Piše: Ernesa Muhović
Već duže vreme gledam u belinu ovog papira. Gledam, čini mi se, trepnula nisam. Mislim da mi je u ocima osmeh i da slova sama od sebe padaju sa mojih usana na ovaj papir. On se smeje. Čujem njegov zvonki glas kako se sali, kako se smeje. Sa njim se prepliće dubok glas, koji ima toliko toga da kaže. Toliko lekcija, toliko knjiga, toliki intelekt. Usne mi se, kao zabranjeno, razvlače u poluosmeh, jer gledam u njega, koji će nas voditi, za čiji ću se skut držati, koji će nas učiti. Osećam kako nemam nikakvih briga, jer verujem. Verujem celim svojim bićem, do kostiju. Kroz glavu mi se prepliću slike njega, njegove prelepe žene, njegove dece, njih osmoro. Slike njegovih govora, njegovih mudrih reci, njegovog zalaganja za narod. Toliko sam se uživela u tu sliku, da i ne osećam da mi se lice grči, u pokušaju da se ne nasmejem, da se ne opustim.
Iz misli me trza oštar, nemio zvuk. Dženaza. Istog momenta oči mi se pune suzama, osmeh se pretvara u tanku ravnu liniju, a jedna suza pada na beli papir. Bila sam sigurna da sam toliko toga napisala, ali nisam. Nijedno slovo, nijednu reč. Sve sto sam imala, vrtlog reći, bio je samo u mojoj glavi. Kako da siđe, kada su usne tako jako stisnute?
Da li je istina da si otišao? Pružam ruku u pravcu prozora, kao da ću tako sve da zaustavim. Nemoj otići. To je sve o čemu razmišljam. Hodam u tom pravcu, ali svaki korak mi je sve tezi, kao da imam olovo u cipelama. Da li ćeš stvarno otići? Podižem pogled, čekam tvoju ruku da me uhvati. Nećeš me ostaviti samu, zar ne? Nećeš svoj narod ostaviti, zar ne? Tu si negde, među ljudima. Zar ne?
Zvuk se i dalje čuje. Zarivam lice u šake, pokušavam da se opirem, ali misli same dolaze. Nije ti vreme, ptico. Nije ti vreme da ti krila budu umorna. Nemoj da padneš, ptico. Tako lepo si letela. Tako lako i jednostavno. Trčim sve brze da zgrabim tu toplu ruku, da ne ode. Ali, ruke su ti ledene. Tvoje oči pune mudrosti nikada vise neće prelaziti po tvom narodu. Tvoje usne nikada se vise nasaliti neće. Bol mi razdire utrobu. Stiskam oči da ne placu, ali vrištim u sebi. Ne vidim dalje puta bez tebe. Nemoj mi pustiti ruku. Ja ne umem bez tebe da koracam. Vodi svu mladost, svu uzavrelu krv, koja tek treba da se usmeri.
Želimo još govora, još knjiga, još toliko toga imaš da kažeš! Zašto si pao? Zašto je tvoje srce stalo? Da li je i tebi bio dovoljan narod tvoj, porodica tvoja, kao sto si ti nama?
Spusta se tama, a ja sam sigurna da ću čuti tvoj glas: “Hej, pa to nije istina, kako bih mogao da odem?” I ne bi mogao, jer nisi dovoljno ostao, jer nas nisi dovoljno naučio, jer nisi rekao sve sto si želeo.
Nemoj ležati u grobu, u toj hladnoći. Ustani, dušo ovog naroda, nije ti vreme! U snove nam dolaziš i čujem tvoj glas, koji kaže “Nije lako, znam.” Nije! Nije lako. Svakim danom sve je teze. Teze, jer smo belu pticu spustili u grob. Pticu, koja je još mogla da leti.
Tvoj narod te čeka. Hoćeš li se pojaviti? Hoćemo li se sresti na pola puta? Kao da čujem da odgovaraš “Hoćemo”… Ali gde? Dokle ćemo čekati da te opet sretnemo i da se uhvatimo za skute tvoje i slušamo sve sto nam kažeš? Koliko će proći do toga? To niko od nas ne zna. Znamo samo, da ćemo jednog dana, na nekom drugom, boljem mestu, opet stajati i slušati tvoj govor, tvoj smeh i citati tvoje knjige. Tamo negde, gde si sad, ostavi mesta za nas. Ostavi mesta kraj sebe za narod svoj.