Slavica je radila na prijemu pacijenata koji su oboleli od korone. Tu se i inficirala. Nije štedela sebe, požrtvovano je obavljala svoj posao, koji je mnogo volela. Sredinom jula osetila je slabost, ubrzo je preminula. Ostavila nas je u suzama, ali ponosimo se jer je ona sjenička heroina – ovako za Informer govori Goran Gujanica iz Sjenice, suprug medicinske sestre Slavice Gujanice (49), koja je posthumno odlikovana zbog izuzetnih zasluga i dela ličnog herojstva u lečenju i zaštiti stanovništva Srbije.
Tokom juna i jula u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu nastao je haos jer je broj obolelih od korona virusa svakodnevno rastao, a medicinsko osoblje radilo je bez prestanka, odmora i pauze. U skafanderima, na temperaturi od preko 35 stepeni, Slavica i njene kolege primale su pacijente u Domu zdravlja u Sjenici. Kući gotovo da nije ni išla, maksimalno se posvetila svom pozivu i sugrađanima koji su se borili za svoje živote.
– Tih dana je gotovo nismo ni viđali. Radila je od jutra do mraka, a nekada ni uveče nije dolazila kući jer je pratila pacijente koji su transportovani do većih zdravstvenih ustanova. Nedostajala je sinovima i meni, ali smo znali da je posao ispunjava i da je bilo preče da bude u bolnici sa pacijentima nego sa nama kod kuće – priča Goran, i dodaje da je Slavica pomagala i svojim komšijama kojima je u njihovim kućama uključivala terapiju.
Nakon jedne višesatne smene, Slavica se kolegama požalila na bolove u grudnom košu i povišenu temperaturu. Primila je infuziju i nestrpljivo je čekala da se vrati na posao.
– Ipak, stigao je pozitivan rezultat i nije mogla više da radi. Sve vreme dok se lečila govorila je da želi da ozdravi što pre jer je čekaju pacijenti. Nije htela sebi ni nama da prizna da se sve gore oseća, ubeđivala nas je da joj je bolje i da će potpuno ozdraviti. Ali… njeno stanje bilo je sve gore, teško je disala, gubila se… – s tugom u glasu seća se Goran poslednjih dana života svoje supruge.
On kaže da je Slavica bila veliki borac, ali je ova borba bila preteška.
– Borila se do poslednje sekunde svog života jer je želela da ustane iz kreveta, da ozdravi i da ponovo obuče svoju belu uniformu. Sećam se kada mi je rekla: “Gorane, ja moram da ozdravim, vidiš li šta se dešava, pacijenata je sve više, a mnogo mojih kolega se razbolelo, nema narod ko da leči” – prenosi Goran poslednje reči svoje žene.
Nekoliko sati nakon te rečenice hitno je prevezena u novopazarsku bolnicu, a zatim opet za Sjenicu. Onda je transportovana za Užice i tokom tog poslednjeg putovanja je preminula.
telegraf.rs
