Prosječne cijene stanova novogradnje u prvoj polovini godine kretale su se u intervalu od 42. 693 dinara po m2 u Tutinu, do 345. 499 dinara u beogradskoj opštini Savski venac, pokazuju najnoviji podaci Zavoda za statistiku.
Prodaja stanova novogradnje registrovana je u 68 opština/gradova Republike Srbije. Površina prodatih novoizgrađenih stanova u proseku je iznosila 53 m2.
Pored Beogradskih opština, prosečna cena preko sto hiljada dinara obračunata je u Novom Sadu, Gornjem Milanovcu, Kragujevcu, Kraljevu, Novom Pazaru, Užicu, Čačku, Šapcu i Niškoj opštini Palilula, kao i u turističkim mestima Čajetini, Vrnjačkoj Banji i Sokobanji.
Pomenuti D.S. imao je govorio i ovo: kako su u Zagrebu tokom rata, da bi što više “istrenirali” stanovništvo, malo-malo pa svirali vazdušnu ili čak opštu opasnost, i to već u jesen 1991. godine. I on je, veli, odlazio u sklonište u početku (stanovao je u jednoj zgradi), pa kad je video da su sve to lažne uzbune, da po gradu ne padaju ni bombe ni granate – barem ne na početku rata; prvi projektil Vojska RSK uputila je u blizinu Zagreba u septembru 1993, u vreme agresije HV na Medački džep u Lici – nije više silazio (a žena mu, veli, jeste, redovno, i grdeći njega zašto i on ne silazi). A ispričao je još nešto vezano za period neposredno nakon “Oluje” 1995. godine. Sve ovo je ispričao kroz smeh. Kaže on, HV čitavih mesec dana nije verovala da su “četnici” stvarno pobegli za tako malo vremena, već su mislili da se kriju po šumama oko seoskih puteva. I kako je D.S. imao na Kordunu rođenog brata koji je živeo u Krajini celo vreme rata i u “Oluji” pobegao sa porodicom u Srbiju (bio i u Rumi dva dana a zatim se nastanio negde u Bačkoj; kasnije se vratio na Kordun), to D. par dana nakon završetka “Oluje” požuri iz Zagreba bratovljevoj kući u njegovo (i svoje) rodno selo. Selo pusto, ostalo dvoje-troje staraca. Bratovljeva kuća prazna. D. samo što sede na klupu ispred bratove kuće, kad eto ti, veli, grupe hrvatskih vojnika. Vide auto zagrebačkih tablica. Pitaju ga čiji je to auto, on kaže da je njegov. Upitaju ga i ko je on (mislim da su ga i legitimisali; vide da je iz Zagreba). Zatim: čija je to kuća? On im odgovori da je njegovog brata. Opet pitanje – gde je brat; odgovor – pobjegao. Pitaju ga kako se on usudio doći u ovo selo. Kaže im on da je to njegovo selo. Oni: a zar se ne boji “četnika”, kako sa zagrebačkim tablicama tako slobodno u “četničko” selo? On: nema ovdje “četnika”, ovo je njegovo rodno selo. A oni, veli, zavrteše glavama prema šumama po okolnim brdima: “Još njih tamo ima.” U tom su razgovoru i oni bili se kao malo opustili pa posedali unaokolo, sve mladi momci. Kad, veli D., nešto iza kuće njegova brata kao da zakrcka, zalupa. Nije ni on znao šta je. A oni, veli, brže-bolje zgrabiše puške koje su bili odložili i zaokružiše oko kuće da opkole to nešto, misleći, možda, da se nije prikrao iz šume kakav zaostali ogladneli “četnik” kući pa ga oni iznenadili i sad hoće da iskoristi momenat dok su oni odložili oružje da umakne na obližnji put (koji je sa svih strana zaklonjen ljeskovim drvetom, kako je opisivao D., i stvarno vodi gore u neke šume). Nije, ponavljam, ni on bio siguran šta je, uglavnom se čuje gde se nešto miče. Kad su oni po svim vojničkim pravilima zaobišli kuću i napravili kao mali obruč – kad tamo, jeste neko gladan, samo nije četnik: D-om bratu ostalo tamo u nekakvom malom svinjcu jedno krmče, zatvoreno, gladno i žedno, pa gurka njuškom u vrata, prevrće prazno korito, i tako napravilo buku. Ovo je D. nama pričao kroz smeh, mada je priznavao da je u jednom momentu i sam bio u nedoumici šta bi to moglo biti iza kuće. Ipak je to bilo tek par dana nakon što su mještani sela (njegovog rodnog sela) pobjegli, uključujući i njegovog brata.
