iz Kalinovika, koju je za sebe držao Neđo Samardžić. On je bio iz Bileće, ali je pred rat bio u KPD-u. Kad je rat počeo, pustili su ga i otišao je u četnike. U kući Nusreta Karamana bilo je 8-9 djevojka. Neđo Samardžić je kasnije odveo J. u neki stan u Miljevini. Nas je bilo prvo četiri djevojke. Onda su doveli J.G, pa L.Č, A.S (iz Miljevine) i A.B (12 godina). A.B. su izdvojili kada su poveli sve žene i djecu iz Miljevine. Tada je Pero naredio Draganu Stankoviću da nju dovede u kuću. Cilj Pere Eleza je bio da prvi siluje sve djevojke… (Broj dosjea: 1803; Logor: Partizan – kuća Nusreta Karamana; Općina: Foča)

Seksualno zlostavljanje pred djecom

Noć, 24. Juna 1992. godine. Bilo je 12.30 sati. Djeca su spavala, a ja sam bila budna. Odjednom sam čula da neko lupa na vrata. Od straha sam zanijemila, mislila sam da će mi srce iskočiti. Čula sam kako me muški glas doziva i govori: “Balijko, otvori, neću ti ništa!“. Pošto sam i dalje šutila, začuše se rafali. Stakla su počela padati po djeci. Probudili su se. Strah, plač… Stavila sam ih pod kuhinjski sto, zatrpala jastucima i jorganima, a ja sam legla na pod. Rafali i pucnjava po kući je trajala i dalje. Nazvala sam Gorana Mitrašinovića. Njegov otac mi je rekao da je on na straži kod moje kuće i da se ništa ne bojim. Poslije nekog vremena čula sam kako neko viče: “Milane, šta radiš?“. I opsova nešto. Pucnjava se stiša i sve utihnu. Kada sam izvadila djecu ispod stola nisu glasa davali, bili su mokri i znoj je curio iz njih. Da su još malo ostali pod stolom, ugušili bi se.

Naredni, 25. jun bio je najcrnji dan. Crnogorac me na oči moga sedmogodišnjeg sina silovao, tada je moj sin dobio napad i ukočio se, a oči su mu bile otvorene. Crnogorac me je udario još jednom i rekao „Turkinjo, nismo završili, sutra ću ponovo doći“. Iako sam bila sva u modricama, pritrčala sam mom sinu koji je bio bez svijesti, umivala ga i jezik mu izvadila van da se ne bi udušio, mada sam tada mislila da je mrtav. Odjednom je trepnuo i počeo da povraća, okrenula sam ga na stomak, ne mogu vam to više opisati, to je bio užas, moj najteži dan u životu. Drugo dvoje djece su plakala i tresla se. Tu noć sam pomišljala da ubijem i njih i sebe ali nisam smislila način… (Broj dosjea: 3887; Logor: Čohodar Mahala; Općina: Foča)

Seksualno zlostavljanje maloljetnica

Psovali su, derali se, vrištali, pjevali četničke pjesme koje nikad do tada nisam čula… Proveli su nas kroz naše selo. Kuće su već bile spaljene i gorjele su. Mi smo išli i šutili. Psovali su nam majku. Govorili su: “Gdje vam je Alija? Što vam on ne pomogne? Jebo vam on majku! Balije…“ Do tada nisam ni znala za tu riječ “balija”.

Dotjerali su nas do Mješaja na asfaltnu cestu koja vodi prema Tjentištu. Tamo je bilo puno vojnika. Pretežno su to bile komšije iz Mješaja. Tu je sjedio Gojko Filipović, a do njega ostali četnici. Smijali su nam se… Mene su uveli u drugi dio barake. Tu ulazi jedan stariji četnik (40-50 godina) i baca me na krevet. Strgao je odjeću i veš sa mene. Govorio mi je: “Ne boj se! Neće ti biti ništa! Samo ću ja biti sa tobom“. Međutim, u međuvremenu se napravio red četnika ispred vrata. Ne znam koliko ih je bilo, ali sam brojala do deset i dalje nisam mogla. Dok se to sve dešavalo ja sam čula kako se napolju dere moj amidžić, kako je zapomagao i kako su ga tukli… onda sam čula pucanj i viku: “Pobježe balija!“ Znala sam istog trenutka da su ga ubili.

Dok sam bila u baraci, čula sam veliku pucnjavu i mislila sam da ubijaju jedno po jedno dijete i da ih bacaju u Drinu.  Mene su izmrcvarili. Tu sam ostala 3-4 sata, dok su se oni iživljavali na meni dok im je bilo dosta silovanja. Ja nisam mogla da ustanem ni da se obučem. Došli su i naredili mi da se obučem i da idem u autobus, koji je skoro krenuo sa ostalima. Izvela su me dvojica i ja sam nekako došla do autobusa. Tamo su bili svi ostali osim male E. Njena majka je stajala pred autobusom, plakala i molila da joj vrate dijete. Ona je imala 15-16 godina. Kasnije su je doveli u autobus… (Broj dosjea: 1803; Logor: Barake-Buk bijela; Općina: Foča)

Ubijanje hladnim oružjem

Odmah početkom agresije na BiH pokušao sam da se spasim sa svojom porodicom i, bježeći prema Goraždu, 26. juna 1992. godine, u Ustikolini su nas uhvatili četnici i odveli u logor u Foču. Tamo smo zatvoreni u jedan hangar, u koji je stalno pristizalo civilno stanovništvo iz Foče, koje su četnici hvatali po šumama. Nakon pljačkanja svega što su uspjeli naći kod zarobljenih, postrojili su nas i prozivali po nekom spisku. Izveli su osmericu starih ljudi iz Ustikoline i odmah ih pobili, rekavši ostalima da to čine zato što se njihovi sinovi nalaze u SDA. Čitajući spiskove i meni se rekli da se izdvojim u stranu. Pozvali su nekakvog dugokosog mladog četnika da me čuva, koji mi je prilikom pretresa našao hamajliju. Naredio mi je da je pojedem. Nakon toga odveli su me u jedan hangar, pa onda skupa sa četrnaestogodišnjim sinom u samicu.

Ostao sam u samici i više ništa nisam znao o sudbini svoje porodice. Poslije tri dana provedenih u samici, prebačen sam u „popularnu“ sobu „šesnaestorku“, u koju je svaki četnik mogao ući u svako doba noći i dana da ispituje i maltretira zatvorenike. Za dan-dva u tu sobu doveli su 77 muškaraca, tako da su po dvojica ležala u jednom krevetu. Navečer su ih odvodili na ispitivanja o posjedovanju oružja, odakle su se samo rijetki vraćali. Od njih 77, samo ih je dvanaest preživjelo, dok se ostalima gubi svaki trag…

Najveći zločin se desio u septembru 1992. godine kada su četnici doveli sa planine Zelengore oko 20 djevojaka i mlađih žena. Tu su ih na moje oči seksualno zlostavljali. Mene su tada svezali za volan i to sam morao gledati na daljini od desetak metara. Tada sam mislio da neću ostati živ. Tu su se redali nad tim polumrtvim ženama. To je bilo užasno gledati. One se jadne nisu žive javljale. Taj prizor nikada neću zaboraviti, to iživljavanje nad nedužnim djevojkama i ženama. To su uradili mahom Hercegovci. Bilo ih je na stotine. Lično sam gledao i završni čin kada su ih poklali, a potom na to mjesto bacali granate… (Broj dosjea: 480; Logor: KPD; Općina: Foča)

Autor: Redakcija Elektronskih Novina

Izvor: E-Novine.com