Slovo o Muftiji

1
7707

Piše: Aida Nuhambašić

Čudno je to, danima ne prestaje osećaj praznine.

Radim nešto, odem negde i samo me preseče misao – Preselio je, nije više među nama.
Danima ljudi objavljuju, stavljaju slike, citate, snimke. Danima traje neverica.

Nekome možda smeta, nekome se čini da je preterano, nekog iritira.
Verujte mi, niko to ne radi iz inata, niti da bi nekoga iritirao. Prosto je ljudima žao.
Toliko mnogo razgovora s narodom ovih dana, s ljudima koji uopšte nisu bili njegovi simpatizeri, s ljudima iz drugih stranaka, s ljudima Pravoslavne vere.
Toliko mnogo žãla kod svih, iskrenog, ljudskog, jer je otišao jedan od istinoljubivih, jedan od hrabrih, jedan od onih koji su bili Bedem i štit ovome narodu.
Znali smo da je tu, znali smo da ne da na nas, ma kojoj stranci pripadali, da ga je strah samo Uzvišenog.

Teško je izraziti rečima onaj osećaj praznine što više nije među nama.
A još teže izgleda svima pada to što tek sad uviđamo koliko smo ga uzimali zdravo za gotovo. Tu je, i dobro je.
I sad nije, i nije nam dobro.
Meni nije dobro, danima.
Naviru mi suze, iz čista mira.
Besmisleno je pominjati uopšte ili zamišljati koliki bol njegova porodica oseća.

Mislila sam ustvari da pišem o nečemu skroz drugom, o njegovim zaslugama, o emanetu koji je ostavio kroz institucije, o tome koliko nas je zadužio, koliko se borio;
Šta je sve postigao i dokle je stigao, a to je tek trun onoga što znamo. O projektima koje je vodio za dobrobit bošnjačkog naroda, sigurna sam, zna nekolicina ljudi koji su se, rame uz rame, s njim davali na tom putu, a o kojima blagog pojma nemamo.

Jednom mi je, na času konverzacije arapskog jezika rekao:
-Nisi u pravu, ali ti skidam kapu što te nije strah da izneseš svoje mišljenje, pa i po cijenu da se profesor naljuti.

Tad sam bila besna, sećam se toga, jako živo.
Besna na njega što je uvek on bio u pravu.
Ali jeste bio u pravu. I drago mi je što sam bila besna, i što sam imala prilike da stojim kao učenik pred njim, i da od njega uzimam znanje.

Ponosna sam kad iščitam toliko lepih reči o njemu, od ljudi širom Srbije. Narod ga je poštovao, iako toga nije bio svestan.
To se ne nameće. To se ne naređuje. To se zaslužuje. To se vidi.

Ostaćeš nam u srcima, Profesore naš.

 


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

1 komentar

  1. Baš istinski srčano i nadahnuto Aida, tako da svakoga ko pročita ovaj tekst mora da zastane pred njime i zapita se da li je baš toliko zasluga u kratkom vijeku trajanja rahmetlije ostalo i da će vrijema koje nailazi tek pokazati veličinu i snagu njegovih misli i djela koja su temelj za naš bošnjački narod na ovim vrletima. Ogromna šteta je napravljena i nama Bošnjanima i Sandžaku, Srbiji i Balkanu što je sa scene otišao veliki, ogromni, nadrastujući junak našega doba.
    Hvala Aida Nuhambašić, poeteso iz duše

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.