Dvadeset prvog ovog meseca navršilo se 28 punih godina od zločina na koranskom mostu u Karlovcu koji su hrvatske paravojne snage počinile nad 13 rezervista JNA sa područja Korduna. Ja sam u to vreme, kao dete, upravo bio nastavio školovanje u Vojniću nakon napuštanja Karlovca mesec dana ranije, i već sam bio dovoljno odrastao “klipan” i mogu veoma dobro da se setim tog vremena. Taj krvavi događaj je tada odjeknuo kao bomba na Kordunu i skoro o ničemu drugome se nije govorilo do o tome, pa i među đacima. Među ubijenima mnogi su imali rodbinu, prijatelje, suseljane, poznanike… Taj zločin nad nenaoružanim rezervistima nije se dogodio na Koranskom mostu kojim se u Karlovac ulazi iz pravca Turnja (mada sam ja u to vreme tako mislio) nego na onom drugom mostu na Korani što iz Mekušja vodi na Rakovac. Neću opisivati detalje tog zločina, o kojima sam najviše saznao preko staroga B.Mrkića, čiji je sin takođe bio među zarobljenim rezervistima ali se nekako, mada ranjen, uspeo spasiti skokom u Koranu. Mile Peurača, M.Lukač i još jedanaest njih nisu bili te sreće. Neću govoriti ni o sramoti hrvatskoga pravosuđa koje za ovaj zločin nikoga nije osudilo, mada je – forme radi – nekoliko puta pokretan postupak protiv Mihajla H. i na kraju opet nikome ništa. Nego, interesantna (uslovno rečeno interesantna, jer ovakav zločin ne može biti interesantan) je verzija ovog događaja koju sam čuo od jednog starijeg čovjeka, nekog D.S., Srbina rodom sa Korduna, koji se oženio jednom Hrvaticom iz zapadne Hercegovine i 1991, kad je izbio rat, ostao u Zagrebu (već tada je bio stariji čovek; on je živ i danas a žena mu je umrla pre 10 pa i više godina). On se sa mojim tatom i ujakom poznavao od pre rata. Pre par godina, kada sam bio u Hrvatskoj, nađem se sa D.S. (tada već udovcem) u društvu, a tu se pridesio i moj ujak koji je takođe tada bio u Hrvatskoj nekim svojim poslovima. D.S. je inače po svom, da kažem, političkom opredjeljenju bio i ostao Jugosloven, komunista i veliki Titov poštovalac, a na rat u Hrvatskoj 1991-95., i pored niza zamjerki i kritika koje je upućivao (u razgovoru) na račun ondašnjih rukovodstava Srbije i Krajine, kao i krajiške vojske, ipak je gledao kao na rat koji je pokrenulo hrvatsko vrhovništvo i Tuđman a Srbi u Hrvatskoj odnosno Krajini, prinuđeni da prime nametnuti im rat, nisu se često puta i sami pridržavali pravila ratovanja – ovo je otprilike bilo rasuđivanje D.S. o ratu koji je on proveo u Zagrebu. Ovo rasuđivanje i nije bilo netačno, mada je sa strane D.S. bilo veoma naivno kada se čudio zašto Vojska Krajine nije zadržala kao svoju oznaku crvenu zvezdu petokraku (ovo je rekao preda mnom; ja sam mu na to mogao odgovoriti da u neku ruku jeste zadržala: do poslednjeg dana RSK, do “Oluje”, neki su naši “trećepozivci”, stražari po selima, nosili SMB uniforme JNA, sa sve titovkama i petokrakama; dabome, redovna Srpska vojska Krajine je imala maskirne uniforme i srpska nacionalna obilježja – ali kako je reč o starom čoveku, nisam mu ništa određeno odgovorio). Nije se on nimalo libio u tom našem razgovoru, vođenom pre nekoliko godina, da Tuđmanovu vlast nazove “ustaškom” pa čak i više od toga, da i tuđmanovsku i posttuđmanovsku Hrvatsku nazove “ustaškom državom” (mada je, kao što rekoh, celo vreme rata proveo u toj državi i živeo i danas živi – u popriličnoj starosti – u toj državi; i mada mu je žena bila Hrvatica iz kraja koji je u Drugom svjetskom ratu slovio kao jedno od glavnih ustaških uporišta). I tada ovaj starac (to je jedan gospodin koji govori književno sa čisto hrvatskim naglaskom, živeći tolike godine u Zagrebu) napomenu