Produžen zimski raspust

2

Ministarstvo prosvjete odlučilo je danas da produži zimski raspust u osnovnim i srednjim školama u Srbiji u cilju prevencije širenja gripa među djecom i mladima, saopšteno je danas.

Kako se navodi, raspust će biti produžen do petka, 21. februara, odnosno prvi nastavni dan će biti ponedjeljak, 24. februar.

Odluka je donijeta imajući u vidu epidemiološke podatke nadležnih.

Direktor Zavoda za javno zdravlje u Novom Pazaru Šefadil Spahić juče je našem radiju izjavio da u ovom gradu i Tutinu nema potvrđenih slučajeva gripa, ali da je povećan broj oboljelih od respiratornih infekcija.

 


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

2 KOMENTARI

  1. Ali, ako i nismo bili direktno šikanirani, ipak je nova hrvatska vlast dovodila nas učenike srpske nacionalnosti u donekle podređen položaj, ne samo u vezi 7. januara, nego npr. i u vezi predmeta materinji jezik. Od školske 1990/91. godine on se zvao samo hrvatski (ono “ili srpski” je izbačeno), mada neke suštinske promjene nastavnog plana i programa nije bilo. Uostalom, i mi đaci Srbi smo i ranije taj predmet nazivali skraćeno – hrvatski, iz prostog razloga što nam je to bilo lakše izgovoriti nego: hrvatski ili srpski, kako se zvanično zvao do 1990. Međutim, ovakve naizgled sitnice su, ako ne kod nas srpske djece, a ono kod naših starijih stvarale sve veće nepoverenje u krajnje namere hrvatskih vlasti. A bilo je, van škole, nekih događanja koja su i kod nas djece stvarala takav osjećaj, možda ne ugroženosti, ali neke sumnje. Ograničiću se na ono što je direktno vezano za moju porodicu u Karlovcu i našu najbližu okolinu. Nekako početkom februara 1991. godine, kad je opšta atmosfera, posle prikazivanja filma o Špegelju i tajnom naoružavanju Hrvatske, bila postala prilično usijana, dogodi se u Karlovcu te jedno jutro više srpskih stanova osvanuše obeleženi nekakvim nacrtanim belim krstićima. To sam primetio na vratima, kod “špijuna”, stana očeve tetke (našeg “Teteca”) na Švarči, kad smo ja i moje sestre došli kod nje isto poslepodne, i možda nam to i ne bi izgledalo naročito značajno (pomislili bismo da su dečije žvrljotine) da sličan “beleg” nije bio i na vratima stana levo od njenog, a taj stan je bio neke Mice K., takođe Srpkinje, dok opet na nekim drugim vratima toga nije bilo. Docnije, istog dana uveče, saznali smo da je, takođe na Švarči, ali u sasvim drugoj zgradi, slično bio obeležen i stan nekog Matije M., prvoborca iz 1941. godine, Srbina takođe. Kasnije saznadosmo i za još neke, mada nisu bili označeni upravo svi srpski stanovi, ali stvar je bila u tome što su svi oni stanovi koji su imali ovo znamenje (kao okužene kuće u srednjem veku) bili srpski. Što se tiče moje porodice, mi smo imali kuću, i nije bila ničim vidnim obeležena, kao ni kuća moga ujaka, da li stoga što je kuće bilo teže “obeležavati” jer su tu ipak ulice – mada su oni koji su ovo radili to uradili noću – kojima uvek neko prolazi, ili iz nekog drugog razloga, to već ne mogu znati. Uglavnom, šta god ovo značilo, osećaj nesigurnosti kod Srba je pojačan, mada ne do kritične tačke. Pokušaj protesta Srba iz Karlovca i sa Korduna nešto kasnije je onemogućen od strane policije, kada je ceo grad skoro bio kao pod opsadnim stanjem, a kod kasarne “Petrova gora” je došlo skoro do tuče. Sećam se da se tog dana iz Karlovca u pravcu Turanjskih brda nije moglo nikako izaći, pravac pak na Dubovac i na Baniju bio je slobodan. Ali ni tada se ja nisam još nimalo plašio mada nisam voleo hrvatske “specijalce”, u trojkama, po