Postoje pisani tragovi o tome da se Bratislav Braca Petković bavio i režijom kao i dramskim pisanjem. O tome najviše svedoče njegovi intervjui iz kojih možemo saznati da je daleke 1972. režirao Šilerove Razbojnike u BDP-u na način koji su sami Nemci usvojili tek mnogo kasnije. Ovo samohvalisanje tipično je za ljude koji su odavno prestali da se bave svojim poslom, slično Ljubiši Ristiću, kome se Petković inače divi. Takođe, reciklaža starih projekata ide tome u prilog. Na jednom mestu, Petković se hvali da po njegovom dramskom tekstu Gran pri sada Dinko Tucaković režira dokumentarac. Generalno, kada je u pitanju pozorišni svet i moderna umetnost u Srbiji, tu Petković ima samo reči osude i pogrde. Po njemu, pozorištem “već pola veka vladaju svete krave koje sve drže pod svojom šapom. Dele nagrade, novac, putuju po svetu. Od egzekutora začas se pretvore u žrtve, a žrtve smo svi mi: srpska kultura, srpsko pozorište.”
Ovde Petković progovara iz pozicije žrtve ili bar nekog ko je bio onemogućen da se realizuje u polju savremene kulture. Međutim, na pitanje šta je to najgore u srpskom pozorištu, Petković se ipak opredeljuje za predstavuZoran Đinđić u režiji Olivera Frljića, koju veoma stručno komentariše ovako: “Najgora vrsta pozorišnog otpada, diletantska u svakom pogledu. To je daleko od dobrog pozorišta, a sve to još i za državne pare. Svaki bi građanin za čin pljuvanja i povraćanja po zastavi na ulici bio odmah uhapšen. U Americi bi za takav čin odležao robiju, a s obzirom da je to kod nas urađeno u pozorištu, to se proglašava umetničkim činom.“ Nakon ovog ispada gneva, Petković zaključuje da “srpska kultura svakako ima budućnost” i da “umetnost mora da bude patriotska”. Ovakav komentar, budući da se radi o čoveku umetničkog senzibiliteta, navodi na pomisao da budući ministar mora da ima i odgovor na to šta je to patriotska umetnost. Ipak, u njegovim intervjuima ostajemo uskraćeni za te informacije. U zamenu dobijamo najrazličitije vidove neke vrste predačke mistike, koju Petković ispoveda medijima. Oslonac na pretke i “zapise u duši”, ma šta oni značili, Petković uzima kao supstituente za ekonomiju i projekt menadžment u kulturi, a herojski patos kao gorivo srpskog vozila budućnosti.
Možda pravi odgovor treba potražiti u Petkovićevoj “Modernoj garaži”, na čijoj se sceni izvode predstave ali i održavaju tribune. Jednom takvom tribinom je ove zime obeležen i Sveti Sava. Reč je o predstavljanju knjige ratnog zločinca Milana Lukića Ispovesti haškog sužnja, koju je 2011. objavila SRS. Budući ministar Petković ne samo da je ustupio prostor “Moderne garaže” već je pored Dejana Lučića, Olivere Miletović (Tv PalmaPlus), Milana Milinkovića (zagovornika iseljenja Srba s Kosova u Rusiju) i Ratibora Đurđevića (izdavača i glavnog promotera antisemitske literature u Srbiji) učestvovao i sam u tom panelu očigledne odbrane zločina u Višegradu. Milan Lukić je jedan od najvećih zločinaca rata u Bosni, osuđen na doživotnu robiju zbog odgovornosti za dve “žive lomače” u Pionirskoj ulici i naselju Bikavac, gde je spaljeno oko 140 žena, dece i staraca, za streljanja Bošnjaka na obali Drine i u fabrici “Varda”, kao i za ubistvo Hajre Korić. Zanimljivo je da budućem ministru Petkoviću nisu zasmetale ove činjenice o “književnom junaku” Lukiću. Naprotiv, možda je u njegovoj delatnosti prepoznao patriotski akt. Slično je o tome mislila i Vjerica Radeta iz SRS, koja je pred novinarima pravdala radikalski izdavački projekat upravo potrebom da se doprinese “istini” o ratu u Bosni. Milan Lukić kao paradigma srpskih zločina u proteklim ratovima predstavlja sponu između SRS i SNS, a proces evropeizacije naprednjaka morao bi ići u smeru osvešćivanja srpske odgovornosti za počinjene ratne zločine kao i za genocid u Srebrenici.
Pretpostavljam da su im njihovi evropski patroni poput Hermana van Rompeja jasno stavili do znanja da sa takvim bagažom ne mogu stići ni do Šida (gde su nekada često boravili). Stoga izbor Bratislava Brace Petkovića spada u antievropski potez par excellence koji SNS može dosta koštati, jer ministar kulture pored domaćih seljakanjamuzeja po mahalama, trebalo bi da ima i važnu ulogu u regionalnoj i evropskoj saradnji, međutim ovakav ideološki profil ukida svaku mogućnost da do nje ikada dođe. Za tako nešto nije dovoljno u državnom performansu sahrane patrijarha Pavla videti čin prepoznavanja vrline pred kojim je “zanemela Evropa”, kako tvrdi Petković meditirajući nad budućnošću srpske kulture. Za to je potreban iskorak iz autoviktimološkog narativa i stanja poricanja genocida, za šta SNS očigledno nema snage što se jasno vidi u izboru Bratislava Brace Petkovića.
(Peščanik)
kamo sreca da je zilkic bijo u tih 140 kojisu zapaljeni u VISEGRADU .danas nebismo imali ovoliku neslogu medju BOSNJACIMA