i pokolj na Koranskom mostu i sramno suđenje Mihajlu H. kao još jedan dokaz da hrvatska država i nakon Tuđmana nastavlja Tuđmanovim putem – ovo je moja slobodna interpretacija starčevih reči; smisao je taj. Na to prihvati reč moj ujak i reče otprilike ovo: “Da! Tolike ljude, nenaoružane, poubijati, poklati, likvidirati, i na kraju: nije kriv!” (U vreme kad se ovaj zločin 1991. desio, moj ujak je, kao i moj tata, bio u krajiškoj TO na položajima prema karlovačkoj okolini, mada nisu bili na istom položaju; tata je bio prema Skakavcu i tom kraju, a ujak bliže Korani.) A kad ujak reče “izvući iz kamiona nenaoružane ljude pa ih ubijati” D.S. – koji se slagao da je to težak ratni zločin hrvatskih snaga; uostalom, on je u razgovoru prvi i načeo ovu nezahvalnu temu, kao što već rekoh – reče (ovo je sad ono što sam ja gore nazvao “interesantnom verzijom”) da to nije bilo tako. Ujak se (i ja s njim) malo začudi pa upita: “Kako nije?” “Ne, ne” reče starac pa ispriča ovakvu verziju (koju on Bog zna gde je čuo, ili nije čuo od nikog, nego mu se nešto u glavi od godina – uz dužno poštovanje prema starosti – pobrkalo; uglavnom, njegova verzija nimalo ne oslobađa hrvatske snage krivice niti umanjuje zločin): Ti su vojnici bili u karlovačkoj kasarni – ne reče kojoj – pa su odlučili da se malo prošetaju gradom (!) ne sluteći zlo i bez namere da ikog provociraju, ali su ih u nekom kafiću (!) onako nenaoružane pohvatali hrvatski MUP-ovci pa ih odveli na pomenuti most i tamo se odigrala krvava drama. Ja, ne želeći da sa čovekom znatno starijim od mene, uz to kulturnim gospodinom, ne htedoh opet da mu protivurečim, ali napravim izraz lica koji je značio “neće biti da je tako bilo”, dok moj ujak nešto slično i izjavi, ali starac osta uporan: “Je, je!” tj. jeste, bilo je tako kao što on priča. Naravno, i po toj njegovoj verziji počinjen je težak zločin, i on ga je tako i okarakterisao, ali njegovu verziju demantuju priče svih glavnih aktera ovog događaja i sa naše i sa hrvatske strane, a sve i da nije priče tih aktera (jedan od njih je i sin B.Mrkića), demantuje ga činjenično stanje u Karlovcu krajem septembra 1991. godine. Po D., oni izlaze iz kasarne da “malo prošetaju gradom” – a to je period kad su sve karlovačke kasarne blokirane sa svih strana i kad vojnik JNA ni nosa iz kasarne nije mogao pomoliti a kamoli da odlazi u kafić. Naravno, rubne kasarne u Mekušju i Kamenskom nisu bile potpuno blokirane jer su se delimično naslanjale na srpska sela, ali je prilaz iz smera tih kasarni prema gradu takođe bio posednut hrvatskim snagama; doduše, do oružanih okršaja nije dolazilo. Pa sve i da uzmemo i da nije bilo blokadi kasarni u gradu, treba zamisliti grupu od petnaestak rezervista JNA – jer ovo nisu bili vojnici na odsluženju vojnog roka – koja bi tako hladnokrvno šetala kroz Karlovac (u ratno vreme!) i ušla u kafić tako, “u čoporu”, sa sve uniformama JNA, dok ulicama vrve naoružani pripadnici svih mogućih hrvatskih paravojnih jedinica. Na prvom mestu, njihove starešine (JNA) ne bi im dozvolile jednu takvu “promenadu” po Karlovcu. Ali dobro, kako je starac bio uporan da je tako bilo, nije mu više ni moj ujak protivurečio. U svakom slučaju, kada se ovaj masakr dogodio, oružanih okršaja između hrvatskih snaga i JNA u Karlovcu još uvek nije bilo (u tome smo bili sva trojica saglasni). U stvari, većina kasarni bila je na putu da se preda bez borbe, sem gorepomenute dve koje su se svojim položajem naslanjale na položaje krajiške TO i, naravno, kasarne u Logorištu gde se uvelike pripremao teren za najkrvaviju bitku tokom celog ovog rata na Kordunu.