ulicama. Pogotovo što se govorilo da su to mahom iz zatvora pušteni polukriminalci i Hrvati iz Hercegovine i iz Janjeva (tada sam prvi put čuo za to mjesto, iz usta Vasana K.) na Kosovu. Ali, naš ujak bio je paničar preko svake mjere. On je jednu veče, nekako u to isto vreme, došao kod nas i uporno zahtevao da mene, moje dve sestre i svoju ćerku prebaci na selo, kod svojih (i naše mame, naravno) roditelja, jer je bio načuo da će se te noći “nešto” zbiti. I skoro da je već predobio za tu ideju – da nas četvoro prebaci na selo – i mamu i čak i našeg inače dosta opreznog oca kad je o glasinama reč, ali mi djeca nismo hteli; moje sestre su išle ujutro u školu, a to je bila još uvek zima i sneg, a od đedove kuće do ceste je daleko (“ja ću doći po vas ako ništa ne bude” govorio je ujak, ne govoreći pak šta će to biti te noći), ja takođe nisam hteo da idem, i on konačno odusta, ali je posle nešto dugo u po glasa razgovarao sa tatom nasamo. Mi smo znali da je ujak paničar koji sve što čuje prima zdravo za gotovo – mada je u isto vreme imao razvijen smisao za humor, ali ovo je sve govorio sa krajnjom ozbiljnošću i bez namere da se šali. On je nama djeci (svojoj ćerci i nama troma) govorio tih dana – takođe u zbilji – da mi, ako bi eventualno netko ušao u naše učionice za vreme školskog sata (to je najlakše tad!) i naredio nam da se razvrstamo, iz bilo kog razloga, na Srbe i Hrvate (mada je u našim razredima bilo i nešto, ali zanemarivo, ostalih), uvek pređemo u grupu gde su Hrvati, i ako nas neko u školi, makar i od nastavnika, upita za nacionalnu pripadnost, uvek kažemo da smo Hrvati. Mi mu odgovorimo sa “ma daj, ko će nas za to pitati” a on ozbiljnim i odsečnim tonom: “Ja govorim!” (Te dve reči, tako odsečno izgovorene, kod njega su značile: ja znam šta govorim.) Ali onda mu nešto pade na um, stisnu zabrinuto usta, pa reče da “ne vredi”, da će nas po facama znati da smo Srbi, da nam face nisu “kranjske”. Meni to već beše dosadno, pa upitah Uju (nas troje smo ga zvali Ujo, što će reći ujak, jer drugog rođenog ujaka nismo imali) po čemu će – sve i da bude tako kao što on veli – poznati taj “neko” da smo Srbi. A ujak veli, skoro svadljivo, da će me poznati po “toj nepodšišanoj kosi, previše je” veli “crna!” Mi smo zaista sve četvero bili crnokosi, ali smo znali i čitav niz naših školskih drugova Hrvata koji su bili crnokosi, a opet bilo je i Srba plavih itd. ali ujak ne da nikako da on nije u pravu i glavni mu je argument: “Ja govorim!” Nego, uvek bi nas ili mama ili ujna “spasile” od njegovog daljeg savetovanja na temu “šta da učinimo ako neko…” itd. A da je ujak bio skoro sto posto uveren da će “nešto” biti, govori činjenica da je u to vreme, kad god bi nekud krenuo sa svojom “askonom”, unutra stavljao i nekakvu kuburu na rasklapanje koju mu je ne znam ko nabavio ili sastavio negde u leto ili jesen 1990, a koja je kad pukne gruvala kao top. No meni je čudno da mu je moj otac, “hodajuća enciklopedija”, čovek koji je slovio za trezvena u svakom pogledu, po pitanju toga da bi do “nečeg” moglo doći u školama skoro davao za pravo. Naravno, nije došlo do ničeg u školama, niko nas nije pitao zašto nam je kosa ove ili one boje, niti nam zagledao u face, niti preturao po našim imenima i prezimenima (pa i tu je bilo prezimena zajedničkih i Srbima i Hrvatima). Do kraja te školske godine 1990/91. postojao je samo odnos učitelj – učenik. Ali, i pored svega, ono o čemu sam govorio na početku, vezano za zimski raspust, mada je bila sitnica, nešto naizgled sitno, u isto vreme je bilo i simptomatično.

