Potresna ispovest volontera u kovid bolnici u Novom Pazaru

Obučem skafander, stavim dva para rukavica, naočare i nosim boce s kisonikom direktno do crvene zone, priča Senko Župljanin, volonter u kovid bolnici Novog Pazara.

– Kada sam došao, u bolnici je bilo već puno pacijenata. Sobe su bile pune, puni hodnici. Lekari su bili premoreni i iscrpljeni. Obučem skafander, dva para rukavica, naočare i nosim boce sa kisonikom i direktno do crvene zone, do kreveta pacijenata. Nosim boce i samo čujem šuštanje tog kiseonika i vapaj pacijenata koji više ne mogu da izdrže bol. Osim toga, ništa. Samo tišina. Neka zla tišina…

Ovako za “Kurir” započinje priču Novopazarac Senko Župljanin, koji je, kada je u tom gradu pre nekoliko nedelja eskalirala situacija sa korona virusom, nesebično rešio da se, uprkos riziku i strahu, žrtvuje i pomogne svojim sugrađanima koji su na lečenju u Opštoj bolnici u Novom Pazaru.

Prevagnulo srce

– Kada sam video da su bolnici potrebni volonteri, lomio sam se šta da radim. Da li da poslušam srce ili razum? Ako poslušam razum, ostaću tu gde jesam. Opasnost je velika, imam posao, kuću, ženu, decu… Ali srce je prevagnulo – priča Senko.

Boce koje je nosio teške su 80 kilograma, a nosio ih je u rukama, na kolicima i na druge improvizovane načine. Senku su ruke u modricama, majica na kraju smene kao da je bila potopljena u vodu, ali to, maltene, i ne primećuje.

Scene užasa

– Pazar je malo mesto. Svi se tu znamo. Naš posao je da nosimo bocu, ali prijatelj te zove: “Brate, čašu vode”, ne možeš da ne daš, napojiš ga malo… Sedneš, popričaš, pomiluješ, pomogneš da ode do toaleta, umiješ, daš vode… – priča Senko, koji je po ceo dan u bolnici, a noću, kako kaže, ne može da spava od scena kojima je prisustvovao.

– Odmah naspram kapele smešteni su vojni šatori, a u jednom od njih bila je žena koju znam, zaražena koronom. Njen suprug je umro. Odvodili su deo njenog srca, čoveka sa kojim je provela ceo svoj život, tu prekoputa nje. Delila ih je samo metalna zaštitna ograda, nekoliko metara samo, ali mu nije mogla prići. Bila je nema, samu se suze slivale niz lice – priseća se Senko.

– Sada imamo oko 60 volontera. Organizovani smo. Nosimo boce, čistimo, pomažemo sestrama, donosimo vojsci pite i mantije, ponekad nosimo i preminule do kapele. Dobijamo i pomoć od dobrih ljudi sa svih strana. Kada su čuli da nam fale kolica, građani su se organizovali i nabavili deset. Dobili smo i jednu dizalicu, koja košta nekoliko hiljada evra, a ne znamo ni ko je poslao. Na cedulji je samo pisalo “Srećno, volonteri”. Novi Pazar diše jednim plućima.

Dao zaraženoj ženi veštačko disanje

Neki ljudi bi, bez razmišljanja, rizikovali svoj život kako bi spasili druge, a jedan od volontera je pravi dokaz za to, kaže Senko.

– Hitna pomoć je dovezla našu sugrađanku. Bila je loše. Saturacija pada na 50. 40… Donosimo je do sobe, u tom trenutku lekara nije bilo. Dali kisaonik. Ona malo dođe k sebi, saturacija raste. Dok sam bio na hodniku i tražio lekara, gospođa se pomeri i ispade joj dovod vazduha ispod nosa. Počinje ponovo da se guši. Drug nije znao kako će, šta će i da joj veštačko disanje. Usta na usta.

blic.rs