    0

    0
  2. U ono vreme kada sam ja bio đak u Karlovcu, poslednjih godina pred izbijanje rata 1991. godine, po prvi puta je 1989. godine državni praznik (znači i za nas učenike slobodan dan) u tadašnjoj još uvek SR Hrvatskoj bio i katolički Dan svih svetih ili Svisvete – 1. novembar, a sledeće (1990) godine poslednji put je u, tada već Republici Hrvatskoj, kao državni praznik važio i Dan republike odnosno 29. novembar. Đaci se, naravno, raduju svakom prazniku iz jednostavnog razloga što je najbitnije da se ne ide u školu. Izuzetak nije bila ni moja generacija. (Tek docnije, kao zreli ljudi, shvate koliko je u stvari bilo lepo đačko doba.) Pomenute godine 1990. i zimski raspust je po prvi put počeo u decembru, a ne kao u januaru do tada. Tačnije, počeo je 22. decembra, a u đačke klupe smo ponovo seli 7. januara naredne, 1991. godine. Zatim smo, nakon dve sedmice škole, krajem januara imali još jednu sedmicu zimskog raspusta. Naravno, do ovog pomjeranja početka zimskog raspusta uticala je činjenica da je 1990. godine i katolički (da ga tako nazovem, mada je izraz nepravilan ali se u narodu kaže tako) Božić prvi puta postao državnim praznikom u Hrvatskoj, nakon pada komunizma. Ali, za naš (pravoslavni) Božić, 7. decembra, to pravilo nije važilo! U stvari, upravo toga dana 1991. (bio je ponedeljak), kao što sam već naveo, krenuli smo opet u školu! Ovdje se ne radi o tome da je i taj dan morao biti državni praznik u Hrvatskoj i da deca nikako nisu trebala ići u školu, već o tome da nama, srpskoj djeci (osim nas Srba, od pravoslavnih u Karlovcu u to vreme među đacima beše i poneki Makedonac) nije bilo dozvoljeno da toga dana izostanemo iz škole. Doduše, niko nam nije izričito ni zabranio izostanak, ali tada bi se taj izostanak morao opravdati nečim drugim a ne “slavio sam Božić”. S druge strane, tadašnju hrvatsku “demokratsku” ha-de-ze vlast ništa ne bi koštalo i da je produžila taj prvi deo zimskog raspusta i na taj 7. januar, pogotovo u sredinama kao što je bila karlovačka gde je skoro polovina đaka dolazila iz redova srpskog naroda. A što se tiče đaka Hrvata, oni bi se (po već navedenom univerzalnom đačkom običaju) radovali što ne idu u školu još jedan dan. Hrvatska vlast je to mogla učiniti, i nastava je mogla početi u utorak 8. januara, ali nije. Da se vratim još jednom na već pomenuti poslednji Dan republike u Hrvatskoj iz 1990. godine. Dakle, 29. novembar je te godine padao u četvrtak. Nakon dugog natezanja da li će ili neće taj dan biti državni praznik i u Hrvatskoj (tuđmanovskoj, ali još uvek delu izdišuće SFRJ), na kraju je rešeno da hoće, zbog čisto proceduralnih razloga. Kako se ovaj državni praznik praznovao dva dana, to je značilo da su neradni dani četvrtak i petak. Što se pak subote tiče, valja napomenuti da smo mi u Hrvatskoj u to vreme išli i subotom u školu, tačnije išla je prepodnevna smena. Opet je bilo natezanje ići će se u školu i te subote (1. decembra) – neće se ići, da bi se na kraju vlast “smilovala” na nas ondašnje učenike i dala nam slobodan i taj dan, tako da su se ti poslednji praznici Dana republike protegli na tri dana (sa nedjeljom i četiri). Nije bilo smisla da se ide taj jedan dan – subota 1. decembra – u školu. Ali kad je u pitanju bio zimski raspust, hrvatska vlast nije htela isto tako “smilovati” se pa ga produžiti i na 7. januar, pa makar kasnije, krajem januara, oduzimala zbog toga jedan dan od onog drugog dela zimskog raspusta. U stvari, kao što rekoh, nije čak dozvolila ni da toga 7. januara ostanu kod kuća oni učenici kojima je toga dana bio Božić – a jedan od tih učenika je bila i moja malenkost. Ovo je svakako bio svojevrstan vid diskriminacije prema učenicima Srbima. Ja u to vreme vjerovatno nisam toliko o tome ni razmišljao, kao ni ostali moji vršnjaci, ali našim starijima je ova činjenica padala u oči. Iako se od HDZ-ovske vlasti ništa dobro nije moglo očekivati, mi smo ipak bili djeca u to vreme da bi lupali glavu takvim pitanjima. Ruku na srce, neke posebne diskriminacije prema nama, Srbima, u školama u Karlovcu nije bilo, barem ja lično nisam iskusio nijedan slučaj šikaniranja u mojoj školi. Mi smo svi, iako je to bilo svega pola godine pre početka rata, i iako su međunacionalni odnosi Srba i Hrvata već bili duboko zatrovani, u školi bili prvenstveno đaci, sa đačkim radostima i brigama, sa simpatijama, tužakanjima, šaptanjem na časovima itd. šta već čini život jednoga đaka. Osim što smo u đačkim klupama sjedili zajedno, mi srpska djeca smo sa hrvatskom djecom zajedno pešačili i do škole i iz škole, još uvek smo se zajedno i igrali i inače družili se što će se naglo prekinuti tek u leto 1991, za vreme letnjeg raspusta, izbijanjem ratnih operacija u raznim delovima Hrvatske, pa i ovde je čak karlovačko područje “kasnilo” sa ratom za ostalim delovima Hrvatske